Клод Леви-Строс

Из Википедије, слободне енциклопедије


Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету безбедности у Београду.
Датум уноса: март—мај 2016.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.
Клод Леви-Строс
Levi-strauss 260.jpg
Клод Леви-Строс
Датум рођења (1908-11-28)28. новембар 1908.
Место рођења Брисел
Застава Белгије Белгија
Датум смрти 30. октобар 2009.(2009-10-30) (100 год.)
Место смрти Париз
Застава Француске Француска

Клод Леви-Строс, или по енглеском изговору Клод Леви-Страус (франц. Claude Lévi-Strauss; Брисел, 28. новембар 1908. — Париз, 30. октобар 2009), био је француски антрополог и етнолог, чији је рад био кључан у развоју структурализма и структуралне антропологије. Он је држао социјалну антропологију на College de France између 1959. и 1982. године и био је изабран за члана Француске академије 1973. Добитник је бројних награда од универзитета и институција широм света, и уз Џејмс Џорџ Фрејзера и Франца Боаса назива се оцем модерне антропологије.

Леви-Строс је тврдио да "дивљи" ум има исту структуру као "цивилизовани" ум и да су људске карактеристике свуда исте. Ова запажања су кулминирала у његовој познатој књизи Tristes Tropiques која је учврстила његову позицију као једну од централних фигура у структуралистичкој школи мишљења. Као и у социологији, његове идеје су доспеле до многих области хуманистичких наука, укључујући и филозофију. Структурализам је био дефинисан јао "потреба за основним одбрасцима размишљања у свим облицима људске активности".

Леви-Строс је проширио поље антропологије, увео је нове концепте проучавања културних образаца, понашања, мишљења, посебно митова у примитивним и модерним друштвима. По струци је био етнолог, а себе је сматрао антроплогом, односно социјалним антропологом. Полазио је од претпоставке да су многи културни обрасци — као они који се могу наћи у митовима и језику заправо укорењени у базичним структурама свести.

Леви-Строс тврди, да се у различитим културама, лингвистичким шемама и митовима и легендама, назиру именитељи који су заједнички целој људској врсти.

Студирао је филозофију и право на Сорбони.

Клод Леви-Строс рођен је у Бриселу, Белгија, 1908. године, али је одрастао у Паризу. Његов отац је био сликар. Студирао је на Париском унивезитету право и филозифију; тачније дипломирао је права али је одбранио професуру из филозофије. Његова лектира обухвата дела „великана француске социолошке школе“ - вероватно Сен Симона, Конта, Диркема, Моса. Такође се страсно занимао за геологију, проучавао је исто тако, прво психоанализу, а потом марксизам.

У периоду од 1934-1937. радио је као професор социологије на Унивезитету у Сао Паолу. У неколико кратких наврата путовао је у унутрашњост Бразила, где се бавио етнографским истраживањима; проучавајући прво Мбаја (или Гуаyцурü) а затим и Бороро Индијанце међу којима је и живео неко време.

Године 1936. написао је први напис из антропологије; чланак на 45 страница посвећен друштвеној организацији Бороро Индијанаца.

Пошто је дао оставку на службу на Универзитету у Сао Паолу (у периоду од 1938 до 1939), добио је новчану помоћ француске владе за организовање једне веће ексепдиције у централни Бразил. У почетку су са Леви-Стросом сарађивала два научника који су се бавили другим врстама истраживања. Група је напустила своју базу у Куиаби јуна 1938. и до краја те године стигла до места где се састају реке Мадера и Мекидо. Све што је Леви- Строс написао о Намбиквара и Тупи-Кавахиб Индијанцима вреоватно се занива на овом искуству.

Преко Мартиника и Порторика 1941. отпутоваће за Њујорк, где ће радити као наставник на Новој школи за друштвена истраживања. Ово место за њега су отворили Роберт Лоуи, Е. Метро и Макс Асколи.

У САД је упознао лингвисту структуралисту Романа Јакобсона. Њихова сарадња довела је до формирања посебног теоријско-методолошког правца у антропологији који је назван структурализам.

