Пређи на садржај

Кељ

С Википедије, слободне енциклопедије
Кељ
ВрстаBrassica oleracea var. sabauda L.
Група култивараBrassica oleracea Savoy Cabbage Group
Црвени кељ Вандусенова ботаничка башта
Зелени кељ Вандусенова ботаничка башта

Кељ (Brassica oleracea var. sabauda) је двогодишњи култивар (узгојена сорта) дивљег купуса из породице крсташица. Име потиче од немачке речи Kohl (купус), која се у Аустроугарској (и данас у Аустрији) користила као назив за овај култивар.

Ова сорта купуса је зимско поврће са смарагдно зеленим листовима, па је самим тим отпорна на ниске температуре и мраз, као и на сушу.[1]

Према научним истраживањима кељ је једна од најхранљивијих намирница на планети и садржи разнолик нутриционистички састав. Богат је витаминима А, Б, Ц и К, као и разним минералима као што су калијум, калцијум, магнезијум, гвожђе... Сирови купус садржи 91% воде, 6% угљених хидрата и 2% протеина, као и заменарљиву количину масти.

Због доста антиоксиданаса делује антиинфламаторно на многе процесе у телу.[2] Такође врши улогу детоксикације у организму, а према неким студијама има утицаја у смањивању ризика од добијања канцера. Кељ је био тема разних тестирања научника и постоје разне студије везане за ово поврће и све предности конзумирања.

Почетак узгоја кеље је вероватно повезан са добом Античког Рима, што се огледа и у називу ове сорте у појединим језицима:

Овај култивар је узгајан још од античког времена и тад су биле познате три врсте, дивљи, коврџави и глатки, а широм Европе је популаризован у средњем веку, када постаје основна намирница за већи део европског становништва. Данашњи кељ је створен селекцијом белгијских повртара у 18. веку, одакле се проширио прво на Француску, Холандију и Немачку, а потом и остатак Европе.[3]

Данас постоје три врсте кеља, главати, који је и најраспрострањенији у свету, лиснати и пупчар. Све сорте се спремају најчешће самосталним кувањем или у разним чорбама или се пече у рерни.

Референце

[уреди | уреди извор]


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]