Комуникација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Комуникација (од лат. commūnicāre са значењем „делити“[1]) представља чин преношења разумљиве информације. Комуникација захтева пошиљаоца, поруку и примаоца. Комуникација је важна активност коју чак и несвесно спроводимо у сваком тренутку нашег свакодневног живота. Често нисмо ни свесни да као индивидуе, комуницирамо са одређеном појавом или са више њих у исто време. Многи аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна активност у нашим дневним навикама.[2]

Пренос информација као најчешћи облик савремене комуникације, може се, како у историји, тако и данас одвијати:

  • у простору, при чему је потребно максимално смањити време потребно за пренос одређене инфорнације
  • у времену, о чему сведоче трајни записи

И ако има дугу историју, практично од постанка света, савремена комуникација остварује три основна начина:

  • говорним методама које користе живу реч
  • у писаној форми, која користи знакове и симболе, као што су на пример слова алфабета (што представља графичке комуникације )
  • визуелним ефектима, где се такође користе знакови и симболи, који су осмишљени као придруживање једне или више речи посматраном објекту.

Поруке које се шаљу путем комуницирања, могу имати различите намене у зависности од потреба индивидуе или организације, која комуницира. Ове поруке се користе да информишу, упитају, стимулишу, подстакну, наговоре, утичу, пруже знање или да забаве. Стога начин на који се остварује комуникација – креирање и слање поруке, најчешће зависи од неколико главних чинилаца:

  • Ситуације
  • Природе (садржаја) поруке
  • Броја људи којима је порука намењена, што је посебно значајно

Дефиниције комуникације[уреди]

Слично као и у многим сродним наукама, постоји више десетака, па чак и стотина различитих дефиниција комуникације и још увек нема једне коју би прихватила већина научника који се баве овим научним пољем.[3]

Харолд Ласвел, амерички политолог и комуниколог, описао је њене компоненте познатом, тзв. Ласвеловом формулом: '’Ко, каже шта, којим каналом, коме и с којим ефектом?’, али теоретичари комуникације нису се на томе задржали.[4]

Катхерина Милер у књизи „Теорија комуникације: перспективе, процеси и контексти“ (енгл. Communication Theories: Perspectives, Processes, and Contexts) даје преглед чак седамнаест различитих дефиниција комуникације кроз историју. Вивер, нпр. каже да комуникација „укључује све процедуре којима људи утичу једни на друге“,[5] а Ховс комуникацију назива „структурираним понашањем у простор-времену са симболичком одредницом“.[6]

У свима њима комуникација се проматра или као процес или као стварање значења или као пријенос одређене информације или поруке, а врло често и као комбинација двају погледа, или чак као све троје заједно.

Облици комуникација[уреди]

Невербална комуникација[уреди]

Невербална комуникација описује процесе преношења типа информација у облику нелингвистичких репрезентација. Примери невербалне комуникације су хаптична комуникација, хронемична комуникација, гестикулација, говор тела, мимика, контакт очима, и начин одевања. Невербална комуникација се такође односи на намеру поруке. Примери намере су добровољни, намерни покрети попут руковања или намигивања, као и нехотични, као што је знојење.[7] Говор исто тако садржи невербалне елементе познате парајезик, e.g. ритам, интонација, темпо, и нагласак. То највише утиче на комуникацију на подсвестном нивоу и успоставља поверење. Слично томе, писани текстови садрже невербалне елементе као што је стил рукописа, просторно уређење речи и употреба емотикона ради преношења емоција.

Невербална комуникација демонстрира један од Вазлавикових закона: „не можете да не комуницирате”. Након што близина формира свестност, жива бића почињу да тумаче све примљене сигнале.[8] Сврха неких функција невербалне комуникације код људи је да допуне и илуструју, да ојачају и нагласе, да замене и надоместе, да контролишу и регулишу, и да противрече деновативној поруци.

На невербалне знаке се људи у знатној мери ослањају при изражавању комуникације и при интерпретирању комуникације других, и они могу да замене или надоместе вербалне поруке. Међутим, невербална комуникација је двосмислена. Кад су вербалне поруке у контрадикцији са невербалним порукама, посматрање невербалног понашање се користи за расуђивање ставова и осећаја других особа, пре него да се подразумева да је сама вербална комуникација истинита.

Постоји неколико разлога зашто невербална комуникација игра виталну улогу у комуникацији:

„Невербална комуникација је свеприсутна.”[9] Она је део сваког појединачног комуникационог чина. Да би постојала тотална комуникација, сви невербални канали као што су тело, лице, глас, изглед, додир, растојање, временски размаци, и други фактори окружења морају бити ангажовани током интеракције лице-у-лице. Писана комуникација исто тако може да има невербалне карактеристике. Електронска пошта и веб ћаскање омогућавају саговорницима да промене фонт и боју текста, позадину, емотиконе, и величину слова да би се изразили невербални знаци у вербалном медијуму.

