Касарна

С Википедије, слободне енциклопедије
Касарна из касног 18. века из периода владавине Џорџа III, Дворац Единбург, Шкотска

Касарна је војни или полицијски систем зграда, у којем су смештени војници или војни полицајци. Унутар касарне се налазе просторије за спавање, санитарни чвор, те кухиња и просторије за официре.[1] Прве касарне постоје још из доба Римскога царства.

Главни циљ касарни је одвајање војника од цивилног становништва и јачање дисциплине, обуке и духа корпуса. Називане су „фабрикама дисциплине за војнике“.[2] Попут индустријских фабрика, неке се сматрају лошим или досадним зградама, иако су друге познате по својој величанственој архитектури, као што су касарне Колинс у Даблину и друге у Паризу, Берлину, Мадриду, Бечу или Лондону.[3] Од грубих касарни регрутских војски из 19. века, препуних подметања и болести и једва разликованих од обора за стоку у којима су биле смештене вучне животиње, до чистих и интернет повезаних касарни модерних добровољачких војски, реч може имати различите конотација.

Историја[уреди | уреди извор]

Касарна у Гдањску, Пољска.
Официрске касарне и трпезарија у Форт Јорку, Торонто, изграђене 1815. након што су првобитну тврђаву из 1793. године уништили амерички војници током рата 1812.
Касарна 117. пешадијског пука у Ле Ману, Француска (око 1900).
Официрске касарне у Њу Форт Јорку направљене од квнстонског кречњака (1840), једине преживеле структуре на том месту.
Касарна из руског периода у Васи, Остроботнија, Финска
Касарна Карло Де Кристофорис у Кому
Касарна у којој се налазе војни регрути Норботен пука у Бодену, Шведска.
Стара зграда касарне у Вжесни
Немачка касарна за трупе Бундесполизеи (савезне полиције) у Франкфурту, Немачка.

Ране касарне попут оних римске преторијанске гарде изграђене су за одржавање елитних снага. Постоји низ остатака касарни римске војске у пограничним тврђавама као што су Верковицијум и Виндоланда. Из ових и из савремених римских извора може се видети да су основе живота у војном логору остале непромењене хиљадама година. У раном модерном периоду, они су чинили део Војне револуције за коју научници верују да је пресудно допринела формирању националне државе[4] повећањем трошкова одржавања сталних армија. Велике, сталне касарне су развиле у 18. веку две доминантне државе тог периода, Француска „caserne“ и Шпанија „cuartel“. Енглески израз 'barrack', с друге стране, потиче од шпанске речи за привремено склониште које су подигли војници у кампањи, barraca; (због бојазни да би стајаћа војска у касарнама представљала претњу по устав, касарне су грађене у Великој Британији углавном тек 1790. године, уочи Наполеонових ратова).[5]

Широм света[уреди | уреди извор]

Канада[уреди | уреди извор]

Касарне су коришћене за смештај трупа у тврђавама током периода Горње Канаде. Уочи и током рата 1812. године, потгувернер Џон Грејвс Симко и генерал-мајор Исак Брок су надгледали изградњу Форт Јорка на обали језера Онтарио у данашњем Торонту.[6] Данас на том месту постоји неколико преживелих касарни британске војске изграђених између 1814. и 1815. године. Више барака од кречњака изграђено је пола миље западно од Форт Јорка 1840. године, од којих је само једна преживела. Британска војска предала је „Њу Форт Јорк“, како је названа друга тврђава, Канадској милицији 1870. године након Конфедерације.[7]

Русија[уреди | уреди извор]

Све до краја 18. века особље Царске руске армије смештано је у домове цивила или је смештано у сеоске квартове. Прве касарне подигнуте су за време цара Павла I.[8] У ове сврхе, Павле I је успоставио једнократни порез на земљу на основу количине земље у власништву грађана. Овај порез није био обавезан, али је лице које га је платило било трајно ослобођено удомљавања војске.[9]


Од краја 1882. године, новац прикупљен за ослобађање од билета преношен је војном министарству. То је омогућило да се убрза изградња касарни за војску. До 1. јануара 1900. године изграђено је 19015 касарни у које је било смештено 94% трупа.[11]

