Пређи на садржај

Карл Черни

С Википедије, слободне енциклопедије
Карл Черни
Черни 1833. године
Датум рођења21. фебруар 1791.
Место рођењаБеч, Хабзбуршка монархија
Датум смрти15. јул 1857.(1857-07-15) (66 год.)
Место смртиБеч, Аустријско царство
ЗанимањеКомпозитор, музички педагог, пијаниста

Карл Черни (нем. Carl Czerny; 21. фебруар 1791 – 15. јул 1857)[1] био је аустријски композитор, музички педагог и пијаниста чешког порекла. Његова музика обухватала је касни класицизам и рани романтизам. Његов огроман музички опус износио је преко хиљаду дела, а његове књиге етида за клавир се и данас широко користе у настави клавира. Био је један од најпознатијих ученика Лудвига ван Бетовена и касније један од главних учитеља Франца Листа.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Детињство

[уреди | уреди извор]
Млади Черни. Слика заснована на оригиналу чији је аутор Јозеф Ланцедели Старији, 1830.

Карл Черни је рођен у Бечу (Леополдштат) и крштен је у жупи Светог Леополда.[2] Његов отац био је чешког порекла; мајка му је била из Моравске. Черни потиче из музичке породице: његов деда био је виолиниста у Нимбурку, близу Прага, а отац Венцел (Вацлав) био је обоиста, оргуљаш и пијаниста.[3] Када је Черни имао шест месеци, његов отац се запослио као учитељ клавира на једном пољском имању, па се породица преселила у Пољску, где су живели све док их трећа подела Пољске није приморала да се врате у Беч 1795. године.[4]

Као чудо од детета, Черни је почео да свира клавир са три године, а да компонује са седам. Његов први учитељ клавира био је отац, који га је подучавао углавном делима Баха, Хајдна и Моцарта. Почео је да одржава клавирске реситале у кући својих родитеља. Черни је свој први јавни наступ имао 1800. године свирајући Моцартов Клавирски концерт бр. 24 у це-молу.[5]

Студије код Бетовена

[уреди | уреди извор]

Године 1801, Венцел Крумпхолц, чешки композитор и виолиниста, заказао је Чернијево представљање у кући Лудвига ван Бетовена. Бетовен је замолио Чернија да одсвира његову Патетичну сонату и композицију Аделаида. Бетовен је био импресиониран десетогодишњаком и прихватио га је као ученика.[6] Черни је остао под Бетовеновим туторством до 1804. године, а касније повремено. Прешао је код Јохана Непомука Хумела и постао његов најбољи ученик.[тражи се извор] Посебно се дивио Бетовеновој вештини импровизације, његовој стручности у прстореду, брзини његових лествица и трилера, као и његовом уздржаном држању током наступа.[7]

Чернијева аутобиографија и писма дају многе важне референце и детаље о Бетовену током овог периода. Черни је први пријавио симптоме Бетовенове глувоће, неколико година пре него што је та ствар постала јавна. О свом првом сусрету са Бетовеном написао је: „Такође сам приметио, са оном визуелном брзином својственом деци, да је у ушима имао вату која је изгледала као да је натопљена жућкастом машћу.”[8]

Бетовен је изабрао Чернија као пијанисту за премијеру свог Клавирског концерта бр. 1 1806. године, а са 21 годином, у фебруару 1812, Черни је у Бечу премијерно извео Бетовенов „Царски” клавирски концерт. Черни је написао да му је музичко памћење омогућило да готово сва Бетовенова клавирска дела свира напамет без изузетка и, током година 1804–1805, обично је изводио ова дела на тај начин у палати кнеза Лихновског једном или два пута недељно, при чему би кнез само узвикнуо жељене бројеве опуса.[9] Черни је одржавао пријатељство са Бетовеном током целог живота, а такође је давао часове клавира Бетовеновом нећаку Карлу.[10]

Каснија каријера

[уреди | уреди извор]

Педагог и композитор

[уреди | уреди извор]
Черни упознаје свог ученика Франца Листа са Бетовеном. Цртеж Рудолфа Липуса (1893–1961).