„Невербална понашања су мултифункционална.”[10] Мноштво различитих невербалних канала се симултано користи при чину комуникације, што пружа могућност симултане размене више порука.

„Невербално понашање може да формира универзални језички систем.”[10] Смејање, плакање, показивање, миловање и зурење су невербална понашања која се могу користити и која други људи могу разумети независно од националности. Такви невербални сигнали омогућавају најосновнију форму комуникације кад вербална комуникација није ефективна услед језичких баријера.

Вербална комуникација[уреди]

Вербална комуникација је говорно или писано преношење поруке. Људски језик се може дефинисати као систем симбола (покекад познатих као лексема) и граматичких правила путем којих се манипулишу симболи. Реч „језик” се такође односи на заједничка својства језика. Учење језика се нормално најинтензивније одвија током људског детињства. Велика већина од хиљада постојећих људских језика користи обрасце звукова или гестикулација као симболе који омогућавају комуникацију. Језици имају тенденцију да деле одређена својства, мада постоје изузеци. Не постоји дефинитивно разграничење између језика и дијалекта. Конструисани језици као што је Есперанто, програмски језици, и разни математички формализми нису неопходно ограничени својствима која су заједничка за људске језике.

Као што је раније поменуто, језик може да буде карактерисан као симболички. Чарлс Огден и И. А. Ричардс су развили модел троугла значења да би објаснили симбол (релацију међу речима), означену ствар (ствар коју симбол описује), и значење (мисао која је асоцирана са речју и предметом).

Својствима језика руководе правила. Језик следи фонолошка правила (звукове који се јављају у језику), синтаксна правила (аранжман речи и интерпункцију реченице), семантичка правила (договорено значење речи), и прагматичка правила (значење изведено из контекста). Значења која су везана за речи могу бити дословна или другачије позната као денотативна; везана за предмет дискусије, или, значења која узимају контекст и релације у обзир, иначе позната као конотативна; везана за осећања, историју и динамику моћи међу особама које комуницирају.[11]

Писана комуникација и њен историјски развој[уреди]

Временом су форме и идеје о комуникацији еволуирали кроз континуирано напредовање технологије. Напреци обухватају психологију комуникација и медија, једно ново поље студирања.

Напредак писане комуникације се може поделити на три „револуције информационе комуникације”:[12]

  1. Писана комуникација се првобитно појавила у виду употребе пиктограма. Пиктограми су били направљени од камена, и стога писана комуникација није иницијално била мобилна. Дошло је до разваја стандардизованих и поједностављених форми пиктограма.
  2. До следећег корака је дошло кад је за писање почео да се користи папир, папирус, глина, восак, и други медији са заједничким системом писања, што је довело до прилагодљивих алфабета. Комуникација је постала мобилна.
  3. Финалну фазу карактерише пренос информација путем контролисаних таласа електромагнетне радијације (i.e., радио, микроталасно, инфрацрвено) и других електронских сигнала.

Комуникација је стога процес путем кога се значење приписује и конвертује у покушају креирања заједничког разумевања. Грегори Бејтсон је то назвао „репликацијом таутологија у свемиру”.[13] Овај процес, који захтева огроман репертоар вештина у међуљудској спознаји, слушању, посматрању, говору, испитивању, анализи, гестовима и евалуацији омогућава колаборацију и кооперацију.[14]

Облици и компоненте људске комуникације[уреди]

Људска комуникација дели се на вербалну комуникацију и невербалну комункацију.

Вербална комуникација је комуникација коју појединац остварује говоромписмом као записом говора), а невербална комуникација она коју остварује невербалним знаковима.

Основни комуникацијски алат људске комуникације је језик.

Појам језика означава три основна појма:

  1. специфичан језик који користи одређени народ или група говорника
  2. скуп назива (номенклатура), односно инструмент за именовање објеката који постоје у свету око нас
  3. оруђе за изражавање мисли унутар наших глава

Словенски комуниколог Франц Врег сматра да се језик треба проматрати на три основна нивоа:

  1. семантичкој, која проучава однос између језичних знакова и извањезичних објеката које ти знакови означавају
  2. синтактичкој, која проучава међусобни однос знакова
  3. прагматичкој, која успоставља однос између знака и његова корисника

Различити аутори истичу да је језик основни алат којим спознајемо сами себе, али и свет око себе. Њиме одражавамо, и поновно успостављамо нашу заједничку стварност. Без језика као инструмента комуникације готово не би било ни човека, ни људског друштва какво познајемо[15].

