Когнитивне пристрасности

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Данијел Канеман (1934-данас)

Когнитивне пристрасности се манифестују као систематска одступања исхода процеса мишљења, суђења, закључивања, памћења и одлучивања од нормативних стандарда.[1] Појединци стварају своју „субјективну друштвену стварност” на основу своје перцепције примљених информација. Конструкција друштвене стварности појединца, а не објективно примљене информације, може утицати на његово понашање у друштву.[2] Према томе, когнитивне пристрасности могу понекад довести до перцептивне дисторзије, непрецизне процене, нелогичне интерпретације тј. оно што је опште познато као ирационалност.[3][4]

Неке когнитивне пристрасности су вероватно прилагодљиве. Штавише, дозвољавање когнитивних пристрасности омогућава брже доношење одлука, што је пожељно када је правовременост значајнија него тачност, као што је илустровано у хеуристици.[5] Друге когнитивне пристрасности су „нуспроизвод” лимитираности људске способности обраде података, што је резултат недостатка одговарајућих менталних механизама (ограничена рационалност), или једноставно због ограниченог капацитета за обраду информација.[6]

Током последњих шест деценија истраживања људског расуђивања и доношења одлука у когнитивној науци, социјалној психологији и бихевиоралној економији идентификована је листа когнитивних пристрасности која се континуирано повећава. Когнитивне пристрасности су, поред бихевиоралне економије, предмет интересовања теорије одлучивања, теорије игара, еволуционе и когнитивне психологије.[7]

Преглед[уреди]

Пристрасности произилазе из различитих процеса који се некад тешко разликују. То укључује:

  • пречице за обраду информација (хеуристика)[8]
  • бучна обрада информација (дисторзија у процесу складиштења и преузимања сећања)
  • ограничена способност обраде информације мозга[9]
  • емоционалне и моралне мотивације[10]
  • друштвени утицај[11]
Амос Тверски (1937-1996)

Појам когнитивних пристрасности увели су Амос Тверски (енгл. Amos Tversky) и Данијел Канеман (енгл. Daniel Kahneman) 1972.[12], њихов рад је истраживао пристрасности и неуспехе у рационалном размишљању код људи приликом доношења одлука. У сарадњи са својим колегама показали су неколико различитих начина на које људске процене и одлуке одскачу од теорије рационалног избора. Тверски и Канеман су објаснили људске разлике у процени и одлучивању у смислу хеуристике. Хеуристика укључује менталне пречице које обезбеђују брзе процене о могућности неизвесних догађаја.[13] Људски мозак једноставно прорачунава хеуристику, али то некад доводи до "озбиљних и систематских грешака".[5]

На пример, хеуристичка репрезентативност се дефинише као тенденција да се „процени учесталост или вероватноћа” појављивања у догађају који је „сличан типичном догађају”.[13] „Линдин проблем” илуструје хеуристичку репрезентативност.[14] Учесницима је дат опис „Линде” који сугерише да би она могла бити феминисткиња (нпр. за њу се каже да ми богла бити забринута због дискриминације и питања социјалне неправде). Затим су их питали да ли сматрају да ће „Линда” бити пре: „а) банкарски благајник” или „б) банкарски благајник и активисткиња у феминистичком покрету”. Већина је одабрала одговор под б). Ова грешка (математички, одговор (б) не може бити вероватнији од одговора (а)) је пример „конјуктивне заблуде”. Тверски и Канеман тврде да су испитаници изабрали (б) јер је деловао „репрезентативније” или карактеристично за особе које би могле да се уклопе у опис „Линде”. Хеуристичка репрезентативност може довести до грешака као што су стереотипизација или погрешна процена других (Хаселтон стр. 726).

