Карл Манерхајм

С Википедије, слободне енциклопедије
Карл Манерхајм
Carl Gustaf Emil Mannerheim.jpg
Карл Манерхајм током Другог свјетског рата
Пуно имеКарл Густаф Емил Манерхајм
Датум рођења(1867-06-04)4. јун 1867.[1]
Место рођењаАскајнен
Датум смрти27. јануар 1951.(1951-01-27) (83 год.)[1]
Место смртиЛозана
 Швајцарска
ШколаНиколајевска коњичка школа

Карл Манерхајм (фин. Carl Gustaf Emil Mannerheim; Аскајнен, 4. јун 1867 — Лозана, 27. јануар 1951) је био фински маршал и државник.[2][3]

У младости је завршио Николајевско коњичко училиште руске империје у Петрограду. Био је у руској војсци током руско-јапанског рата 1904-1905. и добио чин пуковника. Од тада до 1908. је учествовао у истраживачкој мисији кроз централну Азију. У Првом свјетском рату је командовао коњичком бригадом, затим дивизијом и корпусом. После Октобарске револуције у Русији 1917. је отишао у Финску и дошао на чело снага које су угушиле локалну револуцију, уз њемачку помоћ. За регента Финске је изабран 12. децембра 1918. и послао је фински корпус против комуниста у Естонији.

На председничким изборима 1919. је поражен, и потом је путовао кроз Велику Британију, Француску и Пољску, залажући се за интервенцију против совјетске Русије. Од 1922 до 1939. је био председник финског Савета народне одбране, а титулу маршала је добио 1933. Извршио је реорганизацију финске армије и руководио изградњом Манерхајмове линије. У совјетско-финском рату 1939-1940. и током Другог светског рата је командовао финском војском.[4] Од августа 1944. до марта 1946. Карл Манерхајм је био предсједник Републике Финске. Написао је мемоаре (Les mémoires du maréchal Mannerheim) 1882-1949, Париз, 1952.

Једно финско истраживање спроведено 53 године након његове смрти прогласило је Манерхajмa највећим Финцем свих времена.[5] Током свог живота постао је, поред Јана Сибелиуса, најпознатија финска личност у земљи и иностранству.[3] С обзиром на широко признање у Финској и другде његове неуспоредиве улоге у успостављању и каснијем очувању независности Финске од Совјетског Савеза, Манерхajм се већ дуго назива оцем модерне Финске,[6][7][8][9][10] а Њујорк Тајмс је Манерхајмов музеј у финској престоници Хелсинки у коме се меморијализује његов живот и време назвао „најближом ствари што постоји [финском] националном светилишту“.[8] С друге стране, Манерхајмова лична репутација снажно дели ставове међу људима и до данас, снажно се осврћући на његове поступке у контексту судбине црвених затвореника током и након Грађанског рата као генерала Беле гарде.[11] Манерхајм је једини Финац који је имао чин фелдмаршала, почасни чин додељен посебно угледним генералима.[12]

Биографија[уреди | уреди извор]

Куста, како се волео потписивати на службеним документима, је рођен у финској племићкој породици немачко-шведско-шкотских корена.[13][14][15][16] Као проблематичан младић напустио је финску школу за кадете 1886., те након више неуспешних покушаја уписује се у Санкт Петербургу на царску академију, коју завршава као један од најбољих у својој класи. Прва борбена искуства стиче у Руско-јапанском рату 1904 – 1905, где одлази као добровољац на фронт у Манџурију. Током битке код Мукдена, најважније битке у рату, бива унапређен у пуковника због исказане храбрости. Од 1906. до 1908. делује као војни обавештајац у свом путовању кроз средишну Азију и Кину, током чега учи и мандарински језик, што додаје свом познавању: немачког, француског, енглеског, шведског, руског, и финског.

Почетак Првог светског рата дочекује на челу једне Царске коњаничке бригаде те се истиче у биткама на аустроугарском и румунском фронту. Привремена руска влада након Фебруарске револуције не сматра га склоним себи и пензионише Манерхајма, што он прихвата те се повлачи у Финску. Финска недуго после проглашава независност и поставља га као врховног заповедника заправо непостојећих војних снага. Фински грађански рат је био последица ширења Октобарске револуције из сада бољшевичке Русије, те након брзе и крваве победе над домаћим бољшевицима у лето 1918. одлази у иноземство како би изборио међународно признање финске самосталности. У Великој Британији и Француској покушава да докаже противнемачко расположење своје земље, иако је тадашња финска влада имала другачије, пронемачко, стајалиште. У децембру 1918. по завршетку Првог светског рата бива позван у Финску да привремено управља државом као регент. Када се номинално постављени краљ Фредерик Чарлс од Хесена одрекао престола, Манерхајм осигурава признање од Велике Британије и САД-а с којима уговара нужно потребну помоћ у лековима и храни. Иако чврсто антибољшевичких назора, одбија савезништво с генералима Беле Армије у Русији који воде грађански рат против бољшевичке Црвене Армије, јер је претпостављао да у случају њихове победе неће признати финску самосталност. У јуну 1919. потврђује нови републикански устав, те се након изгубљених избора за председника повлачи из финског јавног живота.

