Пређи на садржај

Ким Џонг Ун

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
У корејској традицији презиме (Ким) претходи имену.
Ким Џонг Ун
Ким Џонг Ун, април 2019.
Лични подаци
Датум рођења(1984-01-08)8. јануар 1984. (41 год.)
Место рођењаПјонгјанг, ДНР Кореја
ДржављанствоДНР Кореја
НародностКорејац
Висина170 cm[1]
Политичка каријера
Политичка
странка		Радничка партија Кореје
Чин
Генералисимус ДНР Кореје
Тренутна функција
Функцију обавља од 30. јун 2016.
Тренутна функција
Функцију обавља од 17. децембар 2011.
ПретходникКим Џонг Ил
Први председник Националног комитета одбране ДНРК
Тренутна функција
Функцију обавља од 13. април 2012.
ПретходникКим Џонг Ил (Председник Националног комитета одбране ДНРК)
Врховни командант Корејске народне армије
Тренутна функција
Функцију обавља од 30. децембар 2011.
ПретходникКим Џонг Ил
Тренутна функција
Функцију обавља од 11. април 2012.
ПретходникКим Џонгил (Генерални секретар Радничке партије Кореје)
Председник Централне војне комисије Радничке партије Кореје
Тренутна функција
Функцију обавља од 11. април 2012.
ПретходникКим Џонг Ил
Потпис

Стандарта
председника Комисије за државне послове

Ким Џонг Ун (кореј. 김정은; Пјонгјанг, 8. јануар 1984) је најмлађи од три сина некадашњег севернокорејског вође Кима Џонг Ила и његов наследник на том положају. По објављивању смрти његовог оца, државна телевизија га је прогласила за „великог наследника”. Званичне функције Кима Џонг Уна су Први председник Националног комитета одбране Демократске Народне Републике Кореје, Врховни командант Корејске народне армије, Први секретар Радничке партије Кореје и Председник Централне војне комисије Радничке партије Кореје. Пред крај очеве владавине, 2010. године, постао је генерал у севернокорејској војсци и потпредседник Централне војне комисије. Пуних десет година од 18. јуна 2012. носио је чин Маршала Народне Републике Кореје. Дана 26. априла 2022. године, унапређен је највиши чин Генералисимуса, први највиши чин у војсци Северне Кореје.

Младост

[уреди | уреди извор]

Севернокорејске власти и државни медији су изјавили да је Ким Џонг Ун рођен 8. јануара 1982. године,[2] али јужнокорејски обавештајни званичници верују да је стварни датум годину дана касније, 1983. године.[3] Влада САД наводи да је година његовог рођења 1984. година, на основу пасоша који је користио док је студирао у Швајцарској.[4] Ко Јонг Сук, Кимова тетка која је пребегла у Сједињене Државе 1997. године, такође је потврдила датум рођења 1984. годину, тврдећи да је Ким био истих година као и њен син, који му је био друг у игри од малих ногу.[5] Сматра се да је званична година Кимовог рођења промењена из симболичних разлога; 1982. је обележила седамдесети рођендан његовог деде Ким Ил Сунга и четрдесет година након званичног рођења његовог оца Ким Џонг Ила.[6]

Ким Џонг Ун је друго од троје деце Ко Јонг Хуи и Ким Џонг Ила; Његов старији брат, Ким Џонг Чул, рођен је 1981. године, док се верује да је његова млађа сестра, Ким Јо Џонг, рођена 1987. године.[7][8] Он је унук Ким Ил Сунга, који је био оснивач и водио Северну Кореју од њеног оснивања 1948. године до своје смрти 1994. године.[9] Ким је први лидер Северне Кореје који је рођен као држављанин Северне Кореје, његов отац је рођен у Совјетском Савезу, а деда током јапанског колонијалног периода.

Наводно су сва деца Ким Џонг Ила живела у Швајцарској, као и мајка два најмлађа сина, која је неко време живела у Женеви.[10] Први извештаји су говорили да је Ким Џонг Ун похађао приватну Међународну школу у Берну у Гимлигену у Швајцарској под именом „Чол-пак“ или „Пак-чол“ од 1993. до 1998. године.[11][12] Описан је као стидљив, добар ученик који се добро слагао са својим школским друговима и био је љубитељ кошарке.[13] Пратио га је старији ученик, за кога се сматрало да му је телохранитељ.[14] Његов старији брат Ким Џонг Чул је такође похађао школу са њим.[15]

Државна школа Либефелд-Штајнхолцли у Кеницу, Швајцарска, коју је наводно похађао Ким Џонг Ун

Касније је објављено да је Ким Џонг Ун похађао државну школу Либефелд Штајнхелцли у Кеницу, близу Берна, под именом „Пак-ун“ или „Ун-пак“ од 1998. до 2000. године као син запосленог у севернокорејској амбасади у Берну. Власти су потврдиле да је један севернокорејски ученик похађао школу током тог периода. Ким је прво похађао специјално одељење за децу која уче стране језике, а касније је похађао редовну наставу 6, 7, 8. и део последњег 9. разреда, нагло напуштајући школу у јесен 2000. године. Описан је као добро интегрисан и амбициозан ученик који је волео да игра кошарку.[16] Међутим, наводи се да су његове оцене и посећеност били лоши.[17][18] Амбасадор Северне Кореје у Швајцарској, Ри Чол, имао је близак однос са њим и деловао је као ментор.[10] Један од Кимових школских другова рекао је новинарима да му је рекао да је син лидера Северне Кореје.[19][20] Према неким извештајима, Кима су школски другови описали као стидљиво дете које је било неспретно са девојчицама и равнодушно према политичким питањима, али које се истакло у спорту и било је фасцинирано Америчком националном кошаркашком асоцијацијом и Мајклом Џорданом. Један пријатељ је тврдио да су му показивали слике Кима са Кобијем Брајантом и Тонијем Кукочем.[21]

У априлу 2012. године, појавили су се нови документи који указују на то да је Ким Џонг Ун живео у Швајцарској од 1991. или 1992. године, раније него што се раније мислило.[22]

Лабораторија за анатомску антропологију на Универзитету у Лиону, Француска, упоредила је слику Кима снимљену у школи Либефелд Штајнхелцли 1999. године са сликом Ким Џонг Уна из 2012. године и закључила да лица показују подударност од 95%, што сугерише да је највероватније да се ради о истој особи.[23]

The Washington Post је 2009. године објавио да су се школски другови Ким Џонг Уна сећали да је „проводио сате радећи педантно цртање оловком суперзвезде Чикаго булса, Мајкла Џордана“.[24] Био је опседнут кошарком и компјутерским играма,[21][25][26] и био је љубитељ акционих филмова Џекија Чена.[27]

Већина аналитичара се слаже да је Ким Џонг Ун похађао Универзитет Ким Ил Сунг, водећу школу за обуку официра у Пјонгјангу, од 2002. до 2007. године.[28] Ким је стекао две дипломе, једну из физике на Универзитету Ким Ил Сунг, а другу као официр војске на Војном универзитету Ким Ил Сунг.[29][30]

Крајем фебруара 2018. године, Ројтерс је објавио да су Ким и његов отац користили фалсификоване пасоше — наводно издате од стране Бразила и датиране 26. фебруара 1996. године — да би поднели захтев за визе у разним земљама. Оба пасоша, важећа 10 година, носе печат на којем пише „Амбасада Бразила у Прагу“. У пасошу Ким Џонг Уна пише име „Јосеф Пваг“ и датум рођења 1. фебруар 1983. године.[31]

Дуги низ година, само једна потврђена његова фотографија је била позната ван Северне Кореје, очигледно снимљена средином 1990-их, када је имао једанаест година.[32] Повремено су се појављивале и друге наводне његове слике, али су често биле оспораване.[33][34] Тек у јуну 2010. године, непосредно пре него што је добио званичне положаје и јавно представљен севернокорејском народу, објављене су додатне Кимове фотографије, снимљене док је похађао школу у Швајцарскоj.[35][36] Прва званична слика њега као одрасле особе била је групна фотографија објављена 30. септембра 2010. године, на крају партијске конференције која га је ефикасно помазала, на којој седи у првом реду, два места од свог оца. Након тога су уследили филмски снимци на којима он присуствује конференцији.[37]

Очев наследник

[уреди | уреди извор]

Спекулације са Партијске конференције пре 2010.

[уреди | уреди извор]

Ким Џонг Унов најстарији полубрат, Ким Џонг-нам, био је фаворит за наследника, али је наводно пао у немилост после 2001. године, када је ухваћен у покушају да уђе у Јапан са лажним пасошем како би посетио Токијски Дизниленд.[38] Ким Џонг-нам је убијен у Малезији 2017. године од стране осумњичених севернокорејских агената.[39]

Бивши лични кувар Ким Џонг Ила, Кенџи Фуџимото, открио је детаље о Ким Џонг Уну, са којим је имао добар однос,[40] наводећи да је био фаворит да буде наследник свог оца. Фуџимото је такође рекао да је отац фаворизовао Џонг Уна у односу на старијег брата, Ким Џонг Чула, образлажући да је Џонг Чул превише женственог карактера, док је Џонг Ун „баш као његов отац“.[41] Штавише, Фуџимото је изјавио да „ако се власт преда, онда је Џонг Ун најбољи за то. Има врхунске физичке дарове, много пије и никада не признаје пораз“. Такође, према Фуџимоту, Џонг Ун пуши цигарете Yves Saint Laurent, воли виски Џони Вокер и има луксузни седан Mercedes-Benz 600.[42] Када је Џонг Ун имао 18 година, Фуџимото је описао епизоду у којој је Џонг Ун једном довео у питање свој раскошан начин живота и питао: „Ми смо овде, играмо кошарку, јашемо коње, возимо скутере на води, забављамо се заједно. Али шта је са животима просечних људи?“[41] Дана 15. јануара 2009. године, јужнокорејска новинска агенција Јонхап је известила да је Ким Џонг Ил именовао Ким Џонг Уна за свог наследника.[38][43]

Дана 8. марта 2009. године, BBC News је известио да је Ким Џонг Ун био на гласачком листићу за изборе 2009. године за Врховну народну скупштину, парламент Северне Кореје.[44] Накнадни извештаји су указивали да се његово име није појавило на листи посланика,[45] али је касније унапређен на средњу позицију у Националној одбрамбеној комисији, највишем телу за доношење одлука у држави и највишој организацији севернокорејске војске у то време.[46]

Од 2009. године, стране дипломатске службе су разумеле да ће Ким наследити свог оца Ким Џонг Ила као шеф Корејске радничке партије и де факто вођу Северне Кореје.[47] Именован је као „Бриљантни друг“.[48] Његов отац је такође замолио особље амбасаде у иностранству да се закуне на лојалност његовом сину.[49] Такође је било извештаја да су грађани Северне Кореје били охрабрени да певају новокомпоновану „песму хвале“ Ким Џонг Уну, на сличан начин као што се певају песме хвале које се односе на Ким Џонг Ила и Ким Ил Сунга.[50] Касније, у јуну, објављено је да је Ким тајно посетио Кину како би се „представио“ кинеском руководству.[51] Кинеско министарство спољних послова је снажно негирало да се ова посета догодила.[52][11]

У септембру 2009. године објављено је да је Ким Џонг Ил обезбедио подршку за план сукцесије, након пропагандне кампање.[53] Неки верују да је Ким Џонг Ун био умешан у потапање брода Чонан[54] и бомбардовање Јеонпјонга[55] како би ојачао своје војне акредитиве и олакшао успешну транзицију власти од свог оца.[56]

Заменик председавајућег Централне војне комисије

[уреди | уреди извор]

Ким Џонг Ун је постављен за деџанга, еквивалент генерала са четири звездице у Сједињеним Државама,[57] 27. септембра 2010. године, дан пре ретке конференције Радничке партије Кореје у Пјонгјангу, први пут када су га севернокорејски медији поменули по имену и упркос томе што није имао претходног војног искуства.[58][59][60] Упркос унапређењу, нису објављени даљи детаљи, укључујући проверљиве портрете Кима.[61] Дана 28. септембра 2010. године, именован је за потпредседника Централне војне комисије и именован у Централни комитет Радничке партије, у очигледном наговештају да постане наследник Ким Џонг Ила.[62]

Дана 10. октобра 2010. године, Ким Џонг Ун је био поред свог оца када је присуствовао прослави 65. годишњице владајуће Радничке партије. Ово је виђено као потврда његове позиције као следећег лидера Радничке партије. Догађају је одобрен невиђени приступ међународне штампе, што додатно указује на важност присуства Ким Џонг Уна.[63] У јануару 2011. године, режим је наводно почео са чисткама око 200 штићеника Ким Џонг Уновог тече, Џанг Сонг Тека, и О Кук Рјола, потпредседника Националне одбрамбене комисије, било притварањем или погубљењем како би се додатно спречило било ко од њих да се ривалски понаша са Џонг Уном.[64]

Врховни вођа Северне Кореје

[уреди | уреди извор]
Људи се клањају статуама Ким Ил Сунга и Ким Џонг Ила, април 2012.
Портрети оца и деде Ким Џонг Уна (масовне игре фестивала Ариранг у Пјонгјангу)

Дана 17. децембра 2011. године, Ким Џонг Ил је преминуо. Упркос плановима старијег Кима, након његове смрти није било одмах јасно да ли ће Ким Џонг Ун заиста преузети пуну власт и каква ће бити његова тачна улога у новој влади.[65] Неки аналитичари су предвидели да ће, када Ким Џонг Ил умре, Џанг Сонг Тек бити регент, јер је Ким Џонг Ун био превише неискусан да одмах води земљу.[66][67]

Након очеве смрти, Ким Џонг Ун је проглашен „великим наследником револуционарне ствари Џучеа“,[68] „изузетним вођом странке, војске и народа“,[69] и „поштованим другом који је идентичан врховном команданту Ким Џонг Илу“,[70] и постављен је за председника сахране Ким Џонг Ила. Корејска централна новинска агенција (KCNA) описала је Ким Џонг Уна као „велику особу рођену из неба“, пропагандни израз који су користили само његов отац и деда.[71] Владајућа Радничка партија Кореје такође је у уводнику рекла: „Заветујемо се са крвавим сузама да ћемо Ким Џонг Уна називати нашим врховним командантом, нашим вођом.“[72]

Јавно је проглашен врховним командантом Корејске народне армије 24. децембра 2011. године,[73] а формално је именован на ту функцију 30. децембра 2011. године када је Политички биро Централног комитета Радничке партије Кореје „љубазно прогласио да је драги и поштовани Ким Џонг Ун, потпредседник Централне војне комисије Радничке партије Кореје, преузео врховну команду Корејске народне армије“.[74]

Севернокорејски војници поздрављају на гробљу револуционарних мученика у Пјонгјангу, 2012.

