Коло српских сестара

Из Википедије, слободне енциклопедије

Коло српских сестара је женско културно-просвјетно, патриотско, ванстраначко и хуманитарно друштво основано 1903. године у Београду. Међу оснивачима друштва истичу се Надежда Петровић, Делфа Иванић, Катарина Миловук, Драга Љочић, Анђелија Станчић, Бранислав Нушић и Иван Иванић.

Обласне организације Кола српских сестара осниване су у многим подручјима где живе Срби.

Историја[уреди]

Оснивање[уреди]

Свест о неопходности организације акције на територији Старе Србије и Македоније кулминирала је након слома Илинденског устанка. Српска национална борба у тим крајевима до тада се сводила само на пропаганду преко школа и конзула (Приштина, Скопље, Битољ, Солун), а њихов рад је делимично блокиран, након Мајског преврата у Србији (1903). Политичка и интелектуална елита су, увиђајући немоћ државе, решиле да се самоорганизују и формрају различитих грађанских удружења са циљем подизања свести о националној припадности код српског становништва.[1]

На идеју о оснивању женског удружења са циљем јачања националне свести везане за ослобођење „поробљене браће“, како оне на југу, под турском влашћу, тако и оне на северу и западу, под аустроугарском влашћу, те помоћ угроженима, без обзира на национално и верско опредељење,[2] дошла је Надежда Петровић, која је средином 1903. водила разговоре са Делфом Иванић, женом тадашњег српског конзула у Скопљу. Своју идеју је изложила Надежда је у кући свог оца Мите Петровића, где је окупила виђеније грађане,[3] махом супруге јавних радника.[4]

Оснивачка скупштина удружења је одржана на Велику госпојину, 15/28. августа 1903, у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу,[2] пред око три хиљаде жена. У то време на оснивање женских удружења није се гледало благонаклоно, због неоправдане неповерљивости на рад жена уопште. Из тог разлога, да би се што брже афирмисало у јавности, имајући у виду њен друштвени утицај, за прву председницу Кола је изабрана Савка Суботић, која је важила за умну жену, великог заговорника националне слободе војвођанских Срба у Аустроугарској, са великим искуством на пољу афирмације српског националног идентитета[5] и хуманитарног рада. За потпредседницу је изабрана Делфа Иванић, а за секретарицу Надежда Петровић.[3] Име удружења дао је Бранислав Нушић, а прва Правила Кола српских сестара написали су Бранислав Нушић и Иван Иванић[2] 1907.[5]

Прва акција је био добротворни концерт у Народном позоришту, са циљем прикупљања помоћи за пострадале у Македонији. За ту прилику Надежда је сама саставила програм, декор је урадио вајар Ђорђе Јовановић. Један од дародаваца је био и краљ Петар I, који је по свом ађутанту послао прилог од 1.000 динара у злату.[2]

У зиму 1903. Надежда Петровић и Милица Добри (потпредседница Кола) на планини Козјак су разделиле помоћ збеговима.[6]

Након оснивања удружења, започело је и формирање одбора Кола широм Краљевине Србије, који су прикупљали новац и слали га Главном одбору у Београду, да га распоређује према потребама.[2]

Крајем 1906, Савка Суботић се повукла из здравствених разлога, а на место нове председнице Кола дошла је Љубица Луковић. Исте године, на идеју потпредседнице Станиславе Сондермајер, Коло је 1906. покренуло сопствено гласило, календар за четири вероисповести: православну, католичку, јеврејску и муслиманску: Календар је изгледао као врсту народне читанке, симболичног назива „Вардар”, исказујући жељу о уједињењу. Први број календара су уредили Иван Иванић и Милојко Веселиновић и штампан је у 10.000, а затим доштампан у још 5.000 примерака. Уочи балканских ратова тираж „Вардара” је био 40.000 примерака. У „Вардару” су сарађивале значајне личности из науке, културе и уметности, док су у посебном делу објављивани извештаји о раду главног и месних одбора Кола. Последњи број „Вардара” је изашао 1940. за 1941. годину.[7]

Од 1906. Коло је организовало прве курсеве за добровољне болничарке. Тромесечни курсеви су се одржавали на Хируршком одељењу у Војној болници у Београду, а држали су их Војислав Суботић, син Савке Суботић и Роман Сондермајер, муж потпредседнице Станиславе Сондермајер.[7] Први курс је завршило тридесет полазница. Сваке године се организовао овакав тромесечни курс за нове полазнице, док су већ обучене болничарке долазиле петнаестодневни рад у болници и ново усавршавање, тако да је до почетка Балканских ратова било преко 200 обучених болничарки, а септембра 2012. организовани су и ванредни курсеви од десет дана, које је успешно завршило још 200 болничарки. Курсеве су организовала и друга женска друштва, тако да је пред било око 1500 обучених болничарки, које су стављене на расположење војном санитету.[8]

