Пређи на садржај

Квиз (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Квиз
Филмски постер
Изворни насловQuiz Show
РежијаРоберт Редфорд
СценариоПол Атанасио
ПродуцентРоберт Редфорд
Мајкл Џејкобс
Џулијан Крејнин
Мајкл Нозик
Главне улогеЏон Туртуро
Роб Мороу
Рејф Фајнс
Дејвид Пејмер
Пол Скофилд
МузикаМарк Ајшам
Директор
фотографије		Мајкл Балхаус
МонтажаСту Линдер
Продуцентска
кућа		Hollywood Pictures
Baltimore Pictures
Wildwood Enterprises
Michael Jacobs Productions
ДистрибутерBuena Vista Pictures Distribution
Година1994.
Трајање133 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет31 милион долара[1]
Зарада52,2 милиона долара
IMDb веза

Квиз (енгл. Quiz Show) је амерички историјско-драмски филм из 1994. године, режисера и продуцента Роберта Редфорда.[2][3] Филм драматизује скандале везане за телевизијски квиз Twenty-One из 1950-их, а сценарио Пола Атанасија[4] заснован је на мемоарима Ричарда Н. Гудвина, правника Конгреса Сједињених Држава који је истраживао оптужбе да су продуценти намештали исход квиза.[5] Радња прати успон и пад популарног такмичара Чарлса ван Дорена након намештеног пораза Херба Стемпела и Гудвинову каснију истрагу.

Главне улоге у филму тумаче Џон Туртуро као Стемпел, Роб Мороу као Гудвин и Рејф Фајнс као Чарлс ван Дорен. Пол Скофилд, Дејвид Пејмер, Хенк Азарија, Мартин Скорсезе, Мира Сорвино и Кристофер Макдоналд појављују се у споредним улогама.[4][6][7] Прави Ричард Гудвин и Херб Стемпел били су технички саветници током снимања филма.

Филм је добио углавном позитивне критике и био је номинован за више награда, укључујући Оскара за најбољи филм (уз још три номинације) и четири Златна глобуса. На биоскопским благајнама зарадио је 52,2 милиона долара.

Радња

[уреди | уреди извор]

Године 1958, питања и одговори који ће бити коришћени у најновијем издању популарног квиза Twenty-One телевизије NBC преносе се из сигурног трезора банке у студио. Главна звезда вечери је Херб Стемпел из Квинса, актуелни шампион, који тачно одговара на свако постављено питање. Међутим, и телевизијска мрежа и спонзор емисије — суплементни тоник Geritol — почињу да страхују да је Стемпелова популарност почела да стагнира, па одлучују да би емисији користило ново лице.

Продуценти Ден Енрајт и Алберт Фридман изненађени су када Чарлс ван Дорен, предавач на Универзитету Колумбија и син угледног писца, дође у њихову канцеларију да се пријави за други, лакши квиз који они снимају — Tic-Tac-Dough. Схватајући да су нашли савршеног изазивача за Стемпела, нуде му да му током емисије поставе иста питања на која је тачно одговорио током пробе. Он то одбија, али када током емисије стигне надомак победничких 21 поен, постављају му једно од тих питања. После кратког моралног оклевања, Ван Дорен даје тачан одговор. Стемпел затим намерно погрешно одговара на једноставно питање и губи, пошто му је обећана будућност на телевизији ако би то урадио.

У наредним недељама, Ван Доренова победничка серија чини га националном сензацијом, али под притиском попушта и пристаје да му Енрајт и Фридман почну давати одговоре унапред. У међувремену, Стемпел, који је изгубио наградни новац код бескрупулозног кладионичара, почиње да прети тужбом против NBC-ја пошто је прошло више недеља, а да се он није вратио на телевизију. Обраћа се окружном тужиоцу Френку Хогану, који сазива велику пороту да испита његове наводе.

Млади конгресни адвокат Ричард Гудвин сазнаје да су резултати велике пороте запечаћени и путује у Њујорк да истражи гласине о намештеним квизовима. Посећујући више такмичара, укључујући Стемпела и Ван Дорена, почиње да сумња да је квиз Twenty-One намештен. Стемпелова нестабилна личност нарушава његов кредибилитет, а нико други не жели да потврди оптужбе. Страхујући да ће Гудвин одустати од истраге, Стемпел признаје да је током свог учешћа добијао тачне одговоре унапред и тврди да је и Ван Дорен морао бити умешан. Други бивши такмичар предаје Гудвину листу одговора коју је сам себи послао поштом два дана пре свог наступа, што Гудвин прихвата као потврду намештања.

