Карађорђе Петровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Карађорђе)
Jump to navigation Jump to search
Ђорђе Петровић
Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg
Пуно име Ђорђе Петровић
Датум рођења (1768-11-16)16. новембар 1768.
Место рођења Вишевац
 Османско царство
Датум смрти 26. јул 1817.(1817-07-26) (48 год.)
Место смрти Радовањски луг
 Кнежевина Србија
Династија Карађорђевићи
Отац Петар Јовановић
Мајка Марица Јовановић
Вероисповест Српска православна вера
Супружник Јелена Петровић
Потомство Сава Карађорђевић, Сара Карађорђевић, Полексија Карађорђевић, Стаменка Карађорђевић, Алекса Карађорђевић, Александар Карађорђевић
Велики вожд Србије
Период 14. фебруар 1804. — 7. октобар 1813.
Претходник титула успостављена
Наследник Милош Обреновић
4. председник Правитељствујушчег совјета сербског
Период 22. јануар 1811. — 3. октобар 1813.
Претходник Јаков Ненадовић
Наследник Младен Миловановић
Coat of Arms of Karadjordje (Colored).png

Ђорђе Петровић (Вишевац, 3/16. новембар 1768Радовањски луг, 14/26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1768.[a] године у Вишевцу у Османском царству на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помиње раздобље од 1749. до 1770. године.[b] Имао је два сина, Алексу и Александра.

Учествовао је у Аустријско-турском рату у аустријској војсци као фрајкор. После рата, бавио се сточарством и трговином стоке. Пошто је избегао Сечу кнезова, изабран је за вођу Првог српског устанка. Командовао је устаничком војском током битке на Мишару и опсаде Београда 1806. године. После слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Вратио се у Србију јула 1817, али је убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића, а његова глава је послата турском султану.

Порекло[уреди]

Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу.

Карађорђе потиче из сиромашне породице, која се раније у Вишевац доселила из Црне Горе - "од Подгорице[1] испод Црне Горе". По другом извору, народном предању које је 1940. године објавио праунук Раме Куча - Алил, Карађорђев отац је живео у месту Жабрен на пештерској висоравни. То су знали сви Карађорђевићи, а краљ Петар је звао у Београд, код себе у госте, свог кума Алила Куча. У том муслиманском селу са тада 40 породица једина хришћанска кућа била је Петрова, и тај део насеља се звао "Петрово поље". Петар је због убиства двојице нападача качака, мора да се одсели са породицом у Шумадију. Превео га је преко Колена на Голији, његов заштитник и кум, муслиман Рамо Куч из Жабрена.[2]

Рођен је Ђорђе (убрзо по селидби из Пештера) у селу Вишевцу у Крагујевачком окружју, али одраста у оближњој Тополи. Мајка Марица Живковић родом из Маслошева у Шумадији, била је способна и отресита жена коју су због "мушког карактера" звали "Марица Катана" (хусар!). Његов отац Петроније[3] због несналажења и сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега[4]) је често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала. Карађорђе и његови потомци славили су крсну славу Св. Климента.

Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се не помиње ниједан верски датум, што је било уобичајено, везан уз рођење. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума.

Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама.[5][6], у совјетској 1752. година[7], у америчкој 1752/1762.[8] а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година[9] Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године. Немац Фламенстерн (1813) наводи у свом делу да је Црни-Ђорђе рођен 1767. године и то случајно у Београду.[10]

Међутим, уз име Карађорђа се пре везују приче о небеским појавама када је рођен. Тако се помиње светлост на небу и дуга преко неба усред ноћи. Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је "... Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан".[11] Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по јулијанском календару 3. новембра, односно у 18. веку по грегоријанском 14. новембра.