Дана 26. децембра 2011. године, водећи севернокорејски лист Родонг Синмун је објавио да је Ким Џонг Ун вршио дужност председника Централне војне комисије,[75] и врховног вође земље, након смрти свог оца.[76]

Дана 27. марта 2012. године, Ким је изабран на 4. конференцији Радничке партије Кореје. Дана 11. априла, та конференција је избацила место генералног секретара из партијске повеље и уместо тога именовала Ким Џонг Ила за „Вечног генералног секретара“ странке. Конференција је потом изабрала Ким Џонг Уна за вођу странке под новоствореном титулом Првог секретара. Ким Џонг Ун је такође преузео очево место председника Централне војне комисије, као и очево старо место у Президијуму Политбироа.[77] У говору одржаном пре конференције, Ким Џонг Ун је изјавио да је „Прожимање целог друштва кимилсунгизмом–кимџонгилизмом највиши програм наше странке“.[78] Дана 11. априла 2012. године, 5. седница 12. Врховне народне скупштине именовала је Ким Џонг Уна за „Првог председника Националне одбрамбене комисије“, пошто је и функција „председника Националне одбрамбене комисије“ такође укинута.[79]

У јулу 2012. године,[80] Ким Џонг Ун је унапређен у конгвагук вонсу (преведено као маршал републике), највиши активни чин у војсци. Одлуку су заједнички донели Централни комитет и Централна војна комисија Радничке партије Кореје, Национална одбрамбена комисија и Президијум Врховне народне скупштине, објавила је накнадно Корејска централна новинска агенција.[81] Једини виши чин је Тевонсу (отприлике преведено као Велики маршал или Генералисимус), који је носио Кимов деда, Ким Ил Сунг, а који је постхумно додељен његовом оцу, Ким Џонг Илу, у фебруару 2012. године.[80][81] Унапређење је потврдило Кимову улогу врховног вође севернокорејске војске и уследило је неколико дана након што је начелника Генералштаба Ри Јонг Хоа заменио Хјон Јонг Чол.[81]

Дана 9. марта 2014. године, Ким Џонг Ун је изабран за место у Врховној народној скупштини, једнодомном законодавном телу земље. Кандидовао се без противкандидата, али су бирачи имали могућност да гласају за или против. Излазност бирача била је рекордна и, према речима владиних званичника, сви су гласали „за“ у његовом матичном округу Планина Пекту.[82] Врховна народна скупштина га је потом поново изабрала за првог председника Комисије за националну одбрану.[83]

Реформе

[уреди | уреди извор]

Ким је променио унутрашњу динамику моћи Северне Кореје, повећавајући утицај РПК-а, а истовремено смањујући моћ војске.[84] У мају 2016. године, организовао је 7. конгрес РПК-а, први конгрес од 1980. године.[85] На конгресу, Ким је постао председник РПК-а, који је заменио првог секретара РПК-а.[86]

Врховна народна скупштина (ВНС) изменила је устав у јуну 2016. године, укинувши Националну одбрамбену комисију (НДК) осим у ратним временима, и заменивши је Комисијом за државне послове (КПД), која је именована за „врховно политички оријентисано руководно тело државне власти“. Ким је постао председник Комисије за државне послове 29. јуна 2016. године. Ови амандмани означили су смањење утицаја војске, при чему је новооснована КДП укључивала више цивилних и мање војних чланова него НДК.[84]

Током парламентарних избора у Северној Кореји 2019. године, Ким Џонг Ун је постао први севернокорејски лидер који није учествовао као кандидат за Скупштину.[87] Устав је додатно измењен 2019. године од стране Скупштине.[88] Помињање Џучеа и Сонгуна замењено је терминима кимилсунгизам-кимџонгилизам, а устав је прописао да је мисија севернокорејских оружаних снага да „бране до смрти Централни комитет Партије на челу са великим другом Ким Џонг Уном“; ово је учинило Кима првим севернокорејским лидером који је именован у уставу док је тренутно био на власти. Председник Комисије за државне послове измењен је тако да буде „врховни вођа који представља државу“, чиме је Ким Џонг Ун ефективно постао шеф државе;[88] раније је председник Президијума Скупштине био де факто шеф државе. Председник је такође именован за врховног команданта оружаних снага, као и за „врховног представника целог корејског народа“.[89]

У јануару 2021. године, РПК одржала је свој 8. конгрес, где је Ким поднео деветочасовни извештај у којем је признао пропусте у спровођењу економског плана и критиковао недостатке водећих званичника.[90] Такође је похвалио нуклеарне капацитете земље и назвао Сједињене Државе главним непријатељем Северне Кореје.[91] Ким Џонг Ун је изабран за генералног секретара РПК-а, што је заменило председника РПК-а.[92] Претходно је титула генералног секретара „вечно“ додељена Ким Џонг Илу 2012. године.[93] На конгресу је РПК такође поново потврдио своју посвећеност комунизму.[94] Контролна комисија је укинута, а Централна ревизорска комисија је преузела своје дужности.[95] Конгрес је био јединствен и по томе што на његовој позадини нису били портрети Ким Ил Сунга и Ким Џонг Ила који су обично постављани, што сугерише жељу да Ким остави свој траг у политици земље.[84]

Конгрес је обележио консолидацију контроле РПК над војском, као и даље смањење моћи војске; Број војних делегата је опао са 719 на 7. конгресу на 408.[96] Чланови Политбироа су се повећали са 28 на 30, иако је чланство у војној елити смањено са осам на шест. Утицај Комитета странке КПА и Генералног политичког бироа (ГПБ) је смањен; ранг комитета је сада једнак покрајинским партијским комитетима, док је раније био изнад њих. ГПБ такође више није био једнак Централном комитету, док је Централна војна комисија добила ефективну команду над оружаним снагама.[96] „Политика која војску ставља на прво место“ је такође уклоњена из повеље, а замењена је са „политиком која народ ставља на прво место“.[84]

Под Кимом, Северна Кореја је променила имена неколико канцеларија и институција у ономе што је новинска агенција Јонхап назвала као покушај да се представи као „нормална држава“. Министарство народних оружаних снага преименовано је у Министарство одбране у јануару 2021. године, док су државни медији почели да називају Кима „председником државних послова“ уместо „председавајућем“ у чланцима на енглеском језику почевши од фебруара 2021. године.[97]

У новембру 2021. године, Јужнокорејска национална обавештајна служба известила је да је севернокорејска влада почела да користи термин „кимџонгунизам“, у настојању да успостави независни идеолошки систем усредсређен на Кима. Аналитичар Кен Гаус је ово описао као Кима „сада спремног да чврсто стави свој печат на режим“.[98]

Култ личности

[уреди | уреди извор]
Избор дела Ким Џонг Уна, преведених на различите језике

Ким Џонг Ун често изводи симболичне радње које га повезују са култом личности његовог оца и деде.[99][100] Као и они, Ким Џонг Ун редовно обилази земљу, дајући „директне смернице“ на разним локацијама.[101] Севернокорејски државни медији га често називају „Поштовани друг Ким Џонг Ун“[102][103] или „Маршал Ким Џонг Ун“.[104][105]

9. јануара 2012. године, Корејска народна армија је одржала велики скуп испред Кумсусан палате Сунца како би одала почаст Ким Џонг Уну и показала лојалност.[106]

15. априла 2012. године, током војне параде поводом стогодишњице Ким Ил Сунга, Ким Џонг Ун је одржао свој први јавни говор, „Хајде да динамично марширамо ка коначној победи, држећи више заставу Сонгун“.[107] Тај говор је постао основа химне посвећене њему, „Напред ка коначној победи“.[108]

У новембру 2012. године, сателитски снимци открили су пропагандну поруку дугу пола километра уклесану у брдо у провинцији Рјанганг, на којој је писало: „Живео генерал Ким Џонг Ун, сијајуће сунце!“[109]

Економска политика

[уреди | уреди извор]

Ким Џонг Ун промовише политику бјунгђина, сличну политици свог деде Ким Ил Сунга из 1960-их, развијајући националну економију паралелно са програмом нуклеарног наоружања земље.[110][111][112] Скуп свеобухватних економских мера, „Социјалистички систем корпоративне одговорности [ко]“, уведен је 2013. године.[113] Мере повећавају аутономију предузећа тако што им дају „одређена права да се аутономно баве пословним активностима и подижу вољу за радом кроз одговарајућу имплементацију социјалистичког система дистрибуције“. Још један приоритет економских политика те године била је пољопривреда, где је имплементиран систем одговорности поџон (повртњак). Систем је наводно постигао значајно повећање производње у неким колективним фармама.[113]

Севернокорејски медији су описали економију као „флексибилан колективистички систем“ где су предузећа примењивала „активне и еволутивне акције“ како би постигла економски развој. Ови извештаји одражавају Кимову општу економску политику реформе управљања, повећања аутономије и подстицаја за економске актере. Овај скуп реформи познат као „мере од 30. маја“ потврђује и социјалистичко власништво и „објективне економске законе у вођењу и управљању“ ради побољшања животног стандарда. Остали циљеви мера су повећање доступности домаће робе на тржиштима, увођење одбрамбених иновација у цивилни сектор и подстицање међународне трговине.[114]

У Пјонгјангу је дошло до грађевинског бума, што је граду донело боје и креативне архитектонске стилове. Док је у прошлости био фокус на изградњи споменика, влада Ким Џонг Уна је изградила забавне паркове, водене паркове, клизалишта, делфинаријум и скијалиште.[115][116] Ким активно промовише потрошачку културу, укључујући забаву и козметику.[117] Такође је надгледао изградњу туристичких атракција у земљи.[118]

Ким је покушао да ублажи несташицу хране у Северној Кореји, иако се ситуација са храном погоршала током пандемије КОВИД-19.[119] У марту 2023. године, током пленарне седнице РПК-а, позвао је на подстицање пољопривредне производње, рекавши да је „важно концентрисати се на повећање приноса на свим фармама“.[120]

Чистке и погубљења

[уреди | уреди извор]

Као и код свих извештаја о Северној Кореји, извештаје о чисткама и погубљењима је тешко проверити.[121] Тврдње из 2013. године да је Ким Џонг Ун погубио своју бившу девојку, певачицу Хјон Сонг Вол, због кршења закона о порнографији испоставиле су се као лажне.[122][123] У мају 2016. године, аналитичари су били изненађени када су открили да је генерал Ри Јонг Гил, за кога је Јужна Кореја известила да је погубљен раније те године, заправо жив и здрав.[124]

У децембру 2013. године, Ким Џонг Унов теча, Џанг Сонг Тек, ухапшен је и погубљен због издаје.[125][126] Верује се да је Џанг погубљен стрељањем. Јонхап је изјавио да је, према више неименованих извора, Ким Џонг Ун такође погубио чланове Џангове породице, како би потпуно уништио све трагове Џанговог постојања кроз „опсежна погубљења“ његове породице, укључујући децу и унуке свих блиских рођака. Међу онима који су наводно убијени у Кимовом чишћењу су Џангова сестра Џанг Кје Сун, њен муж и амбасадор на Куби, Џон Јонг Ђин, и Џангов нећак и амбасадор у Малезији, Џанг Јонг Чол. Наводно су убијена и два нећакова сина.[127][128] У време Џанговог уклањања, објављено је да је „откриће и чишћење Џанг групе... учинило нашу странку и револуционарне редове чистијим...“[129] и након његовог погубљења 12. децембра 2013. државни медији упозорили су да војска „никада неће помиловати све оне који не послушају наређење Врховног команданта“.[130]

О Санг Хон је био заменик министра безбедности у Министарству народне безбедности у влади Северне Кореје, који је наводно убијен у политичком чишћењу 2014. године. Према јужнокорејским новинама Чосун Илбо, О је погубљен бацачем пламена због своје улоге у подржавању Ким Џонг Уновог тече Џанг Сонг Тека.[131][132]

Кршења људских права

[уреди | уреди извор]

Слично свом оцу и деди, Ким влада Северном Корејом као тоталитарном државом.[133][134] У јануару 2013. године, висока комесарка УН за људска права Нави Пилај изјавила је да се ситуација са људским правима у Северној Кореји није побољшала откако је Ким преузела власт и позвала на истрагу.[135] Извештај о стању људских права у Северној Кореји у фебруару 2013.[136] који је поднео специјални известилац Уједињених нација Марзуки Дарусман предложио је оснивање истражне комисије УН.[137] Извештај истражне комисије[138] објављен је у фебруару 2014. године и сугерисао је да би Ким „могуће“ могао бити позван на одговорност за злочине против човечности пред Међународним кривичним судом.[139]

У јулу 2016. године, Министарство финансија Сједињених Држава увело је личне санкције Киму. Иако је његово учешће у кршењу људских права наведено као разлог,[140] званичници су рекли да су санкције усмерене на нуклеарне и ракетне програме земље.[141] У јуну 2017. године, председник САД Доналд Трамп осудио је „брутални“ режим Ким Џонг Уна и описао Кима као „лудака“ након смрти америчког студента Ота Вормбира који је био затворен током посете Северној Кореји.[142] Међутим, 2019. године, председник Трамп је рекао да верује да Ким није одговоран за Вормбијерову смрт.[143]

Развој нуклеарног оружја

[уреди | уреди извор]
Модел ракете Унха -9 изложен на изложби цвећа у Пјонгјангу, 30. августа 2013.