Велика Британија[уреди | уреди извор]

У 17. и 18. веку постојала је забринутост око идеје о стајаћој војсци смештеној у касарнама; уместо тога, закон је предвиђао да се трупе редовно смештају у мале групе у гостионицама и другим локацијама.[12] (Забринутости су биле различите: политичке, идеолошке и уставне, изазване сећањима на Кромвелов нови модел армије и на употребу трупа у време владавине Џејмса II за застрашивање области цивилног друштва. Штавише, велике градске касарне су биле повезане са апсолутистичким монархијама, где су могли да се сматрају симболом моћи која се одржава војном моћи; и постојала је стална сумња да би окупљање војника у касарнама могло подстаћи побуну.)[5]

Ипак, у то време у Британији су изграђени неки „војнички конаци“, обично причвршћени за обалска утврђења или краљевске палате. Прва забележена употреба речи 'касарна' у овом контексту била је за Ирску касарну, саграђену у кругу Лондонског торња 1669. У Оружачкој канцеларији (одговорној за изградњу и одржавање касарни) Бернард де Гом је играо кључну улогу у развоју 'домаћег' стила дизајна касарни у другој половини 17. века: обезбедио је блокове барака за локације као што су Цитадела Плимут и Форт Тилбури, свака са редовима квадратних соба распоређених у паровима на два спрата, где је смештена компанија од шездесетак мушкараца, четири у собу, два по кревету. Обезбеђен је био стандардни намештај, а свака соба је имала решетку за грејање и кување.[5]

У Енглеској је овај домаћи стил наставио да се користи све до прве половине осамнаестог века; већина нових касарни овог периода била је мање-више скривена у оквиру средњовековних замкова и хенрицијанских утврђења. У Шкотској је, међутим, коришћен демонстративнији стил након Јакобитског устанка 1715. (као у касарни Ратвен) и 1745. (као што се види у монументалној тврђави Форт Џорџ). Овај храбрији приступ постепено је почео да се усваја јужно од границе током осамнаестог века (почевши од оближњег Бервика, 1717). У то време било је много зграда у Краљевским бродоградилиштима и око њих: током Седмогодишњег рата, страхови од копненог напада довели су до изградње одбрамбених „линија“ око градова бродоградилишта, а унутар њих су успостављене пешадијске касарне (нпр. у Четаму, Горња и Доња касарна, 1756, и Плимут, шест одбранљивих четвртастих барака, 1758–63). Новоконституисаним краљевским маринцима је такође обезбеђен смештај у близини бродоградилишта (нпр. Стоунхаус бараке, 1779.) поставши први корпус у Британији коме је у потпуности обезбеђен сопствени смештај. Велике градске касарне су ипак биле реткост. У Лондону је било доста смештаја у касарнама, али већина је била у кругу разних краљевских палата (као код Коњске гарде, 1753). Истакнута Краљевска артиљеријска касарна у Вуличу (1776) била је један изузетак (али значајно је да је артиљерија била под командом Одбора за наоружање, а не војске).[5]

