Комуникација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Комуникација (од лат. commūnicāre са значењем „делити“[1]) представља чин преношења разумљиве информације. Комуникација захтева пошиљаоца, поруку и примаоца. Комуникација је важна активност коју чак и несвесно спроводимо у сваком тренутку нашег свакодневног живота. Често нисмо ни свесни да као индивидуе, комуницирамо са одређеном појавом или са више њих у исто време. Многи аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна активност у нашим дневним навикама.[2]

Пренос информација као најчешћи облик савремене комуникације, може се, како у историји, тако и данас одвијати:

  • у простору, при чему је потребно максимално смањити време потребно за пренос одређене инфорнације
  • у времену, о чему сведоче трајни записи

И ако има дугу историју, практично од постанка света, савремена комуникација остварује три основна начина:

  • говорним методама које користе живу реч
  • у писаној форми, која користи знакове и симболе, као што су на пример слова алфабета (што представља графичке комуникације )
  • визуелним ефектима, где се такође користе знакови и симболи, који су осмишљени као придруживање једне или више речи посматраном објекту.

Поруке које се шаљу путем комуницирања, могу имати различите намене у зависности од потреба индивидуе или организације, која комуницира. Ове поруке се користе да информишу, упитају, стимулишу, подстакну, наговоре, утичу, пруже знање или да забаве. Стога начин на који се остварује комуникација – креирање и слање поруке, најчешће зависи од неколико главних чинилаца:

  • Ситуације
  • Природе (садржаја) поруке
  • Броја људи којима је порука намењена, што је посебно значајно

Дефиниције комуникације[уреди]

Слично као и у многим сродним наукама, постоји више десетака, па чак и стотина различитих дефиниција комуникације и још увек нема једне коју би прихватила већина научника који се баве овим научним пољем.[3]

Харолд Ласвел, амерички политолог и комуниколог, описао је њене компоненте познатом, тзв. Ласвеловом формулом: '’Ко, каже шта, којим каналом, коме и с којим ефектом?’, али теоретичари комуникације нису се на томе задржали.[4]

Катхерина Милер у књизи „Теорија комуникације: перспективе, процеси и контексти“ (енгл. Communication Theories: Perspectives, Processes, and Contexts) даје преглед чак седамнаест различитих дефиниција комуникације кроз историју. Вивер, нпр. каже да комуникација „укључује све процедуре којима људи утичу једни на друге“,[5] а Ховс комуникацију назива „структурираним понашањем у простор-времену са симболичком одредницом“.[6]

У свима њима комуникација се проматра или као процес или као стварање значења или као пријенос одређене информације или поруке, а врло често и као комбинација двају погледа, или чак као све троје заједно.

Облици комуникација[уреди]

Облици и компоненте људске комуникације[уреди]

Људска комуникација дели се на вербалну комуникацију и невербалну комункацију.

Вербална комуникација је комуникација коју појединац остварује говоромписмом као записом говора), а невербална комуникација она коју остварује невербалним знаковима.

Основни комуникацијски алат људске комуникације је језик.

Појам језика означава три основна појма:

  1. специфичан језик који користи одређени народ или група говорника
  2. скуп назива (номенклатура), односно инструмент за именовање објеката који постоје у свету око нас
  3. оруђе за изражавање мисли унутар наших глава

Словенски комуниколог Франц Врег сматра да се језик треба проматрати на три основна нивоа:

  1. семантичкој, која проучава однос између језичних знакова и извањезичних објеката које ти знакови означавају
  2. синтактичкој, која проучава међусобни однос знакова
  3. прагматичкој, која успоставља однос између знака и његова корисника

Различити аутори истичу да је језик основни алат којим спознајемо сами себе, али и свет око себе. Њиме одражавамо, и поновно успостављамо нашу заједничку стварност. Без језика као инструмента комуникације готово не би било ни човека, ни људског друштва какво познајемо[7].

Теорије о комуникацији[уреди]

Постоји много различитих модела који описују комуникацијске процесе, почевши од најједноставнијих модела преноса поруке од пошиљатеља до приматеља кроз један канал. За њих је комуникација акција чији је циљ пренети поруку од једног пошиљатеља до другог. Има модела који комуникацију проматрају као интеракцију с циљем заједничког стварања поруке у којем је пошиљатељ истодобно и приматељ и обратно, а које се догађа кроз међусобну трансакцију поруке и повратне везе . Сви споменути приступи формирали су широко поље различитих теорија које описују комуникацију и њене феномене.

Клод Шенон и Ворен Вивер у својим радовима описали су модел комуникације, често називан и „мајком свих модела“, који се састоји од наизглед једноставног система који повезује извор или пошиљатеља информације, канал кроз који се информација шаље, приматеља или одредиште те буку која утиче на информацију током процеса преноса. У складу с погледима кибернетичке традиције, Шенон и Вивер комуникацију проматрају као део система којем је циљ доставити што је могуће тачнију и неизмењену информацију, на коју утичу различите сметње или „бука у каналу“. Што је бука мања, мања је и неизвесност око саме информације и обрнуто – повећање буке у каналу повећава вероватноћа да ће информација бити пренесена само деломично или да ће бити криво реинтерпретирана, па се тиме ствара неизвесност око јавне информације.

Хрватски комуниколог Даријо Черепинко у својем уџбенику[8] као најважније наводи следеће теорије:

1. Теорије које се баве стварањем и преношењем значења

2. Теорије интерперсоналне комуникације

3. Теорије групне комуникације и комуникације у организацијама

4. Реторика

5. Теорије масовне комуникације

6. Интеркултурална комуникација и комуникација између родова

Нивои и контексти комуницирања[уреди]

Комуникација је процес размене мисли, осећаја и порука који се нужно одвија кад год постоји интеракција (међуоднос, међуделовање). Комуникација је део обиљежја појединих народа или група људи, па је у међународним односима врло важно познавати културу и традицију суговорника да би се могло успешно комуницирати. Због тога је комуникација темељ међуљудских односа. Нивои комуникације могу бити: породичне (комуникација између чланова породице), племенске (племићке породице које имају обичаје и стандарде комуницирања), емотивне, рационалне итд. Ниво комуницирања има толико колико има и друштвених нивоа. Свака комуникација зависи од контекста комуницирања.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Harper, Douglas. „communication”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2013-06-23. 
  2. C.E. Shannon. „A Mathematical Theory of Communication” (PDF). Math.harvard.edu. Приступљено 2017-05-01. 
  3. Čerepinko, D. (2012.): Komunikologija: Kratki pregled najvažnijih teorija, pojmova i principa; Veleučilište u Varaždinu, Varaždin (str. 13)
  4. Rogers, Everett (1994). A History of Communication Study: A Biological Approach. NY: The Free Press. стр. 3. 
  5. Shannon, C. E., & Weaver, W. (1949). The mathematical theory of communication. Urbana, Illinois: University of Illinois Press
  6. Leonard C. Hawes (21. 5. 2009). „Toward a hermeneutic phenomenology of communication”: 30—41. doi:10.1080/01463377709369261. 
  7. Čerepinko, D. (2012.): Komunikologija; Veleučilište u Varaždinu (str. 14)
  8. Черепинко, Д. (2012.): Комуникологија: Кратки преглед најважнијих теорија, појмова и принципа; Велеучилиште у Вараждину, Вараждин

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]