Пређи на садржај

Комунизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Комунисти)

Комунизам (лат. communis; нем. Kommunismus)[1][2] је лева социополитичка, филозофска и економска идеологија унутар социјалистичког покрета, чији је циљ стварање комунистичког друштва, социоекономског поретка усредсређеног на заједничко власништво над средствима за производњу, дистрибуцију и размену који додељује производе свима у друштву на основу потреба.[3][4][5] Комунистичко друштво би подразумевало одсуство приватне својине и друштвених класа,[1] а на крају и новца[6] и државе (или националне државе).[7][8][9]

Комунисти често траже добровољну државу самоуправе, али се не слажу око средстава за постизање тог циља. Ово одражава разлику између либералнијег социјалистичког приступа комунизацији, револуционарне спонтаности и радничког самоуправљања, и ауторитарнијег авангардног или комунистичког партијског приступа кроз развој социјалистичке државе, након чега следи одумирање државе.[10] Као једна од главних идеологија на политичком спектру, комунизам је стављен на левицу поред социјализма, а комунистичке партије и покрети су описани као радикално леви или крајње леви.[11][12][note 1]

Варијанте комунизма су се развијале кроз историју, укључујући анархистички комунизам, марксистичке школе мишљења и религијски комунизам, између осталог. Комунизам обухвата различите школе мишљења, које углавном укључују марксизам, лењинизам и слободарски комунизам, као и политичке идеологије груписане око њих. Све ове различите идеологије генерално деле анализу да тренутни поредак друштва потиче од капитализма, његовог економског система и начина производње, да у овом систему постоје две главне друштвене класе, као и да је однос између ове две класе експлоататорски и да се ова ситуација може коначно решити само социјалном револуцијом.[20][note 2] Две класе су пролетаријат, који чини већину становништва у друштву и мора продати своју радну снагу да би преживео и буржоазија, мањина која остварује профит од запошљавања радничке класе кроз приватно власништво над средствима за производњу.[22] Према овој анализи, комунистичка револуција би довела радничку класу на власт,[23] и заузврат успоставила заједничко власништво над имовином, примарни елемент у трансформацији друштва ка комунистичком начину производње.[24][25][26]

Комунизам у свом модерном облику израстао је из социјалистичког покрета у Европи 19. века, који је кривио капитализам за беду радника у градским фабрикама.[1] У 20. веку, на власт је дошло неколико наводно комунистичких влада које су се залагале за марксизам-лењинизам и његове варијанте,[27] прво у Совјетском Савезу с Октобарском револуцијом 1917, а затим у деловима источне Европе, Азије и неколико других региона после Другог светског рата.[note 3][33] Као један од многих типова социјализма, комунизам је постао доминантна политичка тенденција, заједно са социјалдемократијом, у оквиру међународног социјалистичког покрета почетком 1920-их.[34]

Током већег дела 20. века, око једне трећине светског становништва живело је под комунистичким владама. Ове владе, које су критиковали други левичари и социјалисти, карактерише једнопартијска владавина комунистичке партије, одбацивање приватне својине и капитализма, државна контрола економске активности и масовних медија, ограничења слободе вероисповести и потискивање опозиције и неслагања. Распадом Совјетског Савеза 1991. године, неколико претходних комунистичких влада одбацило је или у потпуности укинуло комунистичку власт.[1][35][36] После је остао само мали број номинално комунистичких влада, од којих су: Кина,[37] Куба, Лаос, Северна Кореја[note 4] и Вијетнам.[44] С изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање једнопартијске владавине.[1] Пад комунизма крајем 20. века приписује се инхерентној неефикасности комунистичких економија и општем тренду комунистичких влада ка ауторитаризму и бирократији.[1][44][45]

Док је појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе у свету довела до широко распрострањеног повезивања комунизма са совјетским економским моделом, неколико научника тврди да је у пракси модел функционисао као облик државног капитализма.[46][47] Јавно сећање на комунистичке државе 20. века описано је као бојно поље између антикомунизма и анти антикомунизма.[48] Многи аутори су писали о масовним убиствима под комунистичким режимима и стопама смртности,[note 5] као што је смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином,[note 6] које остају контроверзне, поларизоване и дебатне теме у академској заједници, историографији и политици када се расправља о комунизму и наслеђу комунистичких држава.[66][67]

Етимологија и терминологија

[уреди | уреди извор]

Комунизам потиче од француске речи communisme, комбинација речи латинског корена communis (што буквално значи заједнички) и суфикс isme (чин, пракса или процес чињења нечега).[68][69] Семантички, communis се може превести на „за заједницу или за заједницу“, док је isme суфикс који указује на апстракцију у стање, стање, акцију или доктрину. Комунизам се може тумачити као „стање постојања заједнице или за заједницу“; ова семантичка конституција довела је до бројних употреба речи у њеној еволуцији. Пре него што је постао повезан са својом модернијом концепцијом економске и политичке организације, првобитно је коришћен за означавање различитих друштвених ситуација. Комунизам се првенствено повезивао са марксизмом, најконкретније оличеним у Комунистичком манифесту, који је предложио одређену врсту комунизма.[1][70]

Једна од првих употреба те речи у њеном модерном смислу је у писму које је Виктор д'Упеј послао Николасу Рестифу де ла Бретону око 1785. године, у којем д'Упеј описује себе као ауторског комунисту („комунистички аутор“).[71] Године 1793. Рестиф је први пут употребио комунизам да опише друштвени поредак заснован на егалитаризму и заједничком власништву над имовином.[72] Рестиф је често користио овај термин у свом писању и био је први који је описао комунизам као облик владавине.[73] Џон Гудвин Бармби је заслужан за прву употребу комунизма на енглеском, око 1840.[68]

Комунизам и социјализам

[уреди | уреди извор]
Срп и чекић су уобичајена тема комунистичке симболике. Ово је пример дизајна српа и чекића и црвене звезде са заставе Совјетског Савеза.

Од 1840-их, комунизам се обично разликује од социјализма. Модерна дефиниција и употреба овог другог ће бити успостављена до 1860-их, постајући доминантна над алтернативним терминима асоцијацијационизам односно фуријеризам, кооперативизам и мутуализам, који су се раније користили као синоними; уместо тога, комунизам је изашао из употребе током овог периода.[74]

Рана разлика између комунизма и социјализма била је у томе што је овај други имао за циљ само социјализацију производње, док је први имао за циљ социјализацију производње и потрошње (у облику заједничког приступа финалним добрима).[5] Ова разлика се може уочити у Марксовом комунизму, где је дистрибуција производа заснована на принципу „сваком према његовим потребама“, за разлику од социјалистичког принципа „свакоме према његовом доприносу“.[25] Социјализам је описан као филозофија која тражи дистрибутивну правду, а комунизам као подскуп социјализма који преферира економску једнакост као свој облик дистрибутивне правде.[75]

До 1888. марксисти су користили социјализам уместо комунизма, који се сматрао старомодним синонимом за први. Тек 1917. године, са Октобарском револуцијом, социјализам је почео да означава посебну фазу између капитализма и комунизма, коју је увео Владимир Лењин као средство за одбрану бољшевичког преузимања власти од традиционалне марксистичке критике да производне снаге Русије нису довољно развијене за социјалистичку револуцију.[24] Разлика између комуниста и социјалиста као дескриптора политичких идеологија настала је 1918. након што се Руска социјалдемократска радничка партија преименовала у Комунистичку партију Совјетског Савеза, где се комунисти посебно односе на социјалисте који су подржавали политику и теорије бољшевизма, лењинизма, а касније 1920-их година марксизма-лењинизма,[76] иако су комунистичке партије наставиле да себе описују као социјалисте посвећене социјализму.[74]

И комунизам и социјализам су се на крају ускладили са културним односом присталица и противника према религији. У европском хришћанству се веровало да је комунизам атеистички начин живота. У протестантској Енглеској, комунизам је био превише фонетски сличан римокатоличком обреду причешћа, па су се енглески атеисти означавали као социјалисти.[77] Фридрих Енгелс је изјавио да је 1848. године, у време када је Комунистички манифест први пут објављен,[78] социјализам је био респектабилан на континенту, док комунизам није; Овенити у Енглеској и фуријести у Француској сматрани су угледним социјалистима, док су покрети радничке класе који су „прокламовали неопходност тоталне друштвене промене“ себе означавали као комунисте. Ова друга грана социјализма произвела је комунистичко дело Етјена Кабеа у Француској и Вилхелма Вајтлинга у Немачкој.[79] Док су либералне демократе на Револуције из 1848. гледале као на демократску револуцију, која је на дуге стазе обезбедила слободу, једнакост и братство, марксисти су 1848. осудили као издају идеала радничке класе од стране буржоазије која је равнодушна према легитимним захтевима пролетеријата.[80]

Према Оксфордском приручнику Карла Маркса, „Маркс је користио многе термине за означавање посткапиталистичког друштва — позитивни хуманизам, социјализам, комунизам, царство слободне индивидуалности, слободно удруживање произвођача, итд. Користио је ове термине потпуно наизменично. Појам да су 'социјализам' и 'комунизам' различите историјске фазе је страно његовом раду и ушао је у лексикон марксизма тек након његове смрти.[81] Како пише Енциклопедија Британика, „како се тачно комунизам разликује од социјализма дуго је било предмет дебате, али разлика углавном почива на привржености комуниста револуционарном социјализму Карла Маркса“.[1]

Повезана употреба и комунистичке државе

[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Државама, комунизам се широко користи као пејоративни израз као део црвеног страха, слично као и социјализам, и углавном у вези са ауторитарним социјализмом и комунистичким државама. Појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе на свету довела је до широко распрострањене повезаности овог термина са марксизмом-лењинизмом и моделом економског планирања совјетског типа.[1][82][83] У свом есеју "Критиковање нацизма и комунизма",[84] Мартин Малија дефинише категорију „генеричког комунизма“ као било који покрет комунистичке политичке партије предвођен интелектуалцима; овај кровни термин омогућава груписање различитих режима као што су радикални совјетски индустријализам и анти-урбанизам Црвених Кмера.[85] Према речима Александра Далина, идеја да се групишу различите земље, као што су Авганистан и Мађарска, нема адекватно објашњење.[86]

Док западни историчари, политиколози и новински медији користе термин комунистичка држава за означавање земаља којима владају комунистичке партије, ове социјалистичке државе саме себе нису описале као комунистичке нити су тврдиле да су постигле комунизам; називале су се социјалистичком државом која је у процесу изградње комунизма.[87] Изрази које користе комунистичке државе укључују национално-демократске, народно-демократске, социјалистички оријентисане, као и радничке и сељачке државе.[88]

Историја комунизма

[уреди | уреди извор]

Рани комунизам

[уреди | уреди извор]

Према Ричарду Пајпсу,[89] идеја о бескласном, егалитарном друштву први пут се појавила у старој Грчкој. Од 20. века, у овом контексту се испитује Стари Рим, као и мислиоци као што су Аристотел, Цицерон, Демостен, Платон и Тацит. Платон је, посебно, сматран могућим комунистичким или социјалистичким теоретичаром,[90] или као први аутор који је озбиљно размотрио комунизам.[91] Маздак покрет из 5. века у Персији (данашњи Иран) описан је као комунистички јер је довео у питање огромне привилегије племићких класа и свештенства, критиковао институцију приватне својине и настојао да створи егалитарно друштво.[92][93] У једном или другом тренутку постојале су разне мале комунистичке заједнице, углавном под инспирацијом верских текстова.[51]

У средњовековној хришћанској цркви, неке монашке заједнице и верски редови су делили своју земљу и другу имовину. Секте које су сматране јеретичким, као што су Валдензи, проповедале су рани облик хришћанског комунизма.[94][95] Као што су резимирали историчари Јанзен Род и Макс Стентон, Хутерити су веровали у стриктно поштовање библијских принципа, црквену дисциплину и практиковали један облик комунизма. По њиховим речима, Хутерити су „успоставили у својим заједницама ригорозан систем Орднунген, који су били кодекси правила и прописа који су регулисали све аспекте живота и обезбеђивали јединствену перспективу. Као економски систем, комунизам је био привлачан многим сељацима који су подржавао социјалну револуцију у централној Европи у шеснаестом веку“.[96] Ова веза је истакнута у једном од раних списа Карла Маркса; Маркс је рекао да је „Христос посредник коме човек растерећује своје божанство, све своје религиозне везе, па је држава посредник на који он преноси сво своје безбожништво, сву своју људску слободу“.[97] Томас Минцер је предводио велики анабаптистички комунистички покрет током Немачког сељачког рата, ког је Фридрих Енгелс анализирао у свом делу Сељачки рат у Немачкој из 1850. године. Марксистички комунистички етос који тежи јединству одражава хришћанско универзалистичко учење да је човечанство једно и да постоји само један бог који не прави разлику међу људима.[98]

Томас Мор, чија Утопија осликава друштво засновано на заједничком власништву над имовином.

Комунистичка мисао се такође води до дела енглеског писца из 16. века Томаса Мора.[99] У својој расправи из 1516. под насловом Утопија, Мор је приказао друштво засновано на заједничком власништву над имовином, чији су владари њиме управљали применом разума и врлине.[100] Марксистички комунистички теоретичар Карл Кауцки, који је популаризовао марксистички комунизам у западној Европи више од било ког другог мислиоца сем Енгелса, објавио је дело Томас Мор и његова Утопија, чије се идеје могу сматрати „предгледом модерног социјализма“ према Кауцком. Током Октобарске револуције у Русији, Владимир Лењин је предложио да се Мору, поред других важних западних мислилаца, посвети споменик.[101]

У 17. веку, комунистичка мисао се поново појавила у Енглеској, где је пуританска верска група позната као Дигери заговарала укидање приватног власништва над земљом. У свом Кромвелу и комунизму из 1895.[102] Едуард Бернштајн је изјавио да је неколико група током Енглеског грађанског рата (посебно Дигери) заступало јасне комунистичке, аграристичке идеале и да је став Оливера Кромвела према овим групама био у најбољем случају амбивалентан и често непријатељски.[103][104] Критика идеје приватне својине наставила се у доба просветитељства 18. века кроз мислиоце као што су Габријел Боно де Мабли, Жан Мелије, Етјен-Габријел Морели и Жан-Жак Русо у Француској.[105] Током преокрета Француске револуције, комунизам се појавио као политичка доктрина под покровитељством Франсоа Ноела Бабефа, Николаса Рестифа де ла Бретона и Силвена Марешала, који се сви могу сматрати родоначелницима модерног комунизма, према Џејмсу Х. Билингтону.[106]

Почетком 19. века, различити друштвени реформатори су основали заједнице засноване на заједничком власништву. За разлику од многих претходних комунистичких заједница, они су верски нагласак заменили рационалном и филантропском основом.[107] Међу њима су били познати Роберт Овен, који је основао Њу Хармони у Индијани 1825. и Чарлс Фурије, чији су следбеници организовали друга насеља у Сједињеним Државама, као што је Брук Фарм 1841.[1] У свом модерном облику, комунизам је израстао из социјалистичког покрета у Европи 19. века. Како је индустријска револуција напредовала, социјалистички критичари кривили су капитализам за беду пролетаријата — нове класе градских фабричких радника који су радили у често опасним условима. Најважнији међу овим критичарима били су Маркс и његов сарадник Енгелс. Године 1848, Маркс и Енгелс су понудили нову дефиницију комунизма и популаризовали тај термин у свом чувеном памфлету Комунистички манифест.[1]

