Ковилово (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ковилово
Kovilovo (Negotin).jpg
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.411
Географске карактеристике
Координате44°06′02″ СГШ; 22°36′14″ ИГД / 44.1005° СГШ; 22.604° ИГД / 44.1005; 22.604Координате: 44°06′02″ СГШ; 22°36′14″ ИГД / 44.1005° СГШ; 22.604° ИГД / 44.1005; 22.604
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина143 м
Ковилово на мапи Србије
Ковилово
Ковилово
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Ковилово је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 411 становника (према попису из 1991. било је 623 становника).

Историја[уреди]

Ковилово је ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 18 километара југоисточно од Неготина.

Смештено је на просечно 70 метара надморске висинеНадморска висина, на десној долинској страни реке Тимок. Северна географска ширина насеља је 44° 06’ 03”, источна географска дужина 22° 36’ 24”, а површина атара 1244 хектара. До овог насеља се може стићи асфалтним путем од Неготина преко Рогљева.

Први пут се помиње у турским пописима Видинског санџака у 16. веку, 15301535. године са 48, а 1586. са 21 кућом.

У 18. веку помиње се да је село Ковилово било на месту Липија у подножју брда Ћимил, да су мештани живели у земуницама и бурдељима и да је имало око 50 домаћинстава. Како на тој локацији није било довољно воде, мештани су се преселили на данашњу локацију, делом у равници, а делом у брдима Ћимил и Појенице. [1]

Помиње се и као једно од села преко Тимока, под турском влашћу, заједно са Браћевцем, Злокућем и Црномасницом у извештају Максима Ратковића, егзарха Београдске митрополије из 1773. године. [2]

Ковилово је до краја Првог светског рата припадало Бугарској. У књизи „Неготинска Крајина и Кључ” антрополога Косте Јовановића за ово село не постоје подаци. Он наводи једино чињеницу да су ово, али и села Црномасница, Александровац, Шипиково, Велики Јасеновац и Браћевац придодата Крајини после Првог светског рата.[3]

Ковилово је, наиме, Нејским мировним споразумом присједињено Краљевини Југославији 1919. године.

Током Другог светског рата немачке окупационе снаге уступиле су Бугарима на територији Крајине села Браћевац, Црномасницу и Злокуће, која су по административно−територијалној подели припала кулској околији, односно срезу, као и Ковилово видинској околији. [4]

Данашње насеље се дели на Доњи и Горњи крај.

Између два светска рата у њему су живеле следеће фамилије: Гиновићи (слава Свети Никола), Златовићи (слава Петковица), Казаковићи (слава Свети Јован), Михајловићи (слава Аранђеловдан), Спиновићи (слава Свети Јован), Милошевићи (слава Петковица), Сингуриловићи (слава Арханђел Михаило), Фундановићи (слава Арханђел Михаило), Ивановићи (слава Свети Јован), Булаковићи (слава Петковица), Соровићи (слава Арханђел Михаило), Ћировићи (слава Свети Никола), Матејевићи (слава Арханђел Михаило), Оприцовићи (слава Свети Стефан), Предовићи (слава Арханђел Михаило), Паовићи (слава Арханђел Михаило), Тодоровићи (слава Арханђел Михаило), Печевићи данас Димитријевићи (слава Свети Јован), Цековићи (слава Свети Никола), Миноковићи (слава Свети Никола), Радицовићи (слава Петковица), Цојкићи (слава Свети Јован), Борвичановићи (слава Петковица), Чоковићи (слава Свети Никола), Јониковићи (слава Свети Ђорђе), Кривовићи (слава Свети Никола), Кодицовићи (слава Свети Јован) и Лабовићи (слава Петковица).[5]

Православна црква посвећена Светом Илији, чији дан је црквена слава и заветина насеља, подигнута је 1887. године. Становништво је православно, приликом пописа национално се изјашњава као влашко и углавном се бави ратарством и сточарством.

Године 1921. село је имало 150 кућа и 820 становника, 1948. године 206 домова и 884 становника, а 2002. године 182 кућа и 420 становника. Године 2007. на привременом раду у иностранству (Немачка и Француска) из овог насеља је 36 становника.

Четвороразредна основна школа у насељу, која постоји од 1914. године (нова од 1955. године) је школске 2006/2007. године имала 13 ученика.

Земљорадничка задруга у Ковилову основана је 1945. године као Земљорадничко набавно-продајна задруга. Од 1955. године послује под називом Земљорадничка задруга „Тимочанка“ Ковилово. Дом културе у Ковилову је саграђен 1955-1957. године, електрификација насеља је урађена 1956. године, сеоски водовод 1976. године, пут је асфалтиран 1979-1980. године, а телефонске везе са светом насеље је добило 1982. године.

Демографија[уреди]

У насељу Ковилово живи 349 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,9 код мушкараца и 48,7 код жена). У насељу има 138 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,97.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 884
1953. 899
1961. 875
1971. 852
1981. 760
1991. 623 495
2002. 411 580
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Власи
  
227 55,23 %
Срби
  
132 32,11 %
Румуни
  
10 2,43 %
Македонци
  
1 0,24 %
Југословени
  
1 0,24 %
непознато
  
12 2,91 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Трокановић, Јордан (2011). Тимочка села и Видински пашалук. Неготин: Историјски архив Неготин,. стр. 128, 144. ISBN 978-86-84187-29-3. 
  2. ^ Станојевић, Тихомир (1972). Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок”. стр. 113. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 4. 
  4. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина 1941−'1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 30. 
  5. ^ Трокановић, Јордан (2011). Тимочка села и Видински пашалук. Неготин: Историјски архив Неготин,. стр. 128, 146. ISBN 978-86-84187-29-3. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]