Леви-Строс се у Француску вратио 1947. Од 1959. до одласка у пензију 1982. предавао је на Цоллеге де Франце, након чега је наставио да се бави активним научним и интелектуалним радом. Био је члан Француске академије, на позицији 29, у периоду 1973-2009. Био је, такође, члан Америчке академије за уметност и науку, Америчког филозофског друштва и Краљевског антрополошког института.

Клод Леви-Строс је добитник многих награда и признања, на пример, постао је члан Француске академије наука (то је највеће признање у Француској), члан је Светке академије науке и уметности, укључујући Америчку академију за уметност и књижевност. Такође је добио признање Меистер-Ецкхарт-Призе из области филозофије. Добио је неколико доктората са Оксфорд-а, Харвард-а, и Колумбиа Универзитета. Године 2008. постао је први члан Француске академије који је напунио 100 година. У предговору за Нолитово издање «Дивље мисли» 1978. филозоф Руди Супек је писао како су идеје Клод Леви-Строса имале извесног одјека и у политичким круговима: одраније познат по својим антифашистичким прилозима и по публикацијама УНЕСКО-а, Строс је оштро прекинуо с једном тврдо усађеном, а и «научно» фундираном предрасудом о битној разлици између «примитивног менталитета», који је обележје једног великог дела човечанства које обитава у широким пространствима Африке, Аустралије, Јужне Америке, или Азије - и «цивилизованог менталитета», који је привилегија нас Европејаца и других цивилизованих народа». Супек је тада констатовао да је та предрасуда раније служила за оправдање колонијализма, а да нова теза о јединствености људске мисли од преисторије до данас баца оваква схватања у неповрат. Супек подвлачи једну Стросову реченицу: «Жалостило нас то или радовало, још има области где су дивља мисао, као и дивље врсте, релативно заштићене: такав је случај са уметношћу, којој наша цивилизација даје статус националног парка, са свим предностима и недостацима који иду уз једну такву вештачку формулу; а то је нарочито случај са још неиспитаним секторима друштвеног живота у којима због равнодушности или немоћи, а најчешће из разлога које још нисмо открили, дивља мисао и даље цвета».

Биографија[уреди]

Рани живот, образовање и каријера[уреди]

Леви-Строс је рођен у Француско-Јеврејској породици која је живела у Бриселу, где је његов отац радио као сликар портрета. Одрастао је у Паризу. Током Првог светског рата, живео је са својим дедом по мајци, који је био радник синагоге у Версају.

У Сорбони у Паризу, Леви Строс је студирао права и филозофију. Није наставио своје студије на правима, али је положио агрегат на филозофији 1931. године. 1935. године, после неколико година предавања у средњој школи, преузео је последњу понуду да буде део француске културне мисије у Бразилу у којој би служио као гостујући професор социологије на Универзитету Сао Паула док његова тадашња жена, Дина, служила као гостујући професор етнологије.

Пар је живео и обављао свој антрополошки посао у Бразилу од 1935. до 1939. године. Током тог времена, док је он био гостујући професор социологије, Леви-Строс је преузео његов једини етнографски теренски рад. Он је пратио и Дину, обученог етнографа у њеном сопственом праву која је такође била гостујући професор на Универзитету у Сао Паулу, где су спровели истраживање у Мато Гросо и Амазонској прашуми. Прво су истраживали Гауцуруруан И Бороро индијска племена, остајући међу њима на неколико дана. 1938. године вратили су се због друге експедиције, дуже од годину дана како би истраживали Намбиквара И Тупи-Кавахиб друштво. У то време његова жена је патила од инфекције ока која ју је спречила да заврши студије, које је он закључио. Ово искуство је учврстило његов професионални идентитет као антрополог. Едмунд Лич сугерише, из Леви-Стросевог личног извештаја из Tristes Tropiques, да није могао провести више од неколико недеља на било ком месту и да није био у могућности да лако прича са било којим од својих информатора на њиховом матерњем језику, што није карактеристично за антрополошко истраживачке методе партиципативне интеракције са темама да се добије пуно разумевање културе.