Са петнаест година, Черни је започео веома успешну педагошку каријеру. Заснивајући свој метод на учењу Бетовена, Муција Клементија и Јохана Непомука Хумела, Черни је држао до дванаест часова дневно у домовима бечког племства.[11] Његови најбољи ученици били су Теодор Делер, Стефан Хелер, Ана Сик,[12] и Нинет де Белвил.[13] Године 1819. отац Франца Листа довео је свог сина код Чернија, који се присећао:

Био је бледо, болешљиво дете, које се док је свирало љуљало на столици као пијано... Његово свирање је било... нередовно, неуредно, збуњено, и... потпуно произвољно је бацао прсте по клавијатури. Али и поред тога, био сам запањен талентом који му је Природа подарила.[14]

Лист је постао Чернијев најпознатији ученик. Обучавао је дете на делима Моцарта, Бетовена, Клементија, Игнаца Мошелеса и Јохана Себастијана Баха. Породица Лист живела је у истој улици у Бечу као и Черни, који је био толико импресиониран дечаком да га је подучавао бесплатно. Лист му се касније одужио тако што је представљао Чернијеву музику на многим својим реситалима у Паризу.[15] Кратко пре Листовог концерта у Бечу 13. априла 1823. (његовог последњег концерта те сезоне), Черни је уз доста потешкоћа (пошто је Бетовен све више презирао чуда од деце) организовао Листово упознавање са Бетовеном. Бетовен је био довољно импресиониран младим Листом да га је пољубио у чело.[16] Лист је остао близак са Чернијем, а 1852. године његове Трансценденталне етиде (фр. Études d'exécution transcendante) објављене су са посветом Чернију.[17]

Черни је напуштао Беч само због путовања у Италију, Француску (1837. године, када му је помогао Лист)[18] и Енглеску. После 1840. године, Черни се потпуно посветио компоновању. Написао је велики број вежби за соло клавир у сврху развоја пијанистичке технике, осмишљених тако да покрију све, од првих лекција за децу до потреба најнапреднијих виртуоза.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Черни је преминуо у Бечу у 66. години. Никада се није женио и није имао блиских рођака. Своје велико богатство оставио је у хуманитарне сврхе (укључујући установу за глувонеме), својој домаћици и Друштву пријатеља музике у Бечу, након што је обезбедио средства за извођење реквијема у његово сећање.[19]

Композиције

[уреди | уреди извор]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Черни је компоновао веома велики број дела (више од хиљаду и све до опуса 861).

Чернијева дела не укључују само клавирску музику (етиде, ноктурна, сонате, аранжмане оперских тема и варијације), већ и мисе и хорску музику, симфоније, концерте, песме, гудачке квартете и другу камерну музику. Познатији део Чернијевог репертоара чини велики број дидактичких клавирских комада које је написао, као што су Школа брзине и Уметност вештине прстију. Био је један од првих композитора који је употребио назив етида („студија”) као наслов дела. Чернијев опус укључује и аранжмане многих популарних оперских тема.

Већина дела које је Черни називао „озбиљном музиком” (мисе, хорска музика, квартети, оркестарска и камерна музика) остала је у необјављеној форми рукописа и чува се у Друштву пријатеља музике у Бечу, којем је Черни (као нежења без деце) оставио своју имовину.

Клавирска музика

[уреди | уреди извор]
Черни: Концертни дуо за флауту и клавир, оп. 129
1. Allegro
2. Scherzo – Allegro Molto
3. Andantino Grazioso
4. Rondo – Allegretto
Изводе Алекс Мари (флаута) и Марта Голдстајн (клавир)
Имате потешкоће при редпродукцији ових записа?
Погледајте ВП:Помоћ око снимака.

Чернијеве клавирске сонате представљају прелазну фазу између дела Бетовена и Листа. Оне спајају традиционалне елементе сонатног облика са барокним елементима, попут употребе фугата, и слободним облицима фантазије. Снимке ових соната направили су Мартин Џоунс, Антон Куерти и Данијел Блументал.

Чернијева клавирска ноктурна показују неке од елемената присутних у Шопеновим ноктурнима, као што су ритмичка флуидност и интимни карактер. Шопен је упознао Чернија у Бечу 1828. године и можда је био под утицајем његових ноктурна.

