Касија Милетић

С Википедије, слободне енциклопедије
Касија Милетић
Kasija Miletic.jpg
Фотографија из архива Народног музеја у Ваљеву
Пуно имеКасија Недић Милетић (по оцу Ђокић)
Датум рођењаоко 1875.
Место рођењаКнежевина Србија
Датум смрти1915.
Место смртиВаљево
 Краљевина Србија

Касија Милетић (око 1875 — Ваљево, 1915) била је истакнута чланица Кола српских сестара и добровољна болничарка у Првом светском рату. Негујући оболеле од пегавог тифуса у Ваљевској војној болници и сама се заразила и умрла.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Касија Милетић рођена је као Касија Ђокић око 1875. године. Била је једна од две ћерке у породици Ђокић, по мајци праунука кнеза Николе Станојевића из села Зеоке код Лазаревца, који је међу првима страдао у сечи кнезова, 1804. године.[1]

Касијин отац убрзо је умро, па се њена мајка Пелагија (рођена Илић) преудала за удовца, капетана Ђорђа Недића, среског начелника у Гроцкој и повела са собом своје две кћери, Касију и Персиду. У браку са Ђорђем Недићем Персида је родила још четири сина (један је рано преминуо). Најпознатији међу њима свакако је Милан Недић (1877-1946), министар војске и морнарице, начелник војске Краљевине Југославије, председник Владе.[2]

Касија се била удата за капетана Драгутина Милетића. Заједно са својом блиском пријатељицом Делфом Иванић једна је од оснивачица Кола српских сестара.[3] На великом митингу жена, на Коларцу у Београду 15. 8. 1903. године, на оснивачкој скупштини Кола српских сестара, изабрана је у чланство Управе Кола.[4]

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Почетком Великог рата као чланица Кола отишла је на фронт као добровољна болничарка.[2] Заједно са Надеждом Петровић нашла се 1915. године, као добровољна болничарка, у Ваљевској војној болници. Негујући оболеле од пегавог тифуса и сама је оболела и умрла у Ваљеву маја 1915. године.[5][6]

Почасти[уреди | уреди извор]

У част ове храбре и пожртвоване жене један путнички брод, некадашња „Јоланда” назван је њеним именом - „Касија Милетић”.[7] Пловио је до 17. априла 1945. када је, превозећи Савом рањенике из Брчког у Сремску Митровицу, наишао на мину и потонуо заједно са шлепом за транспорт дрвене грађе. Од 220 људи, посаде и путника, спасило се свега 17, док се 203 утопило.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Споменик кнезу Станоју у Зеокама”. beogradskonasledje.rs/. Каталог културних непокретних добара на подручју града Београда. Приступљено 9. 8. 2016. 
  2. ^ а б Савић, Маја (17. 1. 2012). „Српске добровољне болничарке — следбенице Флоренс Најтингејл”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016. 
  3. ^ Савић Секулић, Маја (17. 8. 2014). „Од учене госпођице до одслуженог војника — Делфа Иванић”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016. 
  4. ^ Поповић-Филиповић, Славица (2. 2. 2011). „Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду”. Пројекат Растко. Приступљено 9. 8. 2016. 
  5. ^ S. Majstorović, Mima. „Kolo srpskih sestara” (PDF). Magazin Ona. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 9. 8. 2016. 
  6. ^ "Политика", 5. мај 1940
  7. ^ Knežev, Zoran. „Vazdušarina: Kada su Novosađani plaćali sedenje na klupama”. mojnovisad.com/. Приступљено 9. 8. 2016. 
  8. ^ Nik, Alfred. „ZAŠTITA RANJENIKA I BOLESNIKA U NARODNOOSLOBODILAČKOM RATU” (PDF). znaci.net. dokumenti i knjige o drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i povezanim zbivanjima. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 11. 2020. Приступљено 9. 8. 2016.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mandić, Vladimir (1998). Heroine sa svetskim odličjem : kazivanja o našim dobitnicama medalje "Florens Najtingel". Niš: Prosveta. ISBN 978-86-7455-376-3. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]