Клаус Кинкел

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Клаус Кинкел
Bundesarchiv B 145 Bild-F063645-0024, Pullach, Besuch Carstens beim BND.jpg
Биографија
УниверзитетУниверзитет у Тибингену
Универзитет у Бону
Политичка
партија
Странка слободних демократа
Председник савезне обавештајне службе
1. јануар 1979. — 26. децембар 1982.
ПредседникХелмут Шмит
Хелмут Кол
ПретходникЕберхард Блум
Федерални министар правде
18. јануар 1991. — 18. мај 1992.
Председник владеХелмут Кол
ПретходникХанс A. Енгeлхард
НаследникСабина Леутхеусер-Шхнаренбергер
Лидер странке слободних демократа
11. јун 1993. — 10. јун 1995.
ПретходникОто Граф Ламбсдорф
НаследникВолфганг Герхард
Федерални министар иностраних послова
18. мај 1992. — 26. октобар 1998.
ПретходникХанс-Дитрих Геншер
НаследникЈошка Фишер
Вицеканцелар Heмачке
21. јануар 1993. — 26. октобар 1998.
ПретходникЈурген Молеман
НаследникЈошка Фишер

Клаус Кинкел (енгл. Klaus Kinkel; 17. децембар 1936. — 4. март 2019)[1] био је немачки државник, државни службеник, дипломата, правник, министар спољних послова (1992—1998) и вицеканцелар Немачке (1993—1998) владе Хелмута Кола.

Кинкел је био службеник и дугогодишњи помоћник Ханс-Дитриха Геншера, лични секретар у федералном министарству унутрашњих послова од 1970. и на високим позицијама у министарству спољних послова од 1974. Био је председник савезне обавештајне службе из 1979. до 1982. године и државни секретар у федералном министарству правде од 1982. до 1991. Године 1991. постављен је за савезног министра правде, а убрзо након тога придружио се либералној странци слободних демократа. Године 1992. постао је министар спољних послова, а 1993. вицеканцелар Немачке и лидер странке слободних демократа. Владу је напустио 1998. године након савезног избора. Кинкел је био члан бундестага од 1994. до 2002. године, а касније је био активан као адвокат и филантроп.

Током свог кратког мандата као министар правде је притиснут за изручење и кривично гоњење свргнут диктатора источне Немачке Ериха Хонекера и покушао је да оконча фракцију црвене армије. Као министар спољних послова важи за једног од најутицајнијих европских политичара деведесетих. Он је персонификовао ,,поуздану спољну политику", повећао немачке мировне ангажмане у иностранству, био на челу међу западним лидерима за изградњу односа са ново-демократском руском Федерацијом Бориса Јељцина и обезбедио да Немачка добије стално место у савету безбедности Организације уједињених нација. Такође се залагао за Мастришки уговор, спајањем западноевропске уније са Европском унијом како би стекла независну војну способност и проширење ЕУ.[2] Кинкел је имао централну улогу у напорима да се разреше југословенски ратови деведесетих и предложио је стварање Хашког трибунала.[3]

Образовање[уреди | уреди извор]

Рођен је у Мецингену, у Баден-Виртембергу, у католичкој породици, а одрастао је углавном у Хехингену, где је његов отац Лудвиг Леонард Кинкел радио као лекар и интерниста. Његов отац био је председник локалног тениског клуба, а Клаус Кинкел је био тенисер у младости. Године 1956. студирао је медицину, а затим право на универзитету у Бону.[4] Придружио се католичком студентском братству. Кинкел је положио први државни правнички испит у Тибингену, други у Штутгарту и стекао је докторат права 1964. године у Келну.[4]

Каријера државног службеника[уреди | уреди извор]

Године 1965. Кинкел је започео рад у савезном министарству унутрашњих послова, концентришући се на сигурност цивилног становништва.[4] Послан је у Балинген, Баден-Виртемберг до 1966. Вратио се у национално министарство 1968.[4] Био је лични секретар и говорник савезног министра, Ханс-Дитриха Геншера, од 1970. до 1974,[1] и на крају шеф кабинета министра. Након што је Геншер 1974. године постављен за министра спољних послова, Кинкел је обављао високе дужности у савезном министарству спољних послова на месту шефа и особља за планирање политике.[1]

Председник савезне обавештајне службе[уреди | уреди извор]

Од 1979. до 1982. био је председник савезне обавештајне службе.[1] Њему је приписано ,,тихо и компетентно" враћање поверења у савезну обавештајну службу након низа скандала у претходним годинама. Такође је проширио прикупљање обавештајних података савезне обавештајне службе изван Европе.[2]

