Карцином пениса

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Карцином пениса
Squamous carcinoma of the penis -- low mag.jpg
Сквамоцелуларни карцином пениса (патохистолошки препарат)
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностонкологија
урологија

Карцином пениса је злоћудан или малигни тумор који се може формирати било где дуж осовине пениса, али већина се појављују на препуцијуму или главићу. Расте на било ком ткиву које улази у састав пениса. Најчећи облик је планоцелуларни карцином коже пениса, који потиче из плочастослојевитог епитела. Сличан је карциному плочастих ћелија на другим деловима коже, као што су лице и руке. Неке врсте рака пениса су меланоми, који се јављају као плаво-браон равне мрље и имају тенденцију да се брзо шире. Понекад, из дубоких ткива пениса може се развити рак, типичн облик саркома.

Карцином пениса сличне је патологије као и планоцелуларни карцином орофаринкса женских гениталија (грлића материце, вагине, вулве) и чмара (ануса), па се претпоставља да се природа према половим, када су у питању болести, својим активностима понаша мање више подједнако.

Карцином пениса који се примарно развија у подручју кожице (препуцијума) након извесног времена шири се и постаје све већи, да би у завршној фази болести захватио дубока ткива у телу пениса и лимфне чворове у препонама (ингвинална подручје) или карлице. Према начину настанка карцином пениса је, болест лоше хигијене, која доводи до пропадања ћелија кожице пениса, шти има за последицу иритацију која доводи до развоја рака.[1] У том смислу, социјалне, културне навике, хигијена и религиозни обичаји, значајно доприносе факторима ризика. Постоји јасно документована повезаност између хуманог папилома вируса (ХПВ) и сквамоцелуларног карцинома (СЦК).[2]

Како обично споро расте карцином пениса је излечив ако се рано открије. Међутим због минимизирања тегоба од стране болесника, ови тумори се откривају релативно касно, око годину дана од појаве симптома. У 21. веку стопа излечења од карцинома пениса значајно је порасла и до 80%, због нових сазнања о овој болести, раног откривања, технолошких достигнућа и примене специјализоване терапије.[3]

Клинички, карцином пениса манифестује се као подигнута бубуљица или лезија на пенису, или у облику необјашњиве промене у боји коже. Као и многе врсте рака, дијагностикује се уз помоћу биопсије. Врсту и начин лечење одређује величина и стадијум рака. Ако је рак мали и локалан, може се лечити хируршки, хемијски, зрачењем или ласером без значајних оштећења или нарушавања функције пениса. Ако се рак велики или се значајно проширио у дубља ткива пениса, радикална операција је метод избора за већину мушкараца. Терапија зрачењем је једна од могућности, али резултати су лошији. Ако се тумор проширио на лимфне чворове, операција се комбинује са зрачењем. Примена хемотерапија је од малог значаја код лечења обимних карцинома пениса.[4]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Морбидитет

У Европи и САД, примарни карцином пениса се ретко јавља, са укупном инциденцом мањом од 1 на 100.00 мушкараца.[5] Међутим, постоје значајне географске варијације унутар Европе, у којој се у појединим областима пријављује појаву веће од 1 на 100.000 мушкараца.[6][7][8]

На глобалном нивоу инциденца карцином пениса је око 0,5% од свих малигнитета. Статистички гледано овај тумор се јавља код отприлике 2 особе на 100.000 становника, нешто чешће у земљама у развоју и руралним подручјима, него у урбаним срединама.[5]

Старост

Тумор се ретко јавља код обрезаних мушкараца, а претежно од ове болести болују особе старије од 50 година. Учесталост расте са годинама живота, али то не искључује појаву и код младих или било када током живота.