Између два рата путује по Азији, Африци и Европи избегавајући Руску територију. По повратку у Финску оснива хуманитарне организације за децу, те једно време води и Фински црвени крст. У Финској јавности постаје признат као национална фигура, подстиче свефинско помирење након грађанског рата, те заговара одбрамбени војни савез са Шведском.

Године 1939, пропали преговори Финаца са Совјетским Савезом значили су за Финце само очекивање извесног совјетског напада, Манерхајм у својој 72. години постаје врховни заповедник финских оружаних снага. Убрзо организује своје седиште у Микели, где ће бити готово током целог Зимског рата уз повремене посете фронту. Након склапања споразума о миру у Москви 12. марта 1940. са совјетима, остаје и даље врховни заповедник иако је требао предати своја овлаштења парламенту. Уочи наставка Совјетско-финског рата 1941. Хитлер му нуди заповедништво над преко 80.000 немачких војника што Манерхајм одбија, јер није хтео да буде у подређеном положају наспрам Хитлера. Манерхајм успешно одбија Хитлерове понуде за савезништвом. На његов 75. рођендан, 4. јуна 1942. финска влада му даје почасну титулу Финског маршала. На његово велико изненађење, Хитлер у част његовог рођендана долази у тајну посету. Њихов разговор у аутомобилу остаје једини сачувани аудио снимак (од једанаест минута) Хитлеровог разговора у неслужбеном тону. У њему Манерхајм пали цигару без Хитлеровог допуштења, који је имао јаку аверзију према пушењу, те Манерхајм закључује да је Хитлер у слабој ситуацији и да му не може диктирати. Хитлер је тражио од Финаца да појачају притисак на Совјете, али Манерхајм није пристао на појачавање војних напора који би значили само још већу жртву малобројног Финског народа.

Парламент га у лето 1944. током велике совјетске офанзиве на Финску бира за председника како би захваљујући свом угледу склопио што повољнији мир. Након месец дана мир је склопљен, Финска се одриче богатих покрајина Карелије и Печенга те је дужна сносити велику ратну одштету. Након тога се Манерхајм морао окренути немачким јединицама на северу земље у такозваном Лапонском рату. Након што је тај рат успешно довршио, кренуо је у наметнуту општу демобилизацију. По завршетку рата бојао се да ће бити оптужен за злочин против мира, што се никад није догодило, јер га је Стаљин ценио и говорио да Финци дугују пуно старом Манерхајму што нису били окупирани. Због проблема са здрављем 4. марта 1946. напушта председничку службу на 1/3 свог мандата. Дијагнозиран му је пептички улкус (чир), те последње године живота проводи на лечењима, и писању својих мемоара, док није у болници у Лозана преминуо 27. јануара 1951.

Његов рођендан, 4. јун, се данас у Финској слави као дан заставе Финских одбрамбених снага.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Everyman's Encyclopedia volume 8. J. M. Dent & Sons Ltd. 1978. ISBN 0-460-04020-0. 
  2. ^ C. G. E. Mannerheim at the Encyclopædia Britannica
  3. ^ а б Klinge, Matti. „Mannerheim, Gustaf (1867–1951)”. National Biography of Finland. Приступљено 21. 4. 2017. 
  4. ^ Zeiler, Thomas W.; DuBois, Daniel M., ур. (2012). „Scandinavian Campaigns”. A Companion to World War II. Wiley Blackwell Companions to World History. 11. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-9681-9. 
  5. ^ Suuret suomalaiset at YLE.fi
  6. ^ Edwards, Robert, ур. (2007). White Death: Russia's War with Finland 1939–1940. Phoenix. стр. 21. ISBN 978-0-7538-2247-0. 
  7. ^ Warner, Oliver (1967) Marshal Mannerheim and the Finns, Weidenfeld & Nicolson. p. 154 f.
  8. ^ а б Binder, David (16. 10. 1983). „Finland's Heritage on parade”. The New York Times. Приступљено 17. 08. 2013. 
  9. ^ „Field Marshal Mannerheim, THE FATHER OF FINLAND”. 15. 11. 1945. Приступљено 17. 08. 2013. 
  10. ^ „Finland Country Profile – Timeline”. BBC News. 25. 09. 2012. Приступљено 17. 08. 2013. 
  11. ^ Jokelin, Jantso (4. 6. 2017). „Punikkisuvun lapsi puuskahtaa: Antakaa Marskille jo se suurmieselokuva”. Aamulehti (на језику: фински). Приступљено 27. 1. 2021. 
  12. ^ HS: Muodikas Marski (in Finnish)
  13. ^ „Mannerheimin suku onkin lähtöisin Saksasta”. kaleva.fi. 01. 03. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 09. 2007. Приступљено 17. 08. 2007. 
  14. ^ „Mannerheimin suku onkin lähtöisin Saksasta”. mtv3.fi. 03. 2007. 
  15. ^ Johan Augustin Mannerheim Архивирано 2020-06-29 на сајту Wayback Machine tjelvar.se (in Swedish)
  16. ^ Muotokuva; Johan Augustin Mannerheim; (1706–1778). finna.fi (in Finnish)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_Манерхајм&oldid=24030498”