Кигели V

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кигели V од Руанде)
Кигели V
Његово Величанство
Кигели V у самонаметнутом егзилу (2014; Вашингтон, САД)
Лични подаци
Пуно имеЖан-Батист Ндахиндурва
Датум рођења(1936-06-29)29. јун 1936.
Место рођењаКамембе (Западна пров.), Руанда-Урунди
Датум смрти16. октобар 2016.(2016-10-16) (80 год.)
Место смртиВашингтон[1], САД
Религијакатолицизам
Породица
РодитељиЈухи V
Мукашема
ДинастијаАбанјигинја[2]
Муами Руанде
Период28. јул 1959. —
28. јануар 1961.
ПретходникМутара III
Наследникмонархија укинута

Кигели V Ндахиндурва (руан./франц./енгл. Kigeli V Ndahindurwa), или Кигели V од Руанде (франц. Kigeli V du Rwanda, енгл. Kigeli V of Rwanda), крштен као Жан-Батист Ндахиндурва (руан./франц./енгл. Jean-Baptiste Ndahindurwa; Камембе, 29. јун 1936 — Вашингтон, 16. октобар 2016), био је последњи краљ (муами) Руанде, на власти од 28. јула 1959. до 28. јануара 1961. године — када је збачена Руандска монархија (уочи проглашења независности од Белгије).

Након кратког периода кретања из једног у друго место по одласку из Руанде, титуларни краљ је одлучио да остатак живота проведе у егзилу — у америчком градићу Оуктону (Вирџинија). Током овог раздобља свог живота био је познат по томе што је руководио Фондацијом „Краљ Кигели V” (енгл. King Kigeli V Foundation), организацијом за промовисање хуманитарног рада за руандске избеглице. Такође је био значајан и због активности за очување династијске, културне баштине своје бивше владајуће краљевске куће, укључујући племићке титуле, династички витешки поредак те друга одликовања.

Након смрти краља речено је да ће наследник убрзо да буде одабран. Јануара 2017. године је објављено да је у питању Јухи VI, нећак Кигелија V и њему претходног краља Мутаре III те унук краља Јухија V.

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Кигели је рођен као Жан-Батист Ндахиндурва, 29. јуна 1936. године у Камембеу (тадашња колонија Руанда-Урунди, данас Руанда). Отац, Јухи Мусинга, свргнути је краљ Јухи V од Руанде; мајка, краљица Мукашема, била је једна од Јухиних жена.[3] Припада етничкој групи по имену Тутси.[4] Имао је четрнаесторо браће и сестара, а рођен је као један од најмлађих Јухиних многобројних потомака.[5]

Када је Кигели имао четири године,[4][6] његов отац је од стране Белгијске владе био прогнан у Мобу (Демократска Република Конго).[6][7] Након смрти свог оца, 1944. године вратио се у Руанду.[8] Кигели је као тинејџер крштен у Римокатоличкој цркви,[9] добивши тако хришћанско име Жан-Батист;[10] од тада је остао привржен католицизму.[4]

Формално образовање је стицао у школи „Астрида” (франц. Groupe Scolaire d'Astrida, GSA) — данас школа „Бутаре” (франц. Groupe scolaire officiel de Butare, GSOB) у Руанди,[3][11] као и на колеџу Нјангези (франц. Collège Nyangezi) у данашњој Демократској Републици Конго.[3][5] Након што је 1956. године завршио школовање,[4] наредне три године је радио у локалној влади у Руанди.[3]

Владавина у Руанди[уреди | уреди извор]

Значка од месинга на којој пише Vive Kigeli V (Живео Кигели V)

Након што му је под неразјашњеним околностима 25. јула 1959. године умро полубрат, краљ Мутара III Рудахигва, три дана после је објављено да ће да га наследи Кигели — као краљ Кигели V Ндахиндурва.[4][12] Кигелијево име се понекад транскрибује као Кигери (Kigeri).[13][14] Иако ожењен, Кигелијев старији полубрат није имао деце; нагла смрт која је многе шокирала упућивала је на могућност да је на Мутара извршена одређена врста атентата.[5]