Расна, етничка и географска припадност

Инциденција карцинома пениса варира у односу на расну, етничку припадност и географску локацију. Инциденца код хиспано американаца је 1,01 : 100.000), Ескима и Индијанца 0,77 : 100.000), црначке популација 0,62 : 100.000) и код популације белаца 0,51 : 100.000.[5]

У мање развијеним земљама света (Средња и Јужна Америка, Азија, Африка) инциденција карцинома пениса је у сталном порасту, а сам карцином чини 10-20% свих малигних болести мушке популације. Тако инциденција карцинома пениса у Индији износи 0,7-3 : 100.000, у Бразилу 8,3 : 100.000, док је у Уганди највећа, јер чини до 10% свих малигних болести у овој земљи.[6]

У заједницама где се примењује циркумцизија (обрезивање) код новорођенчади и предпубертетске деце инциденција карцинома пениса је изразито мала. Ту заједницу чине јеврејска, муслиманска и ИБОС популација у Нигерији.[5]

У европским земља инциденција карцинома пениса углавном стагнира.[9]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Карцином сквамозних ћелија броји више од 95% случајева злоћудних болести пениса, и зато је најчешћи хистолошки облик рака пениса планоцелуларни карцином.[10]

Етиолошки се повезује са недостатком хигијене, фимозом и задржавањем смегме унутар препуцијума, као и пристуством Хуманих папилома вируса.[11] Обрезивањем се постиже готово потпуна заштита од ове болести.[12]

На основу недавних истраживања доказана је повезаност хуманог папилома вируса (ХПВ) и карцинома пениса, посебно повезаност ХПВ-а 16 и 18 са планоцелуларним карциномом пениса. Код неких болесника са планоцелуларни карциномом гланса пениса био је изолован ХПВ 16 у семеној течности и брису уретре.[13] ХПВ 16 је уједно најчешћи откривени вирус код примарног карцинома пениса који се налази и у метастатским лезијама.[14] Колико су ХПВ 16 и 18 опасни показује чињеница да оба типа ХПВ вируса узрокују 70% карцинома цервикса, вагине и ануса те 40-50% карцинома вулве и орофаринкса. Доказано је да инфекција ХПВ-ом расте са непрекидним мењањем сексуалних партнера,[15] а на тај начин и инциденција карцинома пениса, која повећава ризик за 3-5 пута.[1]

Значај присуства ХПВ у односу на ХИВ инфекцију се може посматрати двојако. Већи број студија показао је да присуство ХПВ инфекције повећава ризик за стицање ХИВ инфекције. Наиме у току ХПВ инфекције долази до пролиферације и активације Т лимфоцита чиме се повећава број циљних ћелија за ХИВ и олакшава настанак инфекције. С друге стране, имунодефицијенција односно смањени целуларни имунитет у току ХИВ инфекције олакшава успостављање ХПВ перзистенције и условљава развој карцинома. Бројне студије су показале већу учесталост ХПВ инфекције, као и већу учесталост карцинома аногениталне и орофарингеалну регије код ХИВ позитивних у односу на ХИВ негативне особе.

Карцином пениса је у корелацији са старошћу болесника и додатни је ризик за настанак карцинома, јер се са старwем повећава и ризик за настанак карцинома иако се не може искључити да се он неће јавити и код млађих особа.[12]

Доказани етиолошки и епидемиолошки фактори ризика за развој рака пениса
Фактори ризика Релевантност
Фимоза [16][17]
Хронична упала пениса (баланопоститис ан са фимозом)
Склерозни и атрофични лишај
[18]
Псорален и УВ фототерапија за различита дерматолошка стања као што је псоријаза Учесталост 9,51 на више од 250 третмана.[19]
Пушење дувана Пет пута повећан ризик (95% ЦИ 2,0-10,1) у односу на непушаче.[20]
ХПВ инфекција, кондиломи Код ХПВ учесталос верукозног планоцелуларног карцинома, је већа за 22,4 %.[14]
Код кондилома учесталост базалног - брадавичастог карцинома је већа за 36-66.3%.[5]
Низак социјално-економски статус и већи број нежења у руралним подручјима [21][22][23][24]
Више сексуалних партнера и рано ступање у први сексуални однос 3-5 пута већи ризик од појаве рака пениса.[15]

Патогенеза[уреди | уреди извор]

Карцином пениса започиње као мала егзофитична или улцерација (раница), најчешће локализована на главижу пениса (21%), препуцијуму (9%), коронарном сулкусима (6%) и телу пениса (2%). Потом пробија букову фасцију и тунику албугинеу и инфлитрира кавернозно тело пениса.

