Карипски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Карипски језици
Географска распострањеностЈужна Америка
Језичка класификација? Же-тупи-карипски језици
  • Карипски језици
ПрајезикПракарипски језик
Глотологcari1283[1]
{{{mapalt}}}
Карипски језици:      данас (око 2000.)     приближна распрострањеност у 16. веку

Карипски језици су језичка породица која је заступљена у Јужној Америци. Пре свега на северном делу континента на обали или у близини обале карипског мора, од ушћа Амазона у Бразилу до Анда у Колумбији. Мање, изоловане заједнице говорника ових језика, постоје и у унутрашњости континента у средњем Бразилу. Карипски језици су међусобно блиско сродни. Већина језика још увек није изумрла, али је број говорника многих од њих ограничен на неколико стотина људи. Једини језик који употребљава више хиљада људи је Макуши, који има 30.000 говорника.

Острвскокарипски језик[уреди | уреди извор]

Недуго пре доласка првих шпанских истраживача, Кариби су населили Мале Антиле, где су заменили староседеоце Араваке, од којих је један део убијен, део протеран, а део асимилован. Кариби су побили локалне аравачке мушкарце (оне који нису побегли), а жене заробили. Острвски Кариби, потомци карипских мушкараца и аравачких жена, развили су језик назван острвскокарипски, који припада аравачкој породици језика. Разлог је то што су аравачке жене, деци из ових веза, пренеле свој језик, док су им идентитет пренели карипски мушкарци. Једно време Острвски Кариби употребљавали су два језика, одрасли мушкарци су говорили карипским, а жене и деца аравачким. Временом, након неколико генерација, одрасли мушкарци су такође прешли на аравачки, али су у говору задржали и део речи и граматике из карипског. Острвскокарипски је на Малим Антилима био у употреби до 1920-их, када је тамо изумро, преживео је као гарифуна или црнокарипски у Централној Америци (Хондурас и Белизе).

Доминика, острво на коме живе Острвски Кариби (Калинаго), једино је источно карипско острво, на коме још увек постоји преколумбовско становништво. Острвских Кариба, је 2014. на источној обали острва било око 3.000. Поред њих на Сент Винсенту и Гренадинима постоје и Црни Кариби, који су мешаног карипског и афричког порекла. Један број Црних Кариба је 1797. протеран са Сент Винсента и Гренадина у Централну Америку (на хондурашко острво Роатан, одакле су се проширили на копно Хондураса и суседне земље), где живе њихови потомци који се зову Гарифуна.

Класификација карипских језика[уреди | уреди извор]

Карипски језици су међусобно блиско сродни. У случају када између одређених карипских језика постоје веће разлике, то је обично због утицаја суседних некарипских језика. Према Кауфману „изузев опона, јукпа, пиментеира и палмела (могуће и панаре), не постоје значајне разлике између карипских језика у фонологији и лексици”.

Старије класификације[уреди | уреди извор]

Велика количина података о већини карипских језика прикупљена је 2000. године; класификације пре те године нису потпуно поуздане (укључујући Кауфаманову од 2007. која се на њима заснива).

Међу старијим класификацијама, једна од најбољих је она Теренса Кауфмана (1990, 1994). Према њој карипски језици се класификују на следећи начин:

Карипски језици:

Класификација Гилдеје (2012)[уреди | уреди извор]

Класификација Спајка Гилдеје је провизорна, јер није било довољно времена да се карипски језици рекласификују на основу нових података. Ипак, ова класификација представља значајни напредак у односу на претходне; најпоузданије гране су прве на списку, а од изумрлих језика наведена су само два.

Према Спајку Гилдеји (2012), карипски језици се класификују на следећи начин:[2]

Карипски језици:

некласификовани језици:

апалаи
вајмири атроари
јукпа: јукпа, хапрерија

Веза са другим породицама језика[уреди | уреди извор]

Према Рибеиру карипски језици су сродни тупијским и макро-же језицима, са којима чине хипотетичку макропородицу же-тупи-карипски језици.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Cariban”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Spike Gildea, 2012, "Linguistic studies in the Cariban family", in Campbell & Grondona, eds, The Indigenous Languages of South America: A Comprehensive Guide

Спољашње везе[уреди | уреди извор]