Изједен кривицом, Ван Дорен намерно губи, али му NBC нуди уносан уговор да ради као специјални дописник у јутарњем програму Today. Одбор Представничког дома за законодавни надзор сазива јавну седницу, на којој Гудвин износи доказе о корупцији у квизу. Стемпел сведочи, али не успева да убеди комитет; директор NBC-ја Роберт Кинтнер и извршни директор Geritol-а Мартин Ритенхоум поричу било какво знање о намештању. На Гудвинов позив, Ван Дорен сведочи пред комитетом и признаје своју улогу у превари. Након завршетка седнице, од новинара сазнаје да је отпуштен из програма Today и да ће одбор Универзитета Колумбија тражити његову оставку.

Гудвин верује да је близу победе над Geritol-ом и NBC-јем, али схвата да Енрајт и Фридман неће угрозити своју будућност на телевизији сведочећи против својих шефова. Ћутке посматра њихово сведочење, током којег продуценти ослобађају спонзоре и мрежу сваке кривице и преузимају пуну одговорност за намештање квиза. Згрожен, Гудвин излази напоље и види Ван Дорена; њих двојица се погледају, пре него што потоњи уђе у такси и оде.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Џон Туртуро Херб Стемпел
Роб Мороу Ричард Н. Гудвин
Рејф Фајнс Чарлс ван Дорен
Дејвид Пејмер Ден Енрајт
Кристофер Макдоналд Џек Бери
Елизабет Вилсон Дороти ван Дорен
Пол Скофилд Марк ван Дорен
Хенк Азарија Алберт Фридман
Мира Сорвино Сандра Гудвин
Јохан Карло Тоби Стемпел
Алан Рич Роберт Е. Кинтнер
Џорџ Мартин Орен Харис
Пол Гилфојл Роберт В. Лишман
Мартин Скорсезе Мартин Ритенхоум
Тимоти Басфилд Фред
Џек Гилпин Џек
Брус Олтман Џин
Нил Рос најављивач
Бари Левинсон Дејв Гаровеј
Џефри Нордлинг Џон ван Дорен
Даглас Макграт Џејмс Снодграс
Стивен Перлман судија Мичел Швајцер
Вилијам Фикнер менаџер сцене
Илијана Даглас Хелена
Итан Хок студент
Калиста Флокхарт студенткиња

Продукција

[уреди | уреди извор]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Када је Роберт Редфорд први пут погледао квиз Twenty-One крајем 1950-их, имао је нешто више од двадесет година и похађао је часове уметности и глуме у Њујорку.[8] Присећајући се тог периода, рекао је: „Гледати њега (Ван Дорена) и остале такмичаре било је неодољиво. Глумац у мени посматрао је емисију и имао осећај да гледам друге глумце. Било је превише невероватно да би било стварно, али у исто време никада нисам сумњао у квиз. Још нисам имао доказе да телевизија може да нас превари. Али трговачки менталитет је већ почињао да преовладава, и, као што данас знамо, ту нема много морала.”[9] Редфорд је овај скандал описао као „први у низу скандала... који су нас оставили отупеле, несигурне у то шта и коме да верујемо.”[8]

Документарни филм о скандалу, који је продуцирао Џулијан Крејнин у оквиру PBS-овог серијала American Experience, приказан је 1992. године — две године пре филма Квиз.[10]

Писање

[уреди | уреди извор]

Филм је заснован на једном поглављу из књиге Remembering America: A Voice from the Sixties (срп. Сећање на Америку: Глас шездесетих) аутора Ричарда Н. Гудвина,[8] који је уједно био и један од бројних продуцената филма.[11] Пол Атанасио је започео писање сценарија 1990. године, одмах прихвативши тему због њене „сложене ироније”, посебно у односу на главне ликове.[12] Током три године радио је на више верзија сценарија — гледао је снимке квиза Twenty-One, читао старе чланке о скандалу, проучавао телевизијску сцену 1950-их у Музеју радиодифузије и сусретао се са самим Гудвином.[11][13] Редфорд је додатно истраживао тему читајући књигу Дена Вејкфилда New York in the Fifties (срп. Њујорк педесетих) и позвао га на снимање као саветника, уз то му давши и малу улогу у филму.[14] Редфорд је познавао Гудвина још од снимања филма Кандидат (1972) и помогао је Атанасију да у сценарио укључи Гудвинову личност и стил изражавања.[15]