Када се ћелије карцинома пениса одвоје од примарног (изворног) тумора оне могу да путују лимфом и крвљу на друга места у телу, и на тим местима где се зауставе формирају метастазе. Секундарни (метастатски) тумор има исте карактеристике као и примарни тумор.

Патогенески гледано постоје три начина на који се карцином пениса шири у телу; кроз ткива, лимфу и крв.[25]

Ширирење карцинома кроз ткива.

Карцином се шири непосредним захватањем или продором у околно здраво ткиво.

Ширење карцинома кроз лимфни систем.

Карцином захвата лимфни систем и шири се кроз лимфне судове на друге локације у телу. тако настају прве лимфогене метастазе које захватају површинске ингвиналне чворове, да би се потом прошириле на дубоке ингвиналне чворове, затим на карличне лимфне чворове, и потом захватиле удаљене абдоминалне лимфне чворове или лимфне чворове других регија.

Ширење карцинома кроз крв.

Рак захвати вене и капиларе и путујући крвљу доспева на друге локације у телу. Хематогене метастазе захватају јетру, плућа, кости и мозак.

Клисификација[уреди | уреди извор]

У табели је приказана нова 2009 ТНМ класификација за карцином пениса која укључује бројне промене и категорије код тумора пениса.

Т N M
Tx — примарни тумор се не може утврдити N0 — без палпабилног и видљивог повећања ингвиналних lgl M0 — одсутство метастаза у другим органима
Т0 — без примарног тумора N1 — палпабилен покретни мултипли или билатерални ингвинални lgl M1 — метастазе у другим органима
TisРак ин ситу N2 — палпабилни покретни мултипли или билатерални ингвинални lgl
Та — неинвазивни верукозни карцином, без деструктивних лезија N3 — фиксирана ингвинална маса или пелвична лимфаденопатија, унилатерална и билатерална
T1 — тумор инфилтрира субепително везивно ткиво
T2 — тумор инфилтрира спонгиозно тело / кавернозна
T3 — тумор инфилтрира уретру
T4 — тумор инфилтрира сусдене органе

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Патофизиолошки, карцином пениса постаје манифестан тек када туморски процес дође у узнапредовали стадијуму и субље продре кроз пенис све до мокраћне цеве. Узлед зачепљена мокраћна цеви туморском масом, јавља се застој у мокрењу, са последничним променама у мокраћном систему због анурије. Ове промене у мокраћном систему испољавају се трабекулацијом мокраћне бешике, због декомпезацијама детрузора. Јавља се хидроуретер и хидронефроза који доводе до оштећења и инсуфицијенције бубрега. Такође зачепљење мокраћног система узрокује кристализацију мокраће која резултује појавом каменца у мокраћном систему. Застој у излучивању мокраће и појава каменаца уједно је и основа за стварање уроинфекције и уросепсе.

Појава метастаза у јетрени може изазвати појаву порталне хипертензије, оштећења јетре, отказ функција јетре. Коштане метастазе узрокују фрактуре костију и појаву болова. Мождане метастазе узрокују неуралне испаде.

Након развоја метастаза метаболизам организма се убрзава, како би задовољио потребе тумора па долази до катаболичке разградње угљених хидрата, масти, протеина што доводи, у крајњем исходу, до кахексије организма.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Клиничка слика планоцелуларних карцинома пениса карактерише се; променама које се прво развија на главићу, у коронарном жлебу или испод препуцијума, полног уда.

Наком мале еритематозне промене, дуже време ограничена на кожи, развија се егзофитична форма тумора у облику гљиве или ендофитичног инфилтрират са улцерацијама.