Упоређивањем датума пролазака појединих комета преко неба Србије тих година, постоји неколико кандидата. Међутим, Халејева комета јесте била најсјајнија 13. марта 1759. године, али то није близу Ђурђица већ пре Ђурђевдана. Једна комета је била чак и сјајнија од Халејеве, али се појавила 11. јуна 1758. године што такође не одговара Ђурђицу. У сваком случају и у 1758. и у 1759. години се на небу појавила комета која је могла привући пажњу сведока рођења Ђорђа.[12]

Женидба и емиграција у Аустрију[уреди]

Деветнаестогодишњи Ђорђе Петровић се 1785/1786. године жени Јеленом Јовановић сиротом девојком, родом из села Маслошева. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. По другом, вероватнијем извору, Ђорђе је девојку у коју се загледао на силу отео из места Јагњила, где је она код сестре боравила, јер су били у завађи младићи Тополе и Јагњила.[13] После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. По Давидовићу, Ђорђе је убио три Арнаутина који су му дошли у кућу и насиље чинили. Избегао је због тога у Срем са својом породицом, где се настанио 1787. године у манастиру Крушедолу и почео да ради као шумар.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима — оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петронија дотукао момак из пратње - Ђорђе Остојић.[14]. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. Године 1796. по повратку у Србију, Карађорђе се наводно исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице. Када је устанак почео, средином 1806. обесио је брата Маринка јер је био оптужен да је силовао једну Српкињу у Тополи. Та Карађорђева прекост и суровост уливала је страх свим Србима, који су помислили да се мире са Османлијама, и приморавала их на послушност вођи устанка.[15][16]

Аустро-турски рат и повратак у Србију[уреди]

На почетку Аустријско-турског рата, 1788. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака, под командом Радича Петровића. Из Срема где су живели, ступио је он прво у Михаљевићев фрајкор, и убрзо постао стражмештер. Ту је научио "егзирцир и запт" војни. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке.[тражи се извор] Средином 1791. закључује се Свиштовски мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст. Са породицом 1891. године прелази у Тополу, где је и раније живео. По повратку одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/1794. године и Ђорђе се повукао и скрасио уз породицу, у Тополи. Почео је да се бавио трговином стоке, тргујући преко границе са Хабзбуршком монархијом.[17]

Први српски устанак[уреди]

Велики Вожд Црни Ђорђе у иконографсој црној руској пуковничкој долами.
Карађорђе предводи српске устанике у боју на Мишару, другој великој победи српских револуционара.

Крајем 18. и почетком 19. века повећала су се насиља зулуми које су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и нарочито јањичара, довели су до удруживања познатих српских кнезова и хајдука који су се договарали о побуни.[18]

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. Убијањем виђенијих Срба и њихових кнезова, вође јаничара дахије хтели су да заплаше и обезглаве цео српски народ, како би онемогућили устанак за који су сазнали да се спрема. Није усаглашено колико је угледних Срба убијено крајем јануара и почетком фебруара 1804. године у Шумадији. Процењује се да их је било између 70 и 150. У то време Карађорђе је био познати трговац са имањем у Тополи, испод узвишења Опленац. Дахијске убице су биле послате и на његово имање, али Карађорђе је са својим наоружаним чобанима побио и растерао дахијске људе. Затим је напустио имање и породицу склонио у збег, а он је отишао свом познанику харамбаши Станоју Главашу.[19]

На слици се налази оружје које је коришћено у Првом српском устанку. Оружје са слике је припадало вођи Првог српског устанка, Карађорђу. Историјски музеј Србије.

