Караџић (часопис)
Караџић је месечни лист, који је излазио периоду од 1899. до 1904. године у Алексинцу. Био је то лист за српски народни живот, обичаје и предање, који је уређивао, тада професор алексиначке учитељске школе, др Тихомир Ђорђевић. Часопис је штампала Штампарија Мате Јовановића, која се налазила у Кнез Михаиловој улици број 24 у Београду.
Оснивање[уреди | уреди извор]
На скупу Српске Краљевске Академије Философских Наука 9. марта 1892. године, академик Стојан Новаковић истакао је у свом говору да је српској науци потребан зборник, у коме ће се налазити сакупљени народни обичаји, умотворине, песме, игре и све оно што карактерише наш народ.[1] Као пример неговања и сакупљања народних предања навео је пример Вука Караџића, који је био свестан њиховог значаја за науку. Са жељом да се настави истим путем, Академија је основала Српски Етнографски Зборник.[1]
Након овог догађаја, Тихомир Ђорђевић је предложио да се оснује друштво, које ће имати задатак да проучава, штампа и спаси од заборава ствари из српског народног живота и на тај начин учини услугу и српском народу и Српској Краљевској Академији и њеном Зборнику. Међутим, овај предлог није прихваћен и због тога је Ђорђевић одлучио да сам покрене лист, са жељом да допринесе очувању српске културне баштине.[1]
Задатак овог листа био је да пробуди интерес за српски народни живот, обичаје и предања и да прикупља и проучава градиво из српског народног живота, обичаја и предања и свега што се на то односи, а по могућству да прати и оно што се у других народа на томе ради.[1] Такође, Ђорђевић је имао жељу да око свог листа окупи све оне који су се интересовали за српски народни живот и српске народне обичаје и традицију. Позивао је све заинтересоване да запишу оно што сазнају, јер је наш народ тиме изузетно богат.[1]
Сарадници[уреди | уреди извор]
Караџић је сваке године на првој страници часописа наводио листу имена својих сарадника, којих је било доста. Међу њима су били људи из света књижевности, многи професори, учитељи као и ђаци и људи различитих занимања из целе Краљевине Србије.[2]
Садржај[уреди | уреди извор]
Часопис је био изузетно богат занимљивим текстовима, представљао је један мали етнолошки зборник. У њему су читаоци могли прочитати како су се прослављали празници у различитим деловима земље, како се говорило, какве су биле клетве, какве бајалице, загонетке и пословице.[3] Могло се сазнати и доста о одевању људи у различитим областима, о музици, здравицама и песмама, о обичајима и празноверју. Часопис је био пун народних приповедака, а исто тако и прича о настанку имена села и других места.[4]
- Неке од насловних страна часописа Караџић
-
-
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Ђорђевић, Тихомир (1899). „Зашто се Караџић покреће”. Караџић. I: 1—4.
- ^ „Сарадници Караџића у 1899. години”. Караџић. I. 1899.
- ^ Шатојевић, Михаило (1901). „Из Радовића у Македонији”. Караџић. III: 103.
- ^ Вулетић-Вукасовић, Вид (1903). „Вилине куће”. Караџић. IV: 222.