Револуционарни талас 1917–1923

[уреди | уреди извор]

Октобарска револуција у Русији је 1917. године поставила услове за успон на државну власт бољшевика Владимира Лењина, што је био први пут да је нека комунистичка партија дошла до те позиције. Револуција је пренела власт на Сверуски конгрес Совјета у којем су бољшевици имали већину.[108][109][110] Догађај је изазвао велику практичну и теоријску дебату унутар марксистичког покрета, пошто је Маркс изјавио да ће социјализам и комунизам бити изграђени на темељима које је поставио најнапреднији капиталистички развој; међутим, Руско царство је било једна од најсиромашнијих земаља у Европи са огромним, углавном неписменим сељаштвом и мањим бројем индустријских радника. Маркс је упозорио на покушаје „да трансформишем своју историјску скицу настанка капитализма у Западној Европи у историјско-филозофску теорију arche générale коју је судбина наметнула сваком народу, без обзира на историјске околности у којима се налазио“,[111] и навео да би Русија можда могла да прескочи фазу буржоаске владавине преко Обшчине.[112][note 7]

Умерени мењшевици (мањина) супротставили су се Лењиновом плану бољшевика (већина) за социјалистичку револуцију пре него што је капиталистички начин производње био боље развијен. Успешан успон бољшевика на власт био је заснован на паролама као што су „Мир, хлеб и земља“, који су укључивали огромну јавну жељу за окончањем руског учешћа у Првом светском рату, захтев сељака за земљишном реформом и народна подршка Совјетима.[116] Лењинова влада је такође увела низ прогресивних мера као што су опште образовање, здравствена заштита и једнака права жена.[117][118][119]

До новембра 1917, руска привремена влада је била широко дискредитована својим неуспехом да се повуче из Првог светског рата, спроведе земљишну реформу или сазове руску Уставотворну скупштину ради израде устава, остављајући совјетима де факто контролу над земљом. Бољшевици су прешли да предају власт Другом сверуском конгресу совјета радничких и војничких посланика у Октобарској револуцији; након неколико недеља разматрања, леви есери су формирали коалициону владу са бољшевицима од новембра 1917. до јула 1918. године, док је десничарска фракција социјалистичке револуционарне партије бојкотовала совјете и осудила Октобарску револуцију као илегални државни удар. На изборима за Уставотворну скупштину Русије 1917. године, социјалистичке партије су имале више од 70% гласова. Бољшевици су били јасни победници у урбаним центрима и узели су око две трећине гласова војника на Западном фронту, добивши 23,3% гласова; социјалистички револуционари су завршили на првом месту захваљујући подршци руралног сељаштва земље, који су већином гласали за једно питање, а то је питање земљишне реформе, са 37,6%, док је украјински социјалистички блок завршио на далеком трећем месту са 12,7% и мењшевици су освојили разочаравајуће четврто место са 3,0%.[120]

„Доле бољшевизам. Бољшевизам доноси рат и уништење, глад и смрт“, антибољшевичка немачка пропаганда, 1919.
Занимљива бољшевичка имитација регрутног плаката лорда Киченера (1920).

Већина посланичких места Социјалистичке револуционарне партије припала је десничарској фракцији. Позивајући се на застареле бирачке спискове, који нису признавали партијски расцеп, и сукобе скупштине са Конгресом Совјета, бољшевичко-леви есерови су у јануару 1918. године покренули распуштање Уставотворне скупштине. Нацрт уредбе о распуштању Уставотворну скупштину издао је Централни извршни комитет Совјетског Савеза, комитет којим је доминирао Лењин, који је раније подржавао вишепартијски систем слободних избора. После бољшевичког пораза, Лењин је почео да говори о скупштини као о „обмањујућем облику буржоаско-демократског парламентаризма“.[120] Неки су тврдили да је ово почетак развоја авангардизма као хијерархијске партијске елите која контролише друштво,[121] што је резултирало расколом између анархизма и марксизма и лењинистичког комунизма који је преузео доминантну позицију током већег дела 20. века, искључујући ривалске социјалистичке струје.[122]

Други комунисти и марксисти, посебно социјалдемократе који су фаворизовали развој либералне демократије као предуслова за социјализам, били су критични према бољшевицима од почетка због тога што се Русија сматрала превише заосталом за социјалистичку револуцију.[24] Саветодавни комунизам и леви комунизам, инспирисани Немачком револуцијом 1918–1919 и широким пролетерским револуционарним таласом, настали су као одговор на развој догађаја у Русији и критични су према самопроглашеним уставно социјалистичким државама. Неке левичарске партије, као што је Социјалистичка партија Велике Британије, хвалиле су се да су називале бољшевике, а тиме и оне комунистичке државе које су следиле или су биле инспирисане совјетским бољшевичким моделом развоја, државно-капиталистичким крајем 1917, да би током 20. века неколико академика, економиста и других научника користили исти термин,[46] или термин "командна економија".[123][124][125] Пре него што је совјетски пут развоја постао познат као социјализам, у односу на теорију о две фазе, комунисти нису правили велику разлику између социјалистичког начина производње и комунизма;[81] он је у складу са раним концептима социјализма у којима закон вредности више не усмерава економску активност и помогао им је да се информишу. Монетарни односи у форми разменске вредности, профита, камата и најамног рада не би функционисали и не би важили за марксистички социјализам.[26]

Док је Јосиф Стаљин изјавио да ће закон вредности и даље важити за социјализам и да је Совјетски Савез био социјалистички према овој новој дефиницији, коју су следили други комунистички лидери, многи други комунисти држе првобитну дефиницију и наводе да комунистичке државе никада нису успоставиле социјализам у овом смислу. Лењин је своју политику описао као државни капитализам, коју је сматрао неопходном за развој социјализма, за коју левичарски критичари кажу да никада није успостављена, док неки марксисти-лењинисти наводе да је успостављена тек током Стаљинове ере и Маоове ере, да би потом постала капиталистичка држава којима владају ревизионисти; други наводе да је маоистичка Кина увек била државно-капиталистичка и подржавају Народну Социјалистичку Републику Албанију као једину социјалистичку државу после Совјетског Савеза под Стаљином,[126][127] који је први изјавио да је социјализам постигао Уставом Совјетског Савеза из 1936. године.[128]

Комунистичке државе

[уреди | уреди извор]

Совјетски Савез

[уреди | уреди извор]
Државни амблеми совјетских република, пре и после распада Совјетског Савеза.
Насловница Безбожника 1929, часопис Друштва безбожника. Први петогодишњи план Совјетског Савеза је приказан како слама богове Аврамовских религија.
Маркица везана за Спутњик 1. Спутњик 1 је био први вештачки сателит избачен у орбиту 4. октобра 1957. године у част годишњице Октобарске револуције.

Ратни комунизам је био први систем који су бољшевици усвојили током руског грађанског рата као резултат многих изазова.[129] Упркос томе што има комунизам у имену, то није имало никакве везе са комунизмом, са строгом дисциплином за раднике, забрањеним штрајковима, обавезним радним обавезама и контролом у војном стилу, а бољшевици су га описали као просту ауторитарну контролу како би одржали власт и контролу у совјетским регионима, а не било какву кохерентну политичку идеологију.[130]

Совјетски Савез је основан 1922. Пре широке забране 1921. у Комунистичкој партији је постојало неколико фракција, међу којима су биле истакнутије лева опозиција, десна опозиција и радничка опозиција, које су расправљале о путу развоја ког треба пратити. Левица и радничка опозиција су биле критичније према државно-капиталистичком развоју, а посебно радничка према бирократизацији и развоју одозго, док је десна опозиција више подржавала државно-капиталистички развој и заговарала Нову економску политику.[129] Следећи Лењинов демократски централизам, лењинистичке партије су биле организоване на хијерархијској основи, са активним ћелијама чланова као широком основом. Били су сачињени само од елитних кадрова које су виши чланови партије одобравали као поуздане и потпуно подложне партијској дисциплини.[131]

Троцкизам је претекао леве комунисте као главну дисидентску комунистичку струју, док су више слободарских комунизама, који датирају из либертаријанске марксистичке струје комунизма савета, остали важни дисидентски комунизми ван Совјетског Савеза. Велика чистка 1936–1938 била је покушај Јосифа Стаљина да уништи сваку могућу опозицију унутар Комунистичке партије Совјетског Савеза. У московским суђењима, многи стари бољшевици који су играли истакнуте улоге током руске револуције или у Лењиновој совјетској влади након тога, укључујући Лава Камењева, Григорија Зиновјева, Алексеја Рикова и Николаја Бухарина, оптужени су, признали су се кривим за заверу против Совјетског Савеза, и погубљени су.[132][131]

Разарања у Другом светском рату резултирала су масовним програмом опоравка који је укључивао обнову индустријских постројења, стамбених објеката и транспорта, као и демобилизацију и миграцију милиона војника и цивила. Усред ових превирања током зиме 1946–1947, Совјетски Савез је доживео најгору природну глад у 20. веку.[133] Није било озбиљног противљења Стаљину јер је тајна полиција наставила да шаље могуће осумњичене у гулаг. Односи са Сједињеним Државама и Британијом су из пријатељских постали непријатељски, пошто су осудили Стаљинову политичку контролу над источном Европом и његову блокаду Берлина. 1947. почео је Хладни рат. Сам Стаљин је веровао да је капитализам шупља шкољка и да ће се срушити под повећаним невојним притиском који се врши преко заступника у земљама попут Италије. Он је у великој мери потценио економску снагу Запада и уместо тријумфа видео је како Запад гради савезе који су били дизајнирани да трајно зауставе или обуздају совјетску експанзију. Почетком 1950. Стаљин је дао зелено светло за инвазију Северне Кореје на Јужну Кореју, очекујући кратак рат. Био је запањен када су Американци ушли и победили Севернокорејце, стављајући их скоро на совјетску границу. Стаљин је подржао улазак Кине у Корејски рат, који је Американце вратио на предратне границе, али је ескалирао тензије. Сједињене Државе су одлучиле да мобилишу своју економију за дуго надметање са Совјетима, направиле су хидрогенску бомбу и ојачале НАТО савез који је покривао Западну Европу.[134]

Према Горлицком и Клевнијуку, Стаљинов доследан и најважнији циљ после 1945. био је да консолидује статус суперсиле и, суочен са његовом растућом физичком застарелошћу, да задржи своју власт на власти. Стаљин је створио систем руковођења који је одражавао историјске царистичке стилове патернализма и репресије, али је такође био прилично модеран. На врху, лична лојалност Стаљину се питала за све. Стаљин је такође створио моћне комитете, подигао млађе стручњаке и започео велике институционалне иновације. У зубима прогона, Стаљинови посланици су гајили неформалне норме и међусобно разумевање које је створило темеље за колективну владавину након његове смрти.[135] За већину Западњака и антикомунистичких Руса, Стаљин се у великој мери негативно посматра као масовни убица; за значајан број Руса и Грузијаца сматра се великим државником и државотворцем.[136]

Церемонија оснивања Народне Републике Кине одржана је у 15.00 часова 1. октобра 1949. На слици Мао Цедунг објављује оснивање Народне Републике Кине на Тргу Тјенанмен.
Протести на Тргу Тјенанмен 1989. окончани су масакром под вођством војске.
Застава Кинеске радничко-сељачке Црвене армије.

Након грађанског рата у Кини, Мао Цедунг и Кинеска комунистичка партија дошли су на власт 1949. године када је националистичка влада на челу са Куоминтангом побегла на острво Тајван. У периоду 1950–1953, Кина је учествовала у великом, необјављеном рату са Сједињеним Државама, Јужном Корејом и снагама Уједињених нација у Корејском рату. Док је рат завршио у војном застоју, Маоу је дао прилику да идентификује и очисти елементе у Кини који су изгледали као подршка капитализму. У почетку је постојала блиска сарадња са Стаљином, који је послао техничке стручњаке да помогну процесу индустријализације по узору на совјетски модел из 1930-их.[137] Након Стаљинове смрти 1953, односи са Москвом су се погоршали — Мао је мислио да су Стаљинови наследници издали комунистички идеал. Мао је оптужио да је совјетски лидер Никита Хрушчов био вођа "ревизионистичке клике" која се окренула против марксизма и лењинизма и која сада поставља сцену за рестаурацију капитализма.[138] Две нације су биле на врхунцу тензија до 1960, а затим су почеле да склапају савезе са присталицама комуниста широм света, чиме су светски покрет поделили на два непријатељска табора.[139]

Одбацујући совјетски модел брзе урбанизације, Мао Цедунг и његов главни помоћник Денг Сјаопинг покренули су Велики скок напред 1957–1961. са циљем индустријализације Кине преко ноћи, користећи сељачка села као базу, а не велике градове.[140] Приватно власништво над земљом је престало и сељаци су радили у великим колективним фармама којима је сада било наређено да покрену тешку индустрију, као што су челичане. Постројења су грађена на удаљеним локацијама, због недостатка техничких стручњака, менаџера, транспорта или потребних објеката. Индустријализација је пропала, а главни резултат је био нагли неочекивани пад пољопривредне производње, што је довело до масовне глади и милиона мртвих. Године Великог скока напред су у ствари доживеле економску регресију, при чему су од 1958. до 1961. године биле једине године између 1953. и 1983. у којима је кинеска економија забележила негативан раст. Политички економиста Двајт Перкинс тврди: „Огромне количине инвестиција произвеле су само скромно повећање производње или никакво повећање… Укратко, Велики скок је био веома скупа катастрофа.“[141] Стављен задуженим за спасавање економије, Денг је усвојио прагматичну политику коју идеалистички Мао није волео. Неко време, Мао је био у сенци, али се вратио у центар пажње и очистио Денга и његове савезнике у Културној револуцији (1966–1976).[142]

Културна револуција је била преокрет који је био на мети интелектуалаца и партијских лидера од 1966. до 1976. Маов циљ је био да прочисти комунизам уклањањем прокапиталиста и традиционалиста наметањем маоистичке ортодоксије унутар Комунистичке партије Кине. Покрет је политички парализовао Кину и годинама је ослабио економски, културно и интелектуално. Милиони људи су оптужени, понижени, лишени власти, или затварани, убијани или најчешће послани да раде као пољопривредници. Мао је инсистирао да се они које је назвао ревизионистима уклоне насилном класном борбом. Два најистакнутија милитанта били су маршал Лин Бјао из војске и Маова супруга Јианг Кинг. Кинеска омладина је одговорила на Маов апел формирањем група Црвене гарде широм земље. Покрет се проширио на војску, градске раднике и само руководство Комунистичке партије. То је резултирало раширеним фракцијским борбама у свим сферама живота. У највишем руководству, то је довело до масовне чистке високих званичника који су били оптужени да су кренули „капиталистичким путем“, пре свега Љу Шаоћија и Денг Сјаопинга. Током истог периода, Маов култ личности је порастао до огромних размера. Након Маове смрти 1976. године, преживели су рехабилитовани и многи су се вратили на власт.[143]

Маова влада је одговорна за огроман број смртних случајева са проценама у распону од 40 до 80 милиона жртава кроз гладовање, прогон, рад у затвору и масовна погубљења.[144][145][146][147] Мао је такође похваљен за трансформацију Кине из полуколоније у водећу светску силу, са веома напредном писменошћу, женским правима, основном здравственом заштитом, основним образовањем и очекиваним животним веком.[148][149][150][151]

Хладни рат

[уреди | уреди извор]
Државе које су имале комунистичке владе у црвеном, државе за које је Совјетски Савез у једном тренутку веровао да се крећу ка социјализму наранџастим, и државе са уставним референцама на социјализам у жутом.