Пошто прича није имала класичног главног јунака, Атанасио је применио технику „променљивих перспектива”, али је притом настојао да одржи јединствену наративну линију — што је знатно закомпликовало процес писања сценарија.[16] При обради тема етничког сукоба између белих англосаксонских протестаната и јеврејских ликова, Атанасио се ослањао на сопствено искуство као члана италоамеричке породице. Његови рођаци били су огорчени због стереотипног приказивања Италијана у медијима као гласних и насилних гангстера.[11] Такође је у сценарио унео своја запажања о дволичним личностима из филмске индустрије како би појачао теме разочарања и моралне дезоријентације.[11]

Развој

[уреди | уреди извор]

Редфорд је први пут прочитао радну верзију сценарија након што је завршио снимање филма Река успомена (1992), тражећи, како је рекао, „нешто оштрије, бржег ритма, урбано — где бих могао више да покрећем камеру”.[8] Продуцентска кућа Baltimore Pictures Барија Левинсона и студио TriStar Pictures започели су развој филма заснованог на скандалу са квизом, али је пројекат било тешко продати због његове „непрофитабилне” теме и стила. У септембру 1992. TriStar је одустао од филма и пребацио га у The Walt Disney Studios, који је уложио 20 милиона долара и покренуо продукцију под својим одељењем Hollywood Pictures у пролеће 1993, након што је Редфорд пристао да режира.[9] Иако је Disney понудио Чарлсу ван Дорену 100.000 долара да учествује као консултант, он је то одбио.[17]

Кастинг

[уреди | уреди извор]

Кастинг је одржан у Њујорку у мају 1993. године.[18] Редфорд је у почетку желео америчког глумца за улогу Ван Дорена, али након што је одржао аудиције за више кандидата — међу њима и Вилијама Болдвина[18] — није нашао „комбинацију особина” коју је тражио, па је улогу поверио британском глумцу Рејфу Фајнсу.[8] Да би се припремио, Фајнс је одгледао снимке Ван Дорена у квизу Twenty-One и његове телевизијске интервјуе, а такође је посетио и његов дом у Корнволу, у Конектикату.[9] Почетком 1994, непосредно пре снимања, Фајнс је поново отишао до Ван Доренове куће и, представивши се као залутали возач, започео кратак разговор с њим на трему. Касније је изјавио да му је тај сусрет био кључан за савладавање препознатљивог трансатлантског акцента свог лика.[19] Пол Њуман је првобитно био разматран за улогу Марка ван Дорена, али је одбио понуду.[8] У мају 1993. помињало се да Крис О’Донел преговара са Редфордом о улози у филму, али није био ангажован.[20]

Џон Туртуро је лако „ушао” у лик Херба Стемпела, али се за улогу угојио 11 килограма и изменио глас како би га што верније опонашао.[21] Након успеха у серији Живот на северу (1990–1995), Роб Мороу је одбио више филмских понуда, све док није прихватио улогу у овом филму: „Знао сам да је ово тај пројекат. Имао је кредибилитет Боба Редфорда и био је невероватно добро написан.” Да би што боље разумео лик Ричарда Гудвина, прочитао је четири његове књиге.[22]

Бари Левинсон је у почетку био предвиђен као редитељ, али због обавеза око филма Багзи (1991) режију је преузео Редфорд.[23] Међутим, Редфорд је потом улогу Дејва Гаровеја поверио управо Левинсону, јер му се свидела његова „опуштена, природна нарав” и интересовање за културу 1950-их.[24] За сцену која је укључивала шимпанзу Џ. Фреда Магса пронађена је животиња која није била тренирана за филм, али је деловала „узнемирена светлом и камерама” — што је редитељу одговарало за сцену.[24] Редфорд је улогу Мартина Ритенхоума поверио Мартину Скорсезеу због његових физичких црта и јединственог стила говора: „Желео сам да игра чврстог човека, али нежно. А пошто природно говори веома брзо, мислио сам да ће то учинити лик изузетно застрашујућим.”[24]

Теме

[уреди | уреди извор]