Врсте когнитивних пристрасности[уреди]

Пристрасности се могу разликовати по више критеријума. На пример,

  • постоје пристрасности специфичне за групе, али и за индивидуе,
  • неке пристрасности утичу на доношење одлука, где се у обзир узима пожељност опција,
  • друге, попут илузорне корелације, утичу на суд о томе колика је вероватноћа неког догађаја или да ли једна ствар узрокује другу,
  • карактеристична класа склоности, као што је пристрасност конзистентности, се одражава на меморију.[15]

Неке пристрасности одражавају мотивацију појединца. На пример, жеља за позитивном сликом о себи која води до егоцентричне пристрасности и избегавања неугодне когнитивне дисонанце.[16] Друге склоности се јављају због посебног начина на који мозак опажа, ствара успомене и доноси закључке. Ова разлика се некад описује као „врућа спознаја” наспрам „хладне спознаје”, јер мотивисано расуђивање може укључивати стање узбуђења.

Међу „хладним” пристрасностима,

  • неке се јављају због игнорисања релевантних информација (нпр. занемаривање вероватноће).
  • неке укључују одлуку или закључак под утицајем небитних информација (нрп. ефекат уоквиравања; добијање различитих одговора за исти проблем, у зависности од тога како је описан).
  • друге дају посебан значај неважним, али истакнутим одликама проблема (нпр. усидравање).

Чињеница да неке пристрасности одражавају мотивацију, нарочито мотивацију поседовања позитивног става према самом себи,[16] објашњава то што су многе склоности самоусмерене и самоуслужне. Постоје и пристрасности у томе како субјекти оцењују групе којима припадају и оне којима не припадају; вредновање онога унутар сопствене групе као разноврсније и боље у многим аспектима, чак и када су те групе произвољно дефинисане (склоност припадној групи).

Листа[уреди]

Следећа листа садржи примере неких когнитивних пристрасности.

Назив Опис
Ефекат потврђивања Тенденција особе да тражи или тумачи информације на начин који потврђује њене предрасуде. Такође, субјекат може одбацити информацију која није у складу са његовим мишљењем.[17] Ефекат потврђивања је повезан са концептом когнитивне дисонанце. Појединац може смањити недоследност трагањем за информацијама које поново потврђују његове ставове.[18]
Ефекат уоквиравања Склоност ка одабиру опција на основу тога да ли су оне представљене позитивном или негативном семантиком (нпр. као добитак или губитак).[19]
Илузорна корелација Нетачно запажање односа између два неповезана догађаја.[5][20]
Конјуктивна заблуда Тенденција особе да претпостави да су специфични услови вероватнији од општих.[21]
Припадност групи Склоност човека да фаворизује чланове групе којој припада, у односу на све друге који јој не припадају.[22]
Пристрасност према веровању Тенденција особе да прихвати аргумент који подржава закључак који је у складу са њеним уверењима, одбијајући контра аргументе.[23]
Самоуслужна пристрасност Склоност ка узимању веће одговорности за успех, него за неуспех. Може се манифестовати и као тенденција човека да двосмислене информације процењује на начин који би користио његовим интересима.
Склоност према афинитету Тенденција особе да буде привржена људима попут ње.
Усидравање Склоност субјекта да се приликом доношења одлука превише ослања на посебан део информација које су му на располагању, уместо да сагледа целокупну слику. Једном аспекту проблема се неоправдано придаје превелики значај.[22]
Фореров ефекат или Барнамов ефекат Тенденција појединаца да високо оцене тачност описа њихове личности, који су наводно скројени специфично за њих, али су заправо довољно уопштени да се могу применити на широк спектар људи. Овај ефекат може пружити делимично објашњење за широку прихваћеност неких уверења, као што су астрологија, прорицање судбине и неке врсте тестова личности.[24]

Практични значај[уреди]

Велики број друштвених институција се заснива на способности појединца да доноси рационалне одлуке, уз претпоставку да ће се сваки појединац понашати као савршено рационална особа. Заправо, сваки човек доживљава когнитивна ограничења као последицу пристрасности, хеуристике и ефекта уоквиравања.