Под Ким Џонг Уном, Северна Кореја је наставила да развија нуклеарно оружје, тестирајући бомбе у фебруару 2013, јануару и септембру 2016. и септембру 2017. године.[144] Од 2021. године, Северна Кореја је тестирала скоро 120 ракета, четири пута више него у време његовог оца и деде.[145][146] До 2023. године, тај број се попео на укупно 226.[147] Према неколико аналитичара, Северна Кореја сматра нуклеарни арсенал виталним за одвраћање напада и мало је вероватно да би Северна Кореја покренула нуклеарни рат.[148][149] Према речима вишег истраживача RAND Corporation, Ким Џонг Ун верује да је нуклеарно оружје гаранција опстанка његовог режима.[150] У 2022. години процењено је да Северна Кореја има око 45-55 комада нуклеарног оружја.[151]

Године 2012, поводом 100. годишњице рођења Ким Ил Сунга, рекао је: „Дани су заувек прошли када су нас наши непријатељи могли уцењивати нуклеарним бомбама“.[152] На пленарном састанку Централног комитета Радничке партије одржаном 31. марта 2013. године, објавио је да ће Северна Кореја усвојити „нову стратешку линију о спровођењу економске изградње и истовременој изградњи нуклеарних оружаних снага“.[153]

Током 7. конгреса Радничке партије 2016. године, Ким Џонг Ун је изјавио да Северна Кореја „неће прва употребити нуклеарно оружје осим ако агресивне непријатељске снаге не употребе нуклеарно оружје да би нападнуле наш суверенитет“.[154] Међутим, у другим приликама, Северна Кореја је претила „превентивним“ нуклеарним нападима против напада који предводе САД.[155][156] У децембру 2015. године, Ким је изјавио да је његова породица „претворила ДНРК у моћну нуклеарну државу спремну да детонира самосталну атомску и водоничну бомбу како би поуздано бранила свој суверенитет и достојанство нације“.[157]

У свом новогодишњем говору 2. јануара 2017. године, Ким Џонг Ун је рекао да је земља у „последњој фази“ припрема за тестирање интерконтиненталне балистичке ракете (МБР).[158] Северна Кореја је 4. јула спровела први јавно објављени летни тест своје МБР Хвасонг-14, темпиран да се поклопи са прославом Дана независности САД.[159] 3. септембра земља је спровела свој шести нуклеарни тест.[160] 28. новембра 2017. Северна Кореја је тестирала ракету Хвасонг-15, која је постала прва балистичка ракета коју је развила Северна Кореја, а која је теоретски способна да досегне цело копно САД.[161][162] Као одговор, Савет безбедности Уједињених нација увео је низ санкција против Северне Кореје због њеног нуклеарног програма и ракетних тестова.[163]

До 2022. године, изјављени политички став Северне Кореје био је да нуклеарно оружје „никада неће бити злоупотребљено или коришћено као средство за превентивни удар“, али ако постоји „покушај прибегавања војној сили против нас“, Северна Кореја може унапред употребити своју „најмоћнију офанзивну снагу да их казни“. Ово није била потпуна политика забране прве употребе.[164] Ова политика се променила 2022. године законом који је усвојила Врховна народна скупштина, а који наводи да ће у случају напада на највише руководство или систем нуклеарне команде и контроле, нуклеарни напади на непријатеља бити аутоматски покренути. Поред тога, нови закон указује да ако Ким Џонг Ун буде убијен, овлашћење за нуклеарне ударе прелази на високог званичника.[165][166]

Спољни односи

[уреди | уреди извор]

Кина

[уреди | уреди извор]

Односи између Северне Кореје и Кине, дугогодишњег најближег партнера Северне Кореје, у почетку су се погоршали под Кимом због његовог програма нуклеарног оружја. Дана 30. новембра 2012. године, Ким се састао са Ли Ђијангуом, чланом Политбироа владајуће Комунистичке партије Кине и првим потпредседником Сталног комитета Националног народног конгреса, који је „информисао Кима о 18. Националном конгресу Комунистичке партије Кине“, према званичној новинској агенцији државе, Корејској централној новинској агенцији.[167] Писмо генералног секретара Комунистичке партије Кине Си Ђинпинга је лично достављено током дискусије.[167]

Кина је осудила нуклеарне пробе Северне Кореје 2013,[168] 2016,[169] и 2017.[170] Кина је такође забранила увоз севернокорејског угља у фебруару 2017,[171] док је спроводила санкције Савета безбедности УН Северној Кореји уведене 2017. године.[172] Као одговор, Корејска централна новинска агенција објавила је невиђену критику Кине, оптужујући је за „шовинизам великих сила“;[173] ​​КЦНА је касније објавила чланке у којима је критиковала кинеске државне медије.[174]

Односи су почели да се побољшавају у марту 2018. године, када је Ким посетио Пекинг, састајући се са генералним секретаром КПК Си Ђинпингом,[175][176] што је било његово прво путовање у иностранство од преузимања власти.[177] Од 7. до 8. маја, Ким је направио другу посету Кини, састајући се са Сијем у Даљену.[178] Још један трећи састанак догодио се 19. и 20. јуна, када је Ким отпутовао у Пекинг да се састане са Сијем.[179] Ким се поново састао са Сијем у Пекингу од 7. до 10. јануара 2019. године.[180] 20. и 21. јуна 2019. године, Си је отпутовао у Пјонгјанг, што је била прва посета кинеског лидера Северној Кореји од посете генералног секретара КПК Ху Ђинтаоа 2005. године.[181]

Јужна Кореја и САД

[уреди | уреди извор]

У свом новогодишњем говору 2018. године, Ким је објавио да је отворен за дијалог са Јужном Корејом с циљем учешћа на предстојећим Зимским олимпијским играма у Јужној Кореји.[182] Телефонска линија између Сеула и Пјонгјанга поново је отворена после скоро две године.[183] Северна и Јужна Кореја су заједно марширале на церемонији отварања Олимпијских игара и извеле уједињени женски хокејашки тим.[184] Поред спортиста, Ким је послао невиђену делегацију високог нивоа, укључујући његову сестру Ким Јо Џонг и председника Президијума Ким Јонг Нама, као и извођаче попут оркестра Самџијон.[185] Дана 5. марта, састао се са шефом Канцеларије за националну безбедност Јужне Кореје, Чунг Уи Јонгом, у Пјонгјангу.[186]

Амерички председник Доналд Трамп је 17. септембра 2017. исмејао је лидера Кима Џонг Уна као „ракеташа”, док су саветници Беле куће упозорили да ће се та изолована земља суочити са уништењем уколико не стави тачку на своје оружане програме и ратоборне претње.

Ким и јужнокорејски председник Мун Џеин рукују се током међукорејског самита 2018., април 2018.

На међукорејском самиту у априлу 2018. године, Ким и јужнокорејски председник Мун Џеин потписали су Панмунџомску декларацију, обавезујући се да ће до краја године претворити Корејски споразум о примирју у пуноправни мировни споразум, чиме би формално окончао Корејски рат.[187][188][189]

Дана 26. маја, Ким је имао други и ненајављени састанак у севернокорејској страни Панмунџома, састајући се са Муном како би разговарали о свом предложеном самиту са америчким председником Доналдом Трампом у Сингапуру.[190][191]

Ким и амерички председник Доналд Трамп рукују се на почетку самита Северна Кореја-Сједињене Државе 2018, јун 2018.

Дана 10. јуна, Ким је стигао у Сингапур и састао се са премијером Ли Сјенглунгом.[192] Дана 12. јуна, Ким је одржао свој први самит са Трампом и потписао декларацију, потврђујући посвећеност миру, нуклеарном разоружању и репатријацији посмртних остатака америчких ратних погинулих.[193] Ово је био први састанак између лидера Северне Кореје и Сједињених Држава.[193]

У септембру, Ким је одржао још један самит са Мун Џеином у Пјонгјангу. Ким је пристао да демонтира севернокорејска постројења за нуклеарно оружје ако Сједињене Државе предузму реципрочне мере. Две владе су такође најавиле да ће успоставити тампон зоне на својим границама како би спречиле сукобе.[194]

У фебруару 2019. године, Ким је одржао још један самит са Трампом у Ханоју, Вијетнам, који је Трамп прекинуо другог дана без договора. Трампова администрација је саопштила да Севернокорејци желе потпуно укидање санкција, док су Севернокорејци рекли да траже само делимично укидање санкција.[195]

Дана 30. јуна 2019. године, у корејској демилитаризованој зони, Ким се поново састао са Трампом, топло се рукујући и изражавајући наду у мир. Ким и Трамп су се затим придружили Мун Џеину на кратком разговору.[196] Разговори у Стокхолму почели су 5. октобра 2019. између преговарачких тимова САД и Северне Кореје, али су прекинути после једног дана.[197] Током овог периода, Трамп и Ким су успоставили лични однос и разменили најмање 27 писама у којима су двојица мушкараца описивали топло лично пријатељство.[198][199]

Међутим, до 2020. године, преговори су скоро потпуно застали без напретка у денуклеаризацији,[200] а и Трамп и Ким су се фокусирали на домаћа питања.[201] Министарство спољних послова Северне Кореје је те године додатно критиковало Трампову администрацију због „празних обећања“,[202] и даље је предузело акцију рушењем четвороспратне зграде заједничке канцеларије за везу коју је делило са Јужном Корејом 17. јуна.[203] Северна Кореја је даље игнорисала покушаје администрације председника Џоа Бајдена да се ступи у контакт,[204] а Ким је у октобру 2021. рекао да „САД често шаљу сигнале да нису непријатељски настројене према нашој земљи, али да нема ниједног доказа да нису непријатељски настројене“,[205] а такође је критиковао Јужну Кореју због „уништавања војне равнотеже на Корејском полуострву и повећања војне нестабилности и опасности“.[206]

У децембру 2023. године, током говора на 9. пленуму 8. Централног комитета Радничке партије Кореје, Ким је позвао на „фундаменталан заокрет“ у ставу Северне Кореје према Јужној Кореји, називајући Југ „непријатељем“.[207] Изјавио је да је „свеобухватни закључак странке након преиспитивања деценијама дугих међукорејских односа да се поновно уједињење никада не може постићи са оним одметницима из РК који су дефинисали 'уједињење апсорпцијом' и 'уједињење под либералном демократијом' као своју државну политику“, што је, како је рекао, у „оштрој супротности са нашом линијом националног поновног уједињења: једна нација, једна држава са два система“.[208]

Ким је навео претензије јужнокорејског устава на цело Корејско полуострво и политику јужнокорејског председника Јун Сук Јола према северу као доказ да је Јужна Кореја неодговарајући партнер за поновно уједињење.[207] Рекао је да су односи између две Кореје тренутно „државе непријатељске једна према другој и односи између две зараћене државе“ и више нису „крвни или хомогени“,[209] настављајући рекавши да је „неприкладно“ разговарати о питању поновног уједињења „са овим чудним кланом [РК], који није ништа више од колонијалне марионете САД упркос реторичкој речи [коју смо раније користили] - 'сународници'. Ким је такође наложио РПК-у да реформише организације везане за међукорејске односе, укључујући Одељење Уједињеног фронта РПК-а.[208]