Филм се често описује као фаустовска прича[25] о губитку невиности — и код три главна лика, и код саме земље.[11] Он се бави темама искушења новцем,[26] моралне неодређености,[27] позитивних маски које скривају негативна дела,[27] култа славе,[26] негативних последица популарности,[26] моћи и корупције великих корпорација и масовних медија,[26][28] последица претеране конкурентности у пословању,[29] расним, етничким и класним сукобима,[6][30][31] као и сукоба између образовања и забаве.[26] Атанасио, Редфорд и бројни филмски критичари сматрали су да је тема филма суштинска, јер означава почетак губитка америчке невиности и поверења у институције, што ће касније продубити догађаји као што су Вијетнамски рат и Афера Вотергејт.[11][21][25][32][33]

У рецензијама TV Guide-а и Newsweek-а истакнуто је да су, у време када је филм објављен, скандали и друштвено неприхватљива понашања били много очекиванији и мање шокантни за америчку јавност него 1950-их.[6][34] Newsweek је писао: „Утонули у цинизам деведесетих, тешко је поверовати у потресе које су тадашњи скандали изазвали. [...] Педесетих је Ингрид Бергман била протерана из Холивуда јер је родила дете ван брака. Данас Оливер Норт погази Устав и то му покрене политичку каријеру. Оно што је некад уништавало живот данас вас доводи у госте код Опре и доноси вам уговор за дебелу књигу. Срамота је за губитнике — јавно признање и програм од дванаест корака могу вас претворити у узорну особу.”[6]

Историјска тачност

[уреди | уреди извор]

Иако је Квиз у великој мери тачан у односу на стварне догађаје,[35][27] филм је изазвао контроверзе и критике због коришћења уметничких слобода, нарочито у вези са изменама ликова, што су истицали како критичари тако и стварни учесници скандала.[36]

Међу уметничке слободе спадају сабијање трогодишњег скандала у једну годину,[10] измена места првог сусрета Ван Дорена и Гудвина, померање почетка Гудвинове истраге, као и приказ да је Ван Дорен сам одлучио да намерно погреши у једном питању, док је у стварности ту одлуку донео NBC.[35]

Кључна сцена у којој Ван Дорен побеђује Стемпела такође је нетачно приказана. У филму, Стемпел погрешно одговара на питање о филму Марти, које вреди три поена, при резултату 18–10 у његову корист. У стварности, питање је вредело пет поена, а резултат је био 16–10. Филм ту сцену представља као пресудан тренутак дуела, али је у стварности уследила серија додатних питања: Ван Дорен је потом одговорио на питање о Пизаровом освајању Царства Инка, док је Стемпел тачно одговорио на питање о путовањима Кристифора Колумба, што је довело до резултата 21–21 и захтевало нову партију. Кобни нетачан одговор Стемпел је дао тек у другој игри, на питање о новинару Вилијаму Алену Вајту. Обојица су потом тачно одговорила на питање о женама енглеског краља Хенрија VIII, а игра је завршена када је Ван Дорен одлучио да стане — победивши резултатом 18–10.[37]

Филм је такође преувеличао улогу квиза Twenty-One и продуцента Алберта Фридмана у самом скандалу, што су критиковали и новинар Џеф Кислхоф (аутор књиге The Box: An Oral History of Television, 1920–1961) и сам Фридман. Кислхоф је тврдио да је пракса неискреног „помагања” такмичарима настала још у време радија, када су такмичари били отворено подучавани.[2] Гудвинов значај у истрази био је знатно мањи него што филм приказује — он се укључио тек две године након што је Twenty-One престао да се емитује, док су главни посао прикупљања података обавили новинари и помоћници окружних тужилаца у Њујорку.[2] Џо Стоун, консултант конгресног одбора који је четири године истраживао скандал, изразио је негодовање због тога што је сценарио Гудвина ставио у први план и што је он након изласка филма добио већину заслуга за разоткривање афере. Гудвинова супруга, историчарка Дорис Кернс Гудвин, накнадно се извинила Стоуну због тога.[2]

Други драмске слободе укључивале су поједностављивање ликова, као што је лик Чарлса ван Дорена, који је — како је написао Chicago Reader — „плитка икона лишена сложености стварног човека”.[30] У чланку за The New Yorker из јула 2008. године, сам Ван Дорен је написао да се слаже са већином детаља приказаних у филму, али је истакао да његова девојка из тог периода није уопште приказана, као и да је наставио да предаје и после скандала, супротно тврдњи у епилогу филма да се никад није вратио академији.[38]