Добар пример је суђење у које су укључени грађани, при којем се од поротника захтева игнорисање неважних карактеристика случаја, вагање релевантних чињеница на одговарајући начин, отворено размишљање о различитим могућностима и одупирање логичким грешкама попут аргумената из страсти. Психолошки експерименти који су показали различите пристрасности сугеришу да људи често подбаце у овим критеријумима, и то врло систематично, усмерено, на начине који су предвидиви.[25][4]

Когнитивне пристрасности се такође односе на постојање сујеверја, на велике друштвене проблеме као што су предрасуде и делују као препрека у прихватању научног, неинтуитивног сазнања, од стране јавности.[26]

Смањивање утицаја[уреди]

Пошто проузрокују систематске грешке, когнитивне пристрасности се не могу надокнадити коришћењем мудрости технике маса за усредњавање одговора од неколико људи.[27] Смањење пристрасности у процени и доношењу одлука је могуће путем подстицаја и тренинга. Ублажавање когнитивних пристрасности и модификација когнитивних пристрасности су облици редукције специфично применљиве на когнитивне пристрасности и њихове ефекте. Предвиђање референтне класе је метода за систематично смањење пристрасности процене и одлука, на основу онога што је Данијел Канеман назвао спољашњим погледом.

Хаселтон (енгл. Haselton) наводи да садржај и правац когнитивних пристрасности није „произвољан” (стр. 730).[28] Штавише, когнитивне пристрасности могу бити контролисане. Једна техника смањивања пристрасности има за циљ да подстицањем појединца на коришћење контролисане обраде, уместо аутоматске обраде смањи утицај когнитивних пристрасности.[29] Смањење фундаменталне грешке атрибуције и информисање учесника да ће бити одговорни за своје атрибуције[30] директно утиче на повећање тачне атрибуције. Обука је такође показала да смањује когнитивну пристрасност.

Чести теоретски узроци неких когнитивних пристрасности[уреди]

  • Ограничена рационалност - ограничења оптимизације и рационализације
    • Теорија перспективе
    • Умни предрачун
    • Прилагодљиве пристрасности - заснивање одлука на основу ограничених информација и фаворизовати их на основу цене да не будемо у праву
  • Замена атрибута - доношење тешких, комплексних процена тако што их несвесно замењујемо лакшим проценама[31]
  • Теорија атрибуције - проучава процес којим људи долазе до узрочних објашњења [32]
    • Упадљивост
    • Наивни реализам
  • Когнитивна дисонанцa и у сродству са тим:
    • Управљање утисцима
    • Теорија самоспознаје
  • Хеуристика процене и доношења одлука обухвата:
    • Хеуритику доступности
    • Хеуристичка репрезентативност - процењивање вероватноће на основу сличности[33]
    • Хеуристика утицаја - заснивање одлука на основу емотивне реакције, а не на прорачуну ризика и користи[34]
  • Неке теорије емоција као што су:
    • Двофакторна теорија емоција
    • Хипотеза о соматским маркерима[35]
  • Илузија самоиспитивања
  • Погрешно тумачење или злоупотреба статистике

Индивидуалне разлике у пристрасности доношења одлука[уреди]

