Касија Милетић
Касија Милетић | |
|---|---|
 Фотографија из архива Народног музеја у Ваљеву | |
| Пуно име | Касија Недић Милетић (по оцу Ђокић) |
| Датум рођења | око 1875. |
| Место рођења | Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1915. |
| Место смрти | Ваљево Краљевина Србија |
Касија Милетић (око 1875 — Ваљево, 1915) била је истакнута чланица Кола српских сестара и добровољна болничарка у Првом светском рату. Негујући оболеле од пегавог тифуса у Ваљевској војној болници и сама се заразила и умрла.
Детињство и младост[уреди | уреди извор]
Касија Милетић рођена је као Касија Ђокић око 1875. године. Била је једна од две ћерке у породици Ђокић, по мајци праунука кнеза Николе Станојевића из села Зеоке код Лазаревца, који је међу првима страдао у сечи кнезова, 1804. године.[1]
Касијин отац убрзо је умро, па се њена мајка Пелагија (рођена Илић) преудала за удовца, капетана Ђорђа Недића, среског начелника у Гроцкој и повела са собом своје две кћери, Касију и Персиду. У браку са Ђорђем Недићем Персида је родила још четири сина (један је рано преминуо). Најпознатији међу њима свакако је Милан Недић (1877-1946), министар војске и морнарице, начелник војске Краљевине Југославије, председник Владе.[2]
Касија се била удата за капетана Драгутина Милетића. Заједно са својом блиском пријатељицом Делфом Иванић једна је од оснивачица Кола српских сестара.[3] На великом митингу жена, на Коларцу у Београду 15. 8. 1903. године, на оснивачкој скупштини Кола српских сестара, изабрана је у чланство Управе Кола.[4]
Први светски рат[уреди | уреди извор]
Почетком Великог рата као чланица Кола отишла је на фронт као добровољна болничарка.[2] Заједно са Надеждом Петровић нашла се 1915. године, као добровољна болничарка, у Ваљевској војној болници. Негујући оболеле од пегавог тифуса и сама је оболела и умрла у Ваљеву маја 1915. године.[5][6]
Почасти[уреди | уреди извор]
У част ове храбре и пожртвоване жене један путнички брод, некадашња „Јоланда” назван је њеним именом - „Касија Милетић”.[7] Пловио је до 17. априла 1945. када је, превозећи Савом рањенике из Брчког у Сремску Митровицу, наишао на мину и потонуо заједно са шлепом за транспорт дрвене грађе. Од 220 људи, посаде и путника, спасило се свега 17, док се 203 утопило.[8]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Споменик кнезу Станоју у Зеокама”. beogradskonasledje.rs/. Каталог културних непокретних добара на подручју града Београда. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ а б Савић, Маја (17. 1. 2012). „Српске добровољне болничарке — следбенице Флоренс Најтингејл”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ Савић Секулић, Маја (17. 8. 2014). „Од учене госпођице до одслуженог војника — Делфа Иванић”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ Поповић-Филиповић, Славица (2. 2. 2011). „Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ S. Majstorović, Mima. „Kolo srpskih sestara” (PDF). Magazin Ona. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ "Политика", 5. мај 1940
- ^ Knežev, Zoran. „Vazdušarina: Kada su Novosađani plaćali sedenje na klupama”. mojnovisad.com/. Приступљено 9. 8. 2016.
- ^ Nik, Alfred. „ZAŠTITA RANJENIKA I BOLESNIKA U NARODNOOSLOBODILAČKOM RATU” (PDF). znaci.org. dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 11. 2020. г. Приступљено 9. 8. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Mandić, Vladimir (1998). Heroine sa svetskim odličjem : kazivanja o našim dobitnicama medalje "Florens Najtingel". Niš: Prosveta. ISBN 978-86-7455-376-3.