Дахијска одлука о убијању свих угледних Срба само је убрзала почетак устанка. Пронео се глас да дахије намеравају да побију све Србе у Београдском пашалуку. Зато је у Орашцу, у Марићевића јарузи, одржан састанак угледних Срба, кнеза Теодосија Марићевића, војводе Милана Обреновића, Николе Милићевића Луњевца итд, и њихових пратњи и хајдука. Састанак је највероватније одржан на Сретење Господње, 2.2.1804. године, према старом јулијанском календару који су Срби тада користили. Разлика између јулијанског и грегоријанског календара износила је 12 дана, па је састанак по грегоријанском календару био 14.2.1804. Данас је разлика календара повећана и устанак се обележава 15. фебруар 1804. На Састанку је било присутно неколико стотина особа из Шумадије, а међу њима и Ђорђе (Георгије) Петровић, снажан и крупан човек, али врло нагле нарави и спреман да лако убије. Пре устанка убио је неколико Османлија и од њих добио надимак Кара (Црни) Ђорђе. Карађорђе је био трећи избор за вођу устанка. То место је прво било понуђено Станоју Главашу, који је одбио пошто је био хајдук, а затим кнезу Теодосију Марићевићу, кој ји одбио јер није имао војничког искуства, односно који је сматрао да у случају неуспеха устанка треба као кнез да заштити народ. Када је требало бирати вођу устанка Карађорђе је имао подршку Станоја Главаша и његових хајдука, али и свих који су желели да вођа постане човек чије име ће створити страх код дахија, а охрабрити Србе. Тако је Карађорђе изабран за вођу устаника. Истог дана устаници су запалили дахијски хан у Орашцу и почела је буна против дахија. То је био и почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом.[20]

Скоро од самог почетка устанка Карађорђев ауторитет оспоравали су многи. Карађорђе је био познат само у Шумадији. У западној Србији главна личност устанка био је Јаков Ненадовић, док су у источној Србији главне личности биле Миленко Стојковић и Петар Добрњац.[21] Карађорђева опозиција се супротстављала покушајима да се створи апсолутистичка власт, и у једном окршају, Карађорђе је смртно ранио Теодосија Марићевића, кнеза који га је на свом имању, у Марићевој јарузи, подржао за вођу устанка.

Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Појављивао се на свим важнијим бојиштима и иза њега су остале многе победе често над знатно бројнијом и боље наоружаном турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...

У Србију је августа 1807. дошао агент руске војске Константин Родофиникин. Родофикин се одмах умешао у радзор између српским устаницима, стајући на страну Карађорђевих противника, који су желели да ограниче његову власт.[22] Разорачан што очекивана руска помоћ није стигла до тог тренутка, Карађорђе се у помоћ обратио Француској и Аустрији, али без успеха.[23]

Руска војска је јула 1810. године по други пут дошла у Србију, а овај пут је дошло и до некакаве кооперације. Српским устаницима је послато оружје, муниција и лекови, док је маршал Михаил Кутузов учествовао у планирају заједничких акција.[24] Руска помоћ је српским устаницима дала наду у победу, међутим, Русија, суочена са могућом Наполеоновом инвазијом, је желела да склопи дефинитиви мировни споразум са Турцима и тако је деловала против српских интереса.[24] Устаници нису били обавештени о преговорима, само су сазнали за коначне услове мира са Турцима.[24] Ово друго руско повлачење је дошло на врхунцу Карађорђеве моћи и пораста српских очекивања. Преговори који су довели до Букурешког мира имали су члан 8., који се тицао Срба. У њему је стајало да се српска утврђења сруше ако нису били од важности за Турске, да се турска војска врати у своје гарнизоне од пре 1804. године, а заузврат је Порта обећала општу амнестију и извесну самоуправу, по којој би Срби контролисали управу над својим пословима и прикупљали фиксан порез.[24] Реакције у Србији су биле јаке, а посебно брига била је препуштање тврђава и градова и страх од одмазди.[25]

Слом устанка[уреди]

Карађорђев печат
Карађорђев гроб у Цркви — маузолеју у Опленцу.

После неколико година борби против Турака и владавине у ослобођеној Србији, 1812. године Карађорђе се морао суочити са вестима да су Руси миром у Букурешту одобрили повратак турске војске у устаничку Србију. Карађорђе те године после свађе са Младеном Миловановићем око организовања одбране државе 18. Јула доживљава нервни напад, па вођење државе преузима његов секретар Јанићије Димитријевића Ђурић.[26] Покушао је организовати одбрану устаничке српске државе 1813. године, али су знатно бројнији Турци односили победе на свим бојиштима. Карађорђе је увидео да је даља борба узалудна и почетком октобра 1813. године прелази у Аустрију. У њу су се склониле и десетине хиљада избеглих Срба. У Аустрији, Карађорђе је провео око годину дана, а 1814. године прешао је у Русију.[27] У Русији, Карађорђе је чекао на пријем код руског цара. Према неким сведочењима, српски вожд је после слома устанка, услед нервног слома и болести патио од меланхолије (депресије), што се може видети и на портрету који је насликан Од стране Бориковског у Русији, на коме се у вождовим очима види велика туга због трагичних догађаја који су уследили. Чак је и један руски песник забележио:,,Његове очи су пуне некакве туге...’