Изгледа да људи имају стабилне индивидуалне разлике у њиховој подложности доношењу одлука као што су превелико самопоуздање, привремено дисконтовање и слепа тачка пристрасности.[36] Међутим, ови стабилни нивои пристрасности унутар појединца се могу променити. Учесници у експериментима, који су гледали видео снимке тренинга и играли игре за смањење пристрасности, су показали средњу до високу редукцију како одмах тако и до три месеца касније у оној мери у којој су показивали осетљивост на шест когнитивних пристрасности: усидравање, слепа тачка пристрасности, пристрасност потврде, фундаментална грешка атрибуције, пристрасност пројекције и репрезентативност.[37]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Haselton, M. G.; Nettle, D. & Andrews, P. W. (2005). The evolution of cognitive bias. (PDF). In D. M. Buss (Ed.), The Handbook of Evolutionary Psychology: Hoboken, NJ, US: John Wiley & Sons Inc. стр. 724—746. 
  2. ^ Bless, H.; Fiedler, K. & Strack, F. (2004). Social cognition: How individuals construct social reality. Hove and New York: Psychology Press. 
  3. ^ Kahneman, D.; Tversky, A. (1972). „Subjective probability: A judgment of representativeness” (PDF). Cognitive Psychology. 3 (3): 430—454. doi:10.1016/0010-0285(72)90016-3. 
  4. 4,0 4,1 Ariely, Dan (2008). Predictably Irrational: The Hidden Forces That Shape Our Decisions. New York, NY: HarperCollins. ISBN 978-0-06-135323-9. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Tversky, A. & Kahneman, D. (1974). „Judgement under uncertainty: Heuristics and biases”. Science. 185 (4157): 1124—1131. Bibcode:1974Sci...185.1124T. PMID 17835457. doi:10.1126/science.185.4157.1124. 
  6. ^ Bless, H.; Fiedler, K. & Strack, F. (2004). Social cognition: How individuals construct social reality. Hove and New York: Psychology Press. 
  7. ^ Predrag R. Teovanović (2013). "Sklonost kognitivnim pristrasnostima".
  8. ^ Kahneman, D., Slovic, P., & Tversky, A. (1982). Judgment under uncertainty: Heuristics and biases (1st ed.). Cambridge University Press.
  9. ^ Simon, H. A. (1955). „A behavioral model of rational choice”. The Quarterly Journal of Economics. 69 (1): 99—118. JSTOR 1884852. doi:10.2307/1884852. 
  10. ^ Pfister, H.-R.; Böhm, G. (2008). „The multiplicity of emotions: A framework of emotional functions in decision making”. Judgment and Decision Making. 3: 5—17. 
  11. ^ Wang, X. T.; Simons, F.; Brédart, S. (2001). „Social cues and verbal framing in risky choice”. Journal of Behavioral Decision Making. 14 (1): 1—15. doi:10.1002/1099-0771(200101)14:1<1::AID-BDM361>3.0.CO;2-N. 
  12. ^ Kahneman, D.; Tversky, A. (1972). "Subjective probability: A judgment of representativeness". Cognitive Psychology
  13. 13,0 13,1 Baumeister, R. F.; Bushman, B. J. (2010). Social psychology and human nature: International Edition. Belmont, USA: Wadsworth. стр. 141. 
  14. ^ Tversky, A. & Kahneman, D. (1983). „Extensional versus intuitive reasoning: The conjunction fallacy in probability judgement” (PDF). Psychological Review. 90 (4): 293—315. doi:10.1037/0033-295X.90.4.293. 
  15. ^ Schacter, D.L. (1999). „The Seven Sins of Memory: Insights From Psychology and Cognitive Neuroscience”. American Psychologist. 54 (3): 182—203. PMID 10199218. doi:10.1037/0003-066X.54.3.182. 
  16. 16,0 16,1 Hoorens, V. (1993). „Self-enhancement and Superiority Biases in Social Comparison”. Ур.: Stroebe, W.; Hewstone, Miles. European Review of Social Psychology 4. Wiley. 
  17. ^ Mahoney, M. J. (1977). „Publication prejudices: An experimental study of confirmatory bias in the peer review system”. Cognitive Therapy and Research. 1 (2): 161—175. doi:10.1007/bf01173636. 