Из правних разлога, име Метјуа Розенхауса, директора компаније која је поседовала Geritol, промењено је у Мартин Ритенхоум, а његов лик је делимично заснован на Чарлсу Ревсону, председнику козметичке компаније Revlon, која је спонзорисала други намештени квиз — The $64,000 Question (1955–1958).[24]

Приказивање

[уреди | уреди извор]

Филм је објављен у септембру 1994. године, иако су неки извештаји са краја 1993. наговештавали да је премијера првобитно била планирана за прву половину 1994. године.[39]

За овај филм, Disney је применио стратегију „постепеног” биоскопског издања, чији је циљ био да постепеним ширењем броја биоскопа изазове веће интересовање и публицитет. Сличну стратегију је у то време користио и филм Бекство из Шошенка, али су оба остварења доживела неуспех на биоскопским благајнама упркос критичким похвалама.[40]

Филм је прво приказан у Њујорку 14. септембра 1994, након чега је дистрибуција проширена на 27 биоскопских екрана током првог викенда, при чему је зарадио 757.714 долара, што је представљало пети најуспешнији премијерни викенд за филм који се приказивао у мање од 50 биоскопа.[41][42] У првих пет дана приказивања зарадио је 792.366 долара.[43] Током наредне четири недеље, филм се постепено проширио на 822 биоскопа, а укупна зарада у Сједињеним Државама и Канади износила је 24.822.619 долара.[44] Упркос четири номинације за Оскара, зарада филма у америчким биоскопима почела је да опада, па су током недеље од 12. марта 1995. приходи опали за 63% у односу на претходну недељу.[45]

После биоскопске дистрибуције, филм је приказиван и на међународним фестивалима, као што су Берлински филмски фестивал 1995. године[46] и кинеско издање фестивала Санденс, које се одржавало од 5. до 12. октобра 1995. године.[47] Пет недеља пре Берлинског фестивала, Роберт Редфорд је обавестио Disney да неће присуствовати фестивалу због рада на филму Нешто сасвим лично (1996) и обавеза око фестивала Санденс. Међутим, директор Берлинског филмског фестивала, Мориц де Хаделн, касније је изјавио да је фестивал пристао да промовише филм само ако Редфорд буде лично присуствовао. Његово одсуство нарушило је односе са Disney-јем и неким организаторима фестивала, што је негативно утицало на промоцију филма у иностранству.[48]

У земљама попут Немачке и Француске, филм је остварио много боље резултате у већим градовима него у мањим местима и привукао је више женску публику. У Италији, упркос великој медијској пажњи, филм није постигао комерцијални успех. У Шпанији је, међутим, зарадио 368.000 долара за само шест дана, током приказивања у 31 биоскопу.[49] До 12. фебруара 1995. међународна зарада износила је 1,4 милиона долара,[50] а на крају је филм укупно зарадио 27,4 милиона долара у иностранству, што са америчком зарадом даје укупну зараду од 52,2 милиона долара широм света.[51][52]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Филм тренутно има рејтинг одобравања од 97% на сајту Rotten Tomatoes, на основу 117 рецензија, са просечном оценом 8,4/10. Консензус веб-сајта гласи: „Режиран са лукавом префињеношћу Роберта Редфорда и оживљен низом изванредних глумачких остварења, филм интелигентно преиспитује ерозију јавних стандарда, не нудећи једноставне одговоре.”[53] На Metacritic-у филм има оцену 92, на основу 27 рецензија.[54]

Филмски критичар Роџер Иберт дао је филму три и по звездице од четири, назвавши сценарио „паметним, суптилним и немилосрдним”.[55] Интернет критичар Џејмс Берардинели похвалио је „изванредну глуму Рејфа Фајнса” и написао да је „Џон Туртуро изузетан као нехаризматични Херби Стемпел”.[56] Пишући за Entertainment Weekly, Овен Глајберман је истакао споредну улогу Пола Скофилда као Марка ван Дорена, рекавши да „се у односу између двојице Ван Дорена налази душа филма”.[57] Кенет Таран је оценио Скофилдову глуму као његову најбољу још од филма Човек за сва времена (1966) и навео да би филм „био сасвим другачије искуство” без Фајнсове „способности да прикаже бол иза учтиве фасаде, да интелектуалну и емоционалну агонију претвори у нешто стварно и живо”,[27] али је такође критиковао Туртурову и Мороуову пренаглашену глуму.[27]