Коло није имало своје просторије, тек 1912. је добило собу у Дому Друштва „Свети Сава”, где се чувао „Вардар”, а састанци су се одржавали у основној школи код Саборне цркве.[7]

Балкански ратови[уреди]

У Првом балканском рату, Коло је организовало и одржавало IV резервну болницу са 140 кревета, која се налазила у два павиљона Основне школе „Цар Урош“ на Врачару.[8][9] Пошто Коло заправо није имало довољно средстава за оснивање болнице. Делфа Иванић и Љубица Луковић су се за помоћ обратиле Црвеном крсту и војном санитету, као и угледних књижевник, научницима и дипломатама широм Европе. Из иностранства су им највећу подршку пружиле Бланш Веснић, жена Миленка Веснић, српског посланика у Паризу, као и Мабел Грујић. Убрзо је помоћ почела да стиже са свих страна.[9]

Први рањеници су стигли из Куманова 26. октобра 1912. године. У њој је збринуто 964 рањеника од којих је 81 био официр. Поред чланица Кола, о болници су се бринуле и супруге дипломата и страних представника. Болница је функционисала од новчаних прилога и друге помоћи, којом су чланице Кола могле да помогну у још 47 болница на фронту.[8] Комплетна болница, са операционом салом, инструментима и материјалом је након рата, септембра 1913. поклоњена граду Приштини.[10]

Делфа Иванић је пратећи свог супруга, осим болнице у Београду, успела да организује још две болние у Драчу и Љешу.[11]

На предлог начелника санитета Лазара Генчића, у време Балканских ратова оснивани су прихватни центри, такозване чајџинице. У Београду, Нишу, Сталаћу, Параћину, Лапову, Младеновцу, рањеницима су кувале и служиле чај, топло млеко, супа за окрепљење. Осим ових акција, чланице Кола су организовале и шивење кошуља и рубља за рањенике.[8]

Први светски рат[уреди]

Почетком Првог светског рата, спаљена је комплетна архива, како чланице не би дошле у опасност. Канцеларија Кола се заједно са Владом 1914. повукла у Ниш. Чланице Кола су током рата, у отежаним условима, помагале колико су могле: израђивале рубље за војску, организовале деобу хране, помагале у сузбијању зараза и радиле као добровољне болничарке у болницама широм Србије. Неке од чланица су страдале током рата због свог родољубља, међу најбруталније примере спадају, чланица Врањског одбора, коју су Бугари на пијаци сасекли на комаде, председница и још једна чланица Смедеревског одбора, које су умрле у мађарском логору, од последица мучења. У епидемији пегавог тифуса 1915. негујући рањенике, као добровољне болничарке, су умрле Љубица Луковић у Нишкој и Надежда Петровић у Ваљевској болници.[10]

Након окупације земље 1915. рад свих удружења, па и Кола српских сестара је забрањен, а одбори си распуштени. Међутим, чланице су наставиле са радом, па су успеле да организују исхрану и смештај за децу и старе, а тајно су дотурале помоћ у заробљенике логоре и затворе у Београду и Митровици. Многе чланице Кола су прошле кроз Абланску голготу, а међу њима и њене истакнуте чланице: Милка Грујић, Мејбел Грјуић, Делфа Иванић.[10]

Чланице женских друштава које су напустиле земљу и нашле се у избеглиштву, такође су наставиле са радом. Прикупљале су помоћ на разне начине, оснивале нова друштва, попут Комитета српских жена у Паризу и Ници, који су организовале Станка Лозанић и Делфа Иванић. Чланице Комитета су радиле и као болничарке у две болнице у Ници, као и у болници код Тулона. Једна од најзначајнијих акција била је усмерена ка налажењу финансијске помоћи и слању пакета заробљеним војницима који су се налазили у логорима у Немачкој и Аустроугарској. Ове акције су организовеле Драга Љочић У Лозани, Мејбл Грујић у Берну, Мирка Грујић иМица Ћурчић у Хагу.[8] Осим тога, радиле су на прихватању избеглица, неговању оболелих и окупљању ђака.[10]

Међуратни период[уреди]

Након рата 1918. чланице су се поново окупиле у Београду и за нову председницу је изабрана Мирка Грујић. Друштво је наставило са радом, бринуло се о деци без родитеља, инвалидима, старицама које су остале без мужева и деце, борило се против велике беде, која је настала као последица рата. По правилима Кола српских сестра, формирани су и Коло барањских сестара, а на молбу из Словеније и Коло југословенских сестара, чији су извештаји о раду штампани у „Вардару” на словеначком језику.[12]