1980-их година објаснио је зашто је постао вегетаријанац у делу објављеном у Италијанским дневним новинама La Repubblica и осталим објавама у посмртној књизи Nous sommes tous des cannibales (2013):

Позни живот и смрт[уреди]

2008. године је постао први члан Француске академије који је доживео стоту годину и један од првих живих аутора чији су радови били објављени у библиотеци De la Pléiade. После смрти Морис Друона 14. апила 2009. године постао је декан Академије, као њен најдужи члан.

Умро је 30. октобра 2009. године, неколико недеља пре његовог 101. рођендана. Његова смрт је објављена четири дана касније. Француски председник Никола Саркози га је описао као „једног од највећих етнолога свих времена.“ Бернар Кушнер, француски министар спољних послова, рекао је да је Леви-Строс „раскинуо са етноцентричним погледом на историју и човечанство [...] У времену када сви покушавамо да пронађемо смисао глобализације, како би створили поштенији и хуманији свет, волео бих да се глас Клода Леви-Строса резонује шире кроз свет“. Слична изјава Леви-Строса била је емитована на National Public Radio у сећање на њега 3. новембра 2009. године: „Данас се дешава застрашујуће одумирање живих врсти, биле оне биљке или животиње, и јасно је да је распрострањеност људи постала тако велика, да су почели да се трују међусобно. Свет у ком престајем да постојим није више свет који волим“. У читуљи посвећеној њему у The Daily Telegraph је писало да је Леви-Строс „један од најдоминантнијих послереатних утицаја у француском интелектуалном животу и један од водећих представника структурализма у друштвеним наукама.“ Стална секретарка Француске академије Хелена је рекла: “Био је мислилац, филозоф [...] Нећемо се срести са њему сличним. “

Теорије[уреди]

Антрополошке теорије[уреди]

Леви-Стросова теорија је утврђена у Структуралној Антропологији (1958). Укратко, он разматра културу система симболичке комуникације, која је истражена методама које су други користили уже у дискусијама новела, политичких говора, спорта и филмова.

Његово разматрање дало је најбољи смисао када се истакло, насупрот позадини раније генерације друштвене теорије. Он је писао о овој вези деценијама.

Опредељење за „функционалистичка“ објашњења доминирало је у друштвеним наукама од почетка двадесетог века, преко 1950-их година, што указује на то да су антрополози и социолози покушали да укажу на сврху друштвеног акта и институције. Постојање ових ствари је било објашњено када је испунило функцију. Једина снажна алтернатива таквој врсти анализе било је историјско објашњење, које је заслужно за постојање друштвене чињенице наводећи како је до тога дошло.

Идеја друштвене функције се развила у два правца. Енглески антрополог Алфред Ретклиф-Браун, који се дивио раду француског социолога Емила Диркема, аргументовао је да је циљ антрополошког истраживања био да нађе заједничку функцију, као што је религија или скуп правила о браку који је важио за друштвени поредак у целини. Иза овог правца налази се идеја, становиште да се цивилизација развила кроз низ фаза, од примитивне до модерне, свуда на исти начин. Све активности у датој врсти друштва би допринеле истом карактеру; нека врста унутрашње логике би довела до тога да се култура друштва са једног нивоа развије у наредни. Према овом становишту, друштво би се могло схватити као организам, док његови делови функционишу као делови тела.

Са друге стране, функционализам Бронислава Малиновског, описује задовољење индивидуалних потреба које су потекле из обичаја.

У Сједињеним Америчким Државама, где је Франц Боас поставио облик антропологије, опредељење је било за историјске исказе. Овај приступ је очигледно имао проблеме, због којих је Леви-Строс одао признање Боасу јер им је директно приступио.

Историјско сазнање ретко је доступно неписменим култрама. Антрополог попуњава стари појам универзалних фаза развоја или тврдњу да су културне различитости базиране на неком непознатом контакту између група са поређењима са другим културама и приморан је да се ослони на теорије које немају никакву доказану осниву. Боас је почео да верује да не постоји општи образац друштвеног развоја; за њега, није било једне историје, већ више њих.

