Коле Ангеловски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коле Ангеловски
Пуно име Никола Ангеловски
Друга имена Коле
Датум рођења (1943-03-14)14. март 1943.(75 год.)
Место рођења Скопље
Македонија
Активни период 1962 -
Занимање глумац
IMDb веза

Никола „Коле“ Ангеловски (14. март 1943, Скопље, Македонија) је југословенски и македонски глумац, режисер и сценариста. Рођен је у породици у којој је мајка била учитељица а отац свештеник, тако да се рано почео бавити рецитовањем и глумом,а у музичку школу је пошао са 7 година.Тетка му је била филмска и позоришна редитељка Тодорка Кондова Зафировска, прва жена редитељ у Македонији. Када се дечак који је глумио у Тодоркиној радио драми разболео,на њен предлог заменио га је Коле и од тада није престао да се бави глумом. Пошто се определио за Факултет драмских уметности у Београду,имао је подршку у породици. Његов отац прота Боривоје је био познат у Скопљу,тако да су Колета од малена сви познавали. Прочуло се да ће студирати глуму у Београду,а суграђани су коментарисали: "Добро, добро и то је нека школа".Тако је почело. Прва улога Владе Трефа у филму "Саша" му је донела дебитантску награду у Пули и отворила врата за улоге које су се низале "Лито виловито", "Три", "Доћи и остати", "Човек од свита".За филм “Доћи и остати” (1965)добија Сребрну арену Пулског фестивала.Новије генерације га знају као Мачка иѕ филма "Сабирни центар" чије се реплике и дан данас користе у жаргону. Временом почиње да се бави режијом, драмским писањем и продукцијом. За свој режијски првенац филм "Уклети смо, Ирина" Коле добија награду Кокан Ракоњац 1973 на Пулском фестивалу. "Викенд мртваца" кмедија из 1988. у његовој режији проглашен је за најгледанији македонски филм икад. Коле Ангеловски ради и као позоришни режисер и глумац широм Македоније. Француски је зет, ожењен Жаном са којом има три ћерке,а упознали су се 1965. године,на снимању студентског филма свог пријатеља Мирослава Јокића.

[1]

Улоге[уреди]

Филмографија глумца Коле Ангеловски
Год. Назив Улога
1962. Саша Влада Треф
1964. Код судије за прекршаје
1964. Народни посланик Младен
1964. Поподне
1964. Лито виловито
1965. Доћи и остати Гаса
1965. Седма тура
1965. Три
1965. Човик од свита Никола
1966. До победата и по неа Боро
1966. Коњух планином Пушо
1966. Сретни умиру двапут Радојица, млади скојевац
1966. Време љубави
1967. Мементо
1967. Македонска крвава свадба (као Коле Ангеловски)
1967. Да видам, да видам што да бидам Диди
1967. Тврђава силеџија Петер
1969. Лукава удовица
1969. Свекник
1969. Прозори
1969. Cross country
1969. Битка на Неретви Жика
1970. Храњеник
1971. Жеђ поп Ефтим
1971. У гори расте зелен бор Маркеза
1971. Македонски део пакла Цане
1973. Пикник на фронту Зепо
1973. Сутјеска партизан
1975. Познајете ли Павла Плеша?
1975. Синови Слуга трифун
1975. Светецот од Слатина
1975. Волшебното самарче
1977. Нели ти реков (ТВ)
1978. Златни години
1979. Наши години (ТВ серија) Фискултурничарот
1980. Учителот
1980. Оловна бригада Стево
1981. Црвени коњ Сујде
1982. Јужна стаза
1983. Црвени коњ (ТВ серија)
1983. Бановић Страхиња Тимотије
1984. Комедијанти комичар
1984. Не рекох ли ти
1987. Хајде да се волимо полицајац Гага
1988. Сулуде године Максим Филиповић / Мек Лауд
1988. Азра
1989. Сабирни центар Мачак
1990. Северна грешка
1990. Станица обичних возова
1991. У име закона (серија) Зајко Кокорајко
1991. Свемирци су криви за све командир милиције
1992. Дама која убија Командир
2003. Време за плаћење режисер
2007. Наша мала клиника Марко, "Љупче"
2008. Неки чудни људи