Међутим, након Француске револуције ствари су се промениле. Величина војске је порасла са 40.000 на 225.000 између 1790. и 1814. (са милицијом која је додала још 100.000).[12] Смештај у касарни је тада био обезбеђен за свега 20.000. Да би се решила ситуација, одговорност за изградњу касарни је 1792. пренета са Одбора за наоружање на специјализовано одељење за касарне које је надгледала Ратна канцеларија. У циљу суочавања са побунама, а можда и сузбијања мисли о револуцији, 1790-их је изграђено неколико великих касарни за коњицу: прво у Најтсбриџу (близу краљевских палата), затим у неколико провинцијских градова: Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Норвичу, Нотингему и Шефилду (као и касарна Хаунслоу западно од Лондона). Отприлике у то време основано је неколико мањих коњичких и артиљеријских касарни, али је врло мало изграђено за пешадију; уместо тога, постављено је неколико великих кампова (са дрвеним колибама), укључујући Челмсфорд, Колчестер и Сандерленд, као и на разним локацијама дуж јужне обале.[5] Именовани су шефови касарни, један од њих је био капетан Џорџ Менби у Краљевској касарни у Великом Јармуту. Случајно је његов отац, капетан Метју Менби, био управник касарне у Лимерику.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  2. ^ Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  3. ^ Douet, James, British Barracks, their social and architectural importance, 1660-1914 (London, 1997)
  4. ^ Roberts, Michael The Military Revolution, 1660-1760 (Belfast, 1856); reprinted with some amendments in Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate: Readings on the Military Transformation of Early Modern Europe (Boulder, 1895)
  5. ^ а б в г д Douet, James (1997). British Barracks, 1660-1914. English Heritage. 
  6. ^ Dr. Carl Benn, Department of History Chair, Ryerson University. „A Brief History of Fort York”. www.fortyork.ca. The Friends of Fort York and Garrison Common. Приступљено 13. 4. 2021. 
  7. ^ Sendzikas, Aldona (2011). Stanley Barracks: Toronto's Military Legacy. Toronto, Ontario: Natural Heritage Books. стр. 9–65. ISBN 9781554887880. 
  8. ^ Yurkevich, Yevgeniy (2007). Военный Петербург эпохи Павла I (на језику: руски). Moscow: Tsentrpoligraph. стр. 159. ISBN 978-5-9524-2608-5. 
  9. ^ Yurkevich, Yevgeniy (2007). Военный Петербург эпохи Павла I (на језику: руски). Moscow: Tsentrpoligraph. стр. 160. ISBN 978-5-9524-2608-5. 
  10. ^ Lyapidevsky, Nikolay (1882). „История казарменного помещения войск в России”. Инженерный журнал (на језику: руски) (3): 318—319. 
  11. ^ Orlov, Andrey (2020). „«Постойная повинность есть, конечно, одна из самых тягостных для граждан». Постойная повинность и строительство казарм в Российской империи второй половины XIX века”. Via in tempore. История. Политология (на језику: руски). 47 (4): 815—816. ISSN 2687-0967. doi:10.18413/2687-0967-2020-47-4-811-817. 
  12. ^ а б May, Trevor (2002). Military Barracks. Shire Books. 
  13. ^ „Deaths”. Saunders's News-Letter. 14. 11. 1774. стр. 1. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  • Dallemagne, François, Les casernes françaises, (1990)
  • Douet, James, British Barracks, their social and architectural importance, 1660-1914 (London, 1997)
  • Roberts, Michael The Military Revolution, 1560-1660 (Belfast, 1956); reprinted with some amendments in Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate: Readings on the Military Transformation of Early Modern Europe (Boulder, 1995)
  • 1911 Encyclopædia Britannica
  • „Project Dantak: Builds friendship & goodwill between India & Bhutan”. www.aviation-defence-universe.com. 25. 10. 2018. Приступљено 2020-04-10. 
  • „Annual Report 2018-19: Ministry of Defence” (PDF). mod.gov.in. Ministry of Defence. стр. 131. Приступљено 4. 5. 2022. »The Ministry of Defence owns approximately 17.57 lakh acres of land throughout the country managed by the three Services and other Organizations like DGDE, Ordnance Factory Board, DRDO, DGQA, CGDA etc. The Army has the maximum of the land i.e. 14.147 lakh acres followed by Air Force 1.40 lakh acres and Navy 0.44 lakh acres. The defence land inside the notified Cantonments is approximately 1.57 lakh acres and the remaining around 16.00 lakh lies outside the Cantonments« 
  • „Directorate General Defence Estates Main menu”. Directorate General Defence Estates. Приступљено 30. 12. 2013. 
  • „Cantonment Boards”. pib.gov.in. Press Information Bureau. Приступљено 4. 5. 2022. 
  • „Sarhad Conservation Network® Reports: Book on Peshawar Cantonment Launched”. 27. 10. 2009. Архивирано из оригинала на датум 2009-10-27. 
  • „Singapore Police Force”. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2012. Приступљено 4. 5. 2011. 
  • „Marseilles Training Center”. www.il.ngb.army.mil. Приступљено 7. 4. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Касарна на Викимедијиној остави.
Касарне у Србији на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Касарна&oldid=25471059”