Пређи на садржај

Киргиска саџа

С Википедије, слободне енциклопедије

Киргиска саџа
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Pterocliformes
Породица: Pteroclidae
Род: Syrrhaptes
Врста:
S. paradoxus
Биномно име
Syrrhaptes paradoxus
(Pallas, 1773)
Ареал Syrrhaptes paradoxus (Compiled by: BirdLife International and Handbook of the Birds of the World (2016) 2016.)
  Гнежђење
  Станарица
  Негнежђење


Киргиска саџа грч. Syrrhaptes paradoxus је средње до велика птица из породице тетреба. Родно је блиско повезана са таџикистанском саџом грч. Syrrhaptes tibetanus.

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Марко Поло помиње птицу звану Баргерлак (од туркменског баğırlak) у делу „Путописи Марка Пола“, објављеном око 1300. године. Постоји претпоставка да је то вероватно грч. Syrrhaptes paradoxus (S. pallasii).[2]

Киргиска саџа је добила име по немачком зоологу Петеру Симону Паласу (енглески назив је Pallas's sandgrouse). Научно име потиче из старогрчког језика. Род грч. Syrrhaptes потиче од речи грч. surrhaptos, што значи „сашивен“ (пернати прсти обе врсте у роду су стопљени), а paradoxus потиче од речи paradoxos, што значи „чудан“.[3]

Киргиска саџа је 27-41 цм дугачка са малом главом налик голубијој глави и са малим вратом, али чврстим компактним телом. Има дугачка шиљата крила и реп, а ноге и прсти су пернати. Њехо перје је светло браон-жућкасте боје, пругасто одозго са црном мрљом на стомаку и бледим доњим крилима. Црни стомак и бледа доња крила разликују ову врсту од сродне тибетанске саџе. Мужјак киргијске саџе одликује се сивом главом и грудима, наранџастим лицем и сивом грудном траком. Женка има тамније перје и недостаје јој грудна трака, мада има више пруга на горњем делу тела у односу на мужјака.

Мала стопала немају задњи прст, а три предња прста су срасла. Горња површина прстију је перната, а доња има меснат јастучић, што јој олакшава кретање. Изглед стопала више подсећа на шапу него на птичје стопало.[4]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]
Јаје грч. Syrrhaptes paradoxus

Киргиска саџа се гнезди широм средњих географских ширина централне Азије на сувим степама и сличним стаништима. Њено гнездо је удубљење у земљи у које полаже 2-3 зеленкаста јаја са криптичним ознакама.

Делимично је мигрант, посебно из северних делова свог ареала у Казахстану и Монголији, али обим и удаљеност јужног зимског кретања зависе од количине снежних падавина.

Киргиска саџа повремено излази из свог редовног подручја гнежђења и зимовања као луталица широм Европе, све до Велике Британије, где се чак и гнездила, и Ирске на западу . Разлози за ова изузетна кретања нису у потпуности схваћени, али су постала ређа, вероватно због смањења западносибирског венца како степе постају више покривене пољопривредном производњом.

Због тога што се киргиска саџа углавном храни сувим семенкама, ова врста птице пије велику количину воде. Морфологија крила киргиске саџа омогућава брз лет брзином до 64 км/ч . Велика јата од неколико хиљада јединки лете до места за појило у зору и сумрак, правећи кружна путовања од чак 121 км дневно.[5] Мужјаци квасе своје грудно перје у води док пију, дозвољавајући својим птићима да пију апсорбовану влагу са груди по повратку.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2017). Syrrhaptes paradoxus. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T22692980A111987279. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-1.RLTS.T22692980A111987279.enСлободан приступ. Приступљено 19. 11. 2021. 
  2. ^ Stephen, G. Haw (2005). Marco Polo's China A Venetian in the Realm of Khubilai Khan. Routledge. стр. 129. ISBN 978-0415546003. 
  3. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 291, 376. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ van Grouw, Katrina (2012). Unfeathered Bird. Princeton University Press. стр. 242—243. ISBN 978-0691151342. 
  5. ^ „sandgrouse The Columbia Encyclopedia (6th ed)”. Encyclopedia.com. 2016. Приступљено 02. 06. 2025. 
  6. ^ MacLean,, Gordon L. (1. јун 1983). „Water Transport by Sandgrouse”. BioScience. 33 (6): 365—369. ISSN 0006-3568. JSTOR 1309104. doi:10.2307/1309104. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]