Референце[уреди]

  1. ^ Искуства са светским звездама (преузето иѕ часописа Спона,2012.) „Играо сам и са светским глумачким именима, Орсоном Велсом, Ричардом Бартоном, Елизабетом Тејлор...Они су били мало на дистанци. Нису се много мешали са нама. Међутим, Јул Бринер је свако вече после снимања седео са нама. Лепо је певао, пио је црно вино, а када би испразнио чашу, последњу кап би увек пролио на главу, протрљао је, загризао чашу зубима, сломио је и бацио. Сергеј Бондарчук је био права људина. Франко Неро је био веома комуникативан и пријатан тип. Али, било ми је криво што је за филм “Бановић Страхиња” добио хонорар од 250.000 долара плус 5.000 долара увек када би се попео на коња, а мој цео хонорар је био 5.000 долара. Ричард Бартон, са ким сам снимао “Сутјеску”, дневно је пио по литар вотке са ђусом. Могао је да ради само до подне. Имали смо сцену када је око 14 часова требао да приђе мени и Љубиши Самарџићу. Толико је био пијан да није могао ни да хода. Поставили су двојицу статиста, као неких телохранитеља, да га држе. Међутим, када је на њега дошао ред да глуми, текст је изговорио без и једне грешке. На снимању је била и Елизабет Тејлор. Они су били смештени на Тјентишту, у Титовој вили, а Самарџић, Борис Дворник и ја у баракама поред њих. Са снимања су нас поподне враћали хеликоптером, а Бартон, мртав пијан лежи у крилу неких секретарица. Када смо слетели дочекала га је Лиз - сва у белом. Он иде према њој, фоторепортери сликају, они се грле и љубе и улазе у вилу. Пет минута касније оданде се чује цика и вика, а потом излази Лиз са модром “шљивом” на оку. Сви ти људи, са којима сам радио и и понекад и дружио били посебни на свој начин. Тако и Орсон Велс, људескара, два метра висок и чини ти се толико широк. Са њим сам играо у “Неретви”. У време снимања, био сам војник ЈНА и новинар. Писао сам за разне новине. Новинари су тада тешко долазили до великих звезда. Нико, рецимо, није имао интервју са Павлом Вујисићем. Ја сам са њим објавио интервју на целој страници “Нове Македоније”. Правио сам разговоре и са Јул Бринером, Харди Кригером, Силвом Кошћином, Бондарчуком... Током снимања “Неретве”, Велс је био смештен у Мостару, а ми у Јабланици. Режисер Булајић ме упознао са њим, уз напомену: “Ово је наш Мики Руни”. Искористио сам прилику и упитао га за интервју. Пристао је, али ми је већ сутрадан рекао да није расположен и да ће уместо њега одговарати његова секретарица, Олгица Палинкаш, хрватска мађарица, која зна све о њему. Она му је заправо била љубавница. Тада је имала 25, а он 56 година. Рекла ми је да јој је Велс дао ауто и да можемо да се извеземо негде изван Мостара. Тако смо се обрели на Неретви у једном старом турском месташцу, лепом и за сликање. Она је била еротско - сексуално расположена, па сам то искористио да јој поставим и пар питања за тадашње еротеске магазине “Старт” и “Чик”. Када смо се после три сата вратили, чланови екипе ми углас повикаше: “Бежи Коле, убиће те!” Велс, који је предходно попио две литре вискија, љут као рис и љубоморан као пас, силази низ степенице усправљен као гризли. Олгица није стигла ни да зуцне, а он јој је већ залепио шамар. Потом је псујући јурнуо за мном. Једва су га зауставили. После три дана, када се Велс охладио дознао сам о чему се радило. Олгица је у кујунџијском дућану у Мостару ѕамерачила сребрну огрлицу стару 300 – 400 година вредну 5.000 долара. Велс није хтео да јој купи, а она, да би му се осветила, хтела самном да га направи љубоморног. На крају је ту огрлицу, ипак, купио.

Спољашње везе[уреди]