Теорије о комуникацији[уреди]

Постоји много различитих модела који описују комуникацијске процесе, почевши од најједноставнијих модела преноса поруке од пошиљатеља до приматеља кроз један канал. За њих је комуникација акција чији је циљ пренети поруку од једног пошиљатеља до другог. Има модела који комуникацију проматрају као интеракцију с циљем заједничког стварања поруке у којем је пошиљатељ истодобно и приматељ и обратно, а које се догађа кроз међусобну трансакцију поруке и повратне везе . Сви споменути приступи формирали су широко поље различитих теорија које описују комуникацију и њене феномене.

Клод Шенон и Ворен Вивер у својим радовима описали су модел комуникације, често називан и „мајком свих модела“, који се састоји од наизглед једноставног система који повезује извор или пошиљатеља информације, канал кроз који се информација шаље, приматеља или одредиште те буку која утиче на информацију током процеса преноса. У складу с погледима кибернетичке традиције, Шенон и Вивер комуникацију проматрају као део система којем је циљ доставити што је могуће тачнију и неизмењену информацију, на коју утичу различите сметње или „бука у каналу“. Што је бука мања, мања је и неизвесност око саме информације и обрнуто – повећање буке у каналу повећава вероватноћа да ће информација бити пренесена само деломично или да ће бити криво реинтерпретирана, па се тиме ствара неизвесност око јавне информације.

Хрватски комуниколог Даријо Черепинко у својем уџбенику[16] као најважније наводи следеће теорије:

1. Теорије које се баве стварањем и преношењем значења

2. Теорије интерперсоналне комуникације

3. Теорије групне комуникације и комуникације у организацијама

4. Реторика

5. Теорије масовне комуникације

6. Интеркултурална комуникација и комуникација између родова

Нивои и контексти комуницирања[уреди]

Комуникација је процес размене мисли, осећаја и порука који се нужно одвија кад год постоји интеракција (међуоднос, међуделовање). Комуникација је део обиљежја појединих народа или група људи, па је у међународним односима врло важно познавати културу и традицију суговорника да би се могло успешно комуницирати. Због тога је комуникација темељ међуљудских односа. Нивои комуникације могу бити: породичне (комуникација између чланова породице), племенске (племићке породице које имају обичаје и стандарде комуницирања), емотивне, рационалне итд. Ниво комуницирања има толико колико има и друштвених нивоа. Свака комуникација зависи од контекста комуницирања.

Баријере за ефективност[уреди]

Баријере за ефективну комуникациу могу да зауставе или изобличе поруку или намеру поруке која се преноси. То може да резултира у неуспеху процеса комуникације или да узрокује нежељени ефекат. Тиме су обухваћени филтрирање, селективна перцепција, преоптерећење информацијама, емоције, језик, ћутање, комуникацијски страх, родне разлике и политичку исправност.[17]

Тиме су исто тако обухваћени одсуство примене комуникације која „одговара знању”, до чега долази кад особа користи двосмислене или комплексне правне изразе, медицински жаргон, или описе ситуације или окружења које реципијент не разуме.

