Кара-Марковићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кара-Марковићи
Држава Србија
Звања војвода рујанске кнежине ужичке нахије (од 1811 ), војвода ужичког града (од 1813)
Оснивач породице војвода
Никола Кара-Марковић
Сара, Карађорђева кћерка
Порекло Луњевица,
Шумадија
Данашњи потомци Пешике

Кара-Марковићи су породица војводе рујанске кнежине ужичке нахије Николе Кара-Марковића из Луњевице, рудничка нахија и Саре Карађорђевић, Карађорђеве кћерке.

Војвода Никола Кара-Марковић[уреди]

Војвода рујанске кнежине ужичке нахије Никола Кара-Марковић, родом из Луњевице, имао је са Саром Карађорђевић, Карађорђевом кћерком кћерку јединицу Катарину [1].

Војвода Никола Кара-Марковић умро је у Хотину у Русији, Бесарабији 1817.

После смрти војводе Николе Кара-Марковића 1817, његова жена Сара Кара-Марковић, Карађорђева кћерка удала се за Теодора Тошу Бојанића, у то време бившег барјактара војводе Луке Лазаравића.

Војвода Јоксим Кара-Марковић[уреди]

Брат рујанског војводе Николе Кара-Марковића, војвода ужичког града (од 1813) Јоксим Кара-Марковић, погинуо је на Равњу, Засавици 1813.

Пешике[уреди]

Коча Дука Пешика[уреди]

Катарина-Катица Кара-Марковић (1815), кћерка војводе Николе Кара-Марковића и Саре Карађорђевић удала се 1835. за Константина (Косту, Кочу) Дуку-Пешику из Београда. Коча Дука Пешика често је боравио на двору кнеза Александра Карађорђевића, који је био ујак његове жене Катарине Пешика, рођ. Кара-Марковић.

Породица Пешика је цинцарског порекла. Звала се Дука Пешика, касније само Пешика. Дошла је у Београд из Клисуре 1790. године. Њихови сродници у Бугарској су узели презиме Пешиков. Почели су да славе крсну славу Св. Јована и Св. Димитрија у првој половини XIX века. Имали су трговачке филијале у Трсту од 1840.[2].

Катица и Коста су имали четворо деце: Сара, Александар, Никола и Димитрије.

Било је више официра и чиновника из породице Пешика.

Има потомства.

Александар К. Пешика[уреди]

Александар К. Пешика, чиновник (1872 у суду вароши Београда).

Димитрије К. Пешика[уреди]

Димитрије Пешика је имао две ћерке, Ану и Даницу. Имао је и сина Настаса, Даници је он био брат по оцу.

Даница (1866-1932) се 1881. удала за Косту Јорговића и са њим родила троје деце: Спасоје (1882, умро као беба), Софија (1885-1911) и Зорка (1883-1921). Као удовица, Даница се 1890. удала за Александра Немањића (1868-1920), железничког службеника. Имали су троје деце: Велимир (1892-1964), Олга (1895-1981) и Милица (1901-1965). Даницини потомци су:[3]

  • Софија је удата Јунгић, имала је сина Драгослава (рођен 1901).
  • Велимир Немањић, официр, оженио се 1921. Радмилом, ћерком Јована и Пеладије Николић. Њихов син је социолог Милош Немањић (1932-2016). Милош је у браку са Јелисаветом (1944) имао синове Дејана (1965) и Велимира (1972) и кћер Јелену (1973). Од њих имају унуке: Вука (1996), Александра (2000), Андрију (2002), Филипа (2003), Софију (2004), Богдана (2008) и Милу (2012).
  • Олга, ћерка Александра и Данице Немањић, није се удавала ни имала деце.
  • Милица се удала за Ђорђа Витолића (1895-1957), банкарског чиновника. Њихови си синови Драгослав (1922-1945) и Илија (1930-1996), сликар и вајар. Илија је био ожењен Кристином.

Јован Д. Пешика[уреди]

Јован Д. Пешика, члан Главне контроле (1894).

Сродство[уреди]

Кара-Марковићи и Пешике су у сродству са Карађорђевићима, Бојанићима, Пљакићима, Богатинчевићима, Николајевићима, Чарапићима, Леко, Кики и др.

Референце[уреди]

  1. Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 285.
  2. Вид. Д. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, стр. 432.
  3. Немањић, Милош (2015). „Прилог историји једне грађанске породице”. Даница за 2016. годину: 458—472. 

Види још[уреди]