Катафатичка теологија
| Део серије о |
| Филозофија религије |
|---|
Катафатичка или позитивна теологија (гр. Καταφασις, καταφατικος катафатика - прихватање, афирмација) јесте модел познања Бога кроз човеков интелектуални, молитвени и свеукупни напор да утврди „оно што Бог јесте“.
Ова метода наилази на велику препреку, јер Бог не би био Бог, ако би га човек могао схватити и сместити у ограничене људске појмове и речи. Заправо, у православљу, катафатички начин познавања Бога се не раздваја од апофатичког модалитета сазнања, јер се сматра да се живи и истинити Бог само делимично може, а никада потпуно не може спознати и исказати. У православном учењу, човек има могућност познања Бога једино преко божанских нестворених енергија, док је сама суштина Бога неописива, пошто она надмашује сваки људски ум: „Не само по суштини, већ и стварна суштаства, не могу се изразити људским појмовима.“ (Св. Василије Велики).
Катафатичка теологија, на основу творевине и њених својстава, на основу човека као бића са духовним и моралним квалитетима, долази до одређених потврда о томе „шта Бог јесте“ (Бог је лепота, Бог је доброта, итд.), односно, идентификује стваралачку, промислитељску и судијску Божју активност. Позитивно богословље дозвољава дефинисање Бога појмовима: Премудрост, Сведржитељ, Творац... Бог се открива у творевини својим енергијама, а оне дају човеку могућност уздизања ка Богу, као према узроку свега што постоји.
Катафатичка теологија, наглашава да је бог у константном контакту са светом и одржава његов поредак. Заправо, он је истовремено у континуитету и дисконтинуитету са светом; из релативне аутономије света следи принцип да се свет може научно сазнавати и то знање употребљавати у технолошком развоју, а из повезаности са Богом следи да постоје исправни начини на које наука и технологија треба да се примењују.
Своју највећу потврду катафатичка теологија је добила победом исихаста и светог Григорија Паламе исихастичком спору.[1]
