Кентаури
 Кентауркиња, на слици Џона Ла Фаџа | |
| Груписање | Ленгендарно створење |
|---|---|
| Подгруписање | Хибрид |
| Слична створења | Минотаур, сатир, харпија |
| Митологија | Грчка |
| Друга имена | Кентаур, сенторес, стрелац[1] |
| Регион | Грчка, Кипар |
| Хабитат | Копно |
Кентаури (грч. Κένταυροι) су бића из грчке митологије, полу-људи, полу-коњи.[2]
У многим грчким митовима сматра се да су кентаури дивљи попут неукроћених коња, а речено је и да су настањивали регију Магнезија и планину Пелион у Тесалији, Фолојеву храстову шуму у Елису и Малејево полуострво у јужној Лаконији. Кентаури су касније представљени у римској митологији и били су познати ликови у средњовековном бестијару. Они остају у основи модерне књижевности фантастике.
Етимологија[уреди | уреди извор]
Грчка реч kentauros се генерално сматра да је нејасног порекла.[3] Етимологија из ken + tauros, 'пробадајући бик', била је [euhemerism[|еухемеристичка]] сугестија у Палафатовом рационализујућем тексту о грчкој митологији, О невероватним причама (Περὶ ἀπίστων), који је укључивао јахаче стрелце из села званог Нефел, који су елиминисали крдо бикова који су били пошаст Иксионовог краљевства.[4] Друга могућа сродна етимологија може бити „убица бикова“.[5]
Митологија[уреди | уреди извор]
Кентаури су потомци Иксиона и Нефеле,[6] богиње облака, деца њиховог сина Кентаура и магнезијских кобила.[7] Живели су у тешко приступачним шумама Тесалије, западне Аркадије, Елиде и Етолије. Представљани су као сурова бића, која су често улазила у сукобе са људима. Тако се као њихови противници помињу Лапити (кентауромахија) и Херакле, који се са њима сукобљавао више пута. Најчувенији кентаури били су Хирон, Фол и Нес. Прва двојица су, за разлику од осталих Кентаура, били јако образовани и интелигентни, а трећи је дошао главе Хераклу.
Једно друго племе кентаура је по предању живело на Кипру. Према Нону, њима је отац Зевс, који је, фрустриран након што му је Афродита измакла, просуо своје семе на тло те земље. За разлику од копнене Грчке, кипарски кентаури су били рогати.[8][9]
Такође се наводи да су постојали Ламијански Фери, дванаест рустикалних демона (духова) реке Ламос. Зевс их је поставио да чувају одојче Диониса, штитећи га од Хериних махинација, али их је разбеснела богиња претворила у кентауре са воловским роговима. Ламијански Фери су касније пратили Диониса у његовој кампањи против Индијаца.[10]
Сукоб Кентаура и Херакла[уреди | уреди извор]
Када је Херакле пошао да изврши своје четврто дело, да убије еримантског вепра, свратио је у пећину код кентаура Фола. Фол је дао Хераклу да једе месо, али није хтео да отвори посуду са вином која је припадала свим кентаурима. Херакле је ипак успео да га нагавори да то уради. Кентаури су побеснили када су осетили мирис јаког вина. Одмах су јурнули на Фолову пећину. Херакле је бранио Фола и упркос томе што је Кентаурима помогла њихова баба Нефела, богиња облака, која је послала јаку кишу и земљу учинила клизавом, Херакле је успио да убије неколико кентаура, а остале натерао у бег.
Херакле је случајно погодио свог пријатеља, мудрог кентаура Хирона. Извукао је стрелу, али ништа није могло да помогне против Хидриног отрова. Ипак, Хирон је био бесмртан, па од отрова није могао да умре. Зато је он своју бесмртност уступио титану Прометеју, а он је сишао у мрачни Хад.
Док је Фол сахрањивао своје рођаке, он је извукао једну Хераклову стрелу и почео да је разгледа. Она му исклизну и убоде га у ногу, и он остаде на месту мртав. Херакле га је сахранио уз велиике почасти.
Кентауромахија[уреди | уреди извор]
Када се краљ Лапита, Пиритој женио Хиподамијом, на свадбу је позвао све Олимпљане осим Ареја и Ериде, сећајући се непријатности коју је Ерида изазвала на свадби Пелеја и Тетиде. Свадби су присуствовали многи краљевићи из Грчке, као и Кентаури.
Кентаури су били ненавикнути на вино, а пили су га без мешања са водом, па су се напили. Због тога су напали Хиподамију и остале госте. Пиритој и Тезеј и остали Лапити су прискочили у помоћ Хиподамеји и тако је избио сукоб који је трајао до ноћи, у коме су погинули Кајнеј и Лапит. Тако је почела дуготрајна свађа између Кентаура и Лапита коју су потпиривали Ареј и Ерида из освете што нису позвани на свадбу. Тезеј је отерао Кентауре, који су поново скупили снаге и напали Лапите. Они су саладали главнину лапитске војске и отерали Лапите у Мелеју.
Уметност[уреди | уреди извор]
Кентаури су чест мотив у античкој уметности, почевши од најстаријих споменика где су представљани са две људске и две коњске ноге. Од 6. века п. н. е. су приказивани са све четири коњске ноге, док су им глава, торзо и руке људски. Најчешће су приказивани у кентауромахији.