Овај тип тумора као и сви карциномо знатно чешће метастазира, већином у површне и у дубоке ингуинофеморалне и карличне лимфне чворове, али и на удаљене локације (нпр. плућа, јетру, кост, мозак), доста ретко, осим у касним фазама болести.[26]

Већина болесника кавља се лекару због ранице која не исцељује, малог отврднућа коже или због необичне пустуле или брадавице. Улцерација зна бити површна али и дубока са заврнутим ивицама.

Како многи болесници рак не уочавају или га прикривају, а он није праћен боловима, јављају се касно.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се поставља на основу анамнезе, физикалног прегледа, имиџинг тестова, биопсије ткива.[27]

Физикални преглед

Код карцином пениса физикалним прегледом суспектне промене на карцинома пениса одређује се на основу:[28]

  • Димензије лезије или суспектног поља
  • Тачне локацију лезије
  • Број лезија
  • Морфологије лезиј (папиларна, нодуларна, улцерозна или равна)
  • Односа лезије са осталим структурама (субмукоза, туника албугинеа, уретра, спонгиозно и кавернозно тело).
  • Боје и границе лезије
  • Дужина пениса
Имиџинг тестови

Мада је физикални преглед доста поуздан у процени инфилтрације у кавернозно и спонгиозно тело, ако постоји сумња у дубину нфилтрације или проксималне екстензије обавезно треба уз помоћ магнетне резонанце, код пениса у ерекцији (уз ињекцију простагландина) обавити снимање.[29][30]

Биопсија

Потреба за биопсијом и хистопатолошком верификацијом карцинома пениса зависи од следећих чинилаца:[31]

  • Сумња о тачној природи лезије
  • Лечење лимфних жлезди засновано на преоперативном хистопатолошком налазу.

У овим случајевима биопсија се саветује. Иако „punch“ биопсија може бити довољна за површне лезије, препоручује се ексцизија.[32]

Нема потребе за биопсијом уколико:

  • Нема сумње по питању дијагнозе
  • Лечење лимфних жлезда је одложено након третмана примарног тумора и или хистолошког испитивања, прве жлезде у које се шири малигна болест.

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечење карцинома пениса је хируршко и састоји се од радикално исецање промена до у здраво ткиво пениса. Код запуштених случајева најчешће се мора извршити ампутација дисталних делова пениса, са дисекцијом регионалних лимфних жлезда.[33]

Циркумцизија или аблација ласером може бити довољна за мале, површне промене,[34] али је за веће, инфилтративне лезије потребно извршити тоталну пенектомију, најчешће уз илиоингуиналну лимфаденектомију. Парцијална пенектомија се примењује ако се тумор може у целости ексцидирати са одговарајућим ивицама и очувати дебло пениса које омогућава мокрење и сексуалне функције.

Ако је тумор високог степена или ураста у кавернозна тела, неопходна је обострана илиоингуинална лимфаденектомија.

У зависности од стадијума болести могу се применити радијациона и хемиотерапија. За узнапредовали инвазивни рак може се истовремено применити операција и радиотерапија, али излечење је мало вероватно. При одмаклом облику рака хемотерапија има незадовољавајуће резултате.[35]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Прогноза болесника са карциномом пениса примарно зависи од времена када је откривен и стадијума у којем је откривен. Појава лимфогених и хематогени метастаза има значајну улогу у преживљавању болесника са карцином пениса.

Петогодишње преживљавање болесника са карциномом пениса је код:

  • првог и другог стадијума 85%,
  • трећег стадијума 59%,
  • четвртом стадијума 11%.

Превнција[уреди | уреди извор]

Циркумцизија у раном детињству значајно смањује ризик од карцинома пениса

У заједницама где се примењује циркумцизија (обрезивање) код новорођенчади и предпубертетске деце инциденција карцинома пениса је изразито мала. Рана циркумцизија смањује карцином пениса за 3 до 5 пута. Међутим циркумцизија у одраслих особа не утиче значајно на смањење учесталости карцинома пениса.[1]

Колико смањивање фактора ризика утиче на инциденцију карцинома пениса најбоље показује податак по коме је инциденција карцинома пениса у Сједињеним Америчким Дрзавама у периоду од 1973 до 2002. у сталном паду. Тако је у периоду између 1973. и 1982. инциденција у САД износила 0,89 : 100.000, да би се смањила између 1983. и 1992. на 0,69 : 100.000, између 1993. и 2002. на 0,58 : 100.000.

