Карипско море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа Централне Америке и Карипског мора

Карипско море (шп. Mar Caribe; франц. Mer des Caraïbes) одвојено је од Атлантског океана острвима Кариба која се протежу у луку од Мексичког залива па готово до Венецуеле. Карипско море се налази у тропском подручју западне хемисфере. Оно је ограничено Мексиком и ценралном Америком на западу и југозападу, на северу Великим Антилима почевши од Кубе, на истоку Малим Антилима, и на југу северном обалом Јужне Америке. Карипско море, као и карипска острва добили су име по Карибима, народу који су шпански освајачи по свом доласку затекли на Малим Антилима.

Целокупна област Карипског мора, бројна острва Западне Индије, и суседне обале, се колективно називају Карибима. Карипско море је једно од највећих мора и има површину од око 2.754.000 km2 (1.063.000 sq mi).[1] Најдубља тачка мора је Кајманска бразда, измећу Кајманских острва и Јамајке, која је 7.686 m (25.220 ft) испод нивоа мора.Карипска обала има много затона и залива: Гонавски залив, Венецуелански залив, Дариенски залив, Москитос залив, Паријски залив и Хондурашки залив.

Популарни тропски карипски пејзаж: острво Сан Андрес.

Карипско море има други по величини баријерни гребен, Месоамерички баријерни гребен. Он се протеже у рапону од 1.000 km (620 mi) дуж обала Мексика, Белиза, Гватемале, и Хондураса.[2]

Становништво[уреди]

Кариби су шарена мешавина народа којих има око 35 милиона. Поред Шпанаца, на различитим карипским острвима живе и Креоли, Мулати и Индијци. Туристички водичи у Доминиканској Републици знају рећи, да не постоји неки народ на Земљи који код њих није оставио свој генетички отисак. Главни језици Кариба су шпански и енглески. Поред тога, на Хиспаниоли у држави Хаити се говори француски, а уз то и различити креолски језици. Говори се и холандски

Геологија[уреди]

Осенчена рељефна мапа области Карипског мора и Мексичког залива.[3][4]
Тектоника Карипске плоче
Поглед на Карипско море из Боден Тауна, Велики Кајман

Карипско море је океанско море које је великим делом смештено на Карипској плочи. Само северозападни део, који је са друге стране кајманског канала, лежи на Северноамеричкој плочи. Карипско море је одвојено од океана путем неколико острвских лукова различитих старости. Најмлађи се простиру од Малих Антила до Девичанских острва и на североисток до Тринидада и Тобага поред обале Венецуеле. Овај лук је формиран колизијом Јужноамеричке плоче са Карипском плочом и обухвата активне и угашене вулкане као што су Мон Пеле, Квил на Светом Еустахију у Карипској Холандији и Морн Тојс Питонс на Доминици. Највећа острва у северном делу мора, Куба, Хиспаниола, Јамајка и Порторико, леже на старијем острвском луку.

Геолошко доба Карипског мора се процењује да је између 160 и 180 милиона година и формирано је хоризонталним преломом који је поделио суперконтинент звани Пангеа у мезозоичној ери.[5] Сматра се да је протокарипски басин постојао током девонског периода. У раним померањима Гондване ка северу током креде и њеним спајењем са Евроамериком дошло је до смањења величине басина. Следећи ступањ формирања Карипског мора је почео у тријасу. Моћан рифт је довео до формирања уских корита, која се протежу од модерног Њуфаундленда до западне обале Мексичког залива чиме су формиране силицикластичне седиментне стене. У раној јури услед моћне морске трансгресије, вода је продрла у садашњу област Мексичког залива креирајући пространи плитки базен. До појаве дубоког басина Кариба је дошло током рифта средње јура. Појава тих басина је означила почетак Атланског океана и допринела је деструкцији Пангаје на крају касне јуре. Током креде Кариби су попримили облик сличан данашњем. У раном палеогену услед морске трансгресије Кариби су се одвојили од Мексичког залива и Атланског океана путем земљишне масе острва Куба и Хаити. Кариби су задржали такав облик током већег дела кенозоика до холоцена кад су растући нивои воде океана обновили комуникацију са Атлантским океаном.