Постоје три широка избора због постојања ових школа – свака је морала да одлучи коју врсту доказа ће користити: да ли да нагласи појединости сваке културе или да тражи обрасце у основи свих друштава; и шта би могло бити извор основних образаца, дефиниција човечанства.

Научници друштвених наука ослонили су се на студије које пореде културе. То је увек било потребно за допуњавање информације о друштву са информацијом о осталим. Неке идеје о општој људској природи биле су имплицитне у сваком приступу.

Критичка одлика, онда, подсетила је: да ли друштвена чињеница постоји јер је функционална за друштвени поредак, или зато што је функционална за особу? Да ли се једноликости у културама дешавају због организационих потреба које су свуда присутне, или због једноликих потреба људске личности?

За Леви-Строса, избор су били захтеви друштвеног поретка. Он није имао тешкоће да изнесе недоследности и тривијалност индивидуалних објашњења. Малиновски је рекао, на пример, да магијска веровања долазе када је људима потребно да осећају да имају контролу над догађајима када је резултат био непредвидив. На Тробриан острвима, он је нашао је доказ ове тврдње у обредима абортуса и у ткању сукњи. Али у истим племенима, не постоји магија привржена прављењу глинених лонаца, чак иако то није сигурнији посао од ткања. Ово објашњење није доследно. Осим тога, ова објашњења теже да буду коришћенa „ad hoc“.

Ипак, прихваћен начин дискутовања организационе функције није радио. Различита друштва могла су имати институције које су биле исте на доста начина, али су служиле различитим функцијама. Доста племенских култура дели племе на две групе и прописује правила о томе како те групе могу да утичу једна на другу. А тачно што они могу да раде – размена, склапање мешовитог брака – разлика је у различитим племенима; што је важно, то је критеријум за разликовање група.

За Леви-Строса, методе лингвистике постале су модел за сва његова испитивања друштва. Његове аналогије су обично из фонологије.

„Права научна анализа мора бити стварна, једноставна и мора бити способна да објашњава“ он пише. Фонемска анализа открива карактеристике које су стварне, како би корисници језика могли да препознају и да одговоре на њих. У исто време, глас је апстракција језика – не звук, а категорија звука се успут дефинисала различитом од осталих категорија, преко јединствених правила заједница. Цела звучна структура језика може бити произведена од јако малог броја правила.

У студији о сродним системима која га је прво забринула, овај идеал објашњења дозволио је свеобухватну организацију података, која је делимично била одређена другим истраживањима. Општи циљ је био да се схвати да се породични односи разликују између различитих јужноамеричких култура. Отац можда има велики ауторитет над сином у једној групи, на пример, са односом који је строго ограничен табуима. У другој групи, мајчин брат могао би да има такав однос са сином, док је очев однос опуштен и разигран.

Примећен је велики број образаца. Везе између мајке и оца, на пример, имали су неку врсту узајамног односа са везама између оца и сина – ако је мајка била доминантна и у формалном односу са оцем, онда је отац обично имао затворен однос са сином. Ипак, ови мањи обрасци се удружују на противречне начине.

Један могући начин за проналажење оригиналног објашњења било је оценити кроз више димензија све позиције у сродном систему. На пример, отац је био старији од сина, отац је имао сина, отац је био истог пола као син, и тако даље; ујак је био старији од сина и истог пола, али није имао сина. Исцрпна колекција тих опажања може створити општи образац.

Али, Леви-Строс је ову врсту рада сматрао „само на изглед аналитичком“. То доводи до слике коју је много теже разумети него оригиналне податке и базирана је на произвољним апстракцијама (научно, очеви јесу старији од синова). Осим тога, то не објашњава ишта. Објашњење које нуди је таутолошко – старост је од кључне важности, стога старост објашњава однос. И то не нуди могућност закључивања порекла структуре.