Најчешће мере превенције
  • Добра хигијена гениталија, која подразумева прање пениса, скротум и кожице једном дневно обичном водом, која може да спречи баланитис, као један од узрока рака пениса. Међутим, треба избегавати сапуне са агресивним састојцима.[12]
  • Престанак пушења може да смањи ризик од појаве рака пениса.[36]
  • Обрезивање током детињства или у детињству може да пружи делимичну заштиту од рака пениса. Неколико аутори предложило је обрезивања као могућу стратегију за превенцију рака пениса,[37][38][39] док Америчко удружење за кацер напомиње да Америчко удружење педијатара и Канадска Академија педијатрија препоручују рутинско обрезивање у неонаталном периоду.[1]
  • Третирањем фимозе може се спречити баланити, пре свега добром хигијену и редовним повлачењем кожице у топлој води.[12]
  • Код парафимоза може се редовним превлачењем навлаке у дужем временском периоду, деловати превентивно у спречавању карцинома пениса.[12]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Penile Cancer. Last Medical Review: 03/30/2015. Приступљено 5. 4. 2016. 
  2. ^ B. Mahlmann, C. Doehn, T. Feyerabend: Strahlentherapie des Peniskarzinoms.[мртва веза] In: Der Urologe A Band 40, Nummer 4, S. 308–312. doi:10.1007/s001200170042
  3. ^ Pettaway CA, Lance RS, Davis JW. Tumors of the penis. In: Wein AJ, ed. Campbell-Walsh Urology. 10th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Saunders; 2011:chap 34.
  4. ^ Oertell J, Caballero C, Iglesias M, et al. Differentiated precursor lesions and low-grade variants of squamous cell carcinomas are frequent findings in foreskins of patients from a region of high penile cancer incidence. Histopathology 2011 May;58(6):925-33.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Backes DM, Kurman RJ, Pimenta JM, et al. Systematic review of human papillomavirus prevalence in invasive penile cancer. Cancer Causes Control 2009 May;20(4):449-57.
  6. 6,0 6,1 Parkin DM, Whelan SL, Ferlay J, et al. Cancer Incidence in Five Continents. Vol. VIII. IARC Scientific Publications. No. 155. Lyon, France: IARC, 2002
  7. ^ Arya M, Li R, Pegler K, et al. Long-term trends in incidence, survival and mortality of primary penile cancer in England. Cancer Causes Control 2013 Dec;24(12):2169-76.
  8. ^ Barnholtz-Sloan JS, Maldonado JL, Pow-sang J, et al. Incidence trends in primary malignant penile cancer. Urol Oncol 2007 Sep-Oct;25(5):361-7.
  9. ^ Baldur-Felskov B, Hannibal CG, Munk C, et al. Increased incidence of penile cancer and high-grade penile intraepithelial neoplasia in Denmark 1978-2008: a nationwide population-based study. Cancer Causes Control 2012 Feb;23(2):273-80
  10. ^ Dillner J, von Krogh G, Horenblas S, et al. Etiology of squamous cell carcinoma of the penis. Scand J Urol Nephrol Suppl 2000;(205):189-93.
  11. ^ Tsen HF, Morgenstern H, Mack T, et al. Risk factors for penile cancer: results of a population-based case-control study in Los Angeles County (United States). Cancer Causes Control 2001 Apr;12(3): 267-77.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Risks and causes of penile cancer. Cancer Research UK. Приступљено 5. 4. 2016. 
  13. ^ Poetsch M, Hemmerich M, Kakies C, et al. Alterations in the tumor suppressor gene p16(INK4A) are associated with aggressive behavior of penile carcinomas. Virchows Arch 2011 Feb;458(2):221-9.
  14. 14,0 14,1 Stankiewicz E, Kudahetti SC, Prowse DM, et al. HPV infection and immunochemical detection of cellcycle markers in verrucous carcinoma of the penis. Mod Pathol 2009 Sep;22:1160-8.
  15. 15,0 15,1 Ulff-Møller CJ, Simonsen J, Frisch M. Marriage, cohabitation and incidence trends of invasive penile squamous cell carcinoma in Denmark 1978-2010. Int J Cancer 2013 Sep;133(5):1173-9.
  16. ^ Maden C, Sherman KJ, Beckmann AM, et al. History of circumcision, medical conditions, and sexualactivity and risk of penile cancer. J Natl Cancer Inst 1993 Jan;85(1):19-24. [1]
  17. ^ Tsen HF, Morgenstern H, Mack T, et al. Risk factors for penile cancer: results of a population-basedcase-control study in Los Angeles County (United States). Cancer Causes Control 2001 Apr;12(3):267-77.