Кигелијево именовање изненадило је белгијску администрацију, која није била укључена у његов избор и која је све описала као coup d'état;[4][15] са овиме се слагала и нова политичка елита народа Хуту.[16] Сам Кигели је такође био шокиран и изненађен када је сазнао да управо он долази на власт.[5] Напета атмосфера и присутност наоружаних Руанданаца на сахрани спречили су Белгијанце од евентуалног приговарања,[9][17] а такође је онемогућено да се у целу ствар умешају и припадници народа Хуту.[18] Упркос свему, Кигелија су у почетку фаворизовале све стране: традиционалисте Тутси, националисте Хуту, те католичко свештенство које је гајило оптимистична осећања по питању његовог именовања.[9] Међутим, самим начином именовања белгијске власти су изгубиле пређашњи утицај који је био далеко од занемарљивог; револуционари из редова народа Хуту и Тутси стекли су утисак да би насиљем могли да остваре многе своје циљеве. Чињеница да је успостава народа Тутси пројектовала долазак на власт такође је компромитовала Кигелијеву способност да делује као што су то радили пређашњи владари — у традиционалној улози неутралног ’арбитра’ различитих фракција.[17]

Кигели је прописно пратио краљевску традицију занемарујући прошле етничке и идеолошке припадности, преузимајући улогу „оца свих људи у Руанди”. Међутим, политичка нестабилност и племенски сукоби порасли су упркос напорима монархије и других. Само месец дана након што је Кигели новембра 1959. почео да обавља своју функцију, сукоби између народа Хуту и Тутси дошли су до критичне тачке — стотине људи су умирале. Многи Тутси су отишли у изгнанство. Проблеме са све немирнијим становништвом Хуту охрабривала је белгијска војска, изазивајући тако велике револте. Кигели је касније написао: „Ја се не држим на власти [по сваку цену]... Увек ћу прихватити пресуду народа; оно што не могу прихватити је да белгијска администрација утиче на или искривљује ову пресуду.”[5]

Јула 1960. године, Кигели је тражио уточиште у однедавно незавнисној нацији Конго.[5] Годину после је био у Киншаси ради састанка са генералним секретаром Уједињених нација Дагом Хамаршелдом, када је Доминик Мбонјумутва уз подршку Белгијске владе извео државни пуч којим је успешно преузета контрола над државом Руандом.[5] Монархија је формално збачена 28. јануара 1961. године.[19] Пуч је за резултат имао референдум 1961. о судбини краљевског система нације.[5]

Резултати избора са излазношћу од 95% показали су да око 80% гласача не жели да се монархија задржи. Кигели је аферу сматрао монтираном; недуго након поновног уласка у Руанду пре избора, белгијски званични су га ставили у кућни притвор.[5]

Влада је званично депортовала Кигелија 2. октобра 1961. године на територију која данас припада Танзанији. Од тада је живео на више различитих локација, следећих неколико година, напуштајући регију Танкањике (где је живео у Дар ес Саламу) и одлазећи у места као што су Кампала (Уганда) и Наироби (Кенија). Додељен му је политички азил у Сједињеним Америчким Државама јула 1992. године; у Америци је провео остатак живота.[5]

Активности у егзилу[уреди | уреди извор]

Када је добио политички азил у САД настанио се недалеко од Вашингтона, где је тражио социјалну помоћ и живио у насељима за социјалне случајеве.[4][20] Накнадно се преселио у амерички градић Оуктон (Вирџинија), где је живео до своје смрти.

