Карановац (Петрово)
Карановац | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Петрово |
| Становништво | |
| — 2013. | |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 41′ 14″ С; 18° 16′ 16″ И / 44.687174° С; 18.271193° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 74323 |
| Позивни број | 053 |
Карановац (Миросавац) је насељено мјесто и мјесна заједница у општини Петрово, Република Српска, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељу је живјело 1090 становника.
Географија
[уреди | уреди извор]Налази се на лијевој страни ријеке Спрече.[1] Смјештен је на сјеверним падинама Острвице, односно планине Озрен.[1] Од Петрова је удаљен 12, а од Добоја 18 километара.
Назив
[уреди | уреди извор]Насеље је у прошлости носило назив Миросавац које је добило по цркви Миросавки.[1] Црква је у вријеме османлијске владавине разорена заједно са насељем.[1] О настанку садашњег назива постоје два предања.[1] Према првом, Миросавци су након страдања постали тужни, односно карни, те су по томе добили садашњи назив.[1] Према другом предању, Миросавци су разарањем „завијени у црно“, те су прозвани Карановци према турцизму „кара“ (црно).[1] Исто предање каже да су Турци камен порушене цркве одвукли у Грачаницу за градњу тамошње џамије.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Карановац је на почетку Другог свјетског рата бројао 75 домаћинстава, из којих је 76 становника одведено у концентрационе логоре.[1] Највећи број становника је страдао у усташком логору Јасеновац.[1] Поред овога, 18 житеља је страдало у одбрани насеља које је у више наврата током Другог свјетског рата уништавано.[1] Током распада Југославије, страдало је 19 становника Карановца.[1] Карановац се од 1961. до 1992. године налазио у саставу општине Грачаница. У прошлости је у Карановцу постојало 7 воденица, а сада само једна (Симића млин) која је према подацима из 2011. стара око 200 година.[1]
Култура
[уреди | уреди извор]Парохија
[уреди | уреди извор]Карановац припада парохији карановачко-сочковачкој Српске православне цркве.[2] Садашњи храм Српске православне цркве је посвећен Светом пророку Илији.[3] Изградња цркве Светог Илије је започета 2001, а завршена 2007.[1] Током 1993/94. становници су изградили привремену капелу од дрвета, која је 2005. изгорила.[1]
Старија црква „Миросавка“ се помиње у Источнику Српске православне цркве из 1894. године.[1] Запис о цркви Миросавки је направио свештеник Митар Поповић из Бољанића када је 1894. обилазио цркве и црквишта озренског подручја.[1] Ту је записано да су се остаци цркве Миросавке налазили на узвишењу окруженом гробљем, између Мале и Велике Прење.[1] Записано је и да је цркву Миросавку порушио Ризван бег из Грачанице, који је од тог камена сазидао кулу у Грачаничком пољу, да би посље његове смрти камен био употребљен за изградњу џамије у Грачаници.[1] У истом документу је записано да се на камену изнад улаза у џамију и подзиду налазио натпис на црквенословенском, те да је локално муслиманско становништво у више наврата кречило камен.[1] Пошто би креч након наког времена отпао, камење са натписима на црквенословенском је избрушено.[1] У Источнику из 1894. је забиљежено је да је приликом ископавања пронађен ћуп са кованим новцем и печат цркве миросавачке са ликом преподобног Лазара, који је касније продат у Броду.[1]
Споменици
[уреди | уреди извор]У насељу се налази споменик страдалима из Другог свјетског рата, а у изградњи је споменик посвећен пострадалима током распада Југославије.[1]
КУД Озрен
[уреди | уреди извор]Културно-умјетничко друштво Озрен (Карановац) је основано 1952. године.[1]
Образовање
[уреди | уреди извор]Основна школа у Карановцу је подручно одјељење Основне школе „Свети Сава“ у Какмужу.[4] До школске године 1998/99, подручно одјељење је припадало Основној школи „Петар Петровић Његош“ у Бољанићу.[4] Обнова школе је завршена 22. октобра 1999, а настава се током обнове одржавала у Дому културе.[4]
Привреда
[уреди | уреди извор]Становништво се највише бави узгојем пилића на приватним фармама.[1] У Карановцу постоји неколико пилана за прераду трипца као и производња столица. Такоѓе постоји и фирма за производњу готових производа од лима а намјењених извозу.[1]
Саобраћај
[уреди | уреди извор]Кроз Карановац пролази жељезничка пруга на линији Жељезница Републике Српске.[1]
Становништво
[уреди | уреди извор]У насељу према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године живи око 1.100 становника у 367 домаћинстава.[1]
| Националност[5] | 1991. | 1981. | 1971. | 1961. |
| Срби | 1.111 | 946 | 904 | 671 |
| Југословени | 27 | 57 | ||
| Хрвати | 10 | 7 | 8 | 11 |
| Муслимани | 6 | 10 | 8 | 9 |
| Црногорци | 2 | |||
| Македонци | 1 | |||
| остали и непознато | 22 | 8 | 12 | 3 |
| Укупно | 1.176 | 1.030 | 933 | 694 |
| Демографија[5] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1961. | 694 | |
| 1971. | 933 | |
| 1981. | 1.030 | |
| 1991. | 1.176 | |
| 2013. | 1.090 | |
Презимена
[уреди | уреди извор]Најстарија презимана су Марушић, Трифковић, Лазаревић и Ђурић.[1] Најчешће славе у Карановцу су Никољдан и Ђурђевдан.[1] У мањем обиму се слави Свети Игњатије, Јован Крститељ и Архиђакон Стефан.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг РТРС (2011). „Огњишта: Карановац”. Радио-телевизија Републике Српске. Приступљено 26. 12. 2011.
- ^ „Посјета Дјечјем дому „Рада Врањешевић“ у Бањој Луци”. Српска православна црква: Епархија зворничко-тузланска. 2011. Приступљено 19. 12. 2011.[мртва веза]
- ^ „Помен и сахрана протојереја-ставрофора Славка Кашиковића”. Српска православна црква: Епархија зворничко-тузланска. 25. 10. 2011. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза]
- ^ а б в „Основна школа „Свети Сава“ Какмуж”. Општина Петрово. 2011. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 26. 12. 2011.
- ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.