Русија

[уреди | уреди извор]
Састанак Ким са руским председником Владимиром Путином током самита Северна Кореја-Русија, април 2019.
Ким са руским министром одбране Сергејем Шојгуом на паради у Пјонгјангу, 27. јула 2023.
Ким са Владимиром Путином на космодрому Восточни

Дана 25. априла 2019. године, Ким је одржао свој први самит са руским председником Владимиром Путином у Владивостоку.[210][211]

Северна Кореја под Кимом подржала је руску инвазију на Украјину 2022. године, окривљујући „хегемонистичку политику“ САД за рат, признајући независност отцепљених држава Доњецке и Луганске Народне Републике у источној Украјини[212][213], као и признајући једнострану анексију Доњецке, Херсонске, Луганске и Запорошке области од стране Русије 30. септембра.[214] У септембру 2022. године, америчке обавештајне службе су саопштиле да Русија купује милионе артиљеријских граната и ракета од Северне Кореје због санкција изазваних руском инвазијом на Украјину.[215] Извештај Центра за стратешке међународне студије (CSIS) из фебруара 2023. године наводи да се, након пада на скоро нулу током ере КОВИД-19, трговина између Северне Кореје и Русије вратила на ниво пре пандемије.[213]

У јулу 2023. године, руски министар одбране Сергеј Шојгу и кинеска делегација коју је предводио члан Политбироа Комунистичке партије Ли Хонгџонг стигли су у Северну Кореју поводом 70. годишњице завршетка Корејског рата.[216] Шојгу се састао са Ким Џонг Уном и севернокорејским министром одбране Канг Сун Намом.[217]

У септембру 2023. године, Ким Џонг Ун је посетио Русију у свом првом путовању у иностранство од 2019. године. Састанак је трајао више од четири сата на космодрому Восточни у Амурској области и описан је као темељ усклађивања интереса две земље. Током састанка, Ким је још једном пружио подршку „светој борби“ Русије против Запада, изражавајући своју „...подршку свим мерама које је предузела руска влада и поново користи ову прилику да потврди да ће увек бити уз Русију“. На питање да ли би Русија помогла Северној Кореји да изгради сателите, вероватно у замену за муницију, Путин је рекао: „Зато су [они] и дошли овде.“[218][219]

Према НИС-у, Северна Кореја је извезла преко милион граната у Русију од августа 2023. године,[220] у поређењу са укупно 2 милиона граната које су чланице НАТО-а обезбедиле Украјини од почетка руско-украјинског рата.[221]

У фебруару 2024. године, Ким је добио аутомобил на поклон од Путина.[222] Четири месеца касније, Путин је стигао у Пјонгјанг и разговарао са Кимом. То је била Путинова друга посета Северној Кореји од 2000. године.[223] Обе стране су потписале Севернокорејско-руски споразум о свеобухватном стратешком партнерству као споразум о блиској међусобној одбрамбеној корпорацији и милитантном пријатељству.[224]

Пандемија ковида-19

[уреди | уреди извор]

Током 2020. године, Ким је тврдио да је постигао успех у борби против пандемије КОВИД-19 у Северној Кореји, након што је земљу ставио у изолацију и ограничио јавна окупљања.[225]

У априлу 2020. године, тронедељно одсуство из јавности довело је до спекулација да је Ким тешко болестан или мртав, али нису пронађени јасни докази о било каквом здравственом проблему.[226][227] Ретко се појављивао у јавности током наредних месеци, вероватно због здравствених проблема или ризика од КОВИД-19.[228] У августу је објављено да је Ким препустио известан степен овлашћења својој сестри, Ким Јо Џонг, дајући јој одговорност за односе са Јужном Корејом и Сједињеним Државама и чинећи је својим де факто замеником команданта.[229]

5. септембра 2020. године, Ким је обишао подручја погођена тајфуном Мајсак. Такође је заменио председника локалног покрајинског партијског комитета и наредио званичницима Пјонгјанга да воде напоре за опоравак.[230] Његова владајућа странка је такође обећала оштре казне за градске и покрајинске званичнике, наводећи да нису успели да заштите становнике од катастрофе.[231] Ким је отпустио Ким Сонг Ила, који је био председник Комитета Радничке партије Кореје покрајине Јужни Хамгјонг.[232]

У јануару 2022. године објављен је севернокорејски документарац KCTV-а „2021, велика победничка година“, који се, изгледа, бави Кимовим изненадним губитком тежине и ретким јавним појављивањима. У њему се наводи да је Кимовo тело „потпуно увенуло“ док је „патио“ за народ током 2021. године, обављајући задатке који до тада нису били објављени док се Северна Кореја суочавала са „изазовима“ и „најгорим тешкоћама икада“.[233]

Северна Кореја је тврдила да није открила случајеве КОВИД-19 до маја 2022. године, иако неколико јужнокорејских академика сумња у ову тврдњу, указујући на ограничења и економске податке.[234] У мају 2022. године, Северна Кореја је објавила да је њена прва епидемија КОВИД-19 почела у априлу. На састанку са Радничком партијом Пакистана (РПК), Ким је наредио да се „сви градови и окрузи целе земље темељно закључају“ и позвао на мобилизацију резервних медицинских залиха за хитне случајеве.[235] У данима који су уследили након објаве земље, пријављене су стотине хиљада нових случајева грознице, као и 27 смртних случајева повезаних са грозницом неидентификованог порекла, међу којима је један смртни случај потврђен као од варијанте Омикрон, према државном медију KCNA.[236] Ким је даље говорио на наредном састанку РПК, наводећи да је вирус донео „велике немире“ његовој земљи и позвао странку и народ да остану јединствени и организовани у својим напорима да се боре против вируса.[236] Ким је наставио да криви за кризу неспособност и неодговорност страначких организација, а такође је окривио „немар, укључујући предозирање дрогом, због недостатка познавања метода лечења“ као разлог за већину смртних случајева од епидемије.[236] Као део одговора земље на епидемију КОВИД-19, Ким је изјавио да жели да учи из одговора Кине.[237] До краја маја, севернокорејски државни медији су известили да је епидемија КОВИД-19 „контролисана и побољшана широм земље“ након поновне процене коју су спровели Ким и Раднички парламентарни комитет.[238] У августу 2022. године, Ким Јо Џонг је назначила да се Џонг Ун заразио вирусом.[239]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Јавни имиџ

[уреди | уреди извор]

Часопис Forbes је рангирао Кима као 36. најмоћнију особу на свету 2018. године, што је највише међу Корејцима.[240]

У анкети из 2013. године, 61,7% севернокорејских пребега у Јужној Кореји рекло је да Ким Џонг Уна вероватно подржава већина његових сународника, што је повећање у односу на 55,7% одобравања за његовог оца у сличној анкети спроведеној две године раније.[241]

Надимак „Ким Дебели III“ (кинески: 金三胖; пинјин: Jīn Sān Pàng) почео је да буде популаран међу кинеским корисницима веб-сајтова Baidu и Weibo крајем 2016. године. Као одговор, севернокорејска влада је успешно поднела петицију кинеској влади да цензурише надимак на свим кинеским веб-сајтовима.[242]

У анкети Јужнокорејаца спроведеној након међукорејског самита у мају 2018. године, 78% испитаника је рекло да верује Киму, у поређењу са 10% одобравања неколико месеци раније.[243]

Тежина

[уреди | уреди извор]

International Business Times је известио да Ким има 17 луксузних палата широм Северне Кореје, флоту од 100 (углавном европских) луксузних аутомобила, приватни авион и јахту од 30 метара.[244] Родман је описао своје путовање на приватно острво у власништву Ким Џонг Уна: „То је као Хаваји, Ибица или Аруба, али он је једини који тамо живи.“[245]

Године 2012, Business Insider је известио да постоје „знаци пораста луксузне робе... који се шире из Северне Кореје откако је Ким Џонг Ун преузео власт“ и да је његова „супруга Ри Сол-џу фотографисана како држи оно што је изгледало као скупа Dior торба, вредна скоро 1.594 долара – просечна годишња плата у Северној Кореји“.[246] Према дипломатским изворима, „Ким Џонг Ун воли да пије и журка целу ноћ као његов отац и наручио је опрему за [увезену сауну] како би му помогла да победи мамурлук и умор.“[247]

Године 2018, Ким је наводно примио два оклопна Мерцедеса-Мајбаха S600, сваки вредан 500.000 долара, путем илегалне мреже за испоруку, што је кршење међународних санкција.[248]

Здравље

[уреди | уреди извор]

Извештаји из 2009. године сугерисали су да је Ким Џонг Ун дијабетичар и да пати од хипертензије.[249] Као и његов деда и отац, познато је и да пуши цигарете.[250]

Ким Џонг Ун се није појављивао у јавности шест недеља у септембру и октобру 2014. Државни медији су известили да је патио од „непријатног физичког стања“. Пре тога је храмао.[251] Када се поново појавио, користио је штап за ходање.[252][253]

У септембру 2015. године, јужнокорејска влада је прокоментарисала да је Ким, изгледа, добио 30 kg телесне масе током претходних пет година, достигавши процењену тежину од 130 kg.[254]

У априлу 2020. године, Ким није виђен у јавности 20 дана, што је довело до гласина да је критично болестан или мртав.[255][256][257] У јуну 2021. године, након једномесечног одсуства из јавности, спољни посматрачи су приметили да је Ким значајно смршао.[258] Спекулисало се да је изгубио 10 до 20 kg.[259]

У јулу 2024. године, јужнокорејска обавештајна агенција је известила да је Ким повратио тежину и да пати од здравствених проблема повезаних са гојазношћу, укључујући висок крвни притисак и дијабетес. Севернокорејски званичници су наводно тражили нове лекове у иностранству за његово стање.[260]

Породица

[уреди | уреди извор]
Ким (држи коверат) са Чунг Еуи-jонгом. Каже се да му је Кимова сестра Ким Јо Џонг (десно) веома блиска.

Дана 25. јула 2012. године, севернокорејски државни медији су први пут известили да је Ким Џонг Ун ожењен Ри Сол Џу.[261][262] Ри, за коју се верује да је била у раним двадесетим годинама, пратила је Ким Џонг Уна на јавним наступима неколико недеља пре објаве.[263] Према речима јужнокорејског аналитичара, Ким Џонг Ил је брзоплето договорио брак након што је доживео мождани удар 2008. године, њих двоје су се венчали 2009. године, а сина су добили 2010. године.[264][265] Денис Родман је, након посете 2013. године, известио да имају друго новорођенче, ћерку по имену Џу Ае.[266][267][268] Према јужнокорејским обавештајним изворима, верује се да је пар добио треће дете, ћерку, у фебруару 2017. године.[269][270][271]

Дана 18. новембра 2022. године, Ким Џонг Ун је виђен како прегледа кључне војне арсенале са својом ћерком Џу Ае.[272] Њих двоје су поново виђени заједно на скупу са научницима за ракете касније истог месеца.[273] Она га од тада редовно прати.[274]

Кима понекад прати млађа сестра Ким Јо Џонг,[275] за коју се каже да је кључна у стварању његовог јавног имиџа и организовању јавних догађаја за њега.[276] Према речима Ким Јонг-хјуна, професора севернокорејских студија на Универзитету Донгук у Сеулу, и других, промоција Јо Џонг и других је знак да је „режим Ким Џонг Уна окончао коегзистенцију са остацима претходног режима Ким Џонг Ила спровођењем генерацијске замене на кључним елитним позицијама странке“.[277]

Дана 13. фебруара 2017. године, Ким Џонг-нам, полубрат Ким Џонг Уна у егзилу, убијен је нервним агенсом VX док је шетао кроз Терминал 2 на међународном аеродрому Куала Лумпур.[278] Верује се да је Ким Џонг Ун наредио атентат.[279][280]

