Кипарски пашалук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ایالت قبرص

Кипарски ејалет
Cyprus Eyalet, Ottoman Empire (1609).png
Кипар у саставу Османског царства 1609. године
Географија
Континент Европа
Главни град Никозија
Површина 9.251 km² (18. век) km²
Друштво
Званични језици грчки, турски
Религија Православље, Католицизам, ислам
Владавина
Оснивање 1571
Престанак 1878
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Most Serene Republic of Venice.svg Млетачка република Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске Flag of the United Kingdom.svg
Портал:Историја

Кипарски ејалет (турски: ایالت قبرص, Eyālet-i Qibriṣ).[1] је била провинција Османског царства формирана 1571. године након заузећа Кипра у Млетачко-турском рату (1570—1573)[2] Од 1660. до 1703. године Кипар је у саставу Ејалета Архипелага и поново од 1784. године[3]. На Берлинском конгресу 1878. године, турски султан је Кипар предао Британији у замену за њихову подршку у преговорима са Русијом.

Османско освајање Кипра[уреди]

Године 1489. краљица Катарина Корнаро продаје Кипар Млечанима. У периоду од 1489. до 1570. године Кипар се налази под влашћу Млечана. Већ 1489. године, Турци нападају Кипар у склопу Млетачко-турског рата. Приликом напада су многи градови опљачкани, а становништво продато у робље[4]. Године 1539. Турска поново води рат са Млетачком те напада Кипар и пљачка Лимасол[4]. Млечани су због честих турских упада утврдили Фамагусту, Никозију и Керинеју. Остали градови били су лак плен.

Нови Млетачко-турски рат избија 1570. године, а у историографији је познат и као „Кипарски рат“. Турци су покренули 60.000 војника, укључујући и артиљерију и коњицу, у освајање Кипра. Предводио их је Лала Мустафа-паша. Дана 2. јула 1570. године се Турци искрцавају код Лимасола и предузимају опсаду Никозије. Град је освојен 9. септембра. Убијено је 20.000 бранилаца, а све цркве и јавне установе су опљачкане. Поштеђене су жене и деца који су продати у робље[5].[6] Неколико дана након пада Никозије, Керинеја се предаје без борбе. Значајнији отпор пружала је Фамагуста која је опседана од септембра 1570. до августа 1571. године. Падом Фамагусте Турци овладавају читавим острвом.

Два месеца касније, хришћанске снаге поразиле су Турке у бици код Лепанта. Победа је дошла прекасно да спасе Кипар. Он ће остати у турским рукама следећа три века.

Османска власт од 16. до 19. века[уреди]

Турска тврђава Пафос на Кипру

Лала Мустафа-паша је постао први турски гувернер Кипра. Грчка популација на Кипру сада је добила нове господаре: Турке. Османлије су на Кипру образовали тимаре које су делили заслуженим војницима под условом да они и њихове породице остану да живе тамо. Ти војници постали су језгро турске заједнице на острву због чега је ова акција од далекосежне важности. Већина Турака остаће на острву и након успостављања британског протектората 1878. године. Током 1920-их година многи од њих се враћају у Турску. До 1970. године Турци су чинили 18% укупног становништва Кипра. Остатак су чинили Грци.

Османлије су успоставиле систем милета на Кипру. Систем милета ојачао је позицију православне цркве на острву. Постепено, кипарски надбискуп је постао не само верски него и етнички вођа. Грчка црква је тиме преузела задатак чувара грчког културног наслеђа. Многи становници Кипра прешли су у ислам како би избегли високе порезе. Многи од њих наставили су у тајности да исповедају хришћанску веру. Обично су називани Линобамбакима. Кипрани су очекивали помоћ од европских сила за ослобођење од турских власти. Између 1572. и 1668. на Кипру је подигнуто око 28 побуна против турске власти. Сви су завршени неуспехом. Године 1670. Кипар је престао да буде османски пашалук и стављен је под јурисдикцију Адмирала османске флоте. Године 1703. Кипар је под јурисдикцијом великог везира. Озбиљнији устанак подигнут је 1764. године након подизања висине пореза. Турци су угушили и овај устанак.

Утицај Грчког рата за независност на Кипар[уреди]

Дворац у Лимасолу обновљен од стране Турака 1590. године

Многи кипарски Грци подржавали су Грчки рат за независност (1821—1829) што је довело до тешких одмазди турског султана. Устанак је имао великог утицаја на Кипар. Уз дозволу султана, турски гувернер Кучук Мехмета погубио је 486 кипарских Грка (9. јула 1821. године) оптужујући их за заверу са побуњеним Грцима. Убијена су четири бискупа, много свештеника и угледних грађана, а њихове одсечене главе постављене су на централни трг у Никозији. Надбискуп Кипријанос је обешен. Дана 15. октобра 1821. године турска руља убила је архиепископа, пет бискупа, тридесет шест свештеника и велики број кипарских Грка. До септембра 1822. године шездесет два кипарска села и засеока потпуно су нестали.[7][8] Имовине цркава су пљачкане, а кипарски Грци су принуђени да сруше горње спратове својих кућа. Ова мера остала је на снази све до британске окупације острва.

Британско освајање Кипра[уреди]

Након прокопавања Суецког канала (1869. године) Британија је показала веће интересовање за Кипар. Турци су 1878. године поражени од стране Руса у Руско-турском рату. Руси су 3. марта следеће године диктирали одредбе мира (потписаног у Сан Стефану) којим су преправили границе Балкана у своју корист. На захтев осталих европских сила, мир је ревидиран на Берлинском конгресу. У замену за подршку, Велика Британија је од султана добила Кипар. Дана 9. јула 1878. године озваничена је тајна Кипарска конвенција од 4. јуна 1878. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Some Provinces of the Ottoman Empire Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 10, 2015) (на језику: енглески)". Geonames.de. Приступљено 25 February 2013.
  2. ^ Library of the US Congress
  3. ^ Pitcher 1968, стр. 137.
  4. 4,0 4,1 Library of Congress
  5. ^ Turnbull 2003, стр. 58.
  6. ^ Hopkins 2007, стр. 82.
  7. ^ Claude Delaval Cobham, Exerpta Cypria, Cambridge University Press (1908). стр. 454–455
  8. ^ Luke, Harry (1989). Cyprus under the Turks, 1571-1878. C. Hurst & Co Publishers Ltd. ISBN 978-1-85065-072-0. 

Литература[уреди]

  • Luke, Harry (1989). Cyprus under the Turks, 1571-1878. C. Hurst & Co Publishers Ltd. ISBN 978-1-85065-072-0. 
  • Hopkins, T. C. F. (2007). Confrontation at Lepanto: Christendom Vs. Islam. Macmillan. стр. 82. 
  • Turnbull, Stephen (2003). The Ottoman Empire 1326–1699. Osprey Publishing. стр. 58. 
  • Pitcher, Donald Edgar (1968). An Historical Geography of the Ottoman Empire: From Earliest Times to the End of the Sixteenth Century. Brill Archive. GGKEY:4CFA3RCNXRP. 
  • Foglietta, U. The sieges of Nicosia and Famagusta. London:Waterlow, 1903.
  • Gazioglu, Ahmet C. The Turks in Cyprus: A province of the Ottoman Empire (1571—1878). London: Rustem & Bro., 1990.
  • Jennings, Ronald C. Christians and Muslims in Ottoman Cyprus and the Mediterranean world, 1571-1640. New York: New York University Press, 1993.
  • Katsiaounis, Rolandos. Labour, society and politics in Cyprus during the second half of the 19th century. Nicosia: Cyprus Research Centre, 1996.
  • Koumoulides, John. Cyprus and the war of Greek Independence, 1821-1829. London: Zeno, 1974.
  • Kyrris, Costas, P. The Kanakaria documents, 1666-1850. Nicosia: Cyprus Research Center, 1978.
  • Luke, Harry. Cyprus under the Turks, 1571-1878. London: Hurst, 1969.(Reprint of 1921 edition.)
  • Mariti, Giovanni. Travels in the island of Cyprus. (C. D. Cobham translator). London: Zeno, 1971. (Reprint of 1909 edition.)
  • Michael, Michalis N.; Kappler, Matthias; Gavriel, Eftihios (editors). Ottoman Cyprus. A Collection of Studies on History and Culture. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, 2009.
  • Papadopoullos, T. Social and historical data on population:1570-1881. Nicosia: Zavallis Press, 1965.
  • Proxenika egrafa tou 19o aionos. (Consular documents of the 19th century.) Nicosia: Cyprus Research Centre, 1980.
  • Ross, L. A journey to Cyprus. (February and March 1845). (C. D.Cobham translator). Nicosia: Government Printing House, 1910.
  • Salvator, Louis. Levkosia: The capital of Cyprus. London Trigraph,1983. (Reprint of 1881 edition.)
  • Sant Cassia, Paul. "Religion, politics and ethnicity in Cyprus during the Turkocratia(1571—1878)." Archives Europeennes de Sociologie, Tome XXVII, No. 1, 1986

Спољашње везе[уреди]