  • Физичке баријере - Физичке баријере се обично јављају услед природе окружења. Један пример тога је природна баријера која постоји ако је особље лоцирано у различитим зградама или на различитим локацијама. Слично томе, лоша или застарела опрема, посебно пропуст менаџмента да уведе нове технологије, може исто тако да буде проблем. Недостатак особља је још један фактор који често доводи до комуникационих потешкоћа у организацији.
  • Системски дезајн - Омашке дизајна система се односе на проблеме са структурама или система који се користе у једној организацији. Примери могу да обухватају организациону структуру која је збуњујућа и стога није јасно са ким је потребно водити комуникацију. Други примери могу бити неефикасни или неадекватни информациони системи, недостатак надзора или обуке, и недостатак јасноће у улогама и одговорностима које могу довести до тога да особље није сигурно шта се од њих очекује.
  • Баријере услед ставова - Баријере услед ставова се јављају као резултат проблема са особљем у организацији. Ово се може јавити, на пример, услед фактора као што су лоше управљање, недостатак консултација са запосленима, лични конфликти који могу да доведу до тога да људи одлажу или одбијају да комуницирају, личних ставова појединих запослених који могу бити због недостатка мотивације или незадовољства на послу, што је узроковано недовољном обуком која би им се омогућила извршавање одређених задатака, или једноставно отпором на промене услед укорењених ставова и идеја.
  • Двосмисленост речи/фраза - Речи које звуче исто али имају разлито значење могу да пренесу потпуно различите поруке. Стога комуникатор мора да осигура да слушалац прими жељено значење. Често је користно да се двосмислене речи избегавају кориштењем алтернатива кад год је то могуће.
  • Индивидуалне лингвистичке способности - Употреба жаргона, тешких или неприкладних речи у комуникацији може да онемогући случаоцу да разуме поруку. Слабо објашњене или погрешно схваћене поруке могу довести до конфузије. Међутим, истраживања у комуникацији су показала да конфузија може да пружи легитимитет истраживању када убеђивање не успе.[18][19]
  • Физиолошке баријере - Оне могу да произађу из личне нелагодности појединаца, узроковане — на пример — лошим здрављем, лошим видом или тешкоћама са слухом.
  • Заобилажење - Она се јављају као комуникатори (пошиљалац и прималац) не придају иста симболична значења својим речима. То се дешава кад пошиљалац изрази мисао или каже реч, а то слушалац схвати са другачијим значењем.
  • Технолошка вишезадатност и апсорбанција - Са брзим повећањем технолошки вођене комуникације задњих деценија, индивидуе се све више суочавају са кондензованом комуникацијом у виду електронске поште, текст проука, и друштвеног ажурирања. Ово је, заузврат, довело до значајне промене у начину на који млађе генерације комуницирају и спознају своју сопствену ефикасност у комуницирању и повезивању са другима. Са свеприсустним присуством једног другог „света” у џепу, појединци су изложени вишеструким задацима физички и когнитивно путем непрестаних подсећања на нешто друго што се догађа на другом месту. Иако је то можда још увек сувише нов напредак да би се знали дугорочни ефекти, ово је предмент садашњих истраживања личности попут Шери Таркл.[20]
  • Страх од критике - Ово је главни фактор који спречава добру комуникацију. Ако се особа придржава једноставне праксе за побољшање комуникацијске вештине, она може постати ефективни комуникатор. На пример, она може да прочита чланак из новина или да прикупи вести путем телевизије и да то презентира испред огледала. Тиме се не само повећава самопоуздање, већ се побољша језик и речник.
  • Полне баријере - Већина комуникатора било да су тога свесни или не, обично имају задати циљ. Ово је веома уочљиво међу различитим половима. На пример, за многе жене се сматра да су критичније у решавању сукоба. Такође је запажено да су мушкарци склонији да се повуку из сукоба него жене.[21] Ова подела и упоређење не само да показују да постоји много фактора при комуникацији између два пола, него и простор за побољшање, као и утврђене смернице за све.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Harper, Douglas. „communication”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 23. 6. 2013. 
  2. C.E. Shannon. „A Mathematical Theory of Communication” (PDF). Math.harvard.edu. Приступљено 1. 5. 2017. 
  3. Čerepinko, D. (2012): Komunikologija: Kratki pregled najvažnijih teorija, pojmova i principa; Veleučilište u Varaždinu, Varaždin (pp. 13)
  4. Rogers (1994). стр. 3.
  5. Shannon, C. E., & Weaver, W. (1949). The mathematical theory of communication. Urbana, Illinois: University of Illinois Press
  6. Hawes, Leonard C. (21. 5. 2009). „Toward a hermeneutic phenomenology of communication”: 30—41. doi:10.1080/01463377709369261. 
  7. „Types of Body Language”. Simplybodylanguage.com. Приступљено 8. 2. 2016. 
  8. Wazlawick, Paul (1970's) opus
  9. Burgoon, J., Guerrero, L., Floyd, K., (2010). Nonverbal Communication, Taylor & Francis. стр. 3
  10. 10,0 10,1 Burgoon et al.. стр. 4.
  11. Ferguson et al. (2014). стр. 464.
  12. Li, Xin. „Complexity Theory – the Holy Grail of 21st Century”. Lane Dept of CSEE, West Virginia University. Архивирано из оригинала на датум 15. 8. 2013. 
  13. Bateson, Gregory (1960) Steps to an Ecology of Mind
  14. „Communication”. The office of superintendent of Public Instruction. Washington. 
  15. Čerepinko, D. (2012): Komunikologija; Veleučilište u Varaždinu (pp. 14)
  16. Черепинко, Д. (2012): Комуникологија: Кратки преглед најважнијих теорија, појмова и принципа; Велеучилиште у Вараждину, Вараждин
  17. Robbins, S., Judge, T., Millett, B., & Boyle, M. (2011). Organisational Behaviour. 6th ed. Pearson, French's Forest, NSW p315-317.
  18. What Should Be Included in a Project Plan - Retrieved December 18th, 2009
  19. J. Scott Armstrong (1980). „Bafflegab Pays” (PDF). Psychology Today: 12. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 8. 2013. 
  20. „Technology can sometimes hinder communication, TR staffers observe - The Collegian”. The Collegian (на језику: енглески). Приступљено 11. 1. 2016. 
  21. Bailey, Sandra (2009). „Couple Relationships: Communication and Conflict Resolution” (PDF). MSU Extension. 17: 2 — преко George Mason University Libraries. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]