Након Другог светског рата, појава индустријализованог Совјетског Савеза као суперсиле видела се као претња Западном свету.[152][153] Марксистичко-лењинистичке владе по узору на Совјетски Савез преузеле су власт уз помоћ Совјетског Савеза у Бугарској, Чехословачкој, Источној Немачкој, Пољској, Мађарској и Румунији. Марксистичко-лењинистичка влада је такође створена под Јосипом Брозом Титом у Југославији; Титова независна политика довела је до расцепа савеза Тита и Стаљина и избацивања Југославије из Коминформа 1948. године, а титоизам је означен као девијационистички облик комунизма. Албанија је такође постала независна марксистичко-лењинистичка држава након албанско-совјетског раскола 1960.[126][127] као резултат идеолошког сукоба између Енвера Хоџе, стаљинисте, и совјетске владе Никите Хрушчова, који је спровео период дестаљинизације и поново приступио дипломатским односима са Југославијом 1976.[154]

Комунистичка партија Кине, на челу са Мао Цедунгом, основала је Народну Републику Кину, која ће следити сопствени идеолошки пут развоја након кинеско-совјетског расцепа.[155] Комунизам је виђен као ривал и претња западном капитализму током већег дела 20. века.[156] У западној Европи, комунистичке партије су биле део неколико послератних влада, а чак и када је Хладни рат приморао многе од тих земаља да их уклоне из власти, као на пример у Италији, оне су остале део либерално-демократског процеса.[157][158] Такође је било много развоја либертаријанског марксизма, посебно током 1960-их са новом левицом.[159] До 1960-их и 1970-их, многе западне комунистичке партије су критиковале многе акције комунистичких држава, удаљиле се од њих и развиле демократски пут ка социјализму, који је постао познат као еврокомунизам.[157] Овај развој је критиковао више ортодоксних присталица Совјетског Савеза као социјалдемократију.[160]

Од 1957. комунисти су често бирани на власт у индијској држави Керала.[161]

1959. кубански комунистички револуционари збацили су претходну владу Кубе под диктатором Фулхенсијом Батистом. Вођа Кубанске револуције, Фидел Кастро, владао је Кубом од 1959. до 2008.[162]

Распад Совјетског Савеза

[уреди | уреди извор]

Падом Варшавског пакта након револуција 1989, који је довео до пада већине комунистичких држава бившег Источног блока, Совјетски Савез је распао 26. децембра 1991. То је био резултат декларације број 142-Н Совјетског Савеза, Врховног совјета Совјетског Савеза.[163] Декларацијом је призната независност бивших совјетских република и створена Заједница независних држава, иако ју је пет потписница ратификовало много касније или то уопште није учинило. Претходног дана, совјетски председник Михаил Горбачов (осми и последњи лидер Совјетског Савеза) поднео је оставку, прогласио своју канцеларију угашеном и предао своја овлашћења, укључујући контролу над Чегетом, руском председнику Борису Јељцину. Те вечери у 7:32, совјетска застава је последњи пут спуштена са Кремља и замењена предреволуционарном руском заставом. Претходно, од августа до децембра 1991, све појединачне републике, укључујући и саму Русију, су се отцепиле од уније. Недељу дана пре формалног распада Уније, једанаест република је потписало Протокол из Алма-Ате, формално успостављајући Заједницу независних држава, и прогласило да је Совјетски Савез престао да постоји.[164][165]

Пост-совјетски комунизам

[уреди | уреди извор]
Комунистичка застава ноћу у Хо Ши Мину, Вијетнам, 2024.
Плакат Комунистичке партије Вијетнама у Ханоју.

Од 2023. године, државе које контролишу марксистичко-лењинистичке партије у оквиру једнопартијског система укључују Народну Републику Кину, Републику Кубу, Лаоску Народну Демократску Републику и Социјалистичку Републику Вијетнам.[note 4]

Комунистичке партије, или њихове партије потомци, остају политички важне у неколико других земаља. Са распадом Совјетског Савеза и падом комунизма, дошло је до раскола између оних тврдокорних комуниста, који се у медијима понекад називају неостаљинистима, који су остали привржени ортодоксном марксизму-лењинизму, и оних, као што је Левица у Немачкој, који у оквиру либерално-демократског процеса раде на демократском путу ка социјализму;[166] друге владајуће комунистичке партије су се зближиле са демократским социјалистичким и социјалдемократским партијама.[167] Изван комунистичких држава, реформисане комунистичке партије су предводиле или биле део левичарских влада или регионалних коалиција, укључујући и бивши Источни блок. У Непалу, комунисти (CPN UML и Непалска комунистичка партија) били су део Прве непалске уставотворне скупштине, која је укинула монархију 2008. и претворила земљу у федералну либерално-демократску републику и демократски делила власт са другим комунистима, марксистичким – лењинистима и маоистима (CPN маоисти), социјалдемократама (непалски конгрес) и другима као делу њихове Народне вишепартијске демократије.[168][169] Комунистичка партија Руске Федерације има неке присталице, али је реформистичка, а не револуционарна, са циљем да умањи неједнакости руске тржишне економије.[170]

Кинеске економске реформе започете су 1978. године под вођством Денга Сјаопинга и од тада Кина успева да смањи стопу сиромаштва са 53% у Маоовој ери на само 8% 2001. године.[171] Након губитка совјетских субвенција и подршке, Вијетнам и Куба су привукле више страних инвестиција у своје земље, а њихове економије су постале тржишно оријентисане.[170] Северна Кореја, последња комунистичка земља која још увек практикује комунизам совјетског стила, истовремено је репресивна и изолационистичка.[170]

Комунистичка политичка мисао и теорија су различите, али деле неколико кључних елемената.[а] Доминантни облици комунизма су засновани на марксизму или лењинизму, али постоје и немарксистичке верзије комунизма, као што су анархокомунизам и хришћански комунизам, који су и даље делимично под утицајем марксистичких теорија, као што су слободарски марксизам и хуманистички марксизам. Заједнички елементи укључују теоретизам, не идеологизам, идентификацију политичких партија не по идеологији, већ према класним и економским интересима и идентификацију са пролетаријатом. Према комунистима, пролетаријат може да избегне масовну незапосленост само ако се збаци капитализам; краткорочно гледано, државно оријентисани комунисти фаворизују државно власништво над командним висинама економије као средство за одбрану пролетаријата од капиталистичког притиска. Неки комунисти се разликују од других марксиста у томе што виде сељаке и ситне власнике имовине као могуће савезнике у њиховом циљу да скрате укидање капитализма.[173]

За лењинистички комунизам, такви циљеви, укључујући краткорочне пролетерске интересе да побољшају своје политичке и материјалне услове, могу се постићи само кроз авангардизам, елитистички облик социјализма који се ослања на теоријску анализу да би идентификовао пролетерске интересе, а не на консултације са самим пролетерима,[173] како то заговарају слободарски комунисти.[10] Када се ангажују на изборима, главни задатак лењинистичких комуниста је да образују бираче о ономе што се сматра њиховим правим интересима, а не као одговор на изражавање интереса од стране самих бирача. Када су стекли контролу над државом, главни задатак лењинистичких комуниста је био да спрече друге политичке партије да преваре пролетаријат, као што је кандидовање сопствених независних кандидата. Овај авангардистички приступ долази из њихове привржености демократском централизму у којем комунисти могу бити само кадрови, односно чланови партије који су професионални револуционари са пуним радним временом, како је то замислио Владимир Лењин.[173]

Марксизам

[уреди | уреди извор]
Споменик Карлу Марксу (лево) и Фридриху Енгелсу (десно) у Шангају.

Марксизам је метод социоекономске анализе који користи материјалистичко тумачење историјског развоја, познатије као историјски материјализам, за разумевање друштвених класних односа и друштвених сукоба и дијалектичку перспективу за сагледавање друштвене трансформације. Потиче из дела немачких филозофа Карла Маркса и Фридриха Енгелса из 19. века. Како се марксизам временом развио у различите гране и школе мишљења, не постоји јединствена, дефинитивна марксистичка теорија.[174] Марксизам себе сматра оличењем научног социјализма, али не моделира идеално друштво засновано на дизајну интелектуалаца, при чему се комунизам посматра као стање ствари које треба успоставити на основу било каквог интелигентног дизајна; радије, то је неидеалистички покушај разумевања материјалне историје и друштва, при чему је комунизам израз стварног покрета, са параметрима који су изведени из стварног живота.[175]

Према марксистичкој теорији, класни сукоб настаје у капиталистичким друштвима због противречности између материјалних интереса потлаченог и експлоатисаног пролетаријата – класе најамних радника запослених да производе добра и услуге – и буржоазије – владајуће класе која поседује средства за производњу. и извлачи своје богатство присвајањем вишка производа који производи пролетаријат у виду профита. Ова класна борба која се обично изражава као побуна производних снага једног друштва против његових производних односа, резултира периодом краткорочних криза јер се буржоазија бори да управља све интензивнијим отуђењем рада које доживљава пролетаријат, иако у различитим степенима. класне свести. У периодима дубоке кризе, отпор потлачених може кулминирати пролетерском револуцијом која, ако победи, води успостављању социјалистичког начина производње заснованог на друштвеном власништву над средствима за производњу, „Сваком према његовом доприносу“, и производњу за употребу. Како су производне снаге наставиле да напредују, комунистичко друштво, односно бескласно, бездржавно, хумано друштво засновано на заједничкој својини, следи максиму „Од сваког према способностима, сваком према потребама“.[81]

Иако потиче из дела Маркса и Енгелса, марксизам се развио у много различитих грана и школа мишљења, што је резултирало да сада не постоји јединствена дефинитивна марксистичка теорија.[174] Различите марксистичке школе стављају већи нагласак на одређене аспекте класичног марксизма док одбацују или модификују друге аспекте. Многе школе мишљења су настојале да комбинују марксистичке концепте и немарксовске концепте, што је онда довело до контрадикторних закључака.[176] Постоји покрет ка признању да историјски материјализам и дијалектички материјализам остају фундаментални аспекти свих марксистичких школа мишљења.[93] Марксизам-лењинизам и његови изданци су најпознатији од њих и били су покретачка снага у међународним односима током већег дела 20.[177]

Класични марксизам је економске, филозофске и социолошке теорије које су изложили Маркс и Енгелс у супротности са каснијим развојем марксизма, посебно лењинизма и марксизма-лењинизма.[178] Ортодоксни марксизам је тело марксистичке мисли која је настала после Марксове смрти и која је постала званична филозофија социјалистичког покрета какав је био заступљен у Другој интернационали до Првог светског рата 1914. Ортодоксни марксизам има за циљ да поједностави, кодификује и систематизује марксистички метод, а теорија разјашњавањем уочених нејасноћа и контрадикторности класичног марксизма. Филозофија ортодоксног марксизма укључује схватање да је материјални развој (напредак технологије у производним снагама) примарни агенс промене у структури друштва и људских друштвених односа и да друштвени системи и њихови односи (нпр. феудализам, капитализам и тако даље) постају контрадикторне и неефикасне како се производне снаге развијају, што резултира неким обликом друштвене револуције која настаје као одговор на растуће контрадикције. Ова револуционарна промена је покретач фундаменталних промена у целом друштву и на крају доводи до појаве нових економских система.[179] Као термин, ортодоксни марксизам представља методе историјског материјализма и дијалектичког материјализма, а не нормативне аспекте инхерентне класичном марксизму, не подразумевајући догматску приврженост резултатима Марксових истраживања.[180]

Концепти марксизма

[уреди | уреди извор]
Класна борба и историјски материјализам
[уреди | уреди извор]
Пољопривредник се суочава са земљопоседником током кинеског покрета за земљишну реформу
Побуна Ђерђа Доже 1514. године се као муња проширила Угарском краљевином где је спаљено на стотине властелинских кућа и замкова, а хиљаде племића убијено.
Возачи камиона се боре против полиције током штрајка возача у Минеаполису 1934.

У корену марксизма је историјски материјализам, материјалистичка концепција историје која сматра да је кључна карактеристика економских система кроз историју био начин производње и да је промена између начина производње покренута класном борбом. Према овој анализи, индустријска револуција је увела свет у нови капиталистички начин производње. Пре капитализма, одређене радничке класе су имале власништво над инструментима коришћеним у производњи; међутим, пошто је машинерија била много ефикаснија, ова имовина је постала безвредна и масовна већина радника могла је да преживи само продајући свој рад да би искористила туђу машинерију и да би неко други профитирао. Сходно томе, капитализам је поделио свет између две главне класе, пролетаријата и буржоазије. Ове класе су директно антагонистичке јер ове друге поседују приватно власништво над средствима за производњу, зарађујући профит преко вишка вредности коју ствара пролетаријат, који нема власништво над средствима за производњу и стога нема друге опције осим да прода свој рад буржоазији.[181]

Према материјалистичкој концепцији историје, захваљујући унапређењу сопствених материјалних интереса, растућа буржоазија унутар феудализма заузела је власт и укинула, од свих односа приватне својине, само феудалну привилегију, чиме је укинула феудалну владајућу класу. Ово је био још један кључни елемент који стоји иза консолидације капитализма као новог начина производње, коначног израза класних и имовинских односа који је довео до масовне експанзије производње. Само у капитализму приватна својина сама по себи може бити укинута.[182] Тако и пролетаријат, када би заузео политичку моћ, може да укине буржоаску својину кроз заједничко власништво над средствима за производњу, а тиме и буржоазију, на крају укинувши и сам пролетаријат и тако увео свет у комунизам као нови начин производње. Између капитализма и комунизма налази се диктатура пролетаријата; то је пораз буржоаске државе, али још не и капиталистичког начина производње, а уједно и једини елемент који у сферу могућности прелази са овог начина производње. Ова диктатура, заснована на моделу Париске комуне,[183] да буде најдемократскија држава у којој се цела јавна власт бира и опозива на основу општег права гласа.[184]

Критика политичке економије
[уреди | уреди извор]

Критика политичке економије је облик друштвене критике која одбацује различите друштвене категорије и структуре које чине мејнстрим дискурс о облицима и модалитетима алокације ресурса и расподеле прихода у економији. Комунисти, као што су Маркс и Енгелс, описују се као истакнути критичари политичке економије.[185][186][187] Критика одбацује употребу од стране економиста онога што њени заговорници верују да су нереални аксиоми, погрешне историјске претпоставке и нормативна употреба различитих дескриптивних наратива.[188] Они одбацују оно што описују као тенденцију мејнстрим економиста да привреду поставе као априорну друштвену категорију.[189] Они који се баве критиком економије склони су да одбаце став да се економија и њене категорије треба схватити као нешто трансисторијско.[190][191] Сматра се само једним од многих типова историјски специфичних начина расподеле ресурса. Они тврде да је то релативно нов начин дистрибуције ресурса, који се појавио заједно са модерношћу.[192][193][194]