  18. ^ Archier E, Devaux S, Castela E, et al. Carcinogenic risks of psoralen UV-A therapy and narrowband UV-B therapy in chronic plaque psoriasis: a systematic literature review. J Eur Acad Dermatol Venereol 2012 May;(26 Suppl 3):22-31. [2]
  19. ^ Stern RS; PUVA Follow-Up Study. The risk of squamous cell and basal cell cancer associated with psoralen and ultraviolet A therapy: a 30-year prospective study. J Am Acad Dermatol 2012;66(4):553-62.
  20. ^ Daling JR, Sherman KJ, Hislop TG, et al. Cigarette smoking and the risk of anogenital cancer. Am J Epidemiol 1992 Jan;135(2):180-9.
  21. ^ Koifman L, Vides AJ, Koifman N, et al. Epidemiological aspects of penile cancer in Rio de Janeiro:evaluation of 230 cases. Int Braz J Urol 2011 Mar-Apr;37(2):231-40;discussion 240-3. [3]
  22. ^ Thuret R, Sun M, Budaus L, et al. A population-based analysis of the effect of marital status on overalland cancer-specific mortality in patients with squamous cell carcinoma of the penis. Cancer CausesControl 2013 Jan;24(1):71-9. [4]
  23. ^ McIntyre M, Weiss A, Wahlquist A, et al. Penile cancer: an analysis of socioeconomic factors at asoutheastern tertiary referral center. Can J Urol 2011 Feb;18(1):5524-8. [5]
  24. ^ Benard VB, Johnson CJ, Thompson TD, et al. Examining the association between socioeconomicstatus and potential human papillomavirus-associated cancers. Cancer 2008 Nov;113(10 Suppl):2910-8.
  25. ^ Bertolotto M, Serafini G, Dogliotti L, et al. Primary and secondary malignancies of the penis: ultrasound features. Abdom imaging 2005 Jan-Feb;30(1):108-12.
  26. ^ Ranganath R, Singh SS, Sateeshan B. Sarcomatoid carcinoma of the penis: clinic-pathological features. Indian J Urol 2008 Apr;24(2):267-8
  27. ^ Leijte JA, Gallee M, Antonini N, et al. Evaluation of current (2002) TNM classification of penile carcinoma. J Urol 2008;180(3):933-8;discussion 938.
  28. ^ Lont AP, Besnard AP, Gallee MP, et al. A comparison of physical examination and imaging in determining the extent of primary penile carcinoma. BJU Int 2003 Apr;91(6):493-5.
  29. ^ Kayes O, Minhas S, Allen C, et al. The role of magnetic resonance imaging in the local staging of penile cancer. Eur Urol 2007 May; 51(5):1313-8;discussion 1318-9.
  30. ^ Petralia G, Villa G, Scardino E, et al. Local staging of penile cancer using magnetic resonance imaging with pharmacologically induced penile erection. Radiol Med 2008 Jun;113(4):517-28.
  31. ^ Velazquez EF, Barreto JE, Rodriguez I, et al. Limitations in the interpretation of biopsies in patients with penile squamous cell carcinoma. Int J Surg Pathol 2004 Apr;12(2):139-46.
  32. ^ Zhu Y, Ye DW, Yao XD, et al. The value of squamous cell carcinoma antigen in the prognostic evaluation, treatment monitoring and followup of patients with penile cancer. J Urol 2008 Nov;180(5):2019-23.
  33. ^ Alnajjar HM, Lam W, Bolgeri M, et al. Treatment of carcinoma in situ of the glans penis with topical chemotherapy agents. Eur Urol 2012 Nov;62(5):923-8.
  34. ^ Philippou P, Shabbir M, Malone P, et al. Conservative surgery for squamous cell carcinoma of the penis: resection margins and long-term oncological control. J Urol 2012 Sep;188(3):803-8.
  35. ^ Ornellas AA, Kinchin EW, Nóbrega BL, et al. Surgical treatment of invasive squamous cell carcinoma of the penis: Brazilian National Cancer Institute long-term experience. J Surg Oncol 2008;97(6): 487-95.
  36. ^ Pow-Sang, M. R.; Ferreira, U.; Pow-Sang, J. M.; Nardi, A. C.; Destefano, V. (2010). Epidemiology and Natural History of Penile Cancer. Urology 76 (2): S2–S6. doi:10.1016/j.urology.2010.03.003 PMID 20691882
  37. ^ de Souza KW, dos Reis PE, Gomes IP, de Carvalho EC (March 2011). Prevention strategies for testicular and penile cancer: an integrative review. Rev Esc Enferm USP (in Portuguese) 45 (1): 277–82. PMID 21445520
  38. ^ Minhas, S.; Manseck, A.; Watya, S.; Hegarty, P. K. (2010). Penile Cancer—Prevention and Premalignant Conditions. Urology 76 (2): S24–S35. doi:10.1016/j.urology.2010.04.007 PMID 20691883
  39. ^ Bleeker, M. C. G.; Heideman, D. A. M.; Snijders, P. J. F.; Horenblas, S.; Dillner, J.; Meijer, C. J. L. M. (2008). Penile cancer: Epidemiology, pathogenesis and prevention. World Journal of Urology 27 (2): 141–150. doi:10.1007/s00345-008-0302-z PMID 18607597

