Катепанат Италија
| Катепанат Италија Κατεπανίκιον Ἰταλίας | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 965.—1071. | |||||||||||
 Јужна Италија око 1000. године | |||||||||||
| Регија | Апенинско полуострво | ||||||||||
| Земља |  Италија | ||||||||||
| Догађаји | |||||||||||
| Владавина | |||||||||||
| • Облик | тема | ||||||||||
| Историја | |||||||||||
• Успостављено | 965. | ||||||||||
• | 965. | ||||||||||
• оснивање | 1071. | ||||||||||
• Укинуто | 1071. | ||||||||||
| |||||||||||
Катепанат Италија (грчки: κατεπανίκιον Ἰταλίας, Katepaníkion Italías) је била провинција Византијског царства на југу Апенинског полуострва. Постојала је у периоду од 965. до 1071. године. На челу јој се налазио катепан са цивилним и војним овлашћењима. На врхунцу свог територијалног проширења, катепанат је обухватао копнени део Јужне Италије од линије повучене између Монте Гаргана и Салернског залива.
Настанак
[уреди | уреди извор]Након пада Равенског егзархата 751. године, преостале територије византијске Италије, између византијске Венеције на северу до теме Сицилије на југу ушле су у период декаденције који је трајао до ступања Василија I (867-886) на престо. Од 868. године царска флота је настојала да обезбеди византијске поседе на обалама Јадранског мора од сараценских напада, успостављајући поново на тај начин византијску доминацију над Далмацијом. На тај начин су и обални делови Италије поново дошли под византијску власт. [1]
Као резултат ових акција Византинци су 873. године заузели Отранто. Сам Бари, престоницу будућег катепаната, освојио је светоримски цар Лудвиг II, да би 876. године он прешао под власт византијског цара. [2] Експедиције способног генерала Нићифора Фоке Старијег средином 880-тих гоидна додатно су прошириле византијску контролу над већим делом Апулије и Калабрије. [3] Победе су наставили и његови настављачи, што је поставило темеље за поновни успон византијске моћи у Јужној Италији. Кулминацију је овај процес доживео 892. године успостављањем теме Лангобардије. Апулија, Калабрија и Базиликата остали су под чврстом византијском контролом до средине 11. века. [4] Око 965. године успостављена је нова тема Луканија, а стратег Барија је уздигнут на положај катепана Италије. Обично је носио чин патрикија. Титула катепана на грчком преводи се као "највиши". Уздизање ранга заповедника Барија постало је неопходно након заузећа Сицилије од стране Арапа. Византијски цар Нићифор II (963-969) донео је ову одлуку и како би се успешније супроставио експанзији светоримског цара Отона I. [5]
Ратови са Норманима
[уреди | уреди извор]Већи део 11. века обележен је ратовима Византије и Нормана око контроле над јужним деловима Апенинског полуострва. Нормани по први пут долазе на ове територије на самом крају 10. века, као најамници. Од 1017. године отпочињу са насељавањем. У време устанка баријског племића Мала те године служили су као најамничке снаге лангобардским градовима Апулије против грчких власти. Према Амату од Монтекасина, помогли су у одбрани Салерна од Арабљана.[6] Нормани су до 1030. године ратовали као плаћеници служећи Лангобарде или Грке, а потом и напуљског војводу Сергија IV. Њихово прво упориште била је тврђава Аверса, коју су заузели 1030. године, те поставили свог вођу Ранулфа Дренгота. Одатле су отпочели са освајањем територија. Исте године су Вилијам и Дрого, двојица синова Танкреда од Отвила, дошли из Нормандије. До 1040. године Византинци су изгубили већи део провинције.[6]
Кулминацију су Византијско-нормански ратови достигли у време владавине војводе Роберта Гвискарда. [6]Трогодишња опсада Барија (1068-1071) означила је крај византијске власт. Роберту Гвискарду је град предао византијски протопроедар Архириз, којег је војвода наградио положајем управника града. Архириз је био таст српског краља Константина Бодина, односно отац краљице Јаквинте, која је потицала управо из Барија. [7]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Византинци су накратко успели да поврате контролу над овим крајевима у време владавине Манојла I Комнина. Опсада Барина (1154-1156) готово је успела да сруши норманску власт над овим просторима. Титула катепана Италије накратко је обновљена за Гилберта од Гравине, рођака регенткиње Маргарете од Наваре. Са титулом катепана, Гилберт је 1167. године протерао немачке трупе из Кампаније и приморао Фридриха Барбаросу да подигне опсаду Анконе. [8][9]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kreutz 1996, стр. 41–43.
- ^ Kreutz 1996, стр. 57.
- ^ Kreutz 1996, стр. 63.
- ^ Kreutz 1996, стр. 63–66, 68.
- ^ Живковић 2025, стр. 151–152.
- ^ а б в Живковић 2025, стр. 152.
- ^ Живковић 2025, стр. 153–155.
- ^ Kinnamos. The Deeds of John and Manuel Komnenos.
- ^ Choniates. Historia.
Литература
[уреди | уреди извор]- Живковић, Војислав (2025). „О првим контактима Срба и Нормана: Архириз из Барија, таст српског краља Константина Бодина”. Византијско-словенска чтенија. 8: 151—164.
- Cosentino, Salvatore, ур. (2021). A Companion to Byzantine Italy. Boston-Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-30770-4.
- Guillou, André (1965). „La Lucanie byzantine: Étude de géographie historique” (PDF). Byzantion (на језику: French). 35: 119—149. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 6. 2025. г.
- Kreutz, Barbara M. (1996). Before the Normans: Southern Italy in the Ninth and Tenth Centuries. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-0543-5.
- Loud, Graham A. (1999). „Southern Italy in the tenth century”. New Cambridge Medieval History. 3. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 624—645. ISBN 978-0-521-36447-8.
- Loud, Graham (2013). The Age of Robert Guiscard: Southern Italy and the Northern Conquest. New York: Routledge. ISBN 978-0-582-04529-3.
- Peters, Edward; Foulke, William D., ур. (2003) [1907]. Paul the Deacon: History of the Lombards. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1079-4.
- White, Lynn, Jr.. "The Byzantinization of Sicily." The American Historical Review. Vol. 42, No. 1 (Oct., 1936), pp. 1–21.
- Wickham, Chris (1981). Early Medieval Italy: Central Power and Local Society, 400-1000. Totowa, NJ: Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-20217-2.