Касније, 1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, грчком покрету за ослобођење у жељи да настави борбу за протеривање Турака и из Србије. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане. Милош је знао да је Карађорђе у контакту Хетеријом. Организатор убиства је био Вујица Вулићевић, Карађорђев кум.[28] Милош је наредио да се Карађорђева глава препарира и пошаље султану у Истамбул.[28] Када је Карађорђева глава допремљена султану,првобитна намера била је да се глава истакне на коцу, на капију, како би сви пролазници видели тријумф Отоманске царевине над Балканским побуњеницима, као и опомена шта ће се десити са сваким ко дигне руку на царску власт. Међутим неко у Порти се сетио да је Карађорђе носио црну доламу руског пуковника. Из тог разлога, Порта је донела закључак да је боље да Карађорђеву главу не истичу на капију каква је била намера, како неби наљутили Русију.

Потомци[уреди]

Карађорђе је оснивач српске и југословенске кнежевске и краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић.

У популарној култури[уреди]

Пригодна поштанска марка са ликом Карађорђа из серије (низа) која обележава 150-годишњицу од Првог српског устанка у ФНР Југославији.
  • Године 1812. у тек основаном пештанском позоришту Рондела постављена је представа на мађарском Црни Ђорђе, аутора Иштвана Балога, која је имала за тему тадашња савремена збивања из Српског устанка и подвиге Карађорђа и устаника у борбама за ослобођење Србије.[29] Прва јавна позоришна представа на српском Јоакима Вујића Крешталица (Папагај) приређана је 12. августа 1813. године у „Мажарском театру” Рондели.
  • Вук Ст. Караџић записао је од слепог гуслара Филипа Вишњића 1815. године епску народну песму Почетак буне против дахија једну од најпознатијих и најлепших народних песми о борби за ослобођење Србије.
  • Александар Сергејевич Пушкин написао је песму Кћери Црног Ђорђа 1820. године, као и Песму о Црном Ђорђу (Песнь о Георгии Черном) 1830. године.
  • Јоаким Вујић, написао је историјску драму Сербскиј вожд Карађорђе иначе наречени Црни, или Отјатије Београда од Турака. Објављено у Новом Саду 1843. године
  • Петар II Петровић Његош, објавио је национално-херојски, лирско-епски спев Горски вијенац 1847. године, који је посветио Црном Ђорђу.
  • Сима Милутиновић Сарајлија, написао је такође драмски спев Трагедија српскога господара и вожда Карађорђа 1847. године.[30]
Хероји са Чегра бр. 66, 1966., едиција Никад робом. Текст и цртежи: Живорад Атанацковић. Српска револуција против феудалног Османског царства била је честа тема домаћег стрипа, који се развио под утицајем италијанског вестерн стрипа и стрип јунака као што су Велики Блек и Командант Марк, у другој половини 20. века

Породица[уреди]

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Јелена Јовановић
Jelena petrovic.jpg
1765. или 1771. 9. фебруар 1842.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Сима Карађорђевић 1788. 1788. умро у детињству
Сава Карађорђевић 1793. 1847. Антоније Ристић
Сара Карађорђевић 1795. 1852. Никола Кара-Марковић; Теодор Бојанић
Полексија Карађорђевић 1797. 1812. Јовица Милановић
Стаменка Карађорђевић 1799. 1875. Димитрије Ристић; Илија Чарапић
Алекса Карађорђевић 1801. 1830. Марија Трокин
Кнез Александар
PrinceAlexander I w.jpg
11. октобар 1806. 3. мај 1885. Персида Ненадовић