Литература[уреди | уреди извор]

  • O.W. Hakenberg (chair), E. Compérat, S. Minhas, A. Necchi, C. Protzel, N. Watkin, Guidelines on Penile Cancer European Association of Urology 2014.
  • Solsona E, Algaba F, Horenblas S, et al; European Association of Urology. EAU Guidelines on Penile Cancer. Eur Urol 2004 Jul; 46(1):1-8.
  • Algaba F, Horenblas S, Pizzocaro-Luigi Piva G, et al; European Association of Urology. EAU guidelines on penile cancer. Eur Urol 2002 Sep;42(3):199-203.
  • Clark PE, Spiess PE, Agarwal N, et al; National Comprehensive Cancer Network. Penile cancer: Clinical Practice Guidelines in Oncology. J Natl Compr Canc Netw 2013 May;11(5):594-615.
  • Souillac I, Avances C, Camparo P, et al. Penile cancer in 2010: update from the Oncology Committee of the French Association of Urology: external genital organs group (CCAFU-OGE). Prog Urol 2011. Dec 21(13):909-16.
  • Van Poppel H, Watkin NA, Osanto S, et al; ESMO Guidelines Working Group. Penile cancer: ESMO Clinical Practice Guidelines for diagnosis, treatment and follow-up. Ann Oncol 2013 Oct;24 Suppl 6:vi115-24.
  • Oxford Centre for Evidence-based Medicine Levels of Evidence. Produced by Bob Phillips, Chris Ball, Dave Sackett, Doug Badenoch, Sharon Straus, Brian Haynes, Martin Dawes since November 1998. Updated by Jeremy Howick March 2009.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).