Кобна 1071.

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кобна 1071)

Византијско царство је у 1071. години претрпело два жестока удара који се нису одмах осетили, али су пресудно утицали на пропаст Царства, коме је након овога пропаст била неминовна. Царство које је у том трену било у великој кризи створеној сталним грађанским ратовима око власти.

Пад Барија у руке Нормана (април 1071)[уреди]

Главни чланак: Пад Барија (1071)

Одлучни нормански вођа Роберт Гвидискар систематски је освајао византијске територије у јужној Италији средином XI века. У априлу он осваја Бари, чиме је Византија изгубила последње поседе на Апенинском полуострву, а Нормани су јасно назначили да се њихове амбиције у погледу територија посрнулог Царства ту не завршавају. То се могло закључити и на основу норманске експанзије у целој Европи, нарочито након продора у Британију 1066. године под вођством Вилијама Освајача тј. норманске победе у бици код Хејстингса.

Ова опасност је приморала Византију да покуша на све начине да се припреми за предстојећу инвазију, што се одразило у повећању намета и дажбина не би ли се дошло до преко потребних средстава, јер је царска каса била скроз празна. Повећани намети и покушаји хеленизације довели си до нове словенске побуне у средњем Балкану под вођством Ђорђа Војтеха (Словенски устанак у Поморављу 1072).

Битка код Манцикерта (26.08.1071)[уреди]

Главни чланак: Битка код Манцикерта

Турски продори у источне делове Мале Азије приморале су цара Романа Диогена да са војском крене и покуша да заустави Турке пре него што се окрену ка централном делу Мале Азије. У бици код Манцикерта 26. августа 1071. византијска војска је поражена, а сам Диоген је заробљен, што је отворило пут Турцима у Малу Азију која је представљала житницу Царства и чије је становништво чинило већи део византијских снага.

Важно је истаћи да су се византијске снаге код Манцикерта након почетка битке и издаје једног дела трупа, повукле из борбе и из целе битке изашле практично неоштећене. Према проценама византијски губици су били око 10.000 људи од око 40.000 колико се процењује да је Диоген водио са собом. Главнина војске је сачекала Диогена који је након недељу дана пуштен из турског заробљеништва и повукла се ка унутрашњости Царства, што су већ учинили остали делови византијске војске. Ово јасно говори о томе да византијска војска није била уништена и самим тим да није била неспособна да заштити источне границе Царства, о чему сведочи и податак да Турци нису заузели Манцикерт који им је Роман у том походу одузео.

Касније је битка код Манцикерта означена као почетак краја (Катастрофа код Манцикерта), а не ретко је Грци карактеришу као Почетак масакра, који је у наредним вековима спроведен (Геноцид над Јерменима) и још увек се спроводи на тим просторима (Септембарски погром).

Византија након 1071.[уреди]

Ова два удара дошла су најгорем тренутку по Византију. Роман IV Диоген који је, због политичке издаје, претрпео пораз код Манцикерта и пао у турско заробљеништво закључио је мир са Турцима. Међутим политички сукоби који су изазвали пораз код Манцикерта и даље су постојали и још више су се заоштравали да би своју кулминацију достигли 24. октобра 1071. када за цара бива проглашен Михајло Дука (Михајло VII Дука) уместо Диогена, што Царство баца у још већи грађански рат који се окончава тек 4. априла 1081. када за цара бива овенчан Алексије Комнин.

Збацивање Диогена са власти покреће Турке у акцију, јер су они мир закључили са Диогеном, а не Михајлом и стога су тај мир сматрали ништавним сада када Диоген више није био цар. Како невоља никада не иде сама у преврате и борбе око цариградског трона отворено су се укључивали Турци дајући подршку претендентима, а 1072. године у срцу Балканског полуострва Словени подижу устанак под вођством Ђорђе Војтеха. Норманске припреме за инвазију и њихова отворена сарадња и преговори са Михајлом Војислављевићем и неким од претендената за царски трон везивали су и оно мало војске што је царство могло издвојити за сопствену одбрану од силних грађанских ратова, за балканско полуострво чиме је Турцима отворен пут у Малу Азију и они су већ око 1080. године држали скоро целу Малу Азију, стигавши до Христопоља (насеља на азијској страни Босфора, насупрот Цариграда), тешко је опустошивши.

На катастрофалну ситуацију у Царство додатно су утицали пљачкашки походи Печенега и стални мађарски упади. Такво стање у Царству искористили су Хрвати и Срби који су се приближили светој столици, од које су заузврат добили краљевске венце. Тако је Хрватска 1076. године постала краљевина, а Звонимир њен први краљ. Зетски владар Михајло Војислављевић добија 1077. године потврду краљевске титуле од Папе чиме Зета постаје прва српска краљевина. Михајло се није зауставио на краљевском венцу, већ је склопио савез са Норманима и драчким стратегом о заједничкој акцији против Царства, која се изјаловила у том трену, али је 1081. године када су Нормани напокон стигли на Балкан његов син Константин Бодин отворено стао на њихову страну.

Дугорочне последице[уреди]

Доласком Алексија I на власт 1081. године Царство је напокон стало на ноге и било је у могућности да се одбрани и да чак крене у офанзиву у којој ће повратити део територија у Малој Азији. Међутим последице турског продора у Малу Азију су биле непоправљиве.

Турци који су преплавили Малу Азију, освојивши 1077. године Никеју, основавши Румски (Римски) султанат, опустошили су те просторе уништивши византијски систем стратиота који је чинио ударну снагу византијске војске и проредивши сеоско становништво чиме је уништен основни извор хране за Царство. Византија, која је 658. године остала без Египта, остала је и без Мале Азије, чиме је осуђена на брдовити Балкан као основни извор хране за Царство.