Кварћана војска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Овај чланак је део серије о историји Пољске
Историја Пољске
Herb Polski.svg

Кварћана војска (пољ. Wojsko kwarciane) била је редовна (стајаћа) војска у Пољско-Литванској Унији од 16. века до 1652, када је замењена плаћеном војском (пољ. wojsko komputowe).

Историја[уреди]

Са развојем ватреног оружја, расла је потреба за пешадијским јединицама у Пољској, која се традиционално ослањала на племићку коњицу. Војним реформама краља Стефана Баторија (1576-1586), организована је пешадија од 5-6.000 сељака са краљевских добара, на чије се издржавање трошила четвртина краљевских прихода (тј. кварта), зато је ова војска прозвана "кварћана".[1]

Организација[уреди]

Реформама краља Владислава од 1630. сва професионална војска плаћана из државне касе прозвана је кварћана, и делила се на народне и иностране јединице. Кварћана војска била је под командом хетмана и бројала је до 6.000 људи, који су се у случају потребе могли ојачати најмницима и приватним војскама великаша (магната), који су имали и по 2.000-5.000 људи.[1]

С лева на десно: немачки пешак, трубач, влашки коњаник, хусар и два хајдука (Јан Матејко).
С лева на десно: панцирлија, хусар, влашки коњаник, два халебардира и два хајдука (Јан Матејко).

Народне јединице[уреди]

Биле су подељене у стегове (пољ.chorągiew) од 100-600 људи и попуњавали су их племићи са пратиоцима (коњица) или регрутовани сељаци (пешадија). Народне јединице чинили су:

  • пољски хусари: тешка оклопна коњица, наоружана копљем од 20 стопа (око 6 метара), сабљом и пиштољима. Стег је чинило 100-200 племића, сваки са бар 2-3 пратиоца опремљена о свом трошку.[1]
  • панцирлије (оклопни козаци): тешка коњица у верижњачама, наоружана пројектилним оружјем (луком, пиштољем или карабином), округлим штитом и сабљом.[2]
  • петихорци: панцирлије наоружане копљима, популарни у Литванији.
  • лака коњица (козачка, татарска и влашка коњица): без оклопа, наоружана луковима (татарска и влашка) или ватреним оружјем (козачка).
  • угарско-пољска пешадија ( угри или хајдуци): лако одевена, у капутима и филцаним капама, наоружана мускетом, сабљом и секиром. Тек је сваки осми пешадинац носио копље, тако да је ватрена моћ пољске пешадије била и до 10 пута већа него у другим војскама 17. века, где су трећину или половину чинили копљаници.[3]

Иностране јединице[уреди]

Биле су подељене у ескадроне у коњици (200 људи) и регименте у пешадији (400-600 људи), а попуњаване су добровољцима. Иностране јединице биле су:

  • драгони: лака коњица наоружана карабином, сабљом и округлим штитом, обучена слично угарској пешадији. Борили су се као лака коњица, сабљом, или као пешадија, пушком.
  • рајтари: тешка коњица наоружана ватреним оружјем, у оклопима и шлемовима немачког типа.
  • аркебузири: лака коњица наоружана пушкама, обучена да пуца са коња (за разлику од драгона).
  • немачка пешадија: мускетари у кожним блузама и шлемовима, наоружани мускетом и мачем, а копљаници у оклопима.[1]

Тактика[уреди]

По пољској тактици оног времена, бројна надмоћ непријатеља није узимана у обзир (по речима Станислава Жолкевског: "Прво их побити, онда бројати."), пошто се битка решавала јуришом тешке коњице и борбом прса у прса. Пешадија је улазила у борбу само против непријатељских копљаника и утврђених положаја. На маршу, војска је образовала утврђени логор.[4]

Други родови војске[уреди]

Поред стајаће кварћане војске, у тренуцима нужде подизана је и допунска војска (пољ. wojsko suplementowe), плаћана од ванредних пореза које је расписивао Сејм, а 1652. обе војске су прешле на државни буџет (који је одобравао Сејм) и уједињене у тзв. плаћену војску (пољ. wojsko komputowe). Од 1655. пешадија је купљена и од сељака са властелинских и црквених добара, по један пешак на сваки лан (320 ха) земље ( ланова пешадија, око 3.000 људи),[2] а након 1673. по један на сваких 20-30 домова ( димна пешадија, око 3.000 људи.). Овај компликовани систем укинут је 1726.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 95—97,том 7. 
  2. 2,0 2,1 Sjenkjevič, Henrik (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0276-5. OCLC 780991926. 
  3. ^ Zamoyski 1988, стр. 160.
  4. ^ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 96—97,том 7. 

Литература[уреди]