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ www.businessinsider.com
  2. ^ „Everything you need to know about North Korean leader Kim Jong Un”. ABC News. Архивирано из оригинала 14. 6. 2018. г. Приступљено 15. 6. 2018. 
  3. ^ „Rodman Gives Details on Trip to North Korea”. The New York Times. 9. 9. 2013. Архивирано из оригинала 10. 9. 2013. г. Приступљено 10. 9. 2013. 
  4. ^ 단독/정부 최종결론 "김정은 실제로는 84년 생" [The Government's final conclusion: 'Kim Jong Un was actually born in 1984']. The Dong-A Ilbo (на језику: корејски). 2. 2. 2012. 
  5. ^ „Kim Jong Un's long-lost US-based aunt”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 28. 5. 2016. 
  6. ^ 단독/정부 최종결론 "김정은 실제로는 84년 생" [The Government's final conclusion: 'Kim Jong Un was actually born in 1984']. The Dong-A Ilbo (на језику: корејски). 2. 2. 2012. 
  7. ^ Lee, Young-jong; Kim, Hee-jin (8. 8. 2012). „Kim Jong-un's sister is having a ball”. Korea JoongAng Daily. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 26. 12. 2015. 
  8. ^ Moore, Malcolm. Kim Jong-un: a profile of North Korea's next leader Архивирано 5 јун 2009 на сајту Wayback Machine. The Daily Telegraph. 2 June 2009
  9. ^ 김일성, 쿠바의 '혁명영웅' 체게바라를 만난 날. DailyNK (на језику: корејски). 15. 4. 2008. Архивирано из оригинала 29. 4. 2011. г. Приступљено 29. 4. 2018. 
  10. ^ а б „Kim Jong-un : une éducation suisse entourée de mystères”. Le Figaro (на језику: француски). 5. 9. 2010. Архивирано из оригинала 19. 12. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2011. 
  11. ^ а б Harden, Blaine (3. 6. 2009). „Son Named Heir to North Korea's Kim Studied in Switzerland, Reportedly Loves NBA”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 4. 2. 2011. г. Приступљено 1. 12. 2019. 
  12. ^ Peter Foster (8. 6. 2010). „Rare photos of Kim Jong-il's youngest son, Kim Jong-n, released”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 11. 6. 2010. г. 
  13. ^ „North Korean leader Kim Jong‑il 'names youngest son as successor'”. The Guardian. London. Associated Press. 2. 6. 2009. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. 
  14. ^ Henckel, Elisalex (24. 6. 2009). „Kim Jong-un und sein Unterricht bei den Schweizern”. Die Welt (на језику: немачки). Berlin. ISSN 0173-8437. Архивирано из оригинала 27. 7. 2015. г. 
  15. ^ „North Korean leader Kim Jong‑il 'names youngest son as successor'”. The Guardian. London. Associated Press. 2. 6. 2009. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. 
  16. ^ „Weitere nordkoreanische Spuren in Bern”. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). 16. 6. 2009. Архивирано из оригинала 11. 2. 2012. г. Приступљено 19. 12. 2011. 
  17. ^ „Poor school marks of North Korea's Kim Jong-un exposed”. Irish Independent. 2. 4. 2012. ISSN 0791-685X. Архивирано из оригинала 26. 12. 2015. г. 
  18. ^ „Kim Jong-un's poor marks exposed”. The Daily Telegraph. London. 2. 4. 2012. Архивирано из оригинала 6. 5. 2012. г. 
  19. ^ Shubert, Atika (29. 9. 2010). „North Korea: Nuclear Tension”. CNN. Архивирано из оригинала 9. 6. 2015. г. 
  20. ^ Bernhard Odenahl (29. 9. 2009). „Mein Freund, der zukünftige Diktator Nordkoreas”. Tages-Anzeiger (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 2. 10. 2010. г. Приступљено 29. 9. 2010. 
  21. ^ а б „Classmates Recall Kim Jong-un's Basketball Obsession”. The Chosun Ilbo. 17. 7. 2009. Архивирано из оригинала 18. 2. 2017. г. Приступљено 14. 2. 2017. 
  22. ^ Titus Plattner (21. 4. 2012). „Kim Jong-un est resté neuf ans en Suisse”. Le Matin (на језику: француски). Архивирано из оригинала 23. 8. 2013. г. Приступљено 24. 4. 2012. 
  23. ^ Titus Plattner; Daniel Glaus; Julian Schmidli (1. 4. 2012). „Der Diktator aus Liebefeld”. SonntagsZeitung (на језику: немачки). стр. 17. Архивирано из оригинала 3. 4. 2012. г. Приступљено 2. 4. 2012. „Der Schüler Un Pak ist identisch mit Kim Jong-un.” 
  24. ^ Higgins, Andrew (16. 7. 2009). „Who Will Succeed Kim Jong Il?”. The Washington Post. стр. A01. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. 
  25. ^ Freeman, Colin; Sherwell, Philip (26. 9. 2010). „North Korea leadership: 'My happy days at school with North Korea's future leader'”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 14. 2. 2017. г. Приступљено 14. 2. 2017. 
  26. ^ Fisher, Max (1. 3. 2013). „Kim Jong Eun inherited an eccentric obsession with basketball from father Kim Jong Il”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 14. 2. 2017. г. Приступљено 14. 2. 2017. 
  27. ^ „How Did Kim Jong Un Become North Korea's Leader? 20 Little Known Facts About World's Youngest Leader”. International Business Times. 20. 2. 2017. Архивирано из оригинала 23. 9. 2019. г. Приступљено 23. 9. 2019. 
  28. ^ Choe Sang-Hun; Martin Fackler (14. 6. 2009). „North Korea's Heir Apparent Remains a Mystery”. The New York Times. Архивирано из оригинала 27. 11. 2013. г. Приступљено 2. 4. 2012. 
  29. ^ „Kim Jong Un makes first appearance since father's death”. Los Angeles Times. 20. 12. 2011. Архивирано из оригинала 8. 1. 2012. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  30. ^ Powell, Bill (22. 12. 2011). „The Generals Who Will Really Rule North Korea”. Time. New York. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г. 
  31. ^ Kim Jong-un and father used fake Brazilian passports to apply for Western visas Архивирано 1 март 2018 на сајту Wayback Machine, Reuters per ABC News Online. 28 February 2018. Accessed on 12 April 2018.
  32. ^ „Tales of starvation and death in North Korea”. BBC. 22. 9. 2010. Архивирано из оригинала 30. 9. 2010. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  33. ^ Profile: Kim Jong-un Архивирано 5 јун 2009 на сајту Wayback Machine, BBC News, 2 June 2009 Martin Fackler (24. 4. 2010). „North Korea Appears to Tap Leader's Son as Enigmatic Heir”. The New York Times. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. 
  34. ^ „Confusion Over Photo of N. Korean Leader‑to‑Be”. The Chosun Ilbo. Архивирано из оригинала 1. 7. 2010. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  35. ^ „The son also rises”. Korea JoongAng Daily. 9. 6. 2010. Архивирано из оригинала 8. 1. 2012. г. 
  36. ^ Peter Foster (8. 6. 2010). „Rare photos of Kim Jong-il's youngest son, Kim Jong-un, released”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 11. 6. 2010. г. 
  37. ^ New images of North Korea's heir apparent Kim Jong-un Архивирано 1 октобар 2010 на сајту Wayback Machine, BBC News, 30 September 2010.
  38. ^ а б „Kim Jong Il's Teen Grandson Spotted at Concert of S. Korean Pop Star”. Fox News. Associated Press. 18. 7. 2009. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 20. 5. 2017. 
  39. ^ Waters, Jimmy (31. 3. 2017). „THE ASSASSINATION OF KIM JONG NAM”. The Intelligencer. 
  40. ^ Lynn, Hyung Gu. (2007). Bipolar orders: the two Koreas since 1989. Zed Books. p. 122. ISBN 978-1-84277-743-5.
  41. ^ а б Sang-hun, Choe; Fackler, Martin. North Korea's Heir Apparent Remains a Mystery Архивирано 27 новембар 2013 на сајту Wayback Machine. The New York Times. 14 June 2009
  42. ^ „Kim Jong-un 'Loves Nukes, Computer Games and Johnny Walker'”. The Chosun Ilbo. 20. 12. 2010. Архивирано из оригинала 17. 4. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  43. ^ North Korea Newsletter No. 38 Архивирано 22 јул 2011 на сајту Wayback Machine. Yonhap News. 22 January 2009.
  44. ^ "N Korea holds parliamentary poll" Архивирано 4 јул 2017 на сајту Wayback Machine. BBC News. Retrieved 8 March 2009.
  45. ^ Heejin Koo (9. 3. 2009). „Kim Jong Il's Son, Possible Successor, Isn't Named as Lawmaker”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. 
  46. ^ Rosen, James (1. 5. 2009). „In North Korea, Ailing Kim Begins Shifting Power to Military”. Fox News. Архивирано из оригинала 4. 5. 2009. г. 
  47. ^ „N Korea names Kim's successor named”. BBC. 2. 6. 2009. Архивирано из оригинала 8. 6. 2009. г. Приступљено 14. 6. 2009. 
  48. ^ „North Korean leader's son is 'Brilliant Comrade”. The Jakarta Post. 13. 6. 2009. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. 
  49. ^ Lee, Jean H. (2. 6. 2009). „Kim Jong-un: North Korea's Kim Anoints Youngest Son As Heir”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  50. ^ Willacy, Mark (22. 7. 2009). „North Koreans sing praises of dynastic dictatorship”. AM. Sydney: Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 25. 7. 2009. г. 
  51. ^ Lewis, Leo; Reid, Tim (17. 6. 2009). „Kim Jong Il's son 'made secret visit to China'”. The Times. UK. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  52. ^ „China Dismisses Reports of Kim Jong-un Visit”. The Chosun Ilbo. 19. 6. 2009. Архивирано из оригинала 30. 6. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2019. 
  53. ^ Lim, Chang-Won (6. 9. 2009). „NKorea backs Kim's succession plan: analysts”. Agence France-Presse. Архивирано из оригинала 19. 2. 2014. г. 
  54. ^ Gayathri, Amrutha (24. 12. 2011). „North Korean Propagandists Say Kim Jong‑il's Son Planned South Korea Attacks”. International Business Times. Архивирано из оригинала 26. 12. 2015. г. 
  55. ^ „Kim Jong-un 'Masterminded Attacks on S. Korea'”. The Chosun Ilbo. 3. 8. 2011. Архивирано из оригинала 12. 9. 2011. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  56. ^ Chun, Kwang Ho (2011). „Korean Peninsula: After Cheonan Warship Sinking and Yeonpyeong Incidents”. Jeju Peace Institute. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 12. 2015. г. 
  57. ^ „Is North Korea following the Chinese model?”. BBC News. 29. 9. 2010. Архивирано из оригинала 30. 9. 2010. г. Приступљено 30. 9. 2010. 
  58. ^ „North Korea sets date for rare leadership conference”. BBC News. 21. 9. 2010. Архивирано из оригинала 24. 9. 2010. г. Приступљено 27. 9. 2010. 
  59. ^ „North Korean leader Kim Jong-il's son 'made a general'”. BBC News. 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала 28. 9. 2010. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  60. ^ „North Korea's Kim paves way for family succession”. BBC News. 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала 29. 9. 2010. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  61. ^ Matt Negrin (28. 9. 2010). „N. Korean leader promotes his son”. Politico. Архивирано из оригинала 13. 1. 2012. г. Приступљено 28. 9. 2010. 
  62. ^ „North Korea leader's son given key party posts”. BBC News. 28. 9. 2010. Архивирано из оригинала 29. 9. 2010. г. 
  63. ^ Mark McDonald (9. 10. 2010). „Kim Jong-il's Heir Attends Parade”. The New York Times. Архивирано из оригинала 30. 6. 2017. г. Приступљено 25. 2. 2017. 
  64. ^ „N.Korea 'Purging Proteges of the Old Guard'”. The Chosun Ilbo. 10. 1. 2011. Архивирано из оригинала 10. 1. 2012. г. Приступљено 19. 12. 2011. 
  65. ^ Branigan, Tania (19. 12. 2011). „Kim Jong-il, North Korean leader, dies”. The Guardian. London. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 14. 8. 2015. г. 
  66. ^ Wallace, Rick; Sainsbury, Michael (29. 9. 2010). „Kim Jong‑il's heir Kim Jong‑un made general”. The Australian. ISSN 1038-8761. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. 
  67. ^ Shim, Sung-won; Takenaka, Kiyoshi; Buckley, Chris (25. 12. 2011). Nishikawa, Yoko, ур. „North Korean power‑behind‑throne emerges as neighbors meet”. Reuters. Reuters. Архивирано из оригинала 7. 1. 2016. г. 
  68. ^ Alastair Gale (18. 12. 2011). „Kim Jong Il Has Died”. The Wall Street Journal Asia. Архивирано из оригинала 23. 9. 2013. г. Приступљено 19. 12. 2011. 
  69. ^ „Notice to All Party Members, Servicepersons and People”. Korean Central News Agency. 19. 12. 2011. Архивирано из оригинала 11. 3. 2015. г. 
  70. ^ „We Are under Respected Kim Jong Un”. Korean Central News Agency. 19. 12. 2011. Архивирано из оригинала 12. 10. 2014. г. 
  71. ^ Associated Press (19 December 2011). NKorea grieves Kim Jong Il, state media hails son, Houston Chronicle. Retrieved 1 January 2012.
  72. ^ Lee, Jiyeun (24. 12. 2011). „N. Korea Media Begins Calling Kim Jong Un Supreme Commander”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 10. 4. 2016. г. 
  73. ^ „North Korea: Kim Jong-un hailed 'supreme commander'”. BBC News. 24. 12. 2011. Архивирано из оригинала 7. 1. 2014. г. Приступљено 24. 12. 2011. 
  74. ^ „N.Korea declares Kim Jong-Un commander of military”. Agence France-Presse. 30. 12. 2011. Архивирано из оригинала 24. 2. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2011. 
  75. ^ N. Korean newspaper refers to successor son as head of key party organ Архивирано 26 мај 2012 на сајту Wayback Machine Yonhap News Agency, 26 December 2011.
  76. ^ Scott McDonald (30. 12. 2011). „North Korea vows no softening toward South”. USA Today. Архивирано из оригинала 30. 12. 2011. г. 
  77. ^ Chris Green (12. 4. 2012). „Kim Takes More Top Posts”. Архивирано из оригинала 15. 4. 2012. г. Приступљено 12. 4. 2012. 
  78. ^ Kim Jong-un (6. 4. 2012). Let Us Brilliantly Accomplish the Revolutionary Cause of Juche, Holding Kim Jong Il in High Esteem as the Eternal General Secretary of Our Party: Talk to Senior Officials of the Central Committee of the Workers' Party of Korea (PDF). Pyongyang: Foreign Languages Publishing House. стр. 6. OCLC 988748608. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 9. 5. 2018. 
  79. '^ Choe, Sang-Hun (11. 4. 2012). „As Rocket Launching Nears, North Korea Continues Shift to New 'Supreme Leader'”. The New York Times. Приступљено 18. 9. 2023. „Per note at end of NYT article: 'An earlier version of this article incorrectly stated the day on which North Korea had elevated Kim Jong-un to chairman of the Workers' Party's central military commission and granted him membership in the Politburo and its presidium. It was on Wednesday (11 April), not Thursday (12 April).” 
  80. ^ а б Green, Chris (18. 7. 2012). „Kim Jong Eun Promoted to Marshal”. Daily NK. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 18. 7. 2012. 
  81. ^ а б в „North Korea's Kim Jong-un named 'marshal'”. BBC News. 18. 7. 2012. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г. Приступљено 18. 7. 2012. 
  82. ^ „North Korea's Kim Jong-un elected to assembly without single vote against”. The Guardian. Associated Press. 10. 3. 2014. Архивирано из оригинала 26. 8. 2016. г. Приступљено 4. 8. 2016. 
  83. ^ Choe, Sang-Hun (9. 4. 2014). „Leader Tightens Hold on Power in North Korea”. The New York Times. Архивирано из оригинала 20. 9. 2016. г. Приступљено 4. 8. 2016. 
  84. ^ а б в г Aoki, Naoko (21. 12. 2021). „A Decade of the Kim Jong Un Doctrine”. Foreign Policy. Приступљено 25. 6. 2023. 
  85. ^ „The 7th Party Congress in North Korea: A Return to a New Normal”. 38 North (на језику: енглески). 20. 5. 2016. Приступљено 19. 8. 2022. 
  86. ^ „North Korea leader Kim becomes chairman of ruling Workers' Party: NHK”. Reuters (на језику: енглески). 9. 5. 2016. Архивирано из оригинала 29. 8. 2017. г. Приступљено 6. 1. 2020. 
  87. ^ „North Korea election: Surprise as leader Kim Jong-un 'not on ballot'”. BBC News. 12. 3. 2019. Приступљено 14. 9. 2023. 
  88. ^ а б Atsuhito, Isozaki (26. 8. 2019). „North Korea Revamps Its Constitution”. The Diplomat. Приступљено 25. 6. 2023. 
  89. ^ Smith, Josh (29. 8. 2019). „North Korea changes constitution to solidify Kim Jong Un's rule”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2023. 
  90. ^ Shin, Mitch (7. 1. 2021). „North Korea Party Congress Begins With Kim Jong Un's Confession of Failure on the Economy”. The Diplomat. 
  91. ^ Gallo, William (8. 1. 2021). „RNorth Korea Calls US 'Biggest Enemy,' Vows to Develop More Nukes”. Voice of America. 
  92. ^ „Mixed signals for North Korean leader's sister as Kim seeks to cement power”. Reuters (на језику: енглески). 10. 1. 2021. Приступљено 19. 8. 2022. 
  93. ^ Won-Gi Jung (10. 1. 2021). „Kim Jong Un named general secretary — a title reserved for his late father”. NK News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 5. 3. 2021. 
  94. ^ 권영전 (1. 6. 2021). 북한 노동당 규약 주요 개정 내용 [Major revisions to North Korea's Workers' Party rules]. Yonhap News Agency. Приступљено 13. 8. 2022. 
  95. ^ „WPK Rules Revised at 8th Congress of WPK”. KCNA Watch. Приступљено 13. 1. 2021. 
  96. ^ а б Lee, Gee-dong (3. 9. 2021). „The Changing Status and Role of the North Korean Military”. Global Asia (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2023. 
  97. ^ Koh, Byung-joon (17. 2. 2021). „N.K. state media use 'president' as new English title for leader Kim”. Yonhap News Agency (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г. Приступљено 26. 3. 2021. 
  98. ^ Ji, Da-gyum (9. 11. 2021). „What's behind the emergence of Kim Jong-un-ism?”. The Korea Herald (на језику: енглески). Приступљено 10. 11. 2021. 
  99. ^ „Kim Jong-un rides white horse on sacred North Korean mountain in fresh propaganda photos”. ABC. 16. 10. 2019. 
  100. ^ Simon, Johnny (30. 3. 2017). „Kim Jong Un's transformation into his father is nearly complete”. Quartz. Архивирано из оригинала 3. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  101. ^ Westcott, Kathryn (25. 4. 2014). „Why is Kim Jong-un always surrounded by people taking notes?”. BBC News. Архивирано из оригинала 5. 12. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  102. ^ „Respected Comrade Kim Jong Un Clarifies Plan to Form Area of Riverside Terraced Houses around Pothong Gate”. KCNA. 2021. 
  103. ^ „Respected Comrade Kim Jong Un Sends Congratulations to Lao President”. Chongnyon Chonwi (на језику: енглески). 26. 3. 2021. Приступљено 31. 3. 2021 — преко KCNA Watch. 
  104. ^ „North Korean leader orders to turn armed forces into elite revolutionary army”. Information Telegraph Agency of Russia. 2. 12. 2014. Архивирано из оригинала 4. 7. 2015. г. Приступљено 28. 12. 2014. 
  105. ^ „Kim Jong-un's latest no-show fuels further health rumours”. The Guardian. London. 10. 10. 2014. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 28. 12. 2014. 
  106. ^ So Yeol Kim (10. 1. 2012). „Military Rallies in Keumsusan Square”. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. Приступљено 10. 1. 2012. 
  107. ^ „N Korea's Kim Jong-un speaks publicly for first time”. BBC News. 14. 4. 2012. Архивирано из оригинала 15. 4. 2012. г. Приступљено 14. 4. 2012. 
  108. ^ Branigan, Tania (6. 7. 2012). „North Korea's Kim Jong-un gets new official theme song”. The Guardian. London. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 2. 8. 2015. г. 
  109. ^ „Half-kilometre long Kim Jong-un propaganda message visible from space”. National Post. 23. 11. 2012. ISSN 1486-8008. Архивирано из оригинала 21. 12. 2015. г. 
  110. ^ Carlin, Robert (13. 11. 2018). „Pyongyang Warns Again on "Byungjin" Revival”. 38 North (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 11. 2018. г. Приступљено 22. 2. 2021. 
  111. ^ Rooks, William (12. 6. 2019). „Walking the byungjin line: North Korea in the Eurasian century”. The Strategist. Australian Strategic Policy Institute. Приступљено 14. 1. 2021. 
  112. ^ Katzeff Silberstein, Benjamin. „North Korea's ICBM Test, Byungjin, and the Economic Logic”. The Diplomat. Приступљено 14. 1. 2021. 
  113. ^ а б „"Socialist Enterprise Management System" under Full Implementation”. Institute for Far Eastern Studies. 24. 2. 2015. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2015. 
  114. ^ „Kim Jong Un Stresses the Principles of Market Economy through 'May 30th Measures'”. Institute for Far Eastern Studies. 15. 1. 2015. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г. Приступљено 28. 4. 2015. 
  115. ^ Makinen, Julie (20. 5. 2016). „North Korea is building something other than nukes: architecture with some zing”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 20. 5. 2016. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  116. ^ Salmon, Andrew (4. 12. 2018). „Going native in the Hermit Kingdom”. Asia Times. Приступљено 2. 1. 2019. 
  117. ^ Pak, Jung H. (фебруар 2018). „The education of Kim Jong-un”. Brookings Institution. 
  118. ^ Ouellette, Dean J. (2020). „Understanding the "Socialist Tourism" of North Korea Under Kim Jong Un: An Analysis of North Korean Discourse”. North Korean Review. 16 (1): 55—81. ISSN 1551-2789. JSTOR 26912705. 
  119. ^ Yoon, Dasl (2. 3. 2023). „North Korea Suffers One of Its Worst Food Shortages in Decades”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 3. 2023. 
  120. ^ Junnosuke, Kobara (3. 3. 2023). „North Korea's Kim pushes farm reform as food crisis grows”. Nikkei Asian Review. Приступљено 11. 3. 2023. 
  121. ^ Trianni, Francesca (27. 1. 2014). „Did Kim Jong Un Really Execute His Uncle's Extended Family?”. Time. 1:04–1:10 in embedded video. Архивирано из оригинала 9. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  122. ^ Kretschmer, Fabian (3. 6. 2019). „North Korea: Fake news on both sides is the norm”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 
  123. ^ „'Executed' singer said to be ex-girlfriend of Kim Jong-un alive, North Korean TV shows”. South China Morning Post, Agence France-Presse (на језику: енглески). 17. 5. 2014. Архивирано из оригинала 12. 7. 2020. г. 
  124. ^ „Ri Yong-gil, North Korean general thought to be executed, is actually alive”. The Washington Times. 10. 5. 2016. Приступљено 28. 5. 2016. 
  125. ^ „Crying uncle”. The Economist. 14. 12. 2013. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2023. 
  126. ^ Ahn, JH (10. 8. 2016). „Kim Jong Un's executed uncle Jang Song Thaek reappears on N.Korean media”. NKNews. Архивирано из оригинала 24. 9. 2016. г. Приступљено 23. 1. 2018. 
  127. ^ „Jang Sung-taek's remaining family executed by Kim Jong-un”. Want China Times. 27. 1. 2014. Архивирано из оригинала 5. 7. 2015. г. 
  128. ^ „North Korea executes relatives of Kim Jong-Un's uncle Jang Song-Thaek, reports say” (на језику: енглески). ABC News. 27. 1. 2014. Архивирано из оригинала 18. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  129. ^ „Report on Enlarged Meeting of Political Bureau of Central Committee of WPK”. KCNA. 9. 12. 2013. Архивирано из оригинала 24. 11. 2019. г. 
  130. ^ N. Korea executes leader's uncle for 'treason': KCNA Архивирано 22 децембар 2013 на сајту Wayback Machine Yonhap 13 December 2013.
  131. ^ Julian Ryall (7. 4. 2014). „North Korean official 'executed by flame-thrower'”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 26. 4. 2016. г. 
  132. ^ „N.Korea Shuts Down Jang Song-taek's Department”. The Chosun Ilbo. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 7. 5. 2015. г. 
  133. ^ Szoldra, Paul; Bondranenko, Veronika (19. 4. 2017). „How North Korean leader Kim Jong-un, 33, became one of the world's scariest dictators”. The Independent. Архивирано из оригинала 15. 6. 2018. г. Приступљено 15. 6. 2018. 
  134. ^ Willacy, Mark (22. 7. 2009). „North Koreans sing praises of dynastic dictatorship”. AM. Sydney: Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 25. 7. 2009. г. 
  135. ^ „U.N.'s Pillay says may be crimes against humanity in North Korea”. Reuters. 14. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  136. ^ „U.N.'s Pillay says may be crimes against humanity in North Korea”. Reuters. 14. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  137. ^ „U.N.'s Pillay says may be crimes against humanity in North Korea”. Reuters. 14. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  138. ^ Michael Kirby; Marzuki Darusman; Sonja Biserko (17. 2. 2014). „Report of the Commission of Inquiry on Human Rights in the Democratic People's Republic of Korea”. United Nations Office of the High Commissioner for Human Rights. Архивирано из оригинала 17. 2. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2014. 
  139. ^ Nick Cumming-Bruce (17. 2. 2014). „U.N. Panel Says North Korean Leader Could Face Trial”. The New York Times. Архивирано из оригинала 18. 2. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2014. 
  140. ^ „Kim Jong-un placed on sanctions blacklist for the first time by US”. The Guardian. Agence France-Presse. 6. 7. 2016. Архивирано из оригинала 12. 8. 2016. г. Приступљено 4. 8. 2016. 
  141. ^ Solomon, Jay (6. 7. 2016). „U.S. Puts First Sanctions on North Korean Leader Kim Jong Un”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. 
  142. ^ „North Korea calls Donald Trump a 'psychopath' following death of Otto Warmbier”. The Independent. 23. 6. 2017. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 9. 6. 2018. 
  143. ^ Bosman, Julie (1. 3. 2019). „Trump Faces Fury After Saying He Believes North Korean Leader on Student's Death”. New York Times. Архивирано из оригинала 13. 3. 2019. г. Приступљено 13. 3. 2019. 
  144. ^ Albert, Eleanor (3. 1. 2018). „North Korea's Military Capabilities”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2017. 
  145. ^ Pak, Jung H. (фебруар 2018). „The education of Kim Jong-un”. Brookings Institution. 
  146. ^ Aoki, Naoko (21. 12. 2021). „A Decade of the Kim Jong Un Doctrine”. Foreign Policy. Приступљено 25. 6. 2023. 
  147. ^ „The CNS North Korea Missile Test Database”. Nuclear Threat Initiative. 16. 2. 2023. Приступљено 11. 3. 2023. 
  148. ^ Bell, Markus; Milani, Marco (16. 2. 2017). „Should we really be so afraid of a nuclear North Korea?”. The Independent. Архивирано из оригинала 16. 2. 2017. г. 
  149. ^ Hunt, Edward (31. 10. 2017). „North Korea's Nuclear Ticket to Survival”. Foreign Policy in Focus. Архивирано из оригинала 25. 3. 2017. г. 
  150. ^ „What's the Status of North Korea's Nuclear Program?”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2017. 
  151. ^ Hancocks, Paula (29. 10. 2022). „Is it time to accept North Korea is a nuclear power?”. CNN. Приступљено 11. 3. 2023. 
  152. ^ Pak, Jung H. (фебруар 2018). „The education of Kim Jong-un”. Brookings Institution. 
  153. ^ „Report on Plenary Meeting of WPK Central Committee”. Korean Central News Agency. 31. 3. 2013. Архивирано из оригинала 3. 4. 2015. г. 
  154. ^ „Kim Jong Un Says Pyongyang Won't Use Nukes First; Associated Press”. ABC. 7. 5. 2016. Архивирано из оригинала 8. 5. 2016. г. 
  155. ^ „North Korea threatens nuclear strike over U.S.-South Korean exercises”. CNN. 7. 3. 2016. Архивирано из оригинала 24. 5. 2016. г. Приступљено 22. 5. 2016. 
  156. ^ „UN passes sanctions despite North Korea threat of 'pre-emptive nuclear attack'”. NBC News. 7. 3. 2013. Архивирано из оригинала 9. 3. 2013. г. Приступљено 9. 3. 2013. 
  157. ^ „Kim Jong-Un claims North Korea has a hydrogen bomb”. Fox News Channel. 10. 12. 2015. Архивирано из оригинала 13. 12. 2015. г. Приступљено 11. 12. 2015. 
  158. ^ Kim, Jong-Un. „Kim Jong Un's 2017 New Year's Address (KCNA – speech full text)”. Korean Central News Agency – National Committee On North Korea. Архивирано из оригинала 11. 1. 2017. г. Приступљено 10. 1. 2017. 
  159. ^ „North Korea's Kim Jong Un says ICBM an Independence Day 'gift' to 'American b**tards': KCNA”. The Straits Times (на језику: енглески). 5. 7. 2017. Приступљено 5. 7. 2017. 
  160. ^ „North Korea claims successful hydrogen bomb test”. Deutsche Welle. 3. 9. 2017. Приступљено 3. 9. 2017. 
  161. ^ Sabur, Rozina; Allen, Nick; Henderson, Barney; Graham, Chris (29. 11. 2017). „North Korea tests 'new long-range missile' capable of striking anywhere in US as Donald Trump says he will 'take care of it'”. The Telegraph. 
  162. ^ Albert, Eleanor (3. 1. 2018). „North Korea's Military Capabilities”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 7. 10. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2017. 
  163. ^ „UN Security Council Resolutions on North Korea”. Arms Control Association. Архивирано из оригинала 15. 4. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2016. 
  164. ^ „Kim Jong Un's October 10 Speech: More Than Missiles”. 38 North. The Henry L. Stimson Center. 13. 10. 2020. Приступљено 15. 10. 2020. 
  165. ^ Smith, Josh (9. 9. 2022). „Analysis: Kim Jong Un's 'decapitation' fears shine through in new North Korea nuclear law”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 9. 9. 2022. 
  166. ^ Yoonjung Seo, Larry Register and Heather Chen (9. 9. 2022). „North Korea declares itself a nuclear weapons state, in 'irreversible' move”. CNN. Приступљено 9. 9. 2022. 
  167. ^ а б „Kim Jong-un Gets Letter from China's New Leader”. Chosun.com. 3. 12. 2012. Архивирано из оригинала 6. 12. 2012. г. Приступљено 6. 12. 2012. 
  168. ^ „China opposes DPRK's nuclear test, says statement”. China Daily. Архивирано из оригинала 13. 2. 2013. г. Приступљено 3. 4. 2013. 
  169. ^ „China firmly opposes DPRK's nuclear test”. Xinhua News Agency. Архивирано из оригинала 6. 1. 2016. г. Приступљено 6. 1. 2016. 
  170. ^ Eric Talmadge; Foster Klug; Youkyung Lee; Kim Tong-hyung; Gillian Wong; Mari Yamaguchi (3. 9. 2017). „World Nations Condemn North Korea for Sixth Nuclear Test”. Chiangrai Times. Associated Press. Архивирано из оригинала 3. 9. 2017. г. Приступљено 4. 9. 2017. 
  171. ^ Denyer, Simon (18. 2. 2017). „China suspends North Korean coal imports, striking at regime's financial lifeline”. The Washington Post. Приступљено 14. 9. 2023. 
  172. ^ „China to enforce UN sanctions against North Korea”. The Guardian (на језику: енглески). 23. 9. 2017. ISSN 0261-3077. Приступљено 28. 12. 2017. 
  173. ^ „North Korean media issues rare criticism of China over nuclear”. Reuters. 3. 5. 2017. Архивирано из оригинала 15. 12. 2017. г. Приступљено 14. 12. 2017. 
  174. ^ „Chinese media "spoiled the atmosphere" of inter-Korean rapprochement: DPRK media”. NK News. 8. 2. 2018. Архивирано из оригинала 16. 2. 2018. г. Приступљено 16. 2. 2018. 
  175. ^ „Xi Jinping, Kim Jong Un hold talks in Beijing – Xinhua”. www.xinhuanet.com. Архивирано из оригинала 28. 3. 2018. г. Приступљено 28. 3. 2018. 
  176. ^ „Kim Jong Un Pays Unofficial Visit to China”. Korean Central News Agency. Архивирано из оригинала 2. 4. 2018. г. Приступљено 2. 4. 2018. 
  177. ^ Jiang, Steven; Berlinger, Joshua (28. 3. 2018). „North Korea's Kim Jong Un met Xi Jinping on surprise visit to China”. CNN. Архивирано из оригинала 28. 3. 2018. г. Приступљено 28. 3. 2018. 
  178. ^ Perlez, Jane (8. 5. 2018). „Kim's Second Surprise Visit to China Heightens Diplomatic Drama”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 25. 5. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2018. 
  179. ^ Perlez, Jane (8. 5. 2018). „Kim's Second Surprise Visit to China Heightens Diplomatic Drama”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 25. 5. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2018. 
  180. ^ Lu, Zhenhua; Lee, Jeong-ho (19. 6. 2018). „North Korea's Kim Jong-un in China for two-day trip 'to brief Xi Jinping on Donald Trump summit'”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 18. 6. 2018. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  181. ^ Ben Westcott; Joshua Berlinger (21. 6. 2019). „North Korea holds mass celebration in Xi's honor amid talks on US tensions”. CNN. Архивирано из оригинала 25. 2. 2020. г. Приступљено 25. 2. 2020. 
  182. ^ Kim, Hyung-Jin (3. 1. 2018). „North Korea reopens cross-border communication channel with South Korea”. Chicago Tribune. AP. Архивирано из оригинала 4. 1. 2018. г. Приступљено 5. 1. 2018. 
  183. ^ Gregory, Sean (10. 2. 2018). „'Cheer Up!' North Korean Cheerleaders Rally Unified Women's Hockey Team During 8–0 Loss”. Time. Gangneug. Архивирано из оригинала 9. 4. 2018. г. Приступљено 8. 3. 2018. 
  184. ^ Gregory, Sean (10. 2. 2018). „'Cheer Up!' North Korean Cheerleaders Rally Unified Women's Hockey Team During 8–0 Loss”. Time. Gangneug. Архивирано из оригинала 9. 4. 2018. г. Приступљено 8. 3. 2018. 
  185. ^ Ji, Dagyum (12. 2. 2018). „Delegation visit shows N. Korea can take "drastic" steps to improve relations: MOU”. NK News. Архивирано из оригинала 28. 3. 2018. г. Приступљено 8. 3. 2018. 
  186. ^ Choe, Sang-Hun (7. 3. 2018). „Kim Jong-un, a Mystery to the World, Surprises in Diplomatic Debut”. The New York Times. Архивирано из оригинала 7. 3. 2018. г. Приступљено 7. 3. 2018. 
  187. ^ Klug, Foster (27. 4. 2018). „Kim Jong Un makes historic walk across border to meet South Korea's Moon Jae-in”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала 2. 5. 2018. г. Приступљено 3. 5. 2018. 
  188. ^ „Kim Jong-un crosses into South Korea”. BBC News. 27. 4. 2018. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  189. ^ „Koreas make nuclear pledge after summit”. BBC News. 27. 4. 2018. Архивирано из оригинала 27. 4. 2018. г. Приступљено 27. 4. 2018. 
  190. ^ „Kim Jong Un, South Korea's Moon Meet Amid Uncertainty Over U.S. Summit”. The Wall Street Journal. 26. 5. 2018. Архивирано из оригинала 27. 5. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2018. 
  191. ^ Jungeun Kim; Theresa Waldrop (26. 5. 2018). „North and South Korean leaders hold surprise meeting”. CNN. Архивирано из оригинала 26. 5. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2018. 
  192. ^ Holland, Steve; Van Der Perre, Christophe (10. 6. 2018). „Trump upbeat ahead of North Korean summit; Kim visits Singapore sites”. Reuters. Архивирано из оригинала 10. 6. 2018. г. Приступљено 11. 6. 2018. 
  193. ^ а б Rosenfeld, Everett (12. 6. 2018). „Document signed by Trump and Kim includes four main elements related to 'peace regime'”. CNBC. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2018. 
  194. ^ „North Korea agrees to dismantle nuclear complex if United States takes reciprocal action, South says”. ABC. 19. 9. 2018. 
  195. ^ „North Korea agrees to dismantle nuclear complex if United States takes reciprocal action, South says”. ABC. 19. 9. 2018. 
  196. ^ „Trump sets foot in north korea; Kim visits Freedom House”. reuters.com (на језику: енглески). 30. 6. 2019. Архивирано из оригинала 30. 6. 2019. г. Приступљено 30. 6. 2019. 
  197. ^ Tanner, Jari; Lee, Matthew (5. 10. 2019). „North Korea Says Nuclear Talks Break Down While U.S. Says They Were 'Good'”. Time. Архивирано из оригинала 7. 10. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2019. 
  198. ^ „Transcript: Kim Jong Un's letters to President Trump”. CNN. 9. 9. 2020. Приступљено 5. 10. 2021. 
  199. ^ Gangel, Jamie; Herb, Jeremy (9. 9. 2020). „'A magical force': New Trump-Kim letters provide window into their 'special friendship'”. CNN. Приступљено 5. 10. 2021. 
  200. ^ Sanger, David E.; Choe, Sang-Hun (12. 6. 2020). „Two Years After Trump-Kim Meeting, Little to Show for Personal Diplomacy”. The New York Times. Приступљено 5. 10. 2021. 
  201. ^ Kasulis, Kelly (20. 2. 2020). „Diplomacy stalled a year after Trump-Kim Summit collapse”. Al Jazeera. Приступљено 19. 5. 2023. 
  202. ^ Suliman, Adela (12. 6. 2020). „North Korea's Kim backs away from Trump relationship two years after historic handshake”. NBC News. Архивирано из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 21. 6. 2020. 
  203. ^ Cannon, Jay (17. 6. 2020). „North Korea releases photos showing explosion of liaison office jointly run with South Korea”. USA Today. Архивирано из оригинала 20. 6. 2020. г. Приступљено 21. 6. 2020. 
  204. ^ Smith, Josh (18. 3. 2021). „North Korea says U.S. attempt to initiate contact is 'cheap trick': KCNA”. Reuters. Архивирано из оригинала 18. 3. 2021. г. 
  205. ^ Seo, Yoonjung; Bae, Gawon (12. 10. 2021). „Surrounded by missiles, North Korea's Kim Jong Un blames US for regional instability”. CNN. Приступљено 20. 5. 2023. 
  206. ^ Smith, Josh; Cha, Sangmi (12. 10. 2021). „Flanked by missiles, North Korea's Kim says U.S. and South Korea threaten peace”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 19. 5. 2023. 
  207. ^ а б Seo, Heather (31. 12. 2023). „North Korea says it will no longer seek reunification with South Korea, will launch new spy satellites in 2024”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2023. 
  208. ^ а б Kim, Jeongmin (1. 1. 2024). „Why North Korea declared unification 'impossible,' abandoning decades-old goal”. NK News. Приступљено 1. 1. 2024. 
  209. ^ „Reunification with South? No, says North Korea's Kim Jong-un”. South China Morning Post (на језику: енглески). dpa. 31. 12. 2023. Приступљено 31. 12. 2023. 
  210. ^ Berlinger, Joshua (25. 4. 2019). „Vladimir Putin and Kim Jong Un hold first summit”. CNN. Архивирано из оригинала 25. 4. 2019. г. Приступљено 25. 4. 2019. 
  211. ^ Reevell, Patrick (25. 4. 2019). „Kim Jong Un, Vladimir Putin share warm greeting at start of historic summit”. ABC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 4. 2019. г. Приступљено 25. 4. 2019. 
  212. ^ Jewell, Ethan; Bremer, Ifang (14. 7. 2022). „North Korea recognizes breakaway republics of Donetsk and Luhansk in Ukraine”. NK News. Приступљено 15. 7. 2022. 
  213. ^ а б Yoon, Dasl (17. 2. 2023). „North Korean-Russian Trade Rebounds, Satellite Images Show”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 3. 2023. 
  214. ^ „So-called referenda in Russian-controlled Ukraine 'cannot be regarded as legal': UN political affairs chief”. UN News. 27. 9. 2022. Архивирано из оригинала 28. 9. 2022. г. Приступљено 29. 9. 2022. 
  215. ^ Barnes, Julian E. (6. 9. 2022). „Russia Is Buying North Korean Artillery, According to U.S. Intelligence”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 8. 9. 2022. 
  216. ^ „Putin thanks North Korea for supporting Ukraine war as Pyongyang displays its nukes in parade”. CNN. 28. 7. 2023. 
  217. ^ „North Korea's Kim Meets Russian Defense Minister”. VOA News. 26. 7. 2023. 
  218. ^ McCurry, Justin; Roth, Andrew (13. 9. 2023). „Kim Jong-un offers Putin 'full support' in Russia's 'sacred fight' with west”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 13. 9. 2023. 
  219. ^ „North Korea's Kim vows full support for Moscow at a summit with Putin in Russia”. AP News (на језику: енглески). 13. 9. 2023. Приступљено 13. 9. 2023. 
  220. ^ Seo, Yoojung (1. 11. 2023). „North Korea believed to have exported over 1 million shells to Russia”. CNN. Архивирано из оригинала 23. 1. 2024. г. Приступљено 22. 1. 2024. 
  221. ^ Stone, Mike (7. 11. 2023). „US Army says it needs $3 billion for 155 mm artillery rounds and production”. Reuters. Архивирано из оригинала 23. 1. 2024. г. Приступљено 22. 1. 2024. 
  222. ^ „Kim Jong-un receives car as gift from Vladimir Putin”. The Guardian (на језику: енглески). Reuters. 2024-02-20. ISSN 0261-3077. Приступљено 2024-02-20. 
  223. ^ „Russia's Vladimir Putin visits North Korea for first time since 2000”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2024-07-04. 
  224. ^ „Treaty on Comprehensive Strategic Partnership between the Democratic People's Republic of Korea and the Russian Federation Signed”. Korean Central News Agency (на језику: енглески). 20. 6. 2024. Приступљено 24. 6. 2024. 
  225. ^ Bicker, Laura (3. 7. 2020). „Coronavirus in North Korea: Kim Jong-un claims 'shining success'”. BBC. 
  226. ^ Choe, Sang-Hun (1. 5. 2020). „Kim Jong-un Resurfaces, State Media Says, After Weeks of Health Rumors”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 2. 5. 2020. г. Приступљено 2. 5. 2020. 
  227. ^ O'Carroll, Chad (22. 5. 2020). „Amid health rumors, Kim Jong Un absent for two consecutive three-week periods”. NK News. 
  228. ^ O'Carroll, Chad (29. 6. 2020). „Amid all-time appearance lows, Kim Jong Un absent for another three-week period”. NK News. 
  229. ^ „Kim Yo-jong, sister of North Korea's Kim Jong-un, now 'de facto second in command'”. The Guardian. 21. 8. 2020. Приступљено 21. 8. 2020. 
  230. ^ „Kim Jong Un surveys typhoon damage in North Korea”. Sky News. Приступљено 6. 9. 2020. 
  231. ^ „North Korea officials to be punished after typhoon causes 'dozens of casualties'”. The Guardian. 5. 9. 2020. Приступљено 5. 9. 2020. 
  232. ^ Kim, Hyung-Jin (7. 9. 2020). „N. Korean vows typhoon recovery”. Arkansas Online (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 12. 2020. г. Приступљено 26. 3. 2021. 
  233. ^ Kim, Hyung-Jin (7. 9. 2020). „N. Korean vows typhoon recovery”. Arkansas Online (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 12. 2020. г. Приступљено 26. 3. 2021. 
  234. ^ Shin, Mitch. „What Is the Truth About COVID-19 in North Korea?”. The Diplomat. Приступљено 14. 1. 2021. 
  235. ^ „North Korea officially reports first COVID-19 case, orders national lockdown”. UPI (на језику: енглески). Приступљено 21. 8. 2022. 
  236. ^ а б в Yang, Heekyong; Kim, Jack (14. 5. 2022). „North Korea's Kim says COVID 'great turmoil', 21 new deaths reported”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 21. 8. 2022. 
  237. ^ Choe, Sang-Hun (18. 5. 2022). „North Korea Wants to Follow China's Covid 'Success.' Its Plan May Backfire.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 21. 8. 2022. 
  238. ^ Kim, Cynthia (29. 5. 2022). „North Korea discusses revising COVID curbs, outbreak 'improving'”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 21. 8. 2022. 
  239. ^ Shin, Hyonhee; Smith, Josh (11. 8. 2022). „North Korea declares victory over COVID, suggests leader Kim had it”. Reuters. Приступљено 11. 1. 2024. 
  240. ^ „The World's Most Powerful People”. Forbes (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 4. 2019. г. Приступљено 7. 12. 2019. 
  241. ^ Greenwood, Faine (30. 8. 2013). „Kim Jong Un approval rating over 50 percent, poll of defectors finds”. The World, Agence France-Presse (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 11. 2021. г. 
  242. ^ „China blocks "Kim Fatty the Third" from web search results”. Associated Press. 16. 11. 2016. Приступљено 22. 2. 2022 — преко CBS News. 
  243. ^ „Kim Jong Un Now Has An 80% Approval Rating... in South Korea”. Time (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 1. 2020. г. Приступљено 6. 1. 2020. 
  244. ^ Arthur, Villasanta (23. 5. 2019). „Kim Jong Un Net Worth: How Is North Korea's Leader Spending His Billions?”. International Business Times. Архивирано из оригинала 23. 5. 2019. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  245. ^ „Dennis Rodman: North Korean leader Kim Jong-un is a 'good-hearted kid'”. The Guardian. London. 2. 11. 2013. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 15. 11. 2016. г. 
  246. ^ Taylor, Adam (5. 10. 2012). „Kim Jong-un Has Massively Increased The Import of Luxury Goods into North Korea”. Business Insider. Архивирано из оригинала 2. 7. 2015. г. Приступљено 9. 3. 2013. 
  247. ^ „Kim Jong-un Inherits Father's Taste for Bling”. The Chosun Ilbo. 22. 8. 2012. Архивирано из оригинала 30. 3. 2013. г. Приступљено 9. 3. 2013. 
  248. ^ Joseph Trevithick (16. 7. 2019). „Here's How North Korea Got Kim Jong Un His New Armored S600 Mercedes Maybach Limos”. The Drive. Приступљено 4. 9. 2021. 
  249. ^ Lee, Jean H. (2. 6. 2009). „Kim Jong-un: North Korea's Kim Anoints Youngest Son As Heir”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  250. ^ Luu, Chieu. „Kim Jong Un caught smoking during anti-smoking drive”. CNN. Архивирано из оригинала 10. 6. 2016. г. Приступљено 10. 6. 2016. 
  251. ^ Justin McCurry and Enjoli Liston (26. 9. 2014). „North Korea admits to Kim Jong-un's ill-health for first time”. The Guardian. London. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 17. 2. 2017. г. 
  252. ^ Fifield, Anna (13. 10. 2014). „North Korean media report that Kim Jong Un is back at work”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 14. 10. 2014. г. Приступљено 13. 10. 2014. 
  253. ^ „North Korea says leader has reappeared”. CNN. 13. 10. 2014. Архивирано из оригинала 14. 10. 2014. г. Приступљено 13. 10. 2014. 
  254. ^ Kyodo News, "Kim has gained 30 kg, weighs 130 now: Seoul", Japan Times, 28 September 2015, p. 5
  255. ^ „Kim Jong-un appears in public, North Korean state media report”. BBC News (на језику: енглески). 2. 5. 2020. Приступљено 8. 1. 2021. 
  256. ^ „North Korea's Kim Jong Un reportedly seen in public for first time in 3 weeks”. NBC News (на језику: енглески). 2. 5. 2020. Приступљено 8. 1. 2021. 
  257. ^ Kim, Cynthia (16. 2. 2020). „Kim Jong Un makes first public appearance in 22 days amid virus outbreak”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 8. 1. 2021. 
  258. ^ Elliott, Josh K. (28. 6. 2021). „'Slim' Jong Un? Kim's weight loss raises questions in North Korea and abroad”. Global News (на језику: енглески). Приступљено 30. 6. 2021. 
  259. ^ „North Korea's Leader Kim Jong Un Has Lost Weight. Here's Why the World is Interested”. News18 (на језику: енглески). 10. 9. 2021. Приступљено 2. 10. 2021. 
  260. ^ „North Korea's Leader Kim Jong Un Has Lost Weight. Here's Why the World is Interested”. News18 (на језику: енглески). 10. 9. 2021. Приступљено 2. 10. 2021. 
  261. ^ „North Korea leader Kim Jong-un married to Ri Sol-ju”. BBC. Архивирано из оригинала 25. 7. 2012. г. Приступљено 25. 7. 2012. 
  262. ^ „North Korea leader Kim Jong Un projects new image by showing off wife”. Fox News Channel. Associated Press. 26. 7. 2012. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2012. 
  263. ^ „North Korea leader Kim Jong Un projects new image by showing off wife”. Fox News Channel. Associated Press. 26. 7. 2012. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2012. 
  264. ^ „Meet Kim Jong Un's 'precious' child Ju Ae - and possibly his likely successor”. Sky News. 27. 11. 2022. Приступљено 27. 11. 2022. 
  265. ^ „North Korea leader Kim Jong-un married to Ri Sol-ju”. BBC. 25. 7. 2012. Архивирано из оригинала 7. 11. 2013. г. Приступљено 4. 12. 2013. „Ms Ri is believed to have married Mr Kim in 2009 and given birth to a child the following year, analyst Cheong Seong-chang told the South Korean Korea Times newspaper.” 
  266. ^ „Meet Kim Jong Un's 'precious' child Ju Ae - and possibly his likely successor”. Sky News. 27. 11. 2022. Приступљено 27. 11. 2022. 
  267. ^ „Dennis Rodman lets the world know Kim Jong-un has a daughter”. National Post. Associated Press. 19. 3. 2013. ISSN 1486-8008. Приступљено 23. 3. 2013. 
  268. ^ Walker, Peter (9. 9. 2013). „Dennis Rodman gives away name of Kim Jong‑un's daughter”. The Guardian. London. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 9. 9. 2015. г. 
  269. ^ „Meet Kim Jong Un's 'precious' child Ju Ae - and possibly his likely successor”. Sky News. 27. 11. 2022. Приступљено 27. 11. 2022. 
  270. ^ „Keeping up with the Kims: North Korea's elusive first family”. BBC. 7. 2. 2018. Архивирано из оригинала 30. 4. 2020. г. Приступљено 2. 5. 2020. 
  271. ^ „Kim Jong-un 'has fathered his third child' after wife disappeared from public eye”. The Telegraph. Agence France-Presse. 29. 8. 2017. Архивирано из оригинала 7. 3. 2019. г. Приступљено 2. 5. 2020. 
  272. ^ „North Korea leader Kim Jong Un projects new image by showing off wife”. Fox News Channel. Associated Press. 26. 7. 2012. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. Приступљено 26. 7. 2012. 
  273. ^ „Kim's daughter appears again, heating up succession debate”. AP News. 26. 11. 2022. Приступљено 27. 11. 2022. 
  274. ^ Yoon, Dasl (8. 7. 2023). „North Korea Is Training Children to Target 'American Bastards' With Bombs”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 14. 7. 2023. 
  275. ^ Lee, Young-jong; Kim, Hee-jin (8. 8. 2012). „Kim Jong-un's sister is having a ball”. Korea JoongAng Daily. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 26. 12. 2015. 
  276. ^ Sherwell, Phillip (8. 1. 2017). „Sister helps Kim strut his stuff as key missile test looms”. The Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  277. ^ McCurry, Justin (9. 10. 2017). „Meet Kim Yo-jong, the sister who is the brains behind Kim Jong-un's image”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 20. 6. 2019. г. Приступљено 8. 1. 2018. 
  278. ^ „Kim Jong-nam killing: VX nerve agent 'found on his face'”. BBC News. 24. 2. 2017. Архивирано из оригинала 24. 2. 2017. г. 
  279. ^ DNA Confirms Assassination Victim Was Half Brother of Kim Jong-un, Malaysia Says Архивирано 5 мај 2017 на сајту Wayback Machine New York Times. By Russell Goldman. 5 March 2017. Downloaded 6 May 2017.
  280. ^ Kim Jong-un risks vital ties with China Архивирано 16 август 2017 на сајту Wayback Machine Korea Times. By Jun Ji-hye. 16 February 2017. Downloaded 6 May 2017.
  281. ^ „Putin honors Kim Jong Un with a WWII memorial medal”. DW News. 5. 5. 2020. Приступљено 1. 9. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ким_Џонг_Ун&oldid=29844399”