Карипско дно се састоји од подокеанских седимената од дубинске црвене глине у дубоким басинима и коритима. На континенталним падинама и гребенима се налазе кречњачки наноси. Глинени минерали су вероватно депоновани посредством копнених река Ориноко и Магдалена. Депозити на дну Карипског мора и Мексичког залива имају дебљину од око 1 km (0,62 mi). Горњи седиментарни слојеви су везани за период од мезозоика до кенозоика (од пре 250 милиона година до данас), а нижи слојеви су од палеозоика до мезозоика.

Дно Карипског мора је подељено у пет басина мођусобно раздвојених подводним гребенима и планинским ланцима. Вода Атланског океана улази у Карибе кроз пролаз Анегада који лежи између Малих Антила и Девичанских острва и кроз пролаз Виндворд лоциран између Кубе и Хаита. Јукатански |канал између Мексика и Кубе повезује Мексички залив са Карибима. Најдубља тачка мора лежи у Кајманској бразди са дубином која досеже око 7.686 m (25.220 ft). Упркос тога, Карипско море се сматра релативно плитким морем у поређењу са другим воденим телима.

Притисак Јужноамеричке плоче на исток Кариба узрокује да регион Малих Антила има високо изражену вулканску активност. Дошло је до веома озбиљне ерупције вулкана Мон Пеле 1902. године, која је узроковала велики број жртава.

Дно Карипског мора исто тако садржи два океанска рова: Кајманску бразду и Порториканску бразду, који стављају ово подруче под висок ризик од земљотреса. Подводни земљотреси педстављају опасност од стварања цунамија који могу да имају девастирајуће ефекате на Карипска острва. Научни подаци показују да је током задњих 500 година дошло до десетак земљотреса јачине изнад 7,5 степени.[6] У најближој прошлости, земљотрес од 7,1 степени је потресао Хаите 12. јануара 2010.

Историја Кариба[уреди]

Насељавање овог подручја је почело негде током првог миленијума п. н. е. Аравак индијанци су из данашње Венецуеле прво стигли на Тринидад да би затим од њега кренули у насељавање острво за острвом. Око 1500 година касније, њихов су пут следили ратнички народ Кариба. Како Аравак индијанци нису били ратници, Кариби су их успели потиснути, тако да су у време доласка белаца Аравак насељавали још само Кубу, Хиспаниолу и Бахаме док су на свим осталим острвима живели Кариби.

Откривачи и насељеници[уреди]

Кад се Колумбо, по налогу шпанолске круне, 1492. искрцао на Сан Салвадору, био је пре свега у потрази за златом и другим богатствима. Међутим, народ Аравака није полагао баш никакву пажњу ономе, што су Европљани сматрали богатством. Тако су Кариби били, додуше, насељени, али су конкистадори убрзо прешли на амерички континент. Ускоро су Карибе почели насељавати и Енглези, Холанђани и Французи; чак су Данска и Курландија имали неколико колонија.

У 16. веку су Кариби били призориште гусарења. Мала острва ас бројним увалама пружали су изврсне могућности разним гусарима, али и таквим који су по налогу појединих краљева нападали и пљачкали бродове ривализирајућих нација, за постављање заседа и нападе на претежно шпанске бродове са благом. Порт Ројал на Јамајки као и француско насеље на Тортуги су били права гусарска гнезда.

Независност[уреди]

Већина острва постала су независна средином 20. века.

Интервенције САД-а на Карибима и у Средњој Америци[уреди]

Државе које граниче са Карипским морем[уреди]

Групе острва у Атлантику које се такође сматрају Карибима[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. The Caribbean Sea All The Sea. URL last accessed May 7, 2006
  2. „Mesoamerican Reef | Places | WWF”. World Wildlife Fund. Приступљено 2016-10-21. 
  3. National Geophysical Data Center, 1999. Global Land One-kilometer Base Elevation (GLOBE) v.1. Hastings, D. and P.K. Dunbar. National Geophysical Data Center, NOAA. doi:10.7289/V52R3PMS [access date: 2015-03-16]
  4. Amante, C. and B.W. Eakins, 2009. ETOPO1 1 Arc-Minute Global Relief Model: Procedures, Data Sources and Analysis. NOAA Technical Memorandum NESDIS NGDC-24. National Geophysical Data Center, NOAA. doi:10.7289/V5C8276M [access date: 2015-03-18].
  5. Iturralde-Vinent, Manuel (2004), The first inhabitants of the Caribbean , Cuban Science Network . URL accessed on 28/07/2007
  6. Dawicki, Shelley. „Tsunamis in the Caribbean? It's Possible.”. Oceanus. Приступљено 30. 4. 2006. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]