Путовао је светом и заступао интересе руандског народа и изнова позивао на мир и хармонију међу различитим групама. Кигели је наставио да се сећа жртава Руандског геноцида и покушао да помири све политичке, етничке и религијске партије у Руанди наводећи их да користе демократске процесе при решавању било каквих спорова. Кигели је био пријатељ бившег председника Јужне Африке Нелсона Манделе и премијера Демократске Републике Конго Патриса Лумумбе.[4][21][5]

У интервјуу за Би-Би-Си из августа 2007. године, Кигели је изразио жељу да се врати у Руанду ако је народ ове земље спреман да га прихвати као свог уставног монарха. Рекао је да је упознао председника Пола Кагаме и да му је Кагаме рекао да се са својом породицом може слободно вратити, али Кигели је одговорио да када би то урадио — било би неопходно да зна да ће га људи прихватити као краља. Према Кигелију, Кагаме је рекао да ће да консултује владу по овом питању.[22]

Добротворни рад[уреди | уреди извор]

Кигели је био на челу Фондације „Краљ Кигели V” (енгл. King Kigeli V Foundation),[23] чија су мисија биле хуманитарне иницијативе у име руандских избеглица.

Смрт и престолонаследник[уреди | уреди извор]

Кигели је умро од срчане болести, у болници у Вашингтону 16. октобра 2016. године, у 81. години живота.[1][21] Његов приватни секретар, Гај Пенингтон, рекао је да је наследник одређен и да ће његово име бити ускоро објављено.[1] Кигели се никада није женио, због правила које забрањује краљевима да ступају у брак било где осим у својој земљи.[1]

Иако се Кигели није женио, 10. јануара 2017. године Краљевска кућа је објавила да ће га наследити његов нећак Емануел Бушајија (као престолонаследник Јухи VI од Руанде).[24]

Након смрти, откривено је да је Кигели имао најмање једну ћерку (Жаклин Руиванга, удата 1998—2015. за Ендруа Ругасиру и мајка петоро деце).[25]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Јухи IV (?—1802)
 
 
 
 
 
 
 
8. Мутара II (1802—1853)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Нјирамавуго (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
4. Кигели IV (1853—1896)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Митари (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
9. Нјиракигери (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јухи V (1883—1994)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Гага (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
10. Руакагара (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Нјирајухи (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Кигели V (1936—2016)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Мукашема (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Почасти[уреди | уреди извор]

Статус и признања[уреди | уреди извор]

Као титуларни краљ у егзилу, као део одржавања своје породичне краљевске културне баштине, Кигели V је давао рицарски орден (франц. ordres de chevalerie) и племићке титуле; он је био ’извор части’ (лат. fons honorum), у складу са традиционалним обичајима.

Истраживање из 2016. године показало је да је претходни руандски краљ Мутара III додељивао руандске племићке титуле и онима који нису били Руанданци. Ово је доследно са изјавама краља Кигелија који је говорио да је његов старији брат, када је постао краљ, делио ордење и племићке титуле неруанданцима. Независни извор који ово потврђује налази се у штампаном чланку Гардијана под именом „Афрички краљ добија папске почасти из Ватикана” (енгл. African King Gets Papal Honor from Vatican), публикацији Римокатоличке епархије Литл Рока (енгл. Roman Catholic Diocese of Little Rock, лат. Dioecesis Petriculana) у Арканзасу из 4. јула 1947. године.[26]

Титуле признаје генеалошки издавач Беркс пириџ (енгл. Burke's Peerage),[27] као и учено друштво Огастан сосајети (енгл. Augustan Society).[28]

Међутим, активности су такође биле предмет контроверзи неких критичара.

У чланку Економиста из 2013. године наводи се да су донације између 1.000 долара и 8.000 долара и услуге и до 30.000 долара претходиле давању одликовања.[29] На веб-сајту краља Кигелија је септембра 2016. године објављена изјава у којој се каже да су признања додељивана на основу заслуга, везано за претходно демонстрирани добротворни рад, постигнуће у струци и стручну спрему, у што се може укључити и накнада за ’улазак’.[30]

Како председник Међународне комисије за рицарске ордене (енгл. International Commission on Orders of Chivalry, ICOC; итал. Commissione Internazionale permanente per lo studio degli Ordini cavallereschi) године 2013. није могао да препозна титуле као део руандске историјске традиције, Кигелијеве активности око признања је прогласио „веома тужним” позивајући да се иста не додељују.[29] Генерални секретар краља у то време је одговорио следећим речима: „Ко има право да доводи у питање његову власт осим бога и његових сународника”[29]

Домаће титуле[уреди | уреди извор]

Стране титуле[уреди | уреди извор]

Домаћи ордени[уреди | уреди извор]

  • Велики мајстор Краљевског реда Добоша, први пут доделио Кигели V[4]
  • Велики мајстор Краљевског реда Круне, први пут доделио Кигели V[4]
  • Велики мајстор Краљевског реда Ћубастог ждрала, први пут доделио Кигели V[4]
  • Велики мајстор Краљевског реда Лава (Интаре), први пут доделио Мутара III[4]

Страни ордени[уреди | уреди извор]

Страни ордени и признања које је добио краљ Кигели V:[32]

Црквени ордени[уреди | уреди извор]

Градске награде[уреди | уреди извор]

Друге награде[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Langer, Emily (18. октобар 2016). „Kigeli V Ndahindurwa, Rwandan king without a crown, dies at 80”. Washington Post. Приступљено 28. октобар 2016. 
  2. ^ „Rwanda: Clan of the dynasty Abanyiginya”. Immigration and Refugee Board of Canada. 31. октобар 2002. 
  3. ^ а б в г Fegley, Randall (2016). „Hutu Power and Genocide”. A History of Rwandan Identity and Trauma. Lexington Books. стр. 29. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „A King With No Country”. Washingtonian. 27. март 2013. Приступљено 19. октобар 2016. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Kigeli V: Rwandan king with no throne”. Daily Monitor. 16. март 2014. Приступљено 19. октобар 2016. „I am not clinging to power... I will always accept the people's verdict; what I cannot accept is that the Belgian Administration should influence or distort this verdict.” 
  6. ^ а б Des Forges, Alison (2011). Defeat Is the Only Bad News. University of Wisconsin Press. стр. 245. 
  7. ^ Ndahiro, A.; Rwagatare, J.; A. Nkusi, ур. (2015). Rwanda: Rebuilding of a Nation. Fountain Publishers. стр. 13. 
  8. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. стр. xxviii. 
  9. ^ а б в Carney, J. J. (2014). Rwanda Before the Genocide. Oxford University Press. стр. 107. 
  10. ^ „The Kings of Rwanda – Fathers of a Nation Part III: Not For the Power, But For the People”. H. M. King Kigeli V. Архивирано из оригинала 18. август 2016. г. 
  11. ^ „GSO-Butare marks 83rd anniversary”. The New Times. 25. септембар 2012. Архивирано из оригинала 30. јул 2013. г. 
  12. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. стр. xxix. 
  13. ^ „Kingdom of Rwanda”. Encyclopaedia Britannica. 
  14. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. стр. 181. 
  15. ^ Carney, J. J. (2014). Rwanda Before the Genocide. Oxford University Press. стр. 106—107. 
  16. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. стр. 82. 
  17. ^ а б Mayersen, Deborah (2014). On the Path to Genocide. Berghahn Books. стр. 124. 
  18. ^ Sík, Endre (1974). The History of Black Africa. IV. Akadémiai Kiadó. стр. 332. 
  19. ^ Praeg, Leonhard (2007). The Geometry of Violence. AFRICAN SUN MeDIA. стр. 39. 
  20. ^ Pickert, Kate (5. јун 2008). „Life After the Throne, As King Gyanendra prepares to depart from the Nepalese royal palace, TIME takes a look at how other former and wannabe Monarchs have weathered the loss of their crowns: Kigeli Ndahindurwa V, Former King of Rwanda”. Time. Приступљено 7. новембар 2016. 
  21. ^ а б „Kigeli V Ndahindurwa: Last king of Rwanda dies”. BBC. 17. октобар 2016. Приступљено 30. октобар 2016. 
  22. ^ Bamford, David (18. август 2007). „Rwanda's former king eyes return”. BBC News. Приступљено 19. октобар 2016.
  23. ^ Lyons, Patrick J. (23. јул 2007). „Dwindling Links to Monarchies Past”. The Lede, The New York Times News Blog. The New York Times. Приступљено 12. март 2010. 
  24. ^ „Africa highlights: Tuesday 10 January 2017 as it happened”. BBC News. 10. јануар 2017. Приступљено 11. јануар 2017. „Ex-Pepsi Cola employee becomes Rwandan king. Posted at 10:22 UTC. A 56-year-old man who lives in the UK and once worked for a soft drinks company in Uganda has been named Rwanda's king-in-exile. Prince Emmanuel Bushayija succeeds his grandfather (recte, uncle), King Kigeli V, who died in the US [sic] in October aged 80. In a statement, the Royal House said the new monarch grew up in exile in Uganda, and later worked for Pepsi Cola in the capital, Kampala. 'He then went on to work in the tourism industry in Kenya, before returning to Rwanda between 1994 and 2000. Since then, His Majesty has lived in the United Kingdom, where he is married with two children,' it added.” 
  25. ^ „Heir to Late King of Rwanda Revealed, Holds Ring From Father”. ktpress.rw. Приступљено 25. јануар 2017.
  26. ^ „African King Gets Papal Honor from Vatican”. The Guardian. Arkansas: Roman Catholic diocese of Little Rock. 4. јул 1947. стр. 5. Архивирано из оригинала 20. јун 2018. г. Приступљено 19. окт 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  27. ^ Stair Sainty, G.; Heydel-Mankoo, R. (2006). World Orders of Knighthood and Merit. Burke's Peerage. стр. 795—798. 
  28. ^ „Other Non-Ruling Dynastic Honors and Orders of Merit”. Augustan Society. Архивирано из оригинала 18. 08. 2016. г. Приступљено 19. 10. 2016. 
  29. ^ а б в „Noble titles: Honours and offers”. The Economist. 28. септембар 2013. Приступљено 22. август 2015. „Who has the right to question his authorities but God and his countrymen?” 
  30. ^ „Clarification on Awards of Honors, H M King Kigeli”. 13. септембар 2016. Архивирано из оригинала 16. 10. 2016. г. Приступљено 13. септембар 2016. 
  31. ^ „The Royal Trip to the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland – June 29 Part II”[мртва веза]. king-kigeli.org. Приступљено 19. октобар 2016.
  32. ^ „Decorations: Honors Received by H.M. King Kigeli V” Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2016). king-kigeli.org. Приступљено 19. октобар 2016.
  33. ^ „Award for His Majesty from a Royal Society of Belgium under the Protection of H.M. Philippe – King of the Belgians”[мртва веза]. king-kigeli.org. Приступљено 19. октобар 2016.
  34. ^ „His Majesty receives the Order of Merit of the Royal House of Portugal”[мртва веза]. king-kigeli.org. Приступљено 19. октобар 2016.
  35. ^ „COMMON COUNCIL” (PDF). City of London Corporation. 16. јул 2016. стр. 6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викицитат има цитате везане за чланак Кигели V.
Кигели V
Кућа Ндахиндурва
Рођење: 1936
Владарске титуле
Краљ Руанде
25. јул 1959. — 28. јануар 1961. 		Упражњено
Монархија укинута
Претендентске титуле
Губитак титуле
Државни пуч
 — ТИТУЛАРНО —
Краљ Руанде
28. јануар 1961. — 16. октобар 2016.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кигели_V&oldid=27389920”