Галерија[уреди | уреди извор]
Diosphos Painter, white-ground lekythos (500 BC)
Botticelli, Pallas and Centaur (1482–83)
Antonio Canova, Theseus Defeats the Centaur (1805-1819)
Prince Bova fights Polkan, Russian lubok (1860)
A bronze statue of a centaur, after the Furietti Centaurs
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ For Collins English Dictionary: "sagittary." Collins English Dictionary – Complete and Unabridged, 12th Edition 2014. 1991, 1994, 1998, 2000, 2003, 2006, 2007, 2009, 2011, 2014. HarperCollins Publishers 1 Sep. 2019 https://www.thefreedictionary.com/sagittary
- ^ „Definition of centaur by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. Merriam-Webster.com Dictionary. Приступљено 2021-06-06.
- ^ Scobie, Alex (1978). „The Origins of 'Centaurs'”. Folklore. 89 (2): 142—147. doi:10.1080/0015587X.1978.9716101. Scobie quotes Nilsson, Martin P. (1955). Geschichte der griechischen Religion. »Die Etymologie und die Deutung der Ursprungs sind unsicher und mögen auf sich beruhen«
- ^ Scobie (1978), стр. 142.
- ^ Alexander Hislop, in his polemic The Two Babylons: Papal Worship Revealed to be the Worship of Nimrod and His Wife. (1853, revised 1858) theorized that the word is derived from the Semitic Kohen and "tor" (to go round) via phonetic shift the less prominent consonants being lost over time, with it developing into Khen Tor or Ken-Tor, and being transliterated phonetically into Ionian as Kentaur, but this is not accepted by any modern philologist.
- ^ Nash, Harvey (јун 1984). „The Centaur's Origin: A Psychological Perspective”. The Classical World. 77 (5): 273—291. JSTOR 4349592. doi:10.2307/4349592.
- ^ Alexander, Jonathann. „Tzetzes, Chiliades 9”. Theoi.com. Theoi Project. Приступљено 28. 2. 2019.
- ^ Nonnus, Dionysiaca, v. 611 ff, xiv. 193 ff, xxxii. 65 ff.
- ^ „CYPRIAN CENTAURS (Kentauroi Kyprioi) - Half-Horse Men of Greek Mythology”. www.theoi.com.
- ^ „LAMIAN PHERES - Centaurs of Dionysus in Greek Mythology”. www.theoi.com.
Литература[уреди | уреди извор]
- Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
- Р. Гревс, Грчки митови, Нолит-Јединство, 1987.
- Apollodorus, The Library with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. ISBN 0-674-99135-4. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Diodorus Siculus, The Library of History translated by Charles Henry Oldfather. Twelve volumes. Loeb Classical Library. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press; London: William Heinemann, Ltd. 1989. Vol. 3. Books 4.59–8. Online version at Bill Thayer's Web Site
- Diodorus Siculus, Bibliotheca Historica. Vol 1-2. Immanel Bekker. Ludwig Dindorf. Friedrich Vogel. in aedibus B. G. Teubneri. Leipzig. 1888-1890. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Gaius Julius Hyginus, Fabulae from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
- Gaius Valerius Flaccus, Argonautica translated by Mozley, J H. Loeb Classical Library Volume 286. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1928. Online version at theio.com.
- Gaius Valerius Flaccus, Argonauticon. Otto Kramer. Leipzig. Teubner. 1913. Latin text available at the Perseus Digital Library.
- Hesiod, Shield of Heracles from The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, MA.,Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Homer, The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. ISBN 978-0674995611. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Lucius Mestrius Plutarchus, Lives with an English Translation by Bernadotte Perrin. Cambridge, MA. Harvard University Press. London. William Heinemann Ltd. 1914. 1. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Nonnus of Panopolis, Dionysiaca translated by William Henry Denham Rouse (1863-1950), from the Loeb Classical Library, Cambridge, MA, Harvard University Press, 1940. Online version at the Topos Text Project.
- Nonnus of Panopolis, Dionysiaca. 3 Vols. W.H.D. Rouse. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1940-1942. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Pausanias, Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. ISBN 0-674-99328-4. Online version at the Perseus Digital Library
- Pausanias, Graeciae Descriptio. 3 vols. Leipzig, Teubner. 1903. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Publius Ovidius Naso, Metamorphoses translated by Brookes More (1859-1942). Boston, Cornhill Publishing Co. 1922. Online version at the Perseus Digital Library.
- Publius Ovidius Naso, Metamorphoses. Hugo Magnus. Gotha (Germany). Friedr. Andr. Perthes. 1892. Latin text available at the Perseus Digital Library.
- Publius Vergilius Maro, Aeneid. Theodore C. Williams. trans. Boston. Houghton Mifflin Co. 1910. Online version at the Perseus Digital Library.
- Publius Vergilius Maro, Bucolics, Aeneid, and Georgics. J. B. Greenough. Boston. Ginn & Co. 1900. Latin text available at the Perseus Digital Library.
- Sextus Propertius, Elegies from Charm. Vincent Katz. trans. Los Angeles. Sun & Moon Press. 1995. Online version at the Perseus Digital Library. Latin text available at the same website.
- M. Grant and J. Hazel. Who's Who in Greek Mythology. David McKay & Co Inc, 1979.
- Rose, Carol (2001). Giants, Monsters, and Dragons: An Encyclopedia of Folklore, Legend, and Myth. New York City: W. W. Norton & Company, Inc. стр. 72. ISBN 0-393-32211-4.
- Homer's Odyssey, Book 21, 295ff
- Harry Potter, books 1, 3, 4, 5, 6, and 7.
- The Chronicles of Narnia, book 2.
- Percy Jackson & the Olympians, book 1, 2, 3, 4 and 5.
- Frédérick S. Parker. Finding the Kingdom of the Centaurs.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Theoi Project on Centaurs in literature
- Centaurides on female centaurs
- MythWeb Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2009) article on centaurs
- Harry Potter Lexicon article on centaurs in the Harry Potter universe
- Erich Kissing's centaurs contemporary art