Почетком 1919. формиран је Дом инвалида у Делиградској улици, где су чланице друштва својим средствима реновирале једну разрушену зграду, у коме су бескућници добијали смештај, храну, одећу и лекове. Дом је након годину дана претворен у Занатско инвалидску школу, у којој су се инвалиди, учећи разне занате, оспособљавали за самосталан живот и кроз њу је до 1921. прошло око 4000 инвалида.[12]

Године 1920. је основана секција за вез и ношње. Коло је временом сакупило вредну колекцију народних ношњи из свих крајева Краљевине Југославије, са којом је учествовало на међународним изложбама, а у Дому се налазила стална изложба везова, ношњи, ћилима и чипки, која је почетком Другог светског рата већим делом уништена, док је преостали део 1947. предат Етнографском музеју.[13]

Године 1922. у Београду је основан интернат, у који су примане сиромашне девојчице, без обзира на етничку или верску припадност. Зграда Интерната се налазила у Франкопанској улици () број 11, у оквиру Дома Кола српских сестара, где су биле смештене просторије Друштва. Питомице интерната су слате у разне женске школе и имале су могућносд да прослављају све верске празнике. По одласку из Интерната Коло је одржавало везу с њима и настављало да им помаже, кад год им је то било потребно.[14]

Године 1926. је основан Мали универзитет. Предавања младима су у великој сали Дома Кола одржавали истакнути професори, међу њима Јован Цвијић, Исидора Секулић, Владимир Ђорђевић, Стеван Јаковљевић, Хасан Ребац и други.[13]

Коло се залагало за изједначавање грађанских права жена и мушкараца, посебно за право жена на школовање, запошљавање, наслеђивање и управу личном имовином, право гласа жена. Помагало је зидање и обнову многих цркава и манастира. Активно је учествовало у Народном женском савезу Краљевине успостављајући везе са другим сличним пацифичним организацијама у Европи, све до оснивања Мале женске Антанте, чији је главни циљ био борба за мир.[15]

Након Првог светског рата, Коло је успоставило сарадњу са сличним друштвима у другим словенским државама: Пољској, Чехословачкој, Бугарској, представљало је Краљевину Југославију на међународним конгресима и указивало солидарност са њима.[13]

Други светски рат[уреди]

Немачка команда у Београду је 1942, наредила председници Кола, Делфи Иванић, да преда имовину Кола председнику Београдске општине и тражила да им лично поднесе извештај о раду. Уочи тог догађаја, спаљена је архива Кола, због страха од одмазде. У немачкој команди, председници Кола поднет је упитник од 22 питања, тражећи јој да, између осталог, пристане на рад удружења под новим условима. Због датих одговора, Делфа Иванић је ухапшена, претресен јој је стан, а Колу је забрањен рад и одузете су му покретне и непокретне имовине. Председница је након одређеног времена пуштена.[16]

И поред забране, током Другог светског рата, чланице Кола радиле су „илегално“, у оквиру Секције Црвеног крста. Радиле су на заштити деце и младих, помагале избеглицама из усташке НДХ. У Бајиној Башти, где се налазило једно од највећих прихватилишта за избеглице, бринуле су посебно о деци. Слале су помоћ заробљеницима југословенске војске у немачким логорима, у Војној болници обилазиле болесне заробљенике пуштене из немачких логора. У сарадњи са Томом Максимовићем, комесаром за избеглице у Србији, шиле су одећу и рубље, плеле чарапе, сакупљале храну и лекове.[17]

Послератни период[уреди]

Нове комунистичке власти ФНРЈ су 1946. забраниле рад удружења и одузеле му сву покретну и непокретну имовину.[17] Председница Делфа Иванић је најпре ухапшена, али је захваљујући Јаши Продановићу, једном од оснивача Кола, потом пребачена у болницу.[18]

Године 1990. група жена у Београду обновила је рад Кола под принципима старе организације Кола српских сестара. Данас Коло има преко 20 одбора широм Србије, а активно је и у дијаспори.

Председнице кола српских сестара[уреди]

Признања[уреди]

  • Орден Белог орла V степена, на предлог Министра војног, на 25-годишњице рада (1928)[18]
  • Орден Светог Саве (1931). Исто одликовање су добиле и Мирка грујић, Делфа иванић, Полексија фотић и неколико председница одбора Кола[18]
  • Медаља Флоранс Најтингејл, за велику пожртвованост као добровољне болничарке, од Међународног црвеног крста, добиле су Делфа Иванић (1925), и Љубици Луковић постхумно (1925)[18]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]