Чарлс ван Дорен је изјавио: „Разумем да филмови морају да скраћују и спајају догађаје, али оно што ме је највише засметало био је епилог у ком стоји да више никада нисам предавао. Нисам престао да предајем, иако је прошло доста времена пре него што сам поново радио на факултету. Допао ми се Туртуров приказ Стемпела. И нисам могао да се не насмејем када ме је Стемпел у филму назвао 'Чарлс ван Јебени Морон'.”[58]

Награде

[уреди | уреди извор]
Награда Категорија Номиновани Исход
Награде 20/20[59] Најбољи филм Квиз Номинација
Најбољи редитељ Роберт Редфорд Номинација
Најбољи споредни глумац Пол Скофилд Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Пол Атанасио Номинација
Најбоља уметничка режија Џон Хатман Номинација
Оскар[60] Најбољи филм Роберт Редфорд, Мајкл Џејкобс, Џулијан Крејнин и Мајкл Нозик Номинација
Најбољи редитељ Роберт Редфорд Номинација
Најбољи споредни глумац Пол Скофилд Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Пол Атанасио Номинација
Awards Circuit Community Awards[61] Најбоље достигнуће у режији Роберт Редфорд Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Пол Атанасио Номинација
Награде Бостонског друштва филмских критичара[62] Најбољи редитељ Роберт Редфорд Другопласирани
Награде БАФТА[63][64] Најбољи филм Роберт Редфорд Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Пол Атанасио Освојено
Најбољи споредни глумац Пол Скофилд Номинација
Награде Удружења редитеља Америке[65] Изванредна режија — играни филм Роберт Редфорд Номинација
Награде Златни глобус[66] Најбољи филм – драма Роберт Редфорд Номинација
Најбољи редитељ Роберт Редфорд Номинација
Најбољи споредни глумац Џон Туртуро Номинација
Најбољи сценарио Пол Атанасио Номинација
Награде Златни ловор[67] Изванредна продукција биоскопског играног филма Роберт Редфорд, Мајкл Џејкобс, Џулијан Крејнин и Мајкл Нозик Номинација
Награде Националног друштва филмских критичара[68] Најбољи споредни глумац Пол Скофилд 3. место
Најбољи сценарио Пол Атанасио Другопласирани
Награде Удружења њујоршких филмских критичара[69][70] Најбољи филм Квиз Освојено
Најбољи споредни глумац Пол Скофилд Другопласирани
Најбољи сценарио Пол Атанасио Другопласирани
Награде Удружења филмских глумаца[71] Најбољи споредни глумац Џон Туртуро Номинација