Черни је компоновао приближно 180 дела која носе наслов „Варијације”. Међу њима је La Ricordanza, оп. 33, коју је снимио Владимир Хоровиц. Черни није користио само сопствене теме већ и теме других композитора, међу којима су Данијел Обер, Лудвиг ван Бетовен, Винченцо Белини, Антон Дијабели, Гаетано Доницети, Јозеф Хајдн, Хајнрих Маршнер, Волфганг Амадеус Моцарт, Николо Паганини, Ђоакино Росини, Франц Шуберт, Карл Марија фон Вебер и многи други. Ова дела се крећу од комада за соло клавир до комада за клавир у четири, шест и осам руку, при чему неке варијације имају опциону пратњу оркестра или гудачког квартета. Черни је понекад комбиновао своје варијације са другим жанровима, попут фантазије, ронда или импромптија.

Черни је био један од 50 композитора који су написали Варијацију на тему Антона Дијабелија за други део збирке Vaterländischer Künstlerverein (објављене 1824. године). Написао је и коду да заокружи ову збирку. Први део био је посвећен 33 варијацијама које је приложио Бетовен, његове Дијабелијеве варијације, оп. 120. Заједно са Листом, Шопеном, Анријем Херцом, Јоханом Петером Пиксисом и Сигисмундом Талбергом, Черни је био сарадник на стварању заједничког скупа варијација за клавир, под називом Хексамерон (1837).

Остале композиције

[уреди | уреди извор]
150. годишњица (1857–2007) Чернијеве смрти, Централно гробље у Бечу

Чернијевих седам симфонија почело је да се снима током 1990-их. У 21. веку на видело су изашле две нове симфоније (Симфонија бр. 6 и једна велика симфонија написана 1814. године); такође две увертире (у це-молу и Е-дуру) и нека симфонијска хорска музика (Псалам 130 и „Die Macht des Gesanges”).[20]

Черни је био плодан композитор камерне музике, у коју је најчешће укључивао клавир: трија за гудаче и клавир, квинтети за гудаче и клавир, сонате за виолину и клавир, као и клавирске варијације уз флауту, хорну и друге инструменте. Међутим, постоје и многа дела без клавира, укључујући гудачке квартете, који су последњих година доживели ново уважавање.[21]

Као побожан католик, Черни је такође компоновао много религиозних дела. Ова дела укључују бројне мисе и химне.

Публикације

[уреди | уреди извор]

Године 1842. Черни је објавио аутобиографску скицу под називом „Erinnerungen aus meinem Leben” („Сећања из мог живота”). Остала Чернијева дела, поред његових композиција, укључују: његово издање Добро темперованог клавира Јохана Себастијана Баха; „Писма младој дами, о уметности свирања клавира”; његову тротомну „Школу практичне композиције” (објављену као његов опус 600), чији је последњи том расправа о оркестрацији; његово издање соната Доменика Скарлатија (1840); и „О правилном извођењу свих Бетовенових дела за клавир” (1846),[22] као и неколико издања Бетовенових дела за клавир.[23]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Утицај

[уреди | уреди извор]
„Черни, праотац пијанофорте технике”, илустрација из часописа The Etude, април 1927.

Черни се може сматрати оцем модерне клавирске технике за генерације пијаниста, када се узме у обзир да су многи његови ученици, попут Теодора Лешетицког, Франца Листа и Теодора Кулака, такође постали наставници и пренели његово наслеђе. Амерички музички часопис The Etude представио је у свом издању из априла 1927. године илустрацију (видите изнад) која показује како се Черни може сматрати оцем модерне клавирске технике и основом целе једне генерације пијаниста. Овај списак може се проширити до данашњих дана: примери „потомства” су:

Черни је написао есеј о правилном извођењу Бетовенових клавирских соната, „О правилном извођењу свих Бетовенових дела за клавир” (1846). Јоханес Брамс је писао о томе Клари Шуман у писму из марта 1878: „Свакако мислим да је Чернијев велики курс за клавир оп. 500 вредан проучавања, посебно у погледу онога што каже о Бетовену и извођењу његових дела, јер је био марљив и пажљив ученик... Чернијев прсторед је посебно вредан пажње. Заправо мислим да би људи данас требало да имају више поштовања према овом одличном човеку”.[24] У писму упућеном Оту Јану 30. октобра 1852, Лист је написао: „У двадесетим годинама, када је велики део Бетовенових креација био нека врста Сфинге, Черни је ексклузивно свирао Бетовена, са разумевањем колико одличним толико је његова техника била ефикасна и ефективна; а касније се није супротставио извесном напретку у техници, већ је материјално допринео томе својим подучавањем и делима.”[25]

