Карољ Лајко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Карољ Лајко
Лајко Карољ.png
Карољ Лајко, југословенски боксер 1959-1973
Личне информације
Држављанство СРБ
Датум рођења(1943-10-11)11. октобар 1943.(75 год.)
Место рођењаБечеј
 СФРЈ
Године активности19591973.
Висина173 cm
Тежина67 kg
Спортске информације
СпортБокс
КлубБК Братство и јединство Бечеј, БК Црвена звезда, БК Динамо Панчево

Карољ Лајко (Бечеј, 11. октобар 1943) био је југословенски боксер у велтер категорији.[1]

Биографија[уреди]

Карољ Лајко је рођен 11. октобара 1943. године Бечеју. Завршио је основну и средњу школу у Бечеју и Факултет спорта и физичког васпитања у Београду. Ожењен је са супругом Маријом Лајко са којом има два сина Кароља и Аттила.

Боксом је почео да се бави 1959. године у боксерском клубу „Братство и јединство” Бечеј, где је на омладински ревијама имао 18 победа од 18 мечева. 1960. године постаје омладински првак Југославије у перолакој категорији. Те исте године 29. новембра, на београдском сајмишту учествује на "Меч шампиона за златну рукавицу", као изузетно талентовани младић против Звонимир Вујинa. 1961. у Београду постаје омладински првак Југославије у полувелтер категорији. Следеће године приступа Боксерски клуб Црвена звезда, постаје првотимац и учествује у екипном освајању Куп-a "Маршала Тита". 1963. и даље боксује за клубове и постаје сениорски кандидат за репрезентацију Југославије за Европски шампионат у Москви.1964. године одлази на одслужење војног рока.1965. године се враћа и приступа боксерском клубу "Динамо" из Панчева, где постаје државни првак у појединачној категорији и репрезентативац. Исте године у Београду на појединачном првенству Балкана осваја бронзану медаљу.1967. године поново постаје првак државе у велтер категорији, а у Истанбулу на појединачном првенству Балкана осваја бронзау медаљу, изгубивши од Кемала Сандала четвороструког првака Балкана. Вредно је истаћи да је исте године са БК "Динамо" био вицешампион државе у екипном првенству. 1968. године постаје капитен екипе БК "Динамо" и те године освајају титулу "Екипног шампиона Југославије". За ту годину вредно је напоменути и да је био кандидат за Олимпијске игре у Мексику, али на задњем тесту против Источне Немачке изгубио са 3:2 од Манфреда Волкеа, који је у Мексику постао олимпијски првак.1969. године поново постаје првак државе и учествује на појединачном првенству Европе у Букурешту у полусредњој категорији. И даље остаје репрезентативац до 1970. године, а од 1971. наступа само за "Динамо" све до 1973. После првог и јединог пораза (од 1965. до 1973. није изгубио ни један једини меч у Панчеву) на панчевачком рингу доноси дефинитивну одлуку да напусти активно бављење боксом. Укупан биланс мечева је импресивних 292 меча. Од 1969-73. поред активног бављења боксом, водио и омладинску школу бокса, са звањем виши тренер бокса, који је који је завршио са великим именима Југословенског спорта.1973. у септембру из БК "Динамо" прелази да ради као професор физичког васпитања у гимназији "Урош Предић" из Панчева.1974. године полаже судијски испит и постаје боксерски судија, а 1975. постаје Савезни боксерски судија.1978. године, због породичних обавеза и презаузетости није био у могућности да обавља даље судијску финкцију. После повлачења са судијске фукнције остао је у Панчеву где и даље живи са супругом Маријом.

Награде[уреди]

  • Омладински шампион Југославије у перолакој категорији - 1960.
  • Омладински шампион Југославије у полувелтер категорији - 1961.
  • Треће место у појединачном првенству државе за сениоре - 1962.
  • Шампион Југославије у велтер категорији - 1966., 1967.
  • Шампион Југославије у полусредњој категорији - 1969.
  • Бронзана медаља на Балканијади - 1965., 1966.

Референце[уреди]

  1. ^ Панонски бомбардери, Вукмировић Ђорђе (PDF). 2006. Приступљено 30. 3. 2019. 

Спољашње везе[уреди]