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Box Office Information for Quiz Show”. Архивирано из оригинала 14. 10. 2015. г. Приступљено 5. 10. 2023. 
  2. ^ а б в г Dunkel, Tom (27. 9. 1994). „The Man with All the Answers”. The Washington Post. Приступљено 22. 7. 2020. 
  3. ^ „AFI|Catalog”. catalog.afi.com. Приступљено 2022-01-15. 
  4. ^ а б „Quiz Show”. Turner Classic Movies. Atlanta: Turner Broadcasting System (Time Warner). Приступљено 4. 7. 2016. 
  5. ^ Goodwin, Richard N. (2014). Remembering America: A Voice from the Sixties (Paperback изд.). New York City: Open Road Integrated Media. ISBN 978-1497676572. 
  6. ^ а б в г David Ansen (18. 9. 1994). „When America Lost Its Innocence--Maybe”. Newsweek. 
  7. ^ Maslin, Janet (14. 9. 1994). „QUIZ SHOW; Good and Evil in a More Innocent Age”. The New York Times. 
  8. ^ а б в г д ђ Gelmis, Joseph (13. 9. 1994). „An Icon With a Few Questions : Robert Redford's Personal Films Examine America's Merchant Mentality”. Newsday. Приступљено 20. 7. 2020. 
  9. ^ а б в Hruska, Bronwen (28. 8. 1994). „They Conned America”. Los Angeles Times. Приступљено 20. 7. 2020. 
  10. ^ а б Auletta, Ken (19. 9. 1994). „The $64,000 Question”. The New Yorker. стр. 48. 
  11. ^ а б в г д ђ Weinraub, Bernard (12. 9. 1994). „Flawed Characters In the Public Eye, Past and Present”. The New York Times. Приступљено 20. 7. 2020. 
  12. ^ Rose 1994, 1:24–2:19.
  13. ^ Rose 1994, 3:25–3:58.
  14. ^ Wakefield, Dan (21. 8. 1994). „His 50s, Then and Now.; Robert Redford”. The New York Times. Приступљено 24. 7. 2020. 
  15. ^ Rose 1994, 4:59–5:17.
  16. ^ Rose 1994, 2:37–3:16.
  17. ^ Johnson, Ted (21. 7. 2008). „Blast from the Past”. Variety. Приступљено 21. 7. 2020. 
  18. ^ а б „Entertainment news for May 14, 1993”. Entertainment Weekly. 14. 5. 1993. Приступљено 21. 7. 2020. 
  19. ^ „All the Answers | The New Yorker”. archive.is. 2022-10-28. Архивирано из оригинала 2022-10-28. г. Приступљено 2025-03-23. 
  20. ^ Archerd, Army (6. 5. 1993). „AMC sure it can lure out couch potatoes”. Variety. Приступљено 21. 7. 2020. 
  21. ^ а б Cawley, Janet (4. 9. 1994). „Innocence was the Big Loser”. Chicago Tribune. Приступљено 22. 7. 2020. 
  22. ^ Koltnow, Barry (23. 9. 1994). „Rob Morrow Trades TV for Big-Screen Exposure”. Orange County Register. Приступљено 22. 7. 2020. 
  23. ^ Rose 1994, 5:43–5:52.
  24. ^ а б в г Eller, Claudia (7. 8. 1994). „They're Naturals for 'Quiz Show'”. Los Angeles Times. Приступљено 21. 7. 2020. 
  25. ^ а б „Time Out”. Time Out London. 8. 2. 2012. Приступљено 23. 7. 2020. 
  26. ^ а б в г д Newman, Kim (1995). „Quiz Show Review”. Empire. Приступљено 23. 7. 2020. 
  27. ^ а б в г д Turan, Kenneth (16. 9. 1994). „Movie Review : 'Quiz Show's' Category: Evil and Moral Ambiguity”. Los Angeles Times. Приступљено 11. 7. 2020. 
  28. ^ Wilmington, Michael (16. 9. 1994). „Tarnishing the Golden Age”. Chicago Tribune. Приступљено 10. 8. 2020. 
  29. ^ Siskel, Gene (16. 9. 1994). „Redford's 'Quiz Show' Raises All the Right Questions”. Chicago Tribune. Приступљено 23. 7. 2020. 
  30. ^ а б Rosenbaum, Jonathan (7. 9. 1994). „Quiz Show”. Chicago Reader. Архивирано из оригинала 24. 7. 2020. г. Приступљено 23. 7. 2020. 
  31. ^ Levy, Emanuel (27. 7. 2007). „Quiz Show (1994): Redford's Compelling Drama of TV Twenty-One Scandal, Starring Ralph Fiennes”. EmanuelLevy.com. Приступљено 23. 7. 2020. 
  32. ^ Royko, Mike (23. 9. 1994). „Movie Critics' View from Isolation Booth”. Chicago Tribune. Приступљено 23. 7. 2020. 
  33. ^ Stack, Peter (21. 4. 1995). „Dark Days of a TV 'Quiz Show'”. The San Francisco Chronicle. Приступљено 25. 7. 2020. 
  34. ^ „Quiz Show”. TV Guide. Архивирано из оригинала 29. 10. 2000. г. Приступљено 25. 7. 2020. 
  35. ^ а б von Tunzelmann, Alex (14. 12. 2012). „Quiz Show: Robert Redford's film gets all the answers right”. The Guardian. Приступљено 10. 7. 2020. 