Државни секретар[уреди | уреди извор]

Од 1982. до 1991. године Кинкел је био државни секретар у федералном министарству правде.[5]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Федерални министар правде[уреди | уреди извор]

Кинкел је био савезни министар правде од 18. јануара 1991. до 18. маја 1992.[1] Међу осталим достигнућима, преузео је водећу улогу у притиску да се Ериху Хонекеру, бившем вођи источне Немачке, суди. Такође се укључио у јавне преговоре са фракцијом црвене армије и успешно их позвао да се одрекну насиља.[6][7]

Министар спољних послова и председник странке слободних демократа[уреди | уреди извор]

У изненађујућој одлуци 29. априла 1992, чланови парламентарне групе странке слободних демократа одбацили су кандидовање новог немачког министра спољних послова и уместо тога гласали су за Кинкела да буде на челу федералног министарства спољних послова.[7]

Кинкел је имао кључну улогу у стварању Хашког трибунала и помогао је у изради његових статута.[8][9] Објавио је жељу Немачке за сталним седиштем у савету безбедности организације уједињених нација, тврдећи да Велика Британија и Француска никада неће пристати на алтернативни план по коме ће своје национално седиште спојити у једно стално седиште које представља Европску унију.[10] Кинкел је био потписник Дејтонског мировног споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини 1995. године.

Кинкел с другим европским лидерима током потписивања амстердамског уговора 1997

Под вођством Хелмута Кола и Кинкела, немачки бундестаг 1993. године договорио је амандман у уставу из 1949. у три тачке којим ће први пут пустити немачке трупе да учествују у међународним мировним операцијама које су санкционисале уједињене нације и друга тела, под условом унапред одобреног парламента.[11] Убрзо након тога, немачки парламент одобрио је контроверзно распоређивање војника под окриљем операције уједињених нација у Сомалији II, уклањајући последњу препреку за оно што је тада било највеће немачко распоређивање копнених снага у иностранству од Другог светског рата.[12] Такође под вођством Кинкела, Немачка је почетком деведесетих почела да уништава залихе тенкова и другог тешког оружја, постајући прва земља која је применила уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи.[13]

Кина је 1995. одбацила лични апел Кинкела да пусти кинеског дисидента.[14] Годину дана касније, Кина је нагло отказала планирану посету Пекингу од стране Кинкела, позивајући се на немачку парламентарну резолуцију којом је осудио кинеску евиденцију о људским правима на Тибету.[15]

Кинкел, снажни заговорник европских интеграција, успешно се залагао за то да Немачка у децембру 1992. ратификује Мастришки уговор о европској политичкој и економској унији, чинећи га десетим од дванаест држава европске заједнице које су се пријавиле.[16] Године 1994. морао је да напусти свог кандидата за председника европске комисије, премијера Белгије, након протеста британског премијера Џона Мејџора.[17] Године 1997. тврдио је да се Турска није квалификовала због свог записа о ,,људским правима, курдском питању, односима с Грчком и јасним економским питањима".[18] На Кинкелову иницијативу, Немачка је постала прва влада која је прогласила обуставу контаката са бошњачким изасланицима у иностранству након препоруке представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини, Карлоса Вестендорпа.[19]

Од 21. јануара 1993. Кинкел је био и вицеканцелар Немачке. Од 1993. до 1995. године био је и председавајући странке слободних демократа.[1] Након што су освојили једва довољно гласова да уђу у Бундестаг 1994. године,[20] изгубили су на дванаест од четрнаест избора за државни и европски парламент, Кинкел је најавио да неће тражити реизбор за председника странке. Поднео је оставку на место министра спољних послова и вицеканцелера након пораза владе на савезним изборима 1998. године.[1]

Члан парламента[уреди | уреди извор]

Кинкел је био члан бундестага, парламента Немачке, од 1994. до 2002.[21]

Живот након политике[уреди | уреди извор]

Кинкел 2005. године

Након одласка из владе 1998. године, Кинкел је радио као адвокат и бавио се бројним филантропским и пословним активностима, укључујући следеће:

  • Фондација Бундеслиге, члан управног одбор[22]
  • Фондација Сепа Хербергера, члан управног одбора
  • Међународни клуб, члан саветодавног одбора
  • Удружење нација Немачке, члан председништва[23]
  • Лиман брадерс, члан европског саветодавног одбора (од 2002)[24]
  • Дојче телеком, оснивач извршног одбора (2003—2014)[25]