Критичари економије критикују дати статус саме привреде, а немају за циљ стварање теорија о томе како управљати економијама.[195][196] Критичари економије обично посматрају оно што се најчешће назива економијом као снопове метафизичких концепата, као и друштвених и нормативних пракси, а не као резултат било каквих самоочигледних или прокламованих економских закона.[189] Они такође имају тенденцију да ставове који су уобичајени у области економије сматрају погрешним или једноставно псеудонауком.[197][198] У 21. веку постоји више критика политичке економије; оно што им је заједничко је критика онога што критичари политичке економије имају тенденцију да посматрају као догму, односно тврдње о економији као неопходној и трансисторијској друштвеној категорији.[199]

Марксистичка економија
[уреди | уреди извор]

Марксистичка економија и њени заговорници виде капитализам као економски неодржив и неспособан да побољша животни стандард становништва због потребе да надокнади пад профитне стопе смањењем плата запослених, социјалним бенефицијама и спровођењем војне агресије. Комунистички начин производње би наследио капитализам као нови начин производње човечанства кроз радничку револуцију. Према марксистичкој теорији кризе, комунизам није неизбежност већ економска нужност.[200]

Социјализација против национализације
[уреди | уреди извор]

Важан концепт у марксизму је социјализација, односно друштвено власништво, насупрот национализацији. Национализација је државно власништво над имовином, док је социјализација контрола и управљање имовином од стране друштва. Марксизам ово сматра својим циљем и сматра национализацију тактичким питањем, пошто је државна својина још увек у домену капиталистичког начина производње. По речима Фридриха Енгелса, „трансформација… у државно власништво не укида капиталистичку природу производних снага… Државно власништво над производним снагама није решење сукоба, већ прикривено и у оквиру њега су технички услови који чине елементе тог решења“.[б] Ово је навело марксистичке групе и тенденције које критикују совјетски модел да државе засноване на национализацији, као што је Совјетски Савез, етикетирају као државно капиталистичке, што такође дели неколико научника.[46][123][125]

Демократија у марксизму

[уреди | уреди извор]

У марксистичкој теорији, ново демократско друштво ће настати кроз организоване акције међународне радничке класе, дајући право целокупној популацији и ослобађајући људе да делују без обавеза тржишта рада.[201][202] Било би мало, ако и уопште било потребе за државом, чији је циљ био да спроведе отуђење рада.[201] Карл Маркс и Фридрих Енгелс су у Комунистичком манифесту и каснијим делима изјавили да је „први корак у револуцији радничке класе подизање пролетаријата на положај владајуће класе, победа у борби за демократију“ и опште право гласа, „један од првих и најважнијих задатака борбеног пролетаријата“.[203][204][205]

Као што је Маркс написао у својој Критици Готског програма, „између капиталистичког и комунистичког друштва лежи период револуционарног преображаја једног у друго. Томе одговара и политички прелазни период у којем држава не може бити ништа друго до Револуционарна диктатура пролетаријата".[206] Он је дозволио могућност мирне транзиције у неким земљама са јаким демократским институционалним структурама (као што су Британија, САД и Холандија), али је сугерисао да се у другим земљама у којима радници не могу да „остваре свој циљ мирним средствима” „полуга наше револуције мора бити сила“, наводећи да је радни народ имао право на побуну ако му је ускраћено политичко изражавање.[207][208] У одговору на питање "Какав ће бити ток ове револуције?" у Принципима комунизма, Фридрих Енгелс је написао:

Пре свега, успоставиће се демократски устав, а преко тога директна или индиректна доминација пролетаријата.

Док марксисти предлажу да се буржоаска држава замени пролетерском полудржавом револуцијом (диктатура пролетаријата), која би на крају нестала, анархисти упозоравају да се држава мора укинути заједно са капитализмом. Ипак, жељени крајњи резултати, апатридско, комунално друштво, су исти.[209]

Лењинизам

[уреди | уреди извор]

Желимо да постигнемо нови и бољи поредак друштва: у овом новом и бољем друштву не сме бити ни богатих ни сиромашних; сви ће морати да раде. Не шачица богатих људи, али сви радници морају уживати у плодовима свог заједничког рада. Машине и друга побољшања морају служити да олакшају рад свима, а не да омогуће неколицини да се обогате на рачун милиона и десетина милиона људи. Ово ново и боље друштво се зове социјалистичко друштво. Учења о овом друштву се називају „социјализам“.

Владимир Лењин, „Сеоској сиротињи“ (1903)[210]

Лењинизам је политичка идеологија коју је развио руски марксистички револуционар Владимир Лењин и која предлаже успостављање диктатуре пролетаријата, на челу са револуционарном авангардном партијом, као политички увод у успостављање комунизма. Функција лењинистичке авангардне партије је да радничкој класи обезбеди политичку свест (образовање и организација) и револуционарно вођство неопходно за свргавање капитализма у Руском царству (1721–1917).[211]

Лењинистичко револуционарно вођство је засновано на Комунистичком манифесту (1848), који идентификује Комунистичку партију као „најнапреднији и најодлучнији део партија радничке класе сваке земље; онај део који гура напред све остале“. Као авангардна партија, бољшевици су посматрали историју кроз теоријски оквир дијалектичког материјализма, који је санкционисао политичку посвећеност успешном рушењу капитализма, а затим успостављању социјализма; и као револуционарна национална влада свим средствима остварити друштвено-економску транзицију.[212]

Марксизам-лењинизам

[уреди | уреди извор]
Статуа Владимира Лењина у Калкути, Западни Бенгал.

Марксизам-лењинизам је политичка идеологија коју је развио Јосиф Стаљин.[213] Према његовим заговорницима, заснива се на марксизму и лењинизму. Описује специфичну политичку идеологију коју је Стаљин имплементирао у Комунистичкој партији Совјетског Савеза иу Коминтерни на глобалном нивоу. Не постоји дефинитивна сагласност између историчара о томе да ли је Стаљин заиста следио принципе Маркса и Лењина.[214] Такође садржи аспекте који су по некима одступања од марксизма као што је социјализам у једној земљи.[215][216] Марксизам–лењинизам је била званична идеологија комунистичких партија 20. века (укључујући троцкистичке), а развијена је након Лењинове смрти; његова три принципа била су дијалектички материјализам, водећа улога Комунистичке партије кроз демократски централизам и планска економија са индустријализацијом и пољопривредном колективизацијом. Марксизам-лењинизам доводи у заблуду јер Маркс и Лењин никада нису одобрили нити подржали стварање -изма после њих, а открива јер је популаризован након Лењинове смрти од стране Стаљина, садржао та три доктринарна и институционализована принципа који су постали модел за каснији совјетски -типски режими; његов глобални утицај, који је на свом врхунцу покривао најмање једну трећину светске популације, учинио је марксистичко-лењинистичком погодном етикетом за комунистички блок као динамичан идеолошки поредак.[217][в]

Током Хладног рата, марксизам-лењинизам је био идеологија најјасније видљивог комунистичког покрета и најистакнутија идеологија повезана са комунизмом.[177][note 8] Социјалфашизам је био теорија коју су подржавале Коминтерна и придружене комунистичке партије током раних 1930-их, која је сматрала да је социјалдемократија варијанта фашизма јер је стајала на путу диктатуре пролетаријата, поред заједничког корпоративног економског модела.[219] У то време, лидери Коминтерне, као што су Стаљин и Раџани Палм Дат, изјавили су да је капиталистичко друштво ушло у Трећи период у коме је револуција пролетаријата неизбежна, али да је могу спречити социјалдемократе и друге фашистичке снаге.[219][220] Термин социјалфашиста је пејоративно коришћен за описивање социјалдемократских партија, антикоминтерновских и прогресивних социјалистичких партија и неистомишљеника унутар огранака Коминтерне током међуратног периода. Теорију социјалфашизма је гласно заступала Комунистичка партија Немачке, коју је у великој мери контролисало и финансирало совјетско руководство од 1928.[220]

У оквиру марксизма-лењинизма, антиревизионизам је позиција која се појавила 1950-их у супротности са реформама и Хрушчовском отапањем совјетског лидера Никите Хрушчова. Тамо где је Хрушчов следио тумачење које се разликовало од Стаљина, антиревизионисти унутар међународног комунистичког покрета остали су посвећени Стаљиновом идеолошком наслеђу и критиковали су Совјетски Савез под Хрушчовом и његове наследнике као државног капиталисте и социјалног империјалиста због његових нада да ће постићи мир са Америка. Термин стаљинизам се такође користи да опише ове позиције, али га често не користе његове присталице који сматрају да је Стаљин практиковао ортодоксни марксизам и лењинизам. Пошто различити политички трендови прате историјске корене ревизионизма до различитих епоха и лидера, данас постоје значајна неслагања око тога шта чини антиревизионизам. Модерне групе које себе описују као антиревизионистичке спадају у неколико категорија. Неки подржавају дела Стаљина и Мао Цедунга, а неки Стаљинова дела док одбацују Маоа и универзално се супротстављају троцкизму. Други одбацују и Стаљина и Маоа, пратећи своје идеолошке корене до Маркса и Лењина. Поред тога, друге групе подржавају различите мање познате историјске вође као што је Енвер Хоџа, који је такође раскинуо са Маом током кинеско-албанског раскола. Социјални империјализам је био израз који је Мао користио да критикује Совјетски Савез након Стаљина. Мао је изјавио да је Совјетски Савез и сам постао империјалистичка сила док је задржао социјалистичку фасаду.[221] Хоџа се сложио са Маом у овој анализи, пре него што је касније употребио израз да осуди и Маову теорију три света.[222]

Стаљинизам
[уреди | уреди извор]
Портрет Јосифа Стаљина, најдужег вође Совјетског Савеза.

Стаљинизам представља Стаљинов стил управљања за разлику од марксизма-лењинизма, друштвено-економског система и политичке идеологије коју је Стаљин имплементирао у Совјетском Савезу, а ком су се касније прилагодиле друге државе на основу идеолошког совјетског модела, као што су централно планирање, национализација и једнопартијска држава, уз јавно власништво над средствима за производњу, убрзану индустријализацију, проактиван развој производних снага друштва (истраживање и развој) и национализоване природне ресурсе. Марксизам-лењинизам је остао након дестаљинизације, док стаљинизам није. У последњим писмима пре смрти, Лењин је упозоравао на опасност од Стаљинове личности и позивао совјетску владу да га смени.[93] Све до смрти Јосифа Стаљина 1953. године, совјетска комунистичка партија је своју идеологију називала марксизам–лењинизам–стаљинизам.[173]

Марксизам-лењинизам је био критикован од стране других комунистичких и марксистичких тенденција, које наводе да марксистичко-лењинистичке државе нису успоставиле социјализам већ државни капитализам.[46][123][125] Према марксизму, диктатура пролетаријата представља владавину већине (демократије) пре него једне партије, у мери у којој је суоснивач марксизма, Фридрих Енгелс, описао њен „специфични облик“ као демократску републику.[223] Према Енгелсу, државна својина је сама по себи приватна својина капиталистичке природе,[д] осим ако пролетаријат нема контролу над политичком моћи, у ком случају она чини јавну својину.[ђ] Да ли је пролетаријат заиста имао контролу над марксистичко-лењинистичким државама, ствар је расправе између марксизма-лењинизма и других комунистичких тенденција. За ове тенденције, марксизам–лењинизам није ни марксизам ни лењинизам, ни унија оба, већ вештачки термин створен да оправда Стаљинову идеолошку дисторзију,[224] наметнуту Комунистичкој партији Совјетског Савеза и Коминтерни. У Совјетском Савезу, ову борбу против марксизма-лењинизма представљао је троцкизам, који себе описује као марксистичку и лењинистичку тенденцију.[225]

Троцкизам
[уреди | уреди извор]
Детаљ човека, контролора универзума, фреска у Палацио де Белас Артес у Мексико Ситију која приказује Леона Троцког, Фридриха Енгелса и Карла Маркса.

Троцкизам, који је развио Лав Троцки у супротности са стаљинизмом,[226] је марксистичка и лењинистичка тенденција која подржава теорију перманентне револуције и светске револуције, а не двостепену теорију и Стаљинов социјализам у једној земљи. Подржао је још једну комунистичку револуцију у Совјетском Савезу и пролетерски интернационализам.[227]

Уместо да представља диктатуру пролетаријата, Троцки је тврдио да је Совјетски Савез постао дегенерисана радничка држава под вођством Стаљина у којој су се класни односи поново појавили у новом облику. Политика Троцког се оштро разликовала од Стаљинове и Маове политике, што је најважније у објављивању потребе за међународном пролетерском револуцијом – пре него социјализмом у једној земљи – и подршком истинској диктатури пролетаријата заснованој на демократским принципима. Борећи се против Стаљина за власт у Совјетском Савезу, Троцки и његове присталице организовали су се у левичарску опозицију,[228] чија је платформа постала позната као троцкизам.[226]

Конкретно, Троцки се залагао за децентрализовани облик економског планирања,[229] масовну совјетску демократизацију,[230] изабрано представљање совјетских социјалистичких партија,[231][232] тактику уједињеног фронта против крајње десних партија,[233] културну аутономију уметничких покрета,[234] добровољну колективизацију,[235][236] транзициони програм[237] и социјалистички интернационализам.[238]

Троцки је имао подршку многих партијских интелектуалаца, али је то било у сенци огромног апарата који је укључивао ГПУ и партијске кадрове који су били на располагању Стаљину.[239] Стаљин је на крају успео да преузме контролу над совјетским режимом, а покушаји троцкиста да уклоне Стаљина са власти резултирали су изгнанством Троцког из Совјетског Савеза 1929. Док је био у егзилу, Троцки је наставио своју кампању против Стаљина, оснивајући 1938. Четврту интернационалу, троцкистичког ривала Коминтерни.[240][241][242] У августу 1940. Троцки је убијен у Мексико Ситију по Стаљиновом наређењу. Троцкистичке струје укључују ортодоксни троцкизам, трећи табор, посадизам и паблоизам.[243][244]

Економска платформа планске економије комбинована са аутентичном радничком демократијом, какву је првобитно заступао Троцки, чинила је програм Четврте интернационале и модерног троцкистичког покрета.[245]

Живела победа Мао Цедунгове мисли споменик у Шенјангу.

Маоизам је теорија изведена из учења кинеског политичког вође Мао Цедунга. Развијен од 1950-их до кинеске економске реформе Денг Сјаопинга 1970-их, био је широко примењен као водећа политичка и војна идеологија Комунистичке партије Кине и као теорија која је водила револуционарне покрете широм света. Кључна разлика између маоизма и других облика марксизма-лењинизма је у томе што би сељаци требало да буду бедем револуционарне енергије коју предводи радничка класа.[246] Три уобичајене маоистичке вредности су револуционарни популизам, практичност и дијалектика.[247]

Синтеза марксизма–лењинизма–маоизма,[е] која се заснива на две појединачне теорије као кинеска адаптација марксизма–лењинизма, није се догодила за време Маоовог живота. Након дестаљинизације, марксизам-лењинизам је задржан у Совјетском Савезу, док су одређене антиревизионистичке тенденције попут хоџаизма и маоизма изјавиле да су оне одступиле од свог првобитног концепта. Различите политике су примењиване у Албанији и Кини, које су се све више удаљиле од Совјетског Савеза. Од 1960-их, групе које су себе називале маоистима, или оне које су подржавале маоизам, нису биле уједињене око заједничког схватања маоизма, већ су имале своја посебна тумачења политичких, филозофских, економских и војних дела Маоа. Његови присталице тврде да као јединствена, кохерентна виша фаза марксизма, она није консолидована све до 1980-их, да би се први пут формализовала Сјајним путем 1982.[248] Кроз искуство народног рата који је водила партија, Сјајни пут је био у стању да постављају маоизам као најновији развој марксизма.[248]

Еврокомунизам

[уреди | уреди извор]
Енрико Берлингер, секретар Комунистичке партије Италије и главни заговорник еврокомунизма.