Породично стабло[уреди]

KaradjordjeviciFamilyTree.png

Погледајте слику породичног стабла (3722x1891, 339 Kb)

Напомене[уреди]

  1. ^ по неким подацима 1752.
  2. ^ Види „О датуму рођења

Референце[уреди]

  1. ^ Димитрије Давидовић, наведено дело
  2. ^ "Политика", Београд 3. март 1940. године
  3. ^ Димитрије Давидовић: "Живот Кара-Ћорђа Петровића", Београд 1848. године
  4. ^ Љушић. стр. 1.
  5. ^ Larousse, Vol. I-M, 1930, Paris
  6. ^ Brockhaus, 9, 1932, Berlin
  7. ^ Большая Советская Энциклопедия, Том 20, 1955, Москва
  8. ^ Encyclopaedia Americana, Vol. 16, 1956, Washington
  9. ^ Енциклопедија Југославије, том 5. 1962. Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб
  10. ^ Rittig von Flammenstern, Andreas: "Czerny Georg, Feldherr der Servier. Darstellung seines Lebens und Characters (Charakters), seiner merkwürdigen Thaten, abentheuerlichen Schicksale, und neuesten Verhältnisse", Wien 1813.
  11. ^ М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 1, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1907
  12. ^ Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба III", О одређивању датума Карађорђевог рођења, публ. астрономско друштво „Руђер Бошковић“ бр 6, 2005, пп 329-333
  13. ^ Димитрије Давидовић, наведено дело
  14. ^ Димитрије Давидовић, наведено дело
  15. ^ Логос (2016). стр. 423, 425.
  16. ^ „Društvo”. Вечерње новости. Приступљено 29. 9. 2017. 
  17. ^ Jelavich (1983). стр. 200.
  18. ^ Логос (2016). стр. 422-423.
  19. ^ Логос (2016). стр. 423.
  20. ^ Логос (2016). стр. 423, 424.
  21. ^ Jelavich & Jelavich (1986). стр. 30.
  22. ^ Jelavich (2004). стр. 16.
  23. ^ Jelavich (2004). стр. 17.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 Jelavich & Jelavich (2012). стр. 34.
  25. ^ Jelavich & Jelavich (2012). стр. 34.
  26. ^ Петар Милатовић, Бранко Богдановић, Забавников занимљиви водич кроз Први српски устанак. стр. 50.
  27. ^ Логос (2016). стр. 435-436, 441.
  28. 28,0 28,1 Singleton (1985). стр. 85.
  29. ^ "Политика", Београд 30. јануара 1913. године
  30. ^ Трагедија српског господара и вожда Карађорђа, Пера Тодоровић, Група издавача, 1990.
  31. ^ Смрт Карађорђева, Пера Тодоровић, Графичар Ивањица, 1984.
  32. ^ Рестауриран најстарији српски играни филм, 26. новембар 2011, РТС.
  33. ^ Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа на сајту Јутјуб, Први домаћи неми играни филм.
  34. ^ Неправедно заборављен сокобањац, Јужне вести, Марика Живковић, 28. 12. 2015.
  35. ^ Карађорђе, Стојан Живадиновић, Талија издаваштво
  36. ^ Пројекција филмова Миће Поповића , Вечерње новости, М. Краљ, 28. септембар 2011.
  37. ^ Карађорђева смрт на IMDB
  38. ^ Карађорђева смрт на сајту Јутјуб, Званични канал РТС Културно — уметнички програм
  39. ^ Вук Караџић на сајту IMDb (на језику: енглески)
  40. ^ Вук Караџић на сајту Јутјуб ТВ серија
  41. ^ Књижевна дела Радомира Смиљанића, пишчева званична веб страница
  42. ^ Востаније, Светлана Велмар Јанковић, Стубови културе.
  43. ^ На трагу Карађорђа на сајту IMDb (на језику: енглески)
  44. ^ Трагом Карађорђа Документарна ТВ серија


Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Оснивач
династије

Карађорђевићи
Наследник:
Кнез Александар Карађорђевић