На захтев канцеларке Ангеле Меркел, Кинкел је представљао немачку владу на сахрани 2011. султана Бин Абдулазиза Ал Суада, престолонаследника Саудијске Арабије.[26]

У новембру 2016. Кинкел је изабран за председника новоосноване комисије фудбалског савеза Немачке; комисија је део објављеног напора Фудбалског савеза Немачке за већом транспарентношћу и интегритетом након открића финансијског скандала око светског првенства у фудбалу 2006.[27]

Даље читање[уреди | уреди извор]

  • Bewegte Zeiten für Europa!, in: Robertson-von Trotha, Caroline Y. (ed.): Europa in der Welt – die Welt in Europa (= Kulturwissenschaft interdisziplinär/Interdisciplinary Studies on Culture and Society, Vol. 1), Baden-Baden 2006, ISBN 978-3-8329-1934-4

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Prägende Figur der FDP – Ex-Außenminister Klaus Kinkel ist tot, ZDF 27.3.2020.
  2. ^ а б Obituaries, Telegraph (6. 3. 2019). „Klaus Kinkel, high-profile German foreign minister after reunification, who had earlier led West Germany's intelligence agency – obituary”. Приступљено 27. 3. 2020 — преко www.telegraph.co.uk. 
  3. ^ Hazan, Pierre (2004). Justice in a Time of War: The True Story Behind the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 1585443778. 
  4. ^ а б в г Klaus Kinkel (in German) Munzinger
  5. ^ „Früherer Außenminister Kinkel gestorben”. Tagesschau (на језику: немачки). Приступљено 27. 3. 2020. 
  6. ^ Stephen Kinzer (18 April 1992), German Terrorist Group Says It Will End Attacks New York Times.
  7. ^ а б Stephen Kinzer (29 April 1992), Party in Bonn Rebels on Genscher's Successor New York Times.
  8. ^ Eikel, Markus (1. 7. 2018). „'Germany's Global Responsibility' and the Creation of the International Criminal Court, 1993–1998”. Journal of International Criminal Justice (на језику: енглески). 16 (3): 543—570. ISSN 1478-1387. doi:10.1093/jicj/mqy022. 
  9. ^ „Germany: Parliament Urges More Support for the ICC”. Human Rights Watch (на језику: енглески). 9. 7. 2018. Приступљено 27. 3. 2020. 
  10. ^ Paul Lewis (24 September 1992), Germany Tells the U.N. It Wants A Permanent Seat on the Council New York Times.
  11. ^ Craig R. Whitney (14 January 1993), Kohl and Partners in Accord on Peacekeeping New York Times.
  12. ^ Bonn Parliament OKs Somalia Troops Los Angeles Times, 3 July 1993.
  13. ^ Germany Begins Cutbacks Under Weapons Treaty Los Angeles Times, 4 August 1992.
  14. ^ Rone Tempest (28 December 1995), Court Rejects Appeal of China Dissident Wei Los Angeles Times.
  15. ^ Alan Cowell (25 June 1996), Germany's Concerns Over Rights in Tibet Clash With Trade Ties to China New York Times.
  16. ^ Germany Ratifies Maastricht Treaty Los Angeles Times, 19 December 1992.
  17. ^ Tom Buerkle (30 June 1994), Bonn Seeks To Break EU Logjam International Herald Tribune.
  18. ^ Stephen Kinzer (27 March 1997), Europeans Shut the Door on Turkey's Membership in Union New York Times.
  19. ^ Contact Suspended With Bosnia Envoys Los Angeles Times, 4 August 1997.
  20. ^ Craig R. Whitney (20 October 1994), Kohl's Free Democratic Allies Shaken by Big Election Losses New York Times.
  21. ^ „Ehemaliger Bundesaußenminister Klaus Kinkel gestorben”. Junge Freiheit (на језику: немачки). Приступљено 27. 3. 2020. 
  22. ^ Board of Trustees Bundesliga Foundation.
  23. ^ Presidium Архивирано 2016-09-18 на сајту Wayback Machine United Nations Association of Germany (DGVN).
  24. ^ Patrick Jenkins (11 September 2005), Berlin beckons to investment banks Financial Times.
  25. ^ Wolfgang Schuster wird neuer Vorsitzender der Deutsche Telekom Stiftung Архивирано 2016-08-27 на сајту Wayback Machine Deutsche Telekom, press release of 27.3.2020.
  26. ^ Christian Rickens (5 January 2016), Time To Cut Ties With Saudi Arabia Handelsblatt.
  27. ^ Klaus Kinkel to head up German federation's ethics commission ESPN FC, 3 November 2016.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]