Еврокомунизам је био ревизионистички тренд 1970-их и 1980-их у оквиру разних западноевропских комунистичких партија, тврдећи да развијају теорију и праксу друштвене трансформације релевантније за њихов регион. Нарочито истакнути у оквиру Комунистичке партије Француске, Комунистичке партије Италије и Комунистичке партије Шпаније, комунисти ове природе настојали су да поткопају утицај Совјетског Савеза и његове Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) током Хладног рата.[157] Еврокомунисти су имали тенденцију да имају већу приврженост слободи и демократији од својих марксистичко-лењинистичких колега.[249] Енрико Берлингер, генерални секретар главне италијанске Комунистичке партије, сматран је оцем еврокомунизма.[250]

Либертаријански марксистички комунизам

[уреди | уреди извор]

Либертаријански марксизам је широк спектар економских и политичких филозофија које наглашавају анти-ауторитарне аспекте марксизма. Ране струје либертаријанског марксизма, познате као леви комунизам,[251] појавиле су се у супротности са марксизмом-лењинизмом[252] и његовим дериватима као што су стаљинизам и маоизам, као и троцкизам.[253] Либертаријански марксизам је такође критичан према реформистичким позицијама попут оних које заузимају социјалдемократе.[254] Либертаријанске марксистичке струје често се ослањају на каснија дела Маркса и Енгелса, посебно на Grundrisse и Грађански рат у Француској,[255] наглашавајући марксистичко веровање у способност радничке класе да кује сопствену судбину без потребе да револуционарна партија или држава посредује или помоћи њеном ослобађању.[256] Заједно са анархизмом, либертаријански марксизам је један од главних деривата либертаријанског социјализма.[257]

Осим левог комунизма, либертаријански марксизам укључује струје као што су аутономизам, комунизација, комунизам савета, де леонизам, Џонсон-Форестова тенденција, летризам, луксембуршки ситуационизам, социјализам или барбаризам, солидарност, Светски социјалистички покрет и радништво, као и делове фројдомарксизма и Нове левице.[258] Штавише, либертаријански марксизам је често имао снажан утицај и на постлевичаре и на социјалне анархисте. Значајни теоретичари либертаријанског марксизма су Антон Панекук, Раја Дунавјескаја, Корнелијус Касторијадис, Морис Бринтон, Даниел Герин и Јанис Варуфакис,[259] који тврди да је и сам Маркс био либертаријански марксиста.[260]

Саветодавни комунизам

[уреди | уреди извор]
Роза Луксембург (1871 — 1919) била је теоретичарка марксизма и демократског социјализма.

Саветодавни комунизам је покрет који је настао из Немачке и Холандије 1920-их,[261] чија је примарна организација била Комунистичка радничка партија Немачке. Она се наставља и данас као теоријска и активистичка позиција и унутар либертаријанског марксизма и либертаријанског социјализма.[262] Основни принцип саветодавног комунизма је да владом и привредом треба да управљају раднички савети, који се састоје од делегата изабраних на радним местима и који су опозиви у сваком тренутку. Ови комунисти се противе перципираној ауторитарној и недемократској природи централног планирања и државног социјализма, који се назива државни капитализам, и идеји револуционарне партије,[263][264] пошто саветодавни комунисти верују да би револуција коју води партија нужно произвела партијску диктатуру. Саветодавни комунисти подржавају радничку демократију, произведену кроз федерацију радничких савета.

За разлику од оних социјалдемократије и лењинистичког комунизма, централни аргумент саветодавног комунизма је да су демократски раднички савети који настају у фабрикама и општинама природни облици организација радничке класе и владине моћи.[265][266] Ово гледиште је у супротности са реформистичком[267] и лењинистичком комунистичком идеологијом,[263] које наглашавају парламентарну и институционалну владу применом друштвених реформи с једне стране, и авангардне партије и партиципативни демократски централизам с друге стране.[267][263]

Леви комунизам

[уреди | уреди извор]

Леви комунизам је низ комунистичких гледишта комунистичке левице, која критикује политичке идеје и праксе које заступа, посебно након низа револуција које су окончале Први светски рат од стране бољшевика и социјалдемократа.[268] Леви комунисти заступају ставове које сматрају аутентичнијим марксистичким и пролетерским од ставова марксизма-лењинизма које је заступала Комунистичка интернационала после свог првог конгреса (март 1919) и током свог другог конгреса (јул–август 1920).[252][269][270]

Леви комунисти представљају низ политичких покрета који се разликују од марксистичко-лењиниста, које углавном виде као само лево крило капитала, од анархо-комуниста, од којих неке сматрају интернационалистичким социјалистима, и од разних других револуционарних социјалистичких тенденција, као што су де Леонисти, које они имају тенденцију да виде као интернационалистичке социјалисте само у ограниченим случајевима.[271] Бордигизам је лењинистичка лево-комунистичка струја названа по Амадеу Бордиги, који је описан као „већим лењинистом од Лењина“, а такође је и себе сматрао лењинистом.[272]

Остали типови комунизма

[уреди | уреди извор]

Анархокомунизам

[уреди | уреди извор]

Анархокомунизам је либертаријанска теорија анархизма и комунизма која се залаже за укидање државе, приватне својине и капитализма у корист заједничког власништва над средствима за производњу[273][274] директне демократије и хоризонталне мреже добровољних удружења и радничких савета са производњом и потрошњом заснованом на водећим принципима „Од сваког према способностима, свакоме према потребама“.[275][276] Анархокомунизам се разликује од марксизма по томе што одбацује његово гледиште о потреби за фазом државног социјализма пре успостављања комунизма. Петар Кропоткин, главни теоретичар анархокомунизма, изјавио је да револуционарно друштво треба да се „одмах трансформише у комунистичко друштво“, да треба одмах да пређе у оно што је Маркс сматрао „напреднијом, завршеном фазом комунизма“.[277] На тај начин покушава да избегне поновну појаву класних подела и потребу да држава има контролу.[277]

Неки облици анархокомунизма, као што је инсурекционизам, егоистички су и под снажним утицајем радикалног индивидуализма,[278][279][280] верујући да анархистички комунизам уопште не захтева комунитарну природу. Већина анархокомуниста гледа на анархистички комунизам као на начин помирења опозиције између појединца и друштва.[281][282]

Хришћански комунизам

[уреди | уреди извор]

Хришћански комунизам је теолошка и политичка теорија заснована на ставу да учења Исуса Христа приморавају хришћане да подрже верски комунизам као идеалан друштвени систем.[51] Иако не постоји универзална сагласност о тачним датумима када су започеле комунистичке идеје и праксе у хришћанству, многи хришћански комунисти наводе да докази из Библије сугеришу да су први хришћани, укључујући апостоле у ​​Новом завету, основали своје мало комунистичко друштво након Исусове смрти и васкрсења.[283]

Многи заговорници хришћанског комунизма наводе да га је учио Исус и да су га практиковали сами апостоли,[284] што је аргумент са којим се историчари и други, укључујући антрополога Романа А. Монтера,[285] сколара попут Ернеста Ренана,[286][287] и теолози као што су Чарлс Еликот и Доналд Гатри,[288][289] углавном слажу.[51][290] Хришћански комунизам ужива одређену подршку у Русији. Руски музичар Јегор Летов је био отворени хришћански комуниста, а у интервјуу из 1995. цитиран је како је рекао: „Комунизам је Царство Божје на Земљи.“[291]

Критике комунизма

[уреди | уреди извор]

Критиком комунизма бавили су се многи писци и политички активисти као што су дисиденти из совјетског блока Александар Солжењицин и Вацлав Хавел; друштвени теоретичари Хана Арент, Ремон Арон, Ралф Дарендорф, Симор Мартин Липсет и Карл Витфогел; економисти Фридрих Хајек, Лудвиг вон Мисес и Милтон Фридман; историчари и друштвени научници Роберт Конквест, Стефан Куртоа, Ричард Пајпс и Р. Ј. Рамел; антикомунистички левичари Игњацио Силоне, Џорџ Орвел, Сол Алински, Ричард Рајт, Артур Кестлер и Бернар-Анри Леви; књижевница и филозоф Ајн Ранд и филозофи Лешек Колаковски и Карл Попер. Неки, као Куртоа, у својој критици иди тако далеко да све појаве кршења људских права те процењене десетине милиона мртвих током 20. века приписују комунистичким режимима у тим државама.[292] Опет, неки аутори владавину Стаљина, Мао Цедунга и Пола Пота у Совјетском Савезу, Кини и Камбоџи узимају као кључни аргумент против марксизма. Неки од ових критичара бивши су марксисти, па тако Витфогел, на пример, Марксовим концептом “оријенталног деспотизма” објашњава комунистичка друштва као што је Совјетски Савез, док Силоне, Рајт и Кестлер дају запажен допринос књизи Бог који је изневерио (Бог из наслова је сам марксизам).

Директне критике марксизма односе се на радну теорију вредности или на Марксова предвиђања. Међутим, пошто се комунистичке партије ван Варшавског пакта (у западној Европи, Азији, Латинској Америци и Африци) идеолошки значајно разликују, критицизам примењив на једну партију не мора бити релевантан за неку другу.

Готово све комунистичке партије подржавају интервенцију државе са циљем стварања економске једнакости и смањења и/или укидања класног система заснованог на богатству. На филозофском нивоу, комунизму најбоље парира либертаријанизам. Либертаријанисти су доследни противници комунизма и већина њихових критика заснива се на веровању да је интервенција државе смањује финансијску иницијативност и предузимљивост, што резултује немотивисаном, неефикасном и бескорисном радном снагом. Либертаријански социјалисти, с друге стране, заговарају комунизам али се противе интервенцији државе.

Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере од поборника идеологије.[293]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Комунизам се генерално сматра међу радикалнијим идеологијама политичке левице.[13][14] За разлику од крајње десничарске политике, за коју постоји општи консензус међу научницима о томе шта она подразумева и њено груписање (нпр. разне академске студије и приручници), политику крајње левице било је тешко окарактерисати, посебно тамо где почиње на политичком спектру, осим што постоји општи консензус да су лево од стандардне политичке левице и да многе од њихових позиција нису екстремне[15] или зато што се крајња левица и тврда левица сматрају пејоративима који имплицирају да су маргинални.[16] Што се тиче комунизма и комунистичких партија и покрета, неки научници сужавају крајњу левицу на комунистичку левицу, док их други укључују тако што је проширују на левицу мејнстрим социјалистичких, социјалдемократских и лабуристичких партија[17] Уопштено говорећи, они се слажу да постоје различите подгрупе унутар политике крајње левице, као што су радикална левица и екстремна левица[18][19]
  2. ^ Ранији облици комунизма (утопијски социјализам и неки ранији облици религијског комунизма), делили су подршку безкласном друштву и јавном власништву, али нису нужно заговарали револуционарну политику или бављење научном анализом; то је урадио марксистички комунизам, који је дефинисао мејнстрим, модерни комунизам и утицао на све модерне облике комунизма. Такви комунизми, посебно нови религијски или утопијски облици комунизма, могу да деле марксистичку анализу, док фаворизују еволуциону политику, локализам или реформизам. До 20. века, комунизам је био повезан са револуционарни социјализам.[21]
  3. ^ „Комунизам“ се пише великим словом каде се говори о комунистичким партијама које су владајуће и због тога се сматрају властитим именицама.[28] Пратећи научника Џоела Ковела, социолог Сара Дајмонд је написала: „Користим велико слово 'К' 'Комунизам' да означим стварно постојеће владе и покрете и мало 'к' ' „комунизам“ да се односи на различите покрете и политичке струје организоване око идеала бескласног друштва“.[29]Црна књига комунизма“ је такође усвојила такву разлику, наводећи да „комунизам“ постоји миленијумима, док је „Комунизам“ (користи се у вези са лењинистичким и марксистичким-лењинизмом како су га примењивале комунистичке државе у 20. веку) почео је тек 1917.[30] Алан М. Валд је написао: „Да бих се позабавио сложеним и често погрешно схваћеним политичко-књижевним односима, усвојио сам методе писања великим словима у овој књизи које могу одступити од уређивачких норми које се примењују у одређеним часописима и издавачким кућама. Посебно, Пишем великим словом „Комуниста“ и „Комунизам“ када говорим о званичним партијама Треће интернационале, али не и када се односим на друге присталице бољшевизма или револуционарног марксизма (који обухвата комунисте малих „к“ као што су троцкисти, букаринисти, комунисти из савета и тако даље)."[31] 1994. активиста Комунистичке партије САД Ирвин Силбер је написао: „Када се напише великим словима, Међународни комунистички покрет се односи на формалну организациону структуру просовјетских комунистичких партија. Малим словима, међународни комунистички покрет је генеричнији термин који се односи на општи покрет за комунизам“.[32]
  4. ^ а б Иако своју водећу идеологију назива Џуче, што је приказано као развој марксизма-лењинизма, статус Северне Кореје остаје споран. Марксизам–лењинизам је заменио „Џуче“ 1970-их и озваничен је 1992. и 2009. године, када су уставне референце на марксизам–лењинизам избачене и замењене са „Џуче“.[38] In 2009, the constitution was quietly amended so that it removed all Marxist–Leninist references present in the first draft, and also dropped all references to communism.[39] Juche has been described by Michael Seth as a version of Korean ultranationalism,[40] која се на крају развила након што је изгубила своје оригиналне марксистичко-лењинистичке елементе.[41] Према „Северној Кореји: Студија о земљи“ Роберта Л. Вордена, марксизам–лењинизам је напуштен одмах након почетка дестаљинизације у Совјетском Савезу и потпуно је замењен „Џучеом“ најкасније 1974.[42] Данијел Швекендик је написао да је оно што је севернокорејски марксизам-лењинизам разликовало од оног у Кини и Совјетском Савезу то што је укључио национална осећања и макроисторијске елементе у социјалистичку идеологију, опредељујући се за свој „сопствени стил социјализма“. Главни корејски елементи су нагласак на традиционалном конфучијанизму и сећању на трауматично искуство Кореје под јапанском влашћу, као и фокус на аутобиографске карактеристике Ким Ил Сунга као герилца јунака.[43]
  5. ^ Научници углавном пишу о појединачним догађајима и процењују све смрти као и било који други историјски догађај, фаворизујући контекст и специфичности земље у односу на генерализације, идеологију и комунистичко груписање како то чине други научници; неки догађаји су категорисани према одређеној ери комунистичке државе, као што је стаљинистичка репресија,[49][50] а не везу са свим комунистичким државама, које су до 1985. покривале једну трећину светске популације.[51]
    Историчари попут Роберта Конквеста и Џ. Арч Гетија углавном пишу и фокусирају се на Стаљиново доба; писали су о људима који су умрли у гулазима или као резултат стаљинистичке репресије, и расправљали о проценама о тим конкретним догађајима, као део дебате о вишку смртности у Совјетском Савезу Јосифа Стаљина, без повезивања њих комунизму у целини. Они су жестоко расправљали, укључујући и питање геноцида у Холодомору,[52][53] али распад Совјетског Савеза, Револуције 1989. и објављивање државних архива унели су део дебате.[54] Неки историчари, међу њима Мајкл Елман, довели су у питање „саму категорију ’жртва стаљинизма’” као „ствар политичке просудбе” јер масовне смрти од глади нису „јединствено стаљинистичко зло” и биле су широко распрострањене широм света у 19. и 20. веку.[55] Постоји врло мало литературе која упоређује вишак смртних случајева под „великом тројком“ Стаљиновог Совјетског Савеза, Мао Цедонг-ове Кине и Пол Пот Камбоџе, а она која постоји углавном набраја догађаје него да објашњавају своје идеолошке разлоге. Један такав пример је „Злочини против човечности у комунистичким режимима – Истраживачки преглед“ аутора Клас-Горан Карлссон и Мицхаел Сцхоенхалс, прегледна студија која резимира оно што су други изјавили о њој, помињући неке ауторе који су видели порекло убистава у списима Карл Марк; географски обим је „велика тројка“, а аутори наводе да су убиства вршена у оквиру неуравнотежене модернизационе политике брзе индустријализације, питајући се „шта је означило почетак неуравнотеженог руског процеса модернизације који је имао тако страшне последице? "[56]
    Значајни научни изузеци су историчар Степхане Цоуртоис и политиколог Рудолпх Руммел, који су покушали повезати све комунистичке државе. Рамелова анализа је урађена у оквиру његовог предложеног концепта демоцида, који укључује било какву директну и индиректну смрт од стране владе, и није се ограничио на комунистичке државе, које су категорисане у оквиру тоталитаризма поред други режимски типови. Румелове процене су на високом нивоу спектра, критиковане су и испитане, а већина научника их одбацује. Куртоаови покушаји, као у уводу у Црна књига комунизма, које су неки критички посматрачи описали као грубо антикомунистички и антисемитски рад, су контроверзни; многи рецензенти књиге, укључујући научнике, критиковали су такве покушаје спајања свих комунистичких држава и различитих социолошких покрета у један део комунистичких мртвих од укупно више од 94 милиона.[57] Рецензенти су такође разликовали увод од саме књиге, која је била боље прихваћена и која је представила само неколико поглавља о студијама једне земље, без међукултуралног поређења или дискусије о масовним убиствима; историчар Анџеј Пацзковски је написао да је само Куртоа направио поређење између комунизма и нацизма, док су остали делови књиге „у ствари, уско фокусиране монографије, које не претендују да нуде свеобухватна објашњења“, и навео да књига није „о комунизму као идеологији или чак о комунизму као државотворном феномену“.[58] Више позитивних критика показало је да је већина критика праведна или оправдана, при чему је политиколог Станлеи Хоффманн изјавио да би „Куртоа био далеко ефикаснији да је показао више уздржаности“,[59] и Пацковски који је навео да је имао два позитивна ефекта, међу којима је подстицање дебате о примени тоталитарних идеологија и „исцрпног биланса о једном аспекту светског феномена комунизма“.[60]
    Пример Совјетске и комунистичке студије је „Црвени холокауст“ Стивена Роузфилда, који је контроверзан због тривијализације холокауста; без обзира на то, Роузфилдов рад се углавном фокусирао на „Велику тројку“ Стаљиново доба, Маово доба и владавину Црвених Кмера у Камбоџи, као и Ким Ил Сунга за Северну Кореју и Хо Ши Мин за Вијетнам. Роузфилдова главна поента је да је комунизам уопште, иако се он углавном фокусира на стаљинизам, мање геноцидан и да је то кључна разлика од нацизма, као и да није направио везу између свих комунистичких држава или комунизма као идеологија. Роузфилд је написао да су „услови за Црвени холокауст били укорењени у Стаљиновом, Кимовом, Маовом, Хоовом и Пол Потовом опсадно мобилисаним терор-командним економским системима, а не у Марксовој утопијској визији или другим прагматичним комунистичким транзиционим механизмима. Терор-команда је изабрана међу другим разлозима због оправданих страхова од дугорочне одрживости командовања без терора и идеолошких ризика тржишног комунизма."[61]
  6. ^ Неки аутори, као што је Стефан Куртоа у Црној књизи комунизма, изјавили су да је комунизам убио више људи од нацизма и да је стога био гори; неколико научника је критиковало ово гледиште.[62] Након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, потврђене су ниже процене „ревизионистичке школе“ историчара,[63] упркос томе што популарна штампа наставља да користи веће процене и садржи озбиљне грешке.[64] Историчари као што је Тимоти Д. Снајдер су изјавили да се подразумева да је Стаљин убио више цивила него Хитлер; за већину научника, вишак смртности под Стаљином је био око 6 милиона, који се пење на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиви смртни исходи који су последица политике. Ова процена је мања од оних које су убили нацисти, који су убили више цивила него Совјети.[65]
  7. ^ Док су Бољшевици почивали на нади у успех таласа пролетерских револуција 1917–1923 у Западној Европи пре него што су резултирали политиком социјализма у једној земљи после њиховог неуспеха, Марксов поглед на „мир“ нису делили самозвани руски марксисти, који су били механичари детерминисти, већ народњаци[113] and the Socialist Revolutionary Party,[114] један од наследника народњака, поред Народних социјалиста и Трудовика.[115]
  8. ^ According to their proponents, Marxist–Leninist ideologies have been adapted to the material conditions of their respective countries and include Castroism (Cuba), Ceaușism (Romania), Gonzalo Thought (Peru), Guevarism (Cuba), Ho Chi Minh Thought (Vietnam), Hoxhaism (anti-revisionist Albania), Husakism (Czechoslovakia), Juche (North Korea), Kadarism (Hungary), Khmer Rouge (Cambodia), Khrushchevism (Soviet Union), Prachanda Path (Nepal), Shining Path (Peru), and Titoism (anti-Stalinist Yugoslavia).[218][г]
  1. ^ March (2009), p. 127: „Комунисти“ су широка група. Без притиска Москве, „ортодоксни“ комунизам не постоји осим привржености марксизму и комунистичком имену и симболима. „Конзервативни“ комунисти себе дефинишу као марксисте-лењинисте, држе релативно некритички према совјетском наслеђу, организују своје партије кроз лењинистички демократски централизам и још увек виде свет кроз хладноратовску призму 'империјализма', иако се чак и ове партије често позивају на национализам и популизам. 'Реформски' комунисти су, с друге стране, више дивергентни и еклектичнији. Они су одбацили аспекте совјетског модела (на пример, лењинизам и демократски централизам) и барем су се на речима изразили елементима агенде „нове левице“ после 1968. (феминизам, заштита животне средине, демократија на бази, итд.)."[172]
  2. ^ Engels (1970), стр. 95–151: "But, the transformation—either into joint-stock companies and trusts, or into State-ownership—does not do away with the capitalistic nature of the productive forces. In the joint-stock companies and trusts, this is obvious. And the modern State, again, is only the organization that bourgeois society takes on in order to support the external conditions of the capitalist mode of production against the encroachments as well of the workers as of individual capitalists. The modern state, no matter what its form, is essentially a capitalist machine—the state of the capitalists, the ideal personification of the total national capital. The more it proceeds to the taking over of productive forces, the more does it actually become the national capitalist, the more citizens does it exploit. The workers remain wage-workers—proletarians. The capitalist relation is not done away with. It is, rather, brought to a head. But, brought to a head, it topples over. State-ownership of the productive forces is not the solution of the conflict, but concealed within it are the technical conditions that form the elements of that solution."
  3. ^ Morgan (2015): Шаблон:"'Marxism–Leninism' was the formal name of the official state ideology adopted by the Union of Soviet Socialist Republics (USSR), its satellite states in Eastern Europe, the Asian communist regimes, and various 'scientific socialist' regimes in the Third World during the Cold War. As such, the term is simultaneously misleading and revealing. It is misleading, since neither Marx nor Lenin ever sanctioned the creation of an eponymous 'ism'; indeed, the term Marxism–Leninism was formulated only in the period of Stalin's rise to power after Lenin's death. It is revealing, because the Stalinist institutionalization of Marxism–Leninism in the 1930s did contain three identifiable, dogmatic principles that became the explicit model for all later Soviet-type regimes: dialectical materialism as the only true proletarian basis for philosophy, the leading role of the communist party as the central principle of Marxist politics, and state-led planned industrialization and agricultural collectivization as the foundation of socialist economics. The global influence of these three doctrinal and institutional innovations makes the term Marxist–Leninist a convenient label for a distinct sort of ideological order—one which, at the height of its power and influence, dominated one-third of the world's population."
  4. ^ Morgan (2001): "As communist Parties emerged around the world, encouraged both by the success of the Soviet Party in establishing Russia's independence from foreign domination and by clandestine monetary subsidies from the Soviet comrades, they became identifiable by their adherence to a common political ideology known as Marxism–Leninism. Of course from the very beginning Marxism–Leninism existed in many variants. The conditions were themselves an effort to enforce a minimal degree of uniformity on diverse conceptions of communist identity. Adherence to the ideas of 'Marx, Engels, Lenin, and Trotsky' characterized the Trotskyists who soon broke off in a 'Fourth International'."
  5. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :03.
  6. ^ Engels (1970): „Пролетаријат преузима јавну власт и тиме претвара подруштвљена средства за производњу, која измичу из руку буржоазије, у јавну својину. Овим чином пролетаријат ослобађа средства за производњу од карактера капитала који имају. до сада, и даје њиховом социјализованом карактеру потпуну слободу да се сам разради."
  7. ^ Morgan (2001), стр. 2332: Шаблон:"'Marxism–Leninism–Maoism' became the ideology of the Chinese Communist Party and of the splinter parties that broke off from national communist parties after the Chinese definitively split with the Soviets in 1963. Italian communists continued to be influenced by the ideas of Antonio Gramsci, whose independent conception of the reasons why the working class in industrial countries remained politically quiescent bore far more democratic implications than Lenin's own explanation of worker passivity. Until Stalin's death, the Soviet Party referred to its own ideology as 'Marxism–Leninism–Stalinism'."