Черни је имао утицајну улогу у дефинисању канона репертоара класичног клавира. Том 4 (1847) његове Теоријско-практичне клавирске школе навео је оно што је сматрао најважнијим клавирским делима претходних осамдесет година, укључујући дела Моцарта, Клементија, Шопена, Шумана, Листа, Шуберта, Менделсона и своја сопствена дела.[26]

Углед

[уреди | уреди извор]

Од Чернијеве смрти па до краја 20. века, преовладавали су негативни ставови о његовом делу. Роберт Шуман је у часопису Neue Zeitschrift für Musik (Нове музичке новине) о Чернијевом опусу 424 рекао: „Било би тешко наћи већи неуспех маште од оног код Чернија.”

Лист је укључио неколико Чернијевих композиција у свој репертоар и такође је посветио својих дванаест Трансценденталних етида Чернију. Такође је сарађивао са Чернијем на делу Хексамерон. Али чак је и Лист сугерисао у писму Оту Јану из 1852. године: „Штета је... што је он, преобилном продуктивношћу, нужно ослабио себе и што није наставио путем своје прве Сонате (оп. 7, Ас-дур) и других дела тог периода, која ја веома високо ценим, као композиције од значаја, лепо обликоване и са најплеменитијом тенденцијом.”[25] У књизи „Мушкарци, жене и клавири”, Артур Лесер описује Чернијеву музику као дела „без дубине, интензитета или оштроумности, али увек глатка и лепа, прилично пријатна за уво када се свира брзо... бескрајна разноликост образаца и бескрајна монотонија значења.”[27]

Позитивније ставове изнели су музичари попут Антона Куертија,[28] Брамса,[24] и Леона Ботстајна.[29] Игор Стравински је такође писао о свом дивљењу према Чернију као композитору: „Што се тиче Чернија, више сам ценио пунокрвног музичара у њему него изванредног педагога.”[30]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Brief Chronicle of the Last Month”. The Musical Times and Singing Class Circular. 8 (175): 114. 1. 9. 1857. JSTOR 3369823. 
  2. ^ Czerny 1956, стр. 302
  3. ^ Czerny 1956, стр. 302–305
  4. ^ Czerny 1956, стр. 303
  5. ^ Mitchell (1980)
  6. ^ Thayer 1991, стр. 226–228
  7. ^ Thayer 1991, стр. 368
  8. ^ цитирано у: Thayer 1991. стр. 227.
  9. ^ Mitchell 1990, стр. 139
  10. ^ Thayer 1991, стр. 679
  11. ^ Walker 1989, стр. 72
  12. ^ Cohen, Aaron I. (1987). International Encyclopedia of Women Composers (на језику: енглески). Books & Music (USA). ISBN 978-0-9617485-2-4. 
  13. ^ Mitchell 1980, стр. 139
  14. ^ цитирано у: Walker 1989. стр. 67.
  15. ^ Walker 1989, стр. 72–73
  16. ^ Walker 1989, стр. 83–84
  17. ^ Rowland 1998, стр. 165
  18. ^ Walker 1989, стр. 73
  19. ^ Mitchell 1980, стр. 140
  20. ^ Midgette, Anne (20. 11. 2004). „A Composer Emerges (Briefly) From His Mentor's Shadow”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 20. 6. 2024. 
  21. ^ Czerny: String Quartets. Played by the Sheridan Ensemble. Capriccio 2016.
  22. ^ Mitchell 1980, стр. 141
  23. ^ Noorduin, Marten (август 2018). „Re-examining Czerny's and Moscheles's Metronome Marks for Beethoven's Piano Sonatas”. Nineteenth-Century Music Review (на језику: енглески). 15 (2): 209—235. ISSN 1479-4098. S2CID 193737315. doi:10.1017/S1479409817000027. 
  24. ^ а б Letters of Clara Schumann and Johannes Brahms, ed. Berthold Litzmann, 2 vols. New York: Longamnn, Green, 1927; rep., New York: Vienna House, 1973
  25. ^ а б Autograph in the Liszt archives of the Musik-Verein in Vienna.
  26. ^ Rowland 1998, стр. 125–126
  27. ^ Loesser 1990, стр. 145
  28. ^ Kuerti (1997).
  29. ^ Botstein (2004)
  30. ^ in Chronique de ma vie. ISBN 978-2-207-25177-5. , )

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_Черни&oldid=31685575”