Кинески чајни јавор

С Википедије, слободне енциклопедије

Кинески чајни јавор
A.ginnala tree.jpg
Стабло у парку на Бановом брду
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
A. ginnala
Биномно име
Acer ginnala
Maxim.
Синоними
  • Acer theiferum W.P.Fang
Цветање са олиставањем.
Плодови остају дуго на гранама, понекад и до следећег пролећа.
Крилате орашице у октобру.
Појединачне крилате орашице.
Плодови туркестанског жбунастог јавора.

Кинески чајни јавор (Acer ginnala Maxim.) је први описао руски ботаничар Карл Иванович Максимович (1827-1891) у научном часопису Bulletin de la Classe Physico-Mathématique de l'Académie Impériale des Sciences de Saint-Pétersbourg 15: 126, 1856. године под именом Acer ginnala, да би га белгијски ботаничар Алфред Весмаел 1890. описао као подврсту жешље Acer tataricum subsp. ginnala (Maximowicz) Wesmael, а Едвард Август Фон Регел кинески чајни јавор сматра варијететом жешље и даје му назив A. tataricum var. laciniatum Regel. У Кини има назив ча тиао фенг (茶条 枫) што значи чајни јавор јер се млади листови употребљавају као замена за чај [1][2], а синоним A. theiferum (онај који носи чај) то потврђује. Поред назива кинески, понекад се назива и амурским и обалским (приречный).

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Кинески чајни јавор је листопадни жбун или ниско дрво широке круне које достиже висину до 10 m и прсни пречник 20-40 cm. Стабло кратко, а гране танке. Кора је танка, сивосмеђа, у младости је глатка, касније плитко испуца.

Листови су наизменични, тро-, ређе петорежњевити са најдужим средишњим режњем, дуги су 5-10 cm и 3-6 cm широки, абаксијално голи, на лисној дршци дугој 3-5 cm.

Цветови су бледо зелени, хермафродитни, петочлани, пречника 5–8 mm, миришљави; јављају се у широким метлицама у време олиставања.

Плодови, голе крилате орашице, по две у шизокарпијуму 24-30 mm дуге, леђне линије крила склапају оштар угао, некад паралелни или се врховима крила преклапају, најпре зеленкасти, затим светлосмеђи, са ружичастом, сивољубичастом нијансом. Плодови сазревају у септембру и дуго остају на гранама, па се могу сакупити од септембра до децембра. Дијаспора анемохоријом.[3]

Семе до 3 mm дуго, испупчено са обе стране, понекад са једне стране удубљено, задржава клијавост 2 године. У 1 kg има око 40.000 зрна. Клијање надземно. Хипокотил лако пурпурно обојен. Котиледони овални, 9-10 mm дуги, 4-5 mm широки, скоро седећи, при врху заобљени. Први листови 18-20 mm дуги, 10-12 mm широки, јајасти, слабо трорежњевити, неправилно назубљени, одозго интензивно зелени, одоздо сивкасти. Најближи наредни листови слабо трорежњевити, дугуљастојајасти, по ободу неправилно назубљени. Епикотил пурпурне боје. Дршке листова такође пурпурне, али при основи зелене.[4]

Ареал[уреди | уреди извор]

Природно се распростире у североисточној Азији западно од источне Монголије до Кореје и Јапана на истоку; северна граница ареала залази у југозападни Сибир долином реке Амур. Формира ретке шуме од 100 до 800 m над морем. У Кини расте у провинцијама Гансу, Хебеј, Хејлунгђанг, Хенан, Ђангсу, Ђангси, Ђилин, Љаонинг, Неи Монгол, Нингсја, Шенси, Шандунг и Шанси.

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Као хелиофита расте на осунчаним местима, али подноси и блажу сенку[5], у сенци губи интензитет боје листа, а тиме и декоративност. Брзорастућа је врста која обилно даје избојке. Сматра се да је најотпорнији на ниске температуре (до -40 °C) од свих јавора. Може да расте на тежим глиненим земљиштима, али најбоље успева на киселим, влажним, иловастим; на подноси дуго задржавање воде у зони корена[6][7]. Понекад може да се јави хлороза на алкалним тлима услед недостатка гвожђа; иако генерално јавори нису пробирљиви када је у питању pH земљишта. Добро подноси загађења у граду и лако и успешно се пресађује. Медоносна је врста и добра пчелиња паша у рано пролеће када мало врста цвета.

Значај[уреди | уреди извор]

Због елегантног хабитуса, црвенкасте боје листа и беличастозелених цветова током олиставања, зелене боје током вегетације и интензивно црвених у јесен, кинески чајни јавор се гаји као украсна врста за групну и појединачну садњу. Добар је и за колоритне живе ограде, озелењавање обала водотока и језера, као и за ивице шума. У Европи и Северној Америци; у Русији је у култури од 1860. Код нас Петровић пише да је 1951. само у Сенти нашао једно стабло у великом парку крај Тисе[8], а и данас је доста редак у зеленим просторима. У периоду 1966-1992 у каталозима појединих расадника у Србији кинески чајни јавор је био на списку произвођених таксона.[9] Тако на пример 1986. констатује се да је у расаднику "Палма" у Суботици постојао генеративни матичњак одакле је сакупљано семе за производњу садница, али већ тада производња је обустављена.[10]

У неким деловима САД проглашен је инвазивном врстом[11]. У Јапану, а и у свету, цени се као добра врста за бонсаи. Листови се распростиру око јабука и коренског поврћа јер их штите</ref>Philbrick, H. and Gregg, R. B. (1979): Companion Plants. Watkins.</ref> Из сувог лишћа добија се црна, плава и смеђа боја јер лист садржи кверцетин[12]. Листови садрже и око 30% танина[13]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Најбоље је физиолошки зрело семе посејати у хладне леје одмах по сакупљању, када обично проклија наредног пролећа. Алтернатива је потапање потпуно зрелог (сувог) семена 24 часа у воду а затим хладна стратификација 2-4 месеца на 1-5°C. [14][15]. Клијавост семена 92%. Када су клијавци довољно развијени да се могу пикирати, пребацују се појединачно у посуде, а када достигну 20 cm саде се на отворено. Полегање је успешно, као и ваздушно полегање, када се ожили до 50% пропагула. Калемњење се не примењује, а као подлога не даје добре резултате за Acer platanoides 'Crimson King' и Acer saccharinum[16] Зелене резнице током јуна-јула са 2-3 пара листова и базалним нодусом са кога се уклањају листови; ожиљују се 25% уз претходно третирање са IBA 50 mg/L. у трајању од 16 сати.

Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]

Туркестански жбунасти јавор (Acer ginnala var. semenovii (Regel et Herder) Pax) је варијетет кинеског јавора из планинских шума сушних области Туркестана са мањим, листом дубоко урезаних режњева и ширим крилцем плода. Постоје и два компактна културна таксона који су синтетисани у САД: 'Bailey Compact'(познат и као 'Compactum') и 'Durand Dwarf' више жбунасти него стабласти клонови који не премашују 1,5 m. [6] Поред њих издвојено је и више селекција са упадљивијом црвеном бојом плодова и листова у јесен међу којима су и 'Embers', 'Flame', 'Red Fruit' and 'Mandy' (Red Rhapsody™).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kunkel, G. (1984): Plants for Human Consumption. Koeltz Scientific Books ISBN 3874292169
  2. ^ Facciola, S. (1990): Cornucopia - A Source Book of Edible Plants. Kampong Publications ISBN 0-9628087-0-9
  3. ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  4. ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  5. ^ Huxley, A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. MacMillan Press ISBN 0-333-47494-5
  6. ^ а б Bean, W. (1981): Trees and Shrubs Hardy in Great Britain. Vol 1 - 4 and Supplement. Murray
  7. ^ Thomas, G. S. (1992): Ornamental Shrubs, Climbers and Bamboos. Murray ISBN 0-7195-5043-2
  8. ^ Петровић, Д. (1951): Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији. Српска академија наука, посебна издања књига CLXXXII. Београд.
  9. ^ Stilinović, S., Grbić, M. (1992): Proizvodnja sadnica ukrasnih vrsta drveća i žbunja Monografija "Šumarstvo i prerada drveta u Srbiji kroz vekove" Beograd. 293-301
  10. ^ Grbić, M., Bošnjak, A. & Šulc, A. (1986): Dendroflora zelenih površina Subotice sa analizom proizvodnje sadnog materijala. Flora i vegetacija Subotičko-Horgoške peščare, Subotica: 371-96
  11. ^ Marinelli, J., Randall, J. M. (Eds) (1996): Invasive Plants: Weeds of the Global Garden (Brooklyn Botanic Garden Publication) by Brooklyn Botanic Garden.
  12. ^ Wilson, E. H. and Trollope, M. N. (1918): Corean Flora. Royal Asiatic Society
  13. ^ Rottsieper, E.H.W. (1946): Vegetable Tannins The Forestal Land, Timber and Railways Co. Ltd.
  14. ^ McMillan-Browse, P. (1985): Hardy Woody Plants from Seed. Grower Books ISBN 0-901361-21-6
  15. ^ Dirr, M. A. and Heuser, M. W. (1987): The Reference Manual of Woody Plant Propagation. Athens Ga. Varsity Press ISBN 0942375009
  16. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Јапански јавори