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ball, Terence; Dagger, Richard, ур. (2019). „Communism”. Encyclopædia Britannica (revised изд.). Приступљено 10. 6. 2020.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  2. ^ „Communism”. World Book Encyclopedia. 4. Chicago: World Book. 2008. стр. 890. ISBN 978-0-7166-0108-1. 
  3. ^ Ely, Richard T (1883). French and German socialism in modern times. New York: Harper & Brothers. стр. 35–36. OCLC 456632. „All communists without exception propose that the people as a whole, or some particular division of the people, as a village or commune, should own all the means of production—land, houses, factories, railroads, canals, etc.; that production should be carried on in common; and that officers, selected in one way or another, should distribute among the inhabitants the fruits of their labor. 
  4. ^ Bukharin, Nikolai; Preobrazhensky, Yevgeni (1922). „Distribution in the communist system” (PDF). The ABC of Communism. Превод: Paul, Cedar; Paul, Eden. London, England: Communist Party of Great Britain. стр. 72—73, § 20. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  5. ^ а б Steele (1992), стр. 43: "One widespread distinction was that socialism socialised production only while communism socialised production and consumption."
  6. ^ Engels, Friedrich (2005). „Section 18: What will be the course of this revolution?”. The Principles of Communism. Превод: Sweezy, Paul. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive. „Finally, when all capital, all production, all exchange have been brought together in the hands of the nation, private property will disappear of its own accord, money will become superfluous, and production will so expand and man so change that society will be able to slough off whatever of its old economic habits may remain.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  7. ^ Bukharin, Nikolai; Preobrazhensky, Yevgeni (1922). „Administration in the communist system” (PDF). The ABC of Communism. Превод: Paul, Cedar; Paul, Eden. London, England: Communist Party of Great Britain. стр. 73—75, § 21. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  8. ^ Kurian, George, ур. (2011). „Withering Away of the State”. The Encyclopedia of Political Science. Washington, D.C.: CQ Press. ISBN 978-1-933116-44-0. doi:10.4135/9781608712434. Приступљено 3. 1. 2016 — преко SAGE Publishing. 
  9. ^ „Communism - Non-Marxian communism”. Britannica. Приступљено 13. 5. 2022. 
  10. ^ а б Kinna, Ruth (2012). Berry, Dave; Kinna, Ruth; Pinta, Saku; Prichard, Alex, ур. Libertarian Socialism: Politics in Black and Red. London: Palgrave Macmillan. стр. 1—34. ISBN 9781137284754. 
  11. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126—143 — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  12. ^ George & Wilcox 1996, стр. 95
    "The far left in America consists principally of people who believe in some form of Marxism-Leninism, i.e., some form of Communism. A small minority of extreme leftists adhere to "pure" Marxism or collectivist anarchism. Most far leftists scorn reforms (except as a short-term tactic), and instead aim for the complete overthrow of the capitalist system including the U.S. government."
  13. ^ „Left”. Encyclopædia Britannica. 15. 4. 2009. Приступљено 22. 5. 2022. „… communism is a more radical leftist ideology. 
  14. ^ „Radical left”. Dictionary.com. Приступљено 16. 7. 2022. „Radical left is a term that refers collectively to people who hold left-wing political views that are considered extreme, such as supporting or working to establish communism, Marxism, Maoism, socialism, anarchism, or other forms of anticapitalism. The radical left is sometimes called the far left. 
  15. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126 — преко Friedrich Ebert Foundation. „The far left is becoming the principal challenge to mainstream social democratic parties, in large part because its main parties are no longer extreme, but present themselves as defending the values and policies that social democrats have allegedly abandoned. 
  16. ^ March, Luke (2012). Radical Left Parties in Europe (E-book изд.). London: Routledge. стр. 1724. ISBN 978-1-136-57897-7. 
  17. ^ Cosseron, Serge (2007). Dictionnaire de l'extrême gauche [Dictionary of the far left] (на језику: француски) (paperback изд.). Paris: Larousse. стр. 20. ISBN 978-2-035-82620-6. Приступљено 19. 11. 2021 — преко Google Books. 
  18. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 129 — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  19. ^ March, Luke (септембар 2012). „Problems and Perspectives of Contemporary European Radical Left Parties: Chasing a Lost World or Still a World to Win?”. International Critical Thought. London: Routledge. 2 (3): 314—339. ISSN 2159-8312. S2CID 154948426. doi:10.1080/21598282.2012.706777. 
  20. ^ Engels, Friedrich; Marx, Karl (1969). „Bourgeois and Proletarians”. The Communist Manifesto. Marx/Engels Selected Works. 1. Превод: Moore, Samuel. Moscow: Progress Publishers. стр. 98—137. Приступљено 1. 3. 2022 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  21. ^ Newman 2005; Morgan 2015.
  22. ^ Engels, Friedrich; Marx, Karl (1969). „Bourgeois and Proletarians”. The Communist Manifesto. Превод: Moore, Samuel. Moscow: Progress Publishers. Приступљено 1. 3. 2022 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  23. ^ Gasper, Phillip (октобар 2005). The Communist Manifesto: A Road Map to History's Most Important Political Document. Haymarket Books. стр. 23. ISBN 978-1-931859-25-7. „Marx and Engels never speculated on the detailed organization of a future socialist or communist society. The key task for them was building a movement to overthrow capitalism. If and when that movement was successful, it would be up to the members of the new society to decide democratically how it was to be organized, in the concrete historical circumstances in which they found themselves. 
  24. ^ а б в Steele (1992), стр. 44–45: "By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. … At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. … The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 …, the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution."
  25. ^ а б Gregory, Paul R.; Stuart, Robert C. (2003). Comparing Economic Systems in the Twenty-First (7 изд.). South-Western College Pub. стр. 118. ISBN 0-618-26181-8. „Under socialism, each individual would be expected to contribute according to capability, and rewards would be distributed in proportion to that contribution. Subsequently, under communism, the basis of reward would be need. 
  26. ^ а б Bockman, Johanna (2011). Markets in the Name of Socialism: The Left-Wing Origins of Neoliberalism. Stanford University Press. стр. 20. ISBN 978-0-8047-7566-3. „According to nineteenth-century socialist views, socialism would function without capitalist economic categories – such as money, prices, interest, profits and rent – and thus would function according to laws other than those described by current economic science. While some socialists recognized the need for money and prices at least during the transition from capitalism to socialism, socialists more commonly believed that the socialist economy would soon administratively mobilize the economy in physical units without the use of prices or money. 
  27. ^ Smith, Stephen (2014). The Oxford Handbook of the History of Communism. Oxford, England: Oxford University Press. стр. 3. 
  28. ^ „IV. Glossary”. Center for the Study of the Pacific Northwest. University of Washington. Приступљено 13. 8. 2021. „… communism (noun) … 2. The economic and political system instituted in the Soviet Union after the Bolshevik Revolution of 1917. Also, the economic and political system of several Soviet allies, such as China and Cuba. (Writers often capitalize Communism when they use the word in this sense.) These Communist economic systems often did not achieve the ideals of communist theory. For example, although many forms of property were owned by the government in the USSR and China, neither the work nor the products were shared in a manner that would be considered equitable by many communist or Marxist theorists. 
  29. ^ Diamond, Sara (1995). Roads to Dominion: Right-wing Movements and Political Power in the United States. Guilford Press. стр. 8. ISBN 978-0-8986-2864-7. Приступљено 23. 8. 2021 — преко Google Books. 
  30. ^ Courtois, Stéphane; et al. (Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Panné, Jean-Louis; Werth, Nicolas) (1999). „Introduction”. Ур.: Courtois, Stéphane. The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. стр. ix—x, 2. ISBN 978-0-674-07608-2. Приступљено 23. 8. 2021 — преко Google Books.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  31. ^ Wald, Alan M. (2012). Exiles from a Future Time: The Forging of the Mid-Twentieth-Century Literary Left. University North Carolina Press. стр. xix. ISBN 978-1-4696-0867-9. Приступљено 13. 8. 2021 — преко Google Books. 
  32. ^ Silber, Irwin (1994). Socialism: What Went Wrong? An Inquiry into the Theoretical and Historical Sources of the Socialist Crisis (PDF) (hardback изд.). London, England: Pluto Press. ISBN 9780745307169 — преко Marxists Internet Archive. 
  33. ^ Darity, William A. Jr., ур. (2008). „Communism”. International Encyclopedia of the Social Sciences. 2 (2nd изд.). New York City, New York: Macmillan Reference USA. стр. 35—36. ISBN 9780028661179. 
  34. ^ Newman 2005, стр. 5: "Chapter 1 looks at the foundations of the doctrine by examining the contribution made by various traditions of socialism in the period between the early 19th century and the aftermath of the First World War. The two forms that emerged as dominant by the early 1920s were social democracy and communism."
  35. ^ „Communism”. Encarta. Архивирано из оригинала 29. 1. 2009. г. Приступљено 15. 6. 2023. 
  36. ^ Dunn, Dennis (2016). A History of Orthodox, Islamic, and Western Christian Political Values. Basingstoke: Palgrave-Macmillan. стр. 126—131. ISBN 978-3319325668. 
  37. ^ Frenkiel, Émilie; Shaoguang, Wang (15. 7. 2009). „Political change and democracy in China” (PDF). Laviedesidees.fr. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 9. 2017. г. Приступљено 13. 1. 2023. 
  38. ^ Dae-Kyu, Yoon (2003). „The Constitution of North Korea: Its Changes and Implications”. Fordham International Law Journal. 27 (4): 1289—1305. Архивирано из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  39. ^ Park, Seong-Woo (23. 9. 2009). „Bug gaejeong heonbeob 'seongunsasang' cheos myeong-gi” 북 개정 헌법 '선군사상' 첫 명기 [First stipulation of the 'Seongun Thought' of the North Korean Constitution] (на језику: корејски). Radio Free Asia. Архивирано из оригинала 17. 5. 2021. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  40. ^ Seth, Michael J. (2019). A Concise History of Modern Korea: From the Late Nineteenth Century to the Present. Rowman & Littlefield. стр. 159. ISBN 9781538129050. Архивирано из оригинала 6. 2. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  41. ^ Fisher, Max (6. 1. 2016). „The single most important fact for understanding North Korea”. Vox. Архивирано из оригинала 6. 3. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  42. ^ Worden, Robert L., ур. (2008). North Korea: A Country Study (PDF) (5th изд.). Washington, D. C.: Library of Congress. стр. 206. ISBN 978-0-8444-1188-0. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 7. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  43. ^ Schwekendiek, Daniel (2011). A Socioeconomic History of North Korea. Jefferson: McFarland & Company. стр. 31. ISBN 978-0786463442. 
  44. ^ а б Lansford 2007, стр. 9–24, 36–44.
  45. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :0.
  46. ^ а б в г Chomsky (1986); Howard & King (2001); Fitzgibbons (2002)
  47. ^ Wolff, Richard D. (27. 6. 2015). „Socialism Means Abolishing the Distinction Between Bosses and Employees”. Truthout. Архивирано из оригинала 11. 3. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2020. 
  48. ^ Ghodsee, Sehon & Dresser 2018.
  49. ^ Wheatcroft, Stephen G. (1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word”. Europe-Asia Studies. 51 (2): 315—345. ISSN 0966-8136. JSTOR 153614. doi:10.1080/09668139999056. 
  50. ^ Wheatcroft, Stephen G. (2000). „The Scale and Nature of Stalinist Repression and Its Demographic Significance: On Comments by Keep and Conquest”. Europe-Asia Studies. 52 (6): 1143—1159. ISSN 0966-8136. JSTOR 153593. PMID 19326595. S2CID 205667754. doi:10.1080/09668130050143860. 
  51. ^ а б в г Lansford 2007, стр. 24–25.
  52. ^ Getty, J. Arch (22. 1. 1987). „Starving the Ukraine”. The London Review of Books. св. 9 бр. 2. стр. 7—8. Приступљено 13. 8. 2021. 
  53. ^ Marples, David R. (мај 2009). „Ethnic Issues in the Famine of 1932–1933 in Ukraine”. Europe-Asia Studies. 61 (3): 505—518. JSTOR 27752256. S2CID 67783643. doi:10.1080/09668130902753325. 
  54. ^ Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3—5. ISBN 978-1-139-44663-1. 
  55. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1172. S2CID 43510161. doi:10.1080/0966813022000017177. 
  56. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Karllson & Schoenhals 2008.
  57. ^ Harff (1996); Hiroaki (2001); Paczkowski (2001); Weiner (2002); Dulić (2004); Harff (2017)
  58. ^ Paczkowski 2001, стр. 32–33.
  59. ^ Hoffman, Stanley (пролеће 1998). „Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression (The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression) by Stéphane Courtois.”. Foreign Policy. 110 (Special Edition: Frontiers of Knowledge): 166—169. JSTOR 1149284. doi:10.2307/1149284. 
  60. ^ Paczkowski 2001.
  61. ^ Rosefielde, Steven (2010). Red Holocaust. London: Routledge. стр. xvi. ISBN 978-0-415-77757-5 — преко Google Books. 
  62. ^ Suny, Ronald Grigor (2007). „Russian Terror/ism and Revisionist Historiography”. Australian Journal of Politics & History. 53 (1): 5—19. doi:10.1111/j.1467-8497.2007.00439.x. „… [leaves out] most of the 40-60,000,000 lives lost in the Second World War, for which arguably Hitler and not Stalin was principally responsible. 
  63. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (октобар 1993). „Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence” (PDF). The American Historical Review. 98 (4): 1017—1049. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. Приступљено 17. 8. 2021 — преко Soviet Studies. 
  64. ^ Wheatcroft, Stephen G. (март 1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word” (PDF). Europe-Asia Studies. 51 (2): 340—342. JSTOR 153614. doi:10.1080/09668139999056. Приступљено 17. 8. 2021 — преко Soviet Studies. 
  65. ^ Snyder, Timothy (27. 1. 2011). „Hitler vs. Stalin: Who Was Worse?”. The New York Review of Books. Приступљено 17. 8. 2021.  See also p. 384 of Snyder's Bloodlands.
  66. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Ghodsee 2014.
  67. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Neumayer 2018.
  68. ^ а б Harper, Douglas (2020). „Communist”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 15. 8. 2021. 
  69. ^ „-ism Definition & Meaning | Britannica Dictionary”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 26. 9. 2023. 
  70. ^ Morris, Emily (8. 3. 2021). „Does communism work? If so, why not”. Culture Online. University College London. Приступљено 13. 8. 2021. 
  71. ^ Grandjonc, Jacques (1983). „Quelques dates à propos des termes communiste et communisme” [Some dates on the terms communist and communism]. Mots (на језику: француски). 7 (1): 143—148. doi:10.3406/mots.1983.1122. 
  72. ^ Hodges, Donald C. (1. 2. 2014). Sandino's Communism: Spiritual Politics for the Twenty-First Century. University of Texas Press. стр. 7. ISBN 978-0-292-71564-6 — преко Google Books. 
  73. ^ Nancy, Jean-Luc (1992). „Communism, the Word” (PDF). Commoning Times. Приступљено 11. 7. 2019. 
  74. ^ а б Williams, Raymond (1985). „Socialism”. Keywords: A Vocabulary of Culture and Society (revised изд.). New York: Oxford University Press. стр. 289. ISBN 978-0-1952-0469-8. OCLC 1035920683. „The decisive distinction between socialist and communist, as in one sense these terms are now ordinarily used, came with the renaming, in 1918, of the Russian Social-Democratic Labour Party (Bolsheviks) as the All-Russian Communist Party (Bolsheviks). From that time on, a distinction of socialist from communist, often with supporting definitions such as social democrat or democratic socialist, became widely current, although it is significant that all communist parties, in line with earlier usage, continued to describe themselves as socialist and dedicated to socialism.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  75. ^ Ely, Richard T. (1883). French and German socialism in modern times. New York: Harper & Brothers. стр. 29–30. OCLC 456632. „The central idea of communism is economic equality. It is desired by communists that all ranks and differences in society should disappear, and one man be as good as another … The distinctive idea of socialism is distributive justice. It goes back of the processes of modern life to the fact that he who does not work, lives on the labor of others. It aims to distribute economic goods according to the services rendered by the recipients … Every communist is a socialist, and something more. Not every socialist is a communist. 
  76. ^ Busky, Donald F. (2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Santa Barbara, California: Praeger. стр. 9. ISBN 978-0-275-96886-1. „In a modern sense of the word, communism refers to the ideology of Marxism-Leninism. 