  36. ^ Greenfield, Meg (17. 10. 1994). „The Quiz Show Scandals”. The Washington Post. Приступљено 10. 8. 2020. 
  37. ^ Twenty One (Game Show) Famous episode of December 5, 1956 (на језику: енглески), 30. 3. 2020, Приступљено 2023-09-27 
  38. ^ Van Doren, Charles (28. 7. 2008). „All The Answers”. The New Yorker. Приступљено 8. 5. 2013. 
  39. ^ Dutka, Elaine (7. 10. 1993). „Levinson on Hollywood: The People on the Fringe”. Los Angeles Times. Приступљено 20. 7. 2020. 
  40. ^ „Studios Ponder Perils, Payoffs Of Platforming”. Variety. 16. 1. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  41. ^ „All-Time Opening Weekends: 50 Screens or Less”. Daily Variety. 20. 9. 1994. стр. 24. 
  42. ^ Квиз на веб-сајту AFI Catalog of Feature Films (језик: енглески)
  43. ^ „Film Box Office Report”. Daily Variety. 20. 9. 1994. стр. 8. 
  44. ^ „Quiz Show (1994)”. Box Office Mojo. Приступљено 2010-07-28. 
  45. ^ „Full 'House' 'Bunch' Slips 'Just' OK”. Variety. 13. 3. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  46. ^ Molner, David (22. 1. 1995). „Berlin Boasts 19 World Bows”. Variety. Приступљено 17. 7. 2020. 
  47. ^ „China opens its doors to Sundance fest”. Variety. 9. 10. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  48. ^ Molner, David (19. 2. 1995). „'Kiss' Seduces Berlin, Stirring Sluggish Mood”. Variety. Приступљено 18. 7. 2020. 
  49. ^ Groves, Dan (26. 2. 1995). „'Quiz' Shows Spotty B.O. Overseas”. Variety. Приступљено 18. 7. 2020. 
  50. ^ „O'seas B.O. Is 'Terminal'”. Variety. 12. 2. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  51. ^ „Worldwide rentals beat domestic take”. Variety. 13. 2. 1995. стр. 28. „=International gross 1994: $1.5m” 
  52. ^ Klady, Leonard (19. 2. 1996). „B.O. with a vengeance: $9.1 billion worldwide”. Variety. стр. 1. „International gross 1995: $25.9m” 
  53. ^ „Quiz Show, Rotten Tomatoes”. Rottentomatoes.com. Приступљено 2024-03-01. 
  54. ^ „Quiz Show Reviews”. Metacritic. 
  55. ^ Roger Ebert. "Quiz Show". September 16, 1994.
  56. ^ James Berardinelli. "Quiz Show". ReelViews.
  57. ^ Owen Gleiberman. "Quiz Show", Entertainment Weekly.
  58. ^ Van Doren, Charles (28. 7. 2008). „All the Answers”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 8. 6. 2021. г. 
  59. ^ „2015 Nominees – 6th Annual 20/20 Awards”. 20/20 Awards. Архивирано из оригинала 26. 2. 2015. г. Приступљено 19. 7. 2020. 
  60. ^ „The 67th Academy Awards (1994) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 4. 10. 2014. Приступљено 6. 6. 2018. 
  61. ^ „ACCA 1994”. Awards Circuit. 2014. Приступљено 19. 7. 2020. 
  62. ^ Carr, Jay (19. 12. 1994). „Boston critics pick 'Pulp' as top film”. The Boston Globe. стр. 59. 
  63. ^ Dawtrey, Adam (19. 2. 1995). „'Weddings' Waltzes With 11 BAFTA Noms”. Variety. Приступљено 18. 7. 2020. 
  64. ^ „British film & TV acad toasts 'Weddings' with five nods”. Variety. 1. 5. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  65. ^ Cox, Dan (29. 1. 1995). „New Faces, Practiced Hands”. Variety. Приступљено 18. 7. 2020. 
  66. ^ „Quiz Show”. Golden Globe Awards. Приступљено 18. 7. 2020. 
  67. ^ „PGA Film Noms Mirror DGA Pix”. Variety. 29. 1. 1995. Приступљено 18. 7. 2020. 
  68. ^ Carr, Jay (5. 1. 1995). „'Pulp Fiction' Wins Critics' Nod”. Seattle Post-Intelligencer (Final изд.). стр. C5. 
  69. ^ Maslin, Janet (16. 12. 1994). „Critics Honor 'Pulp Fiction' And 'Quiz Show'”. The New York Times. Приступљено 18. 7. 2020. 
  70. ^ „New York Film Critics Circle – Year 1994”. FilmAffinity. Приступљено 18. 7. 2020. 
  71. ^ „The Inaugural Screen Actors Guild Awards”. SAG Awards. Приступљено 18. 7. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Квиз на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Квиз_(филм)&oldid=30477877”