Право решење загонетке је наћи основну јединицу сродства која може да објасни све варијације. То је група од четири улоге – брат, сестра, отац, син. Ово су улоге које морају да буду укључене у свако друштво које има табу инцеста, при чему постоји захтев да човек добије жену од неког мушкарца ван његове лозе. Брат може да поклони своју сестру, на пример, чији би син могао да изврши размену дозвољавајући својој сестри да се уда за припадника друге групе. Он у основи захтева "циркулацију" жена, како би се задржао мир међу различитим групама.

Исправно или неисправно, ово решење приказује квалитете структуралног мишљења. Леви-Строс повремени говори о посматрању културе као производа аксиома и последица које то доноси или фонемских разлика које их праве; он је забринут за објективне податке истраживања. Он примећује да је логички могуће за различите атоме структуре сродства постојање – сестре, сестриног брата, братовљеве жене, кћерке – али у стварности, не постоје примери веза које могу бити изведени из овог груписања. Аустралијски антрополог Аугустус Елкин, који је инсистирао на четворо системском брачном систему, указао је на проблем са овим становиштем. Леви-Стросов атом структуре сродства одговара родбини у крвом сродству. Постоји велика разлика између две ситуације, у томе да структура сродства која укључује родбинске везе, дозвољава грађење система које може да пружи хиљаде људи. Леви-Строс је такође развио концепт „друштва куће“ да опише друштва где је домаћинство много важније него порекло групе или рода.

Суштина објашњења структурализма је да среди стварне податке на најједноставнији начин. Он каже, све науке су структуралистичке или редукционистичке. У суочавању са нечим тако важним као што је табу инцеста, издваја се уочавање објективне границе шта је човеков ум до сада прихватио. Могао би се претпоставити неки основни биолошки императив, али до сада када је друштвени поредак у питању, табу је производ неприхватљивог доказа.

Структуралистичка објашњења могу да се тестирају и да се оповргну. Каснији Леви-Стросови радови су контроверзнији, јер они утичу на предмет других научника. Он је веровао да су модеран живот и цела историја засноване на истим категоријама и трансформацијама. На пример, он пореди антропологију са музичким серијалом и брани свој „филозофски“ приступ. Он је такође истакао да је модеран поглед на примитивне културе био поједностављен у порицању историје. Категорије мита нису истрајале кроз њих, зато што се ништа није догодило – било је лако наћи доказ пораза, миграције, изгнанства, поновљених померања свих врста познатих историји. Уместо тога, митске категорије су обухваћене овим променама.

Ливи-Строс је тврдио за поглед на људски живот како постоји у две временске линије истовремено, догађаји и историје и други кругови у којима један део основних митских образаца доминира, а онда можда и остали. Овако, његов поглед личи на поглед Фернана Бродела, историчара са Медитерана и „la longue duree“, културални изглед и облике друштвене организације који трају вековима око тог мора. Он је у праву да је историју тешко изградити у неписменом друштву; ипак, антрополошки и археолошки рад у централном Вануату, доводећи до изражаја окоснице бивших шефова описаних у локалним митовима, који су били живи, показује да могу постојати нека значења утврђивања историје неких група које би иначе могле бити сматране неисторијским. Други проблем је искуство да иста особа може испричати мит са пуно симбола. Леви-Строс би се сложио са овим аспектима, али их никада не би дирао на своју руку. Његов проблем нису били антрополошки подаци испуњени митовима. Он је једино био заинтересован за формалне аспекте сваке приче, које је разматрао као резултат несвесног деловања у свакој групи, чија је идеја узета од лингвиста, али не може бити доказана иако је био одлучан у њеном постојању и накада не би прихватио било какву расправу о њој.

Важнија дела[уреди]

  • 1949. Елементарне структуре сродства;
  • 1958. Структурална Антропологија;
  • 1960. Мит о Аздивалу;
  • 1962. Тотемизам данас и Дивља мисао;
  • 1964-1967. Митологика I-IV.

Литература[уреди]

  • Alan Barnard and Jonathan Spencer, Encyclopedia of Social and Cultural Anthropology, London & New York, 2002.
  • Edmund Lič, Klod Levi-Stros, Beograd, 1972.

Референце[уреди]


Више информација на тему
Клод Леви-Строс
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима