Пређи на садржај

Кинеска револуција (1949)

С Википедије, слободне енциклопедије
Кинеска комунистичка револуција
Део кинеског грађанског рата

Војници Народноослободилачке армије заузимају председничку палату у Нанкингу, април 1949.
Место
Исход

Победа комуниста[1]

Сукобљене стране
 Република Кина
Куоминтанг
Национална револуционарна армија
Након 1947:
Оружане снаге Републике Кине
Комунистичка партија Кине
Народноослободилачка армија
Команданти и вође
Република Кина Чанг Кај Шек Мао Цедунг
Џу Де
Јачина
4.300.000 (јул 1945)[2]
1.490.000 (јун 1949)[3][4][5]
1.200.000 (јул 1945)[2]
4.000.000 (јун 1949)[4][6]
Жртве и губици
око 1,5 милиона погинулих (1945—1949)[7][5] око 250.000 погинулих (1945—1949)[7][8]

Кинеска револуција, у самој Кини позната и као Ослободилачки рат је назив за другу, завршну фазу кинеског грађанског рата, односно оружани сукоб који се у Кини водио од 1946. до 1950. између снага Републике Кине под влашћу националистичке странке Куоминтанг на једној, и комунистичких снага на челу са Комунистичком партијом Кине и Мао Цедунгом на другој страни. Обе стране су сукоб отпочеле 1927. али су га привремено обуставиле како би постали савезници у рату против Јапанаца 1937. године. Јапански пораз у Другом светском рату и неуспех покушаја да се нађе споразумно решење за будућност поратне Кине је довео до обнове сукоба у пролеће 1946. године. Комунисти, који су тада углавном контролисали север и североисток Кине, су имали мање људства, оружја и опреме од Куоминтанга, које су обилато оружјем, новцем и опремом помагале САД; успркос томе су, захваљујући популарности у сељачким масама, с временом успели да овладају целом копненом Кином, на чијем је подручју 1949. године проглашена Народна Република Кина.

Победа КП Кине је имала велики утицај на глобални однос снага: Кина је постала највећа социјалистичка држава по броју становника, а након кинеско-совјетског раскола 1956. године, трећа сила у Хладном рату. Народна Република је нудила директну и индиректну подршку комунистичким покретима широм света и инспирисала је раст маоистичких партија у бројним земљама. Шок због успеха КПК и развој нове геополитичке домино теорије која постулира њено ширење по источној Азији довели су Сједињене Државе до узастопних војних интервенција у Кореји и југоисточној Азији. КПК је на власти у континенталној Кини и друга је највећа политичка партија на свету.[9]

Датум почетка и завршетка

[уреди | уреди извор]

Многи историчари се слажу са званичном историјом Комунистичке партије Кине да кинеска револуција датира од оснивања Партије 1921. године. Неки сматрају да је то био последњи део кинеског грађанског рата, пошто се тек после Другог кинеско-јапанског рата ратна надмоћ окренула одлучно у корист комуниста. Ипак, није сасвим јасно када је почела друга половина грађанског рата. Најранији могући датум био би крај Другог уједињеног фронта у јануару 1941. године, када су националистичке снаге направиле заседу и уништиле Нову Четврту армију. Други могући датум је предаја Јапана 10. августа 1945. године, чиме је почела борба комунистичких и националистичких снага да заузму опрему и територију коју су Јапанци оставили.[10][11] Међутим, рат у пуном обиму између две стране истински није започео све до 26. јуна 1946. године, када је Чанг Кај Шек покренуо велику офанзиву против комунистичких база у Манџурији.[12]

Најчешћи датум коришћен за крај Револуције је проглашење Народне Републике Кине 1. октобра 1949. године.[13][14][15][16] Без обзира на то, националистичка влада се није евакуисала на Тајван све до децембра, а значајне борбе (као што је освајање Хајнана) настављене су све до 1950. и преузимања Тибета 1951. године.[17][18] Иако никада није представљала озбиљну претњу за Народну Републику, исламска побуна Куоминтанга се наставила све до 1958. године у провинцијама Гансу, Ћингај, Нингсија, Синђанг и Јунан.[19][20][21] Војници Републике Кине који су побегли у планине Бурме и Тајланда радили су са ЦИА-ом и КМТ-ом на финансирању антикомунистичких активности са трговином дрогом све до 1980-их.[22] Никада није постигнут никакав формални мир између Републике Кине и НР Кине.[23]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Le Guomindang contre les communistes, 1927-1935”. www.lhistoire.fr (на језику: француски). Приступљено 5. 11. 2021. 
  2. ^ а б Hsiung 1992.
  3. ^ Li, Xiaobing (2007-06-01). A History of the Modern Chinese Army (на језику: енглески). University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-7224-8. 
  4. ^ а б Hsiung, James C. (1992). China's Bitter Victory: The War With Japan, 1937–1945. New York: M. E. Sharpe publishing. ISBN 1-56324-246-X. 
  5. ^ а б Sarker, Sunil Kumar (1994). The Rise and Fall of Communism (на језику: енглески). Atlantic Publishers & Dist. ISBN 9788171565153. 
  6. ^ 曹, 前发. „毛泽东的独创:"兵民是胜利之本". 中国共产党新闻网. 人民网-中国共产党新闻网. 
  7. ^ а б Lynch 2010, стр. 91.
  8. ^ "The History of the Chinese People's Liberation Army." Beijing: People's Liberation Army Press. 1983.
  9. ^ Tian 2021.
  10. ^ Cohn 2007, стр. 121–122.
  11. ^ Jessup 1989.
  12. ^ Hu 2003.
  13. ^ Hodges, Francesca. „The Chinese Communist Revolution in a Global Perspective”. World History Project. OER Project. Приступљено 17. 2. 2022. 
  14. ^ Yang & Saich 2016.
  15. ^ Perry 2018.
  16. ^ „Milestones: 1945–1952: The Chinese Revolution of 1949”. Office of the Historian. United States State Department. Приступљено 17. 2. 2022. 
  17. ^ Cook & Stevenson 2005, стр. 376.
  18. ^ Goodman 2004a, стр. 73.
  19. ^ Allatson & McCormack 2008, стр. 66.
  20. ^ Goodman 2004b, стр. 387.
  21. ^ Goodman 2005, стр. 6.
  22. ^ Gibson 2011.
  23. ^ Green 1993, стр. 79.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]