  77. ^ Williams, Raymond (1985). „Socialism”. Keywords: A Vocabulary of Culture and SocietyНеопходна слободна регистрација (revised изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-1952-0469-8.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  78. ^ Engels, Friedrich (2002). Preface to the 1888 English Edition of the Communist Manifesto. Penguin. стр. 202.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  79. ^ Todorova, Maria (2020). The Lost World of Socialists at Europe's Margins: Imagining Utopia, 1870s–1920s (hardcover изд.). London: Bloomsbury Publishing. ISBN 9781350150331. 
  80. ^ Gildea, Robert (2000). „1848 in European Collective Memory”. Ур.: Evans, Robert John Weston; Strandmann, Hartmut Pogge. The Revolutions in Europe, 1848–1849: From Reform to Reaction (hardcover изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 207—235. ISBN 9780198208402. 
  81. ^ а б в Hudis, Peter (10. 9. 2018). „Marx's Concept of Socialism”. Ур.: Hudis, Peter; Vidal, Matt; Smith, Tony; Rotta, Tomás; Prew, Paul. The Oxford Handbook of Karl Marx. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-069554-5. doi:10.1093/oxfordhb/9780190695545.001.0001. 
  82. ^ Busky, Donald F. (2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Santa Barbara, California: Praeger. стр. 6—8. ISBN 978-0-275-96886-1. „In a modern sense of the word, communism refers to the ideology of Marxism–Leninism. … [T]he adjective democratic is added by democratic socialists to attempt to distinguish themselves from Communists who also call themselves socialists. All but communists, or more accurately, Marxist–Leninists, believe that modern-day communism is highly undemocratic and totalitarian in practice, and democratic socialists wish to emphasise by their name that they disagree strongly with the Marxist–Leninist brand of socialism. 
  83. ^ „Communism”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). 2007. 
  84. ^ Malia, Martin (јесен 2002). „Judging Nazism and Communism”. The National Interest. Center for the National Interest (69): 63—78. JSTOR 42895560. 
  85. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом David-Fox 2004.
  86. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Dallin 2000.
  87. ^ Wilczynski (2008), стр. 21; Steele (1992), стр. 45: "Among Western journalists the term 'Communist' came to refer exclusively to regimes and movements associated with the Communist International and its offspring: regimes which insisted that they were not communist but socialist, and movements which were barely communist in any sense at all."; Rosser & Barkley (2003), стр. 14; Williams (1983), стр. 289
  88. ^ Nation, R. Craig (1992). Black Earth, Red Star: A History of Soviet Security Policy, 1917–1991. Cornell University Press. стр. 85—86. ISBN 978-0801480072. Архивирано из оригинала 1. 8. 2019. г. Приступљено 19. 12. 2014 — преко Google Books. 
  89. ^ Pipes, Richard (2001). Communism: A History. Random House Publishing. стр. 3—5. ISBN 978-0-8129-6864-4. 
  90. ^ Bostaph, Samuel (1994). „Communism, Sparta, and Plato”. Ур.: Reisman, David A. Economic Thought and Political Theory. Recent Economic Thought Series. 37 (hardcover изд.). Dordrecht: Springer. стр. 1—36. ISBN 9780792394334. doi:10.1007/978-94-011-1380-9_1. 
  91. ^ Franklin, A. Mildred. „Communism and Dictatorship in Ancient Greece and Rome”. The Classical Weekly. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press. 43 (6): 83—89. JSTOR 4342653. doi:10.2307/4342653. 
  92. ^ Yarshater, Ehsan (1983). „Mazdakism (The Seleucid, Parthian and Sasanian Period)”. The Cambridge History of Iran. 3. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 991—1024 (1019). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2008. г. Приступљено 10. 6. 2020. 
  93. ^ а б в Ermak, Gennady (2019). Communism: The Great Misunderstanding. Amazon Digital Services LLC - Kdp. ISBN 978-1-7979-5738-8. 
  94. ^ Busky, D.F. (2002). Communism in History and Theory: From Utopian socialism to the fall of the Soviet Union. ABC-CLIO ebook. Praeger. стр. 33. ISBN 978-0-275-97748-1. Приступљено 18. 4. 2023 — преко Google Books. 
  95. ^ Boer, Roland (2019). Red Theology: On the Christian Communist Tradition. Studies in Critical Research on Religion. Brill. стр. 12. ISBN 978-90-04-39477-3. Приступљено 18. 4. 2023. 
  96. ^ Janzen, Rod; Stanton, Max (18. 7. 2010). The Hutterites in North America (illustrated изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 17. ISBN 9780801899256 — преко Google Books. 
  97. ^ Houlden, Leslie; Minard, Antone (2015). Jesus in History, Legend, Scripture, and Tradition: A World Encyclopedia: A World Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIO. стр. 357. ISBN 9781610698047. 
  98. ^ Halfin, Igal (2000). From Darkness to Light: Class, Consciousness, and Salvation in Revolutionary Russia. Pittsburgh, Pennsylvania: University of Pittsburgh Press. стр. 46. ISBN 0822957043. 
  99. ^ Surtz, Edward L. (јун 1949). „Thomas More and Communism”. PMLA. Cambridge: Cambridge University Press. 64 (3): 549—564. JSTOR 459753. S2CID 163924226. doi:10.2307/459753. 
  100. ^ Nandanwad, Nikita (13. 12. 2020). „Communism, virtue and the ideal commonwealth in Thomas More's Utopia”. Retrospect Journal. Edinburgh: University of Edinburgh. Приступљено 18. 8. 2021. 
  101. ^ Papke, David (2016). „The Communisitic Inclinations of Sir Thomas More”. Utopia500 (7). Приступљено 18. 8. 2021 — преко Scholarly Commons. 
  102. ^ Bernstein 1895.
  103. ^ Elmen, Paul (септембар 1954). „The Theological Basis of Digger Communism”. Church History. Cambridge: Cambridge University Press. 23 (3): 207—218. JSTOR 3161310. S2CID 161700029. doi:10.2307/3161310. 
  104. ^ Juretic, George (April—June 1974). „Digger no Millenarian: The Revolutionizing of Gerrard Winstanley”. Journal of the History of Ideas. Philadelfia, Pennsylvania: University of Pennsylvania Press. 36 (2): 263—280. JSTOR 2708927. doi:10.2307/2708927.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  105. ^ Hammerton, J. A. Illustrated Encyclopaedia of World History Volume Eight. Mittal Publications. стр. 4979. GGKEY:96Y16ZBCJ04. 
  106. ^ Billington, James H. (2011). Fire in the Minds of Men: Origins of the Revolutionary Faith. Transaction Publishers. стр. 71. ISBN 978-1-4128-1401-0. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Google Books. 
  107. ^ „Communism”. Encyclopædia Britannica. 2006 — преко Encyclopædia Britannica Online. 
  108. ^ Hough, Jerry F.; Fainsod, Merle (1979). How the Soviet Union is Governed. Cambridge and London: Harvard University Press. стр. 81. ISBN 9780674410305.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  109. ^ Dowlah, Alex F.; Elliott, John E. (1997). The Life and Times of Soviet Socialism. Praeger. стр. 18. ISBN 9780275956295. 
  110. ^ Marples, David R. (2010). Russia in the Twentieth Century: The Quest for Stability. Routledge. стр. 38. ISBN 9781408228227. 
  111. ^ Wittfogel, Karl A. (јул 1960). „The Marxist View of Russian Society and Revolution”. World Politics. Cambridge: Cambridge University Press. 12 (4): 487—508. JSTOR 2009334. S2CID 155515389. doi:10.2307/2009334. „Quote at p. 493. 
  112. ^ Edelman, Marc (децембар 1984). „Late Marx and the Russian Road: Marx and the 'Peripheries of Capitalism'. Monthly Review. 36: 1—55. Приступљено 1. 8. 2021 — преко Gale. 
  113. ^ Faulkner, Neil (2017). A People's History of the Russian Revolution (PDF) (hardback изд.). London: Pluto Press. стр. 34, 177. ISBN 9780745399041. Приступљено 18. 8. 2021 — преко OAPEN. 
  114. ^ White, Elizabeth (2010). The Socialist Alternative to Bolshevik Russia: The Socialist Revolutionary Party, 1921–39 (1st hardback изд.). London: Routledge. ISBN 9780415435840. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Google Books. „'Narodniki had opposed the often mechanistic determinism of Russian Marxism with the belief that non-economic factors such as the human will act as the motor of history. The SRs believed that the creative work of ordinary people through unions and cooperatives and the local government organs of a democratic state could bring about social transformation. … They, along with free soviets, the cooperatives and the mir could have formed the popular basis for a devolved and democratic rule across the Russian state. 
  115. ^ „Narodniks”. Encyclopedia of Marxism. Marxists Internet Archive. Приступљено 18. 8. 2021. 
  116. ^ Holmes, Leslie (2009). Communism: a very short introduction. Oxford, UK: Oxford University Press. стр. 18. ISBN 978-0-19-157088-9. OCLC 500808890. 
  117. ^ Adams, Katherine H.; Keene, Michael L. (10. 1. 2014). After the Vote Was Won: The Later Achievements of Fifteen Suffragists (на језику: енглески). McFarland. стр. 109. ISBN 978-0-7864-5647-5. 
  118. ^ Ugri͡umov, Aleksandr Leontʹevich (1976). Lenin's Plan for Building Socialism in the USSR, 1917–1925 (на језику: енглески). Novosti Press Agency Publishing House. стр. 48. 
  119. ^ Service, Robert (24. 6. 1985). Lenin: A Political Life: Volume 1: The Strengths of Contradiction (на језику: енглески). Springer. стр. 98. ISBN 978-1-349-05591-3. 
  120. ^ а б Dando, William A. (јун 1966). „A Map of the Election to the Russian Constituent Assembly of 1917”. Slavic Review. 25 (2): 314—319. ISSN 0037-6779. JSTOR 2492782. S2CID 156132823. doi:10.2307/2492782. 
  121. ^ White, Elizabeth (2010). The Socialist Alternative to Bolshevik Russia: The Socialist Revolutionary Party, 1921–39 (1st hardback изд.). London: Routledge. ISBN 9780415435840. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Google Books. 
  122. ^ Franks, Benjamin (мај 2012). „Between Anarchism and Marxism: The Beginnings and Ends of the Schism”. Journal of Political Ideologies. 17 (2): 202—227. ISSN 1356-9317. S2CID 145419232. doi:10.1080/13569317.2012.676867. 
  123. ^ а б в Wilhelm, John Howard (1985). „The Soviet Union Has an Administered, Not a Planned, Economy”. Soviet Studies. 37 (1): 118—30. doi:10.1080/09668138508411571. 
  124. ^ Gregory, Paul Roderick (2004). The Political Economy of Stalinism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-61585-6. doi:10.1017/CBO9780511615856. Приступљено 12. 8. 2021 — преко Hoover Institution. „Although Stalin was the system's prime architect, the system was managed by thousands of 'Stalins' in a nested dictatorship,' Gregory writes. 'This study pinpoints the reasons for the failure of the system—poor planning, unreliable supplies, the preferential treatment of indigenous enterprises, the lack of knowledge of planners, etc.—but also focuses on the basic principal agent conflict between planners and producers, which created a sixty-year reform stalemate. 
  125. ^ а б в Ellman, Michael (2007). „The Rise and Fall of Socialist Planning”. Ур.: Estrin, Saul; Kołodko, Grzegorz W.; Uvalić, Milica. Transition and Beyond: Essays in Honour of Mario Nuti. London: Palgrave Macmillan. стр. 22. ISBN 978-0-230-54697-4. „In the USSR in the late 1980s the system was normally referred to as the 'administrative-command' economy. What was fundamental to this system was not the plan but the role of administrative hierarchies at all levels of decision making; the absence of control over decision making by the population ... . 
  126. ^ а б Bland, Bill (1995). „The Restoration of Capitalism in the Soviet Union” (PDF). Revolutionary Democracy Journal. Приступљено 16. 2. 2020.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  127. ^ а б Bland, Bill (1997). Class Struggles in China (revised изд.). London. Приступљено 16. 2. 2020. 
  128. ^ Smith, S. A. (2014). The Oxford Handbook of the History of Communism. Oxford University Press. стр. 126. ISBN 9780191667527. „The 1936 Constitution described the Soviet Union for the first time as a 'socialist society', rhetorically fulfilling the aim of building socialism in one country, as Stalin had promised. 
  129. ^ а б Peters, John E. (1998). „Book Reviews: The Life and Times of Soviet Socialism”. Journal of Economic Issues. 32 (4): 1203—1206. doi:10.1080/00213624.1998.11506129. 
  130. ^ Himmer, Robert (1994). „The Transition from War Communism to the New Economic Policy: An Analysis of Stalin's Views”. The Russian Review. 53 (4): 515—529. JSTOR 130963. doi:10.2307/130963. 
  131. ^ а б Davies, Norman (2001). „Communism”. Ур.: Dear, I. C. B.; Foot, M. R. D. The Oxford Companion to World War II. Oxford University Press. 
  132. ^ Sedov, Lev (1980). The Red Book on the Moscow Trial: Documents. New York: New Park Publications. ISBN 0-86151-015-1 — преко Marxists Internet Archive. 
  133. ^ Gorlizki, Yoram (2004). Cold peace: Stalin and the Soviet ruling circle, 1945-1953. O. V. Khlevni︠u︡k. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534735-7. OCLC 57589785. 
  134. ^ Gaddis, John Lewis (2006). The Cold War: A New History. Penguin Books. 
  135. ^ Gorlizki, Yoram (2004). Cold peace: Stalin and the Soviet ruling circle, 1945-1953. O. V. Khlevni︠u︡k. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534735-7. OCLC 57589785.
  136. ^ McDermott, Kevin (2006). Stalin: Revolutionary in an Era of War. Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. стр. 1. ISBN 978-0-333-71122-4. 
  137. ^ Brown 2009, стр. 179–193.
  138. ^ Gittings, John (2006). The Changing Face of China: From Mao to Market. Oxford University Press. стр. 40. ISBN 9780191622373. 
  139. ^ Luthi, Lorenz M. (2010). The Sino-Soviet Split: Cold War in the Communist World. Princeton University Press. ISBN 978-1400837625. 
  140. ^ Brown 2009, стр. 316–332.
  141. ^ Perkins, Dwight Heald (1984). China's economic policy and performance during the Cultural Revolution and its aftermath. Harvard Institute for International Development. стр. 12. 
  142. ^ Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. стр. 4042. 
  143. ^ Brown 2009.
  144. ^ Johnson, Ian (5. 2. 2018). „Who Killed More: Hitler, Stalin, or Mao?”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 5. 2. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  145. ^ Fenby, Jonathan (2008). Modern China: The Fall and Rise of a Great Power, 1850 to the Present. Penguin Group. стр. 351. ISBN 978-0061661167. 
  146. ^ Schram, Stuart (март 2007). „Mao: The Unknown Story”. The China Quarterly (189): 205. S2CID 154814055. doi:10.1017/s030574100600107x. 
  147. ^ Evangelista, Matthew A. (2005). Peace Studies: Critical Concepts in Political Science. Taylor & Francis. стр. 96. ISBN 978-0415339230 — преко Google Books. 
  148. ^ Bottelier, Pieter (2018). Economic Policy Making In China (1949–2016): The Role of Economists. Routledge. стр. 131. ISBN 978-1351393812 — преко Google Books. „We should remember, however, that Mao also did wonderful things for China; apart from reuniting the country, he restored a sense of natural pride, greatly improved women's rights, basic healthcare and primary education, ended opium abuse, simplified Chinese characters, developed pinyin and promoted its use for teaching purposes. 
  149. ^ Pantsov, Alexander V.; Levine, Steven I. (2013). Mao: The Real Story. Simon & Schuster. стр. 574. ISBN 978-1451654486. 
  150. ^ Galtung, Marte Kjær; Stenslie, Stig (2014). 49 Myths about China. Rowman & Littlefield. стр. 189. ISBN 978-1442236226. 
  151. ^ Babiarz, Kimberly Singer; Eggleston, Karen; et al. (2015). „An exploration of China's mortality decline under Mao: A provincial analysis, 1950–80”. Population Studies. 69 (1): 39—56. PMC 4331212Слободан приступ. PMID 25495509. doi:10.1080/00324728.2014.972432. „China's growth in life expectancy at birth from 35–40 years in 1949 to 65.5 years in 1980 is among the most rapid sustained increases in documented global history. 
  152. ^ „Programma kommunisticheskoy partii sovetskogo Soyuza” Программа коммунистической партии советского Союза [Program of the Communist Party of the Soviet Union] (на језику: руски). 1961. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. 
  153. ^ Nossal, Kim Richard. Lonely Superpower or Unapologetic Hyperpower? Analyzing American Power in the post–Cold War Era. Biennial meeting, South African Political Studies Association, 29 June-2 July 1999. Архивирано из оригинала 7. 8. 2012. г. Приступљено 28. 2. 2007. 
  154. ^ Kushtetuta e Republikës Popullore Socialiste të Shqipërisë: [miratuar nga Kuvendi Popullor më 28. 12. 1976]. SearchWorks (SULAIR) [Constitution of the Socialist People's Republic of Albania: [approved by the People's Assembly on 28. 12. 1976]. SearchWorks (SULAIR)] (на језику: албански). 8 Nëntori. 4. 1. 1977. Архивирано из оригинала 22. 3. 2012. г. Приступљено 3. 6. 2011. 
  155. ^ Lenman, Bruce; Anderson, Trevor; Marsden, Hilary, ур. (2000). Chambers Dictionary of World History. Edinburgh: Chambers. стр. 769. ISBN 9780550100948. 
  156. ^ Georgakas, Dan (1992). „The Hollywood Blacklist”. Encyclopedia of the American Left (paperback изд.). Champaign, Illinois: University of Illinois Press. ISBN 9780252062506. 
  157. ^ а б в Kindersley, Richard, ур. (1981). In Search of Eurocommunism. Macmillan Press. ISBN 978-1-349-16581-0. 
  158. ^ Lazar, Marc (2011). „Communism”. Ур.: Badie, Bertrand; Berg-Schlosser, Dirk; Morlino, Leonardo. International Encyclopedia of Political Science. 2. SAGE Publications. стр. 310—314 (312). ISBN 9781412959636. doi:10.4135/9781412994163. 
  159. ^ Wright (1960); Geary (2009), стр. 1; Kaufman (2003); Gitlin (2001), стр. 3–26; Farred (2000), стр. 627–648
  160. ^ Deutscher, Tamara (January—February 1983). „E. H. Carr—A Personal Memoir”. New Left Review. I (137): 78—86. Приступљено 13 August 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  161. ^ Jaffe, Greg; Doshi, Vidhi (1. 6. 2018). „One of the few places where a communist can still dream”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 10. 8. 2023. 
  162. ^ „Cuban Revolution”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 15. 5. 2023. Приступљено 15. 6. 2023. 
  163. ^ Alimzhanov, Anuarbek (1991). „Deklaratsiya Soveta Respublik Verkhovnogo Soveta SSSR v svyazi s sozdaniyem Sodruzhestva Nezavisimykh Gosudarstv” Декларация Совета Республик Верховного Совета СССР в связи с созданием Содружества Независимых Государств [Declaration of