  18. ^ Jermias, J. (2001). „Cognitive dissonance and resistance to change: The influence of commitment confirmation and feedback on judgement usefulness of accounting systems”. Accounting, Organizations and Society. 26 (2): 141—160. doi:10.1016/s0361-3682(00)00008-8. 
  19. ^ Plous, Scott (1993). The psychology of judgment and decision making. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-050477-6.
  20. ^ Fiedler K (1991). „The tricky nature of skewed frequency tables: An information loss account of distinctiveness-based illusory correlations”. Journal of Personality and Social Psychology. 60 (1): 24—36. doi:10.1037/0022-3514.60.1.24. 
  21. ^ Iverson GL, Brooks BL, Holdnack JA (2008). „Misdiagnosis of Cognitive Impairment in Forensic Neuropsychology”. Ур.: Heilbronner RL. Neuropsychology in the Courtroom: Expert Analysis of Reports and Testimony. New York: Guilford Press. стр. 248. ISBN 9781593856342. 
  22. 22,0 22,1 Stojadinović, P. (2017). "50 kognitivnih pristrasnosti za koje treba da znate". ISBN 978-86-86059-71-0.
  23. ^ Evans, Jonathan; Newstead, Stephen; Byrne, Ruth (1993). Human Reasoning: The Psychology of Deduction. Lawrence Erlbaum Associates, Publishers. p. 243. ISBN 9780863773136. Retrieved 26 January 2017.
  24. ^ „The Barnum Demonstration”. psych.fullerton.edu. Приступљено 2018-10-10. 
  25. ^ Sutherland, Stuart (2007) Irrationality: The Enemy Within Second Edition (First Edition 1994) Pinter & Martin. ISBN 978-1-905177-07-3
  26. ^ Günter Radden; H. Cuyckens (2003). Motivation in language: studies in honor of Günter Radden. John Benjamins. стр. 275. ISBN 978-1-58811-426-6. 
  27. ^ Marcus Buckingham; Ashley Goodall. „The Feedback Fallacy” (March-April 2019). Harvard Business Review. 
  28. ^ Haselton, M. G.; Nettle, D. & Andrews, P. W. (2005). The evolution of cognitive bias. In D. M. Buss (Ed.), The Handbook of Evolutionary Psychology: Hoboken, NJ, US: John Wiley & Sons Inc. стр. 724—746. 
  29. ^ Baumeister, R. F.; Bushman, B. J. (2010). Social psychology and human nature: International Edition. Belmont, USA: Wadsworth. 
  30. ^ Tetlock, P. E. (1985). „Accountability: A social check on the fundamental attribution error”. Social Psychology Quarterly. 48 (3): 227—236. JSTOR 3033683. doi:10.2307/3033683. 
  31. ^ Kahneman, Daniel; Shane Frederick (2002). „Representativeness Revisited: Attribute Substitution in Intuitive Judgment”. Ур.: Thomas Gilovich; Dale Griffin; Daniel Kahneman. Heuristics and Biases: The Psychology of Intuitive Judgment. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 49—81. ISBN 978-0-521-79679-8. OCLC 47364085. 
  32. ^ Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet (2018) "Teorije_atribucije"
  33. ^ Tversky, Amos; Daniel Kahneman (27. 9. 1974). „Judgment under Uncertainty: Heuristics and Biases”. Science. 185 (4157): 1124—1131. Bibcode:1974Sci...185.1124T. PMID 17835457. doi:10.1126/science.185.4157.1124. 
  34. ^ Slovic, Paul; Melissa Finucane; Ellen Peters; Donald G. MacGregor (2002). „The Affect Heuristic”. Ур.: Thomas Gilovich; Dale Griffin; Daniel Kahneman. Heuristics and Biases: The Psychology of Intuitive Judgment. Cambridge University Press. стр. 397—420. ISBN 978-0-521-79679-8. 
  35. ^ Miroslava Trajkovski (2015). „Hipoteza o somatskim markerima” (PDF). 
  36. ^ Scopelliti, Irene; Morewedge, Carey K.; McCormick, Erin; Min, H. Lauren; Lebrecht, Sophie; Kassam, Karim S. (2015-04-24). „Bias Blind Spot: Structure, Measurement, and Consequences”. Management Science. 61 (10): 2468—2486. doi:10.1287/mnsc.2014.2096. 
  37. ^ Morewedge, Carey K.; Yoon, Haewon; Scopelliti, Irene; Symborski, Carl W.; Korris, James H.; Kassam, Karim S. (2015-10-01). „Debiasing Decisions Improved Decision Making With a Single Training Intervention”. Policy Insights from the Behavioral and Brain Sciences. 2 (1): 129—140. ISSN 2372-7322. doi:10.1177/2372732215600886. 

Спољашње везе[уреди]