Киша

Из Википедије, слободне енциклопедије
Киша
Капљице кише у локви воде
Пљусак.

Киша (старији облик дажд) је вид атмосферских падавина, као што су снијег, град, роса и остале. Киша настаје тако што се водена пара у облаку згусне и настану капи воде које падају на земљу. Киша има велику улогу у хидролошком кругу у коме влага из океана испарава, кондензује у облацима, пада назад на Земљу и враћа се у океан путем река и потока да би започела нови циклус.[1]

Облик кишних капи се најчешће описује као „облик сузе“, округао на дну и закривљен ка врху, али овај опис је нетачан (само капи воде капане из одређених извора су „облика сузе“ у моменту формирања). Мање капи кише су сферичног облика. Веће капи су спљоштене (облика пљескавице). Веома велике капи су облика падобрана. У просјеку, кап кише је 1-2 mm у пречнику. Највеће забележене капи кише су уочене над Бразилом и Маршалским острвима 2004. – неке од њих велике 1 cm.

Генерално, киша је нешто испод pH 6, због апсорпције атмосферског угљен-диоксида, који се у капи претвара у мање количине угљичне киселине. У пустињским пределима, прашина у ваздуху садржи довољно калцијум карбоната да парира природној киселости падавина, тако да киша може бити неутрална или чак и алкална. Киша испод pH 5,6 се сматра киселом кишом.

Понекад у облацима има изванредно много финих честица прашине или песка уздигнутих с тла пешчаним или прашинским олујама у сувим подручјима. Ове честице падају заједно с кишом дајући јој црвенкасту до жућкасте боје (блатна или крвава киша у нашим крајевима). Киша промењивог интезитета из кумулонимбуса назива се пљусак. Облачни елементи су сићушне капљице воде и/или кристалићи леда, који настају кондензацијом или сублимацијом водене паре. Падавински елементи (кишне капи, кристали, пахуљице) много су већи и настају другим физичким процесима, који нужно не следе иза настанка облачних елемената. Падавински елементи најчешће настају на три начина:

  • предестилацијом водене паре с потхлађених капљица на кристале леда, а таквих капљица и кристала има у облацима којима је температура мања од ледишта
  • предестилацијом водене паре с топлих капљица на хладне у облацима којима је температура већа од ледишта
  • коалесценцијом, стапањем мањих капљица с већима, која падају брже и на свом путу скупљају спорије мање капљице.

Први облик важан је у умереним ширинама и поларним крајевима, где и свака киша почиње као снег у висини. Ако је слој ваздуха између облака и тла довољно топао, снег се растопи и пада киша. Други начин се првенствено јавља у тропским и екваторским подручјима, где је ваздух топао до великих висина, а трећи начин је свуда присутан. Теорија постанка кише омогућила је изазивање вештачке кише засипањем облака честицама сребрног јодида, сувог леда, ситним капљицама воде. Обрана од туче заснива се на истом начелу: засипањем облака омогућује се стварање великог броја малих падавинских елемената уместо малог броја великих и штетних.

У основи метеоролози разликују две врсте киша: „хладне кише“ и „топле кише“. Око 80% кише су хладне кише, осталих 20% су топле кише, а разлика се налази у процесу настајања кишних капи.

У неким културама су развијене справе за заштиту од кише као што је кишобран или кабаница.

Процес настанка[уреди]

Кад сунце заграва површину Земље вода испарава. Загрејани ваздух и гасовита водена пара се дижу са земље.[2][3] Што је ваздух топлији то више водених молекула може да прими.[4] Поред водене паре се посвуда у ваздуху налазе и мале невидљиве честице аеросола. Оне су тако мале и лаке да су ношене ваздухом иако нису у гасовитом стању. Што је већа висина, ваздух се више хлади. Што је ваздух хладнији, то мање молекула водене паре може да садржи[5] - хладни ваздух се презасићује. Тек кад је ваздух потпуно засићен воденом паром могу да настану облаци.[6]

При кондензацији водена пара предаје енергију која је била потребна за испаравање. Тако се околни ваздух и даље загрева и може се и даље дизати у вис. На његовом путу у висине се капљице облака се случајно сударају и уједињују.

На хладним висинама на око -20 °C се још увек течне али јако потхлађене капљице облака делимично смрзавају у ледене кристале. Они и даље расту тако што ваздуху одузимају водену пару. Кад су довољно тешки почињу да падају према доле и даље још скупљају капљице облака. Кристали се згрудавају тако у зрна туче. Чим пређу температурну границу од 0 °C опет се топе и падају на земљу као хладна киша. Киша је, дакле, стога „хладна“ јер су њене капљице пре тога биле смрзнута зрна соле или града.

Топла киша најпре настаје на исти начин као и хладна киша, али се капљице облака не смрзавају него се само међусобно сударају док не постану толико велике и тешке да почну да падају. Пошто током тог процеса увек изнова капљице облака испаравају, овај процес у правилу траје дуже него процес настанка хладне кише.

Гране након ледене кише

Генерално, киша је нешто испод pH 6, због апсорбције атмосферског угљен-диоксида, који се у капи претвара у мање количине угљене киселине. Киша испод pH 5,6 се сматра киселом кишом.

Порекло речи[уреди]

Киша[уреди]

Постоје две теорије о постанку речи киша. Прва је да је реч киша настала од корена kys, што је исти корен као и код речи киселина. Друга је теорија да је реч киша турцизам настала од турског глагола şar şakır akmak. Реч kış на турском језику значи зима.

Дажд[уреди]

Реч дажд је настала од праславенске речи dъždь, док та праславенска реч вуче корене из индоеуропске речи dus-dyews/dyu, што значи тмурно/лоше небо. По речи дажд је настао назив за водоземца даждевњака.

Види још[уреди]

Reference[уреди]

  1. „The Water Cycle”. Planetguide.net. Приступљено 2011-12-26. 
  2. Kempler, Steve (2009). „Parameter information page”. NASA Goddard Space Flight Center. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2007. Приступљено 2008-12-27. 
  3. Stoelinga, Mark (2005-09-12). Atmospheric Thermodynamics (PDF). University of Washington. стр. 80. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2010-06-02. Приступљено 2010-01-30. 
  4. Glossary of Meteorology (2000). „Relative Humidity”. American Meteorological Society. Приступљено 2010-01-29. 
  5. Glossary of Meteorology (јун 2000). „Cloud”. American Meteorological Society. Приступљено 2010-01-29. 
  6. Naval Meteorology and Oceanography Command (2007). „Atmospheric Moisture”. United States Navy. Архивирано из оригинала на датум 14. 1. 2009. Приступљено 2008-12-27. 

Спољашње везе[уреди]