Пређи на садржај

Кики Когелник

С Википедије, слободне енциклопедије
Кики Когелник
Кики Когелник 1960-их
Датум рођења(1935-01-22)22. јануар 1935.
Место рођењаГрац, Аустрија
Датум смрти1. фебруар 1997.(1997-02-01) (62 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
Занимањеуметница
СупружникДр Џорџ Шварц (1966—1997)
Деца1
Веб-сајтwww.kogelnikfoundation.org

Кики Когелник (Грац; 22. јануар 1935 — Беч; 1. фебруар 1997) била је аустријска сликарка, вајарка и графичарка. Већи део живота провела је у Њујорку. Сматра се значајном представницом поп-арта, иако је сама често изражавала неслагање са тиме да се њено стваралаштво сврстава у оквире тог уметничког правца.[1][2][3]

Живот

[уреди | уреди извор]

Рани живот и образовање

[уреди | уреди извор]

Кики Когелник је рођена 1935. године у Грацу, у Аустрији. Студирала је на Ликовној академији у Бечу, где се усавршавала у сликарству.[4][5] Током студија развила је интересовање за модерну уметност, што ће касније обликовати њен уметнички израз. Након студија, почела је да се креће у круговима савремених уметника, што је убрзо довело до њеног преселења у Париз, а затим у Њујорк, где је наставила своје уметничко деловање.[6]

Живот и рад: 1960-е године

[уреди | уреди извор]

Кики Когелник је започела своју уметничку каријеру 1961. године у бечкој галерији Galerie nächst St. Stephan, где је излагала апстрактна дела.[7] У том периоду на њу је снажно утицао Серж Пољаков, представник Париске школе, али је убрзо развила сопствени, препознатљив стил, нарочито након пресељења у Њујорк и сусрета са поп-артом. У једном тренутку била је верена за аустријског апстрактног експресионисту Арнулфа Рајнера.

Била је блиска и са америчким апстрактним експресионистом Семом Френсисом, са којим је 1961. године боравила у Њујорку и Санта Моники, у Калифорнији. Године 1962. се трајно настанила у Њујорку, где је постала део блиског круга уметника у који су спадали Рој Ликтенстајн, Клас Олденбург, Енди Ворхол, Лари Риверс, Том Веселман, Џоан Мичел, Роберт Раушенберг и Џаспер Џонс, између осталих. Поп-арт је за њу представљао начин живота, а својим ексцентричним шеширима и одећом, Когелник је постала упечатљива фигура у уметничким круговима.

Уметност коју је стварала током тог периода била је снажно инспирисана живим бојама и материјалима карактеристичним за поп-арт, при чему је стварала бројне еуфоричне слике на тему свемира. За разлику од типичних поп-арта уметника, Когелник није прослављала потрошачку културу или свакодневне предмете, али је у свом раду истицала пластику и вештачко уместо природе.

Почетком 1960-их започела је са употребом шаблона у природној величини, изрезаних од папира и заснованих на фигурама њених пријатеља, које је користила као основу за своје слике. Ти шаблони су 1965. прерасли у објекте од винила, које је излагала окачене на сталке за гардеробу, сличне онима које је виђала у улицама око свог студија у њујоршкој одевајућој четврти (Garment District).

Док је боравила у Лондону 1966. године, њен студио у Њујорку захватио је велики пожар. Иако се претходно иселила из простора, њен комшија, амерички уметник Алфред Лесли, изгубио је целокупан опус у пожару. Те исте године, Когелник се у Лондону удала за радијационог онколога др Џорџа Шварца, са којим је 1967. добила сина по имену Моно, након чега се вратила у Њујорк.[8]

Године 1969, за време слетања Апола 11 на Месец, организовала је уметнички перформанс под називом Moonhappening у галерији Galerie nächst St. Stephan у Бечу, током којег је, паралелно са телевизијским преносом, израдила серију свилених отисака са лунарним мотивима.

1970-е и каснији период

[уреди | уреди извор]
Женски робот, 1964. Уље и акрил на платну

Током 1970-их, Кики Когелник је усмерила свој рад ка темама које ће касније бити препознате као њена серија Жене (Women works), у којој се бавила приказом женске улоге у комерцијалном оглашавању. Њен приступ феминистичким темама био је индиректан, прожет иронијом, хумором и хладном естетиком поп-арта, што је дало јединствен печат њеном стваралаштву тог доба. Од 1974. године повремено је радила и у керамици, користећи скулпторалну форму као продужетак сликарског израза.

У 1980-им, њена дела почињу да испуњавају фрагментирани људски ликови, знакови и симболи. У серији Expansions користила је керамичке модуле у комбинацији са својим сликама. Такође је 1978. године режирала и продуцирала кратки црно-бели филм на 16 мм траци под називом CBGB, у којем су учествовали Џим Керол и други.

У каснијим радовима, људско тело је приказивано све фрагментираније и манипулисаније, да би у 1990-им њена уметност прешла у домен високо апстрахованих, али изразито експресивних људских лица. У том периоду створила је серију стаклених скулптура, као и пратећих цртежа и графика, кроз које је критички коментарисала декоративне и комерцијалне аспекте уметничког стварања.

Смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

Кики Когелник је преминула од рака 1. фебруара 1997. године у Бечу.[5] Сахрањена је у Блајбургу, у Аустрији.

Исте године, Аустријска галерија Белведере у Бечу организовао је велику ретроспективну изложбу њеног рада. Године 1998. посмртно јој је додељено највише уметничко признање у Аустрији — Аустријски почасни крст за науку и уметност (Österreichisches Ehrenkreuz für Wissenschaft und Kunst). Претходно је 1995. године добила Награду града Беча за ликовну уметност.

Након њене смрти основана је Фондација Кики Когелник, непрофитна организација са седиштима у Бечу и Њујорку, чија је мисија заштита, документирање, истраживање и очување уметничког наслеђа Кики Когелник. Од 2009. године фондација одржава и проширује обимну базу података о њеном опусу, основану у Њујорку у сврху уметничко-историјског истраживања, са циљем да у будућности објави Catalogue Raisonné — потпун попис њених дела.

Фонтана у Клагенфурту

Аустријска пошта је 2003. године издала поштанску марку номиналне вредности 55 центи, са репродукцијом слике Prenez Le Temps d’Aimer из 1973. године. Когелник је такође дизајнирала две фонтане — једну у Блајбургу, а другу у Клагенфурту, где једна улица носи њено име.

Године 2015. Когелник је уврштена у изложбу The World Goes Pop у лондонском музеју Тејт Модерн. Изложба је представила алтернативну перспективу поп-арта, наглашавајући да он није био искључиво амерички феномен, већ међународни покрет. У том контексту, поп-арт је често служио као субверзивни језик протеста, уместо пуке прославе западне потрошачке културе. Изложба је трајала од 17. септембра 2015. до 24. јануара 2016. године.[9]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Kiki Kogelnik: the 'secret' Austrian Pop artist who made out-of-this-world art”. The Art Newspaper - International art news and events (на језику: енглески). 2024-05-29. Приступљено 2025-04-06. 
  2. ^ Wilson, Sarah (2016-01-01). „Kiki Kogelnik”. Artforum (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-06. 
  3. ^ Hadler, Mona; Minioudaki, Kalliopi (2022-02-24). Pop Art and Beyond: Gender, Race, and Class in the Global Sixties (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-19754-1. 
  4. ^ „Kiki Kogelnik”. www.geschichtewiki.wien.gv.at (на језику: немачки). Приступљено 2025-04-06. 
  5. ^ а б Tate. „Kiki Kogelnik”. Tate (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-06. 
  6. ^ Kogelnik, Kiki (2023). Kiki Kogelnik: now is the time. Heidelberg: Kehrer. ISBN 978-3-96900-107-3. 
  7. ^ „Kiki Kogelnik: Now Is the Time | Ausstellungen | Kunstforum Wien”. web.archive.org. 2022-12-06. Архивирано из оригинала 06. 12. 2022. г. Приступљено 2025-04-06. 
  8. ^ „GEORGE SCHWARZ Obituary (2016) - New York, NY - New York Times”. Legacy.com. Приступљено 2025-04-06. 
  9. ^ Tate. „The World Goes Pop | Tate Modern”. Tate (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-06. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кики_Когелник&oldid=29872955”