Каспијци
Каспијци (کاسپیها, Kaspyn; Κάσπιοι, Káspioi; арамејски: ܟܣܦܝ, kspy; Կասպք, Kaspk’;[1] Caspi, Caspiani) били су народ антике који је живео дуж југозападних обала Каспијског језера, у региону познатом као Каспијана.[2] Имена Каспијци и Каспијско језеро потичу од грчког етнонима Kaspioi, који Херодот двапут помиње међу ахеменидским сатрапијама Дарија Великог[3] и који користи Страбон.[4] Ово име није потврђено у староиранском језику.[5]
Каспијци су се генерално сматрали пре-индоевропским народом. Ернст Херцфелд их је поистоветио са Каситима,[6] који су говорили језиком који није идентификован ни са једном другом познатом језичком групом и чије је порекло дуго било предмет расправе. Ономастички докази који се односе на ову тачку откривени су у хебрејским и арамејским папирусима из Египта које је објавио П. Грело,[7] у којима је неколико каспијских имена која се помињу — и идентификују под гентиликом כספי kaspai — делом етимолошки иранска. Каспијци из египатских папируса стога се генерално сматрају или иранским народом или народом под снажним иранским културним утицајем.[5]
У 5. веку п. н. е., током персијске владавине у Египту, пук (арамејски degel) Каспијаца био је стациониран у Елефантини, што је потврђено у елефантинским папирусима. На арамејском се називају kspy и делили су свој пук са Хорезмијцима, Бактријанцима и другим иранским народима. Они нису били једини гарнизон на Елефантини; постојао је и пук Јевреја.[8]
Каспијци се називају Caspiani у Мелином делу De situ orbis, Caspi у Плинијевој Природној историји, и Caspiadae у Валерија Флака Argonautica. У последњем делу, Каспијци су савезници краља Перса од Колхиде и појављују се међу скитским народима.[9] Речено је да имају ратне псе које воде са собом у гробове. Ово би могло одражавати варијанту зороастријског обичаја небеске сахране, у којој се покојник оставља псима да га прождеру.[10]
Каспијци се поново појављују у средњовековном делу Historia de via Hierosolymitana међу народима постројеним против снага Првог крсташког рата (1096–1099). Анонимни песник, ослањајући се на Флака, вероватно је настојао да повеже Турке Селџуке, стварног непријатеља крсташа, са древним Скитима.[11]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Robert H. Hewsen. The Geography of Ananias of Širak: Ašxarhacʻoycʻ, the Long and the Short Recensions. — Reichert, 1992. — стр. 254.
- ^ „A Cyro Caspium mare vocari incipit; accolunt Caspii” (Pliny, Natural History vi.13); за грчки етноним Егејског мора, међутим, погледати митског Егеја.
- ^ Herodotus, iii.92 (са Паусикама) и 93 (са Сакама).
- ^ Strabo (11.2.15) наводи изгубљено дело Ератостена као свој извор.
- ^ а б Rüdiger Schmitt, Caspians, in Encyclopedia Iranica. Приступљено 4. 4. 2010.
- ^ Herzfeld, The Persian Empire, (Wiesbaden) 1968:195–99, забележио Ридигер.
- ^ Grelot, „Notes d'onomastique sur les textes araméens d'Egypte,” Semitica. 21. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ), 1971, esp. pp. 101–17, забележио Ридигер. - ^ Karel van der Toorn (2016). „Ethnicity at Elephantine: Jews, Arameans, Caspians”. Tel Aviv: Journal of the Institute of Archaeology of Tel Aviv University. 43 (2): 147—164. doi:10.1080/03344355.2016.1215532.
- ^ Smith, William (1849). Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology (на језику: енглески). C.C. Little and J. Brown. стр. 272.
- ^ Henri J. W. Wijsman (ed.), Valerius Flaccus, (2000), Argonautica, Book VI: A Commentary, Brill, стр. 59
- ^ Nicholas Morton (2016), Encountering Islam on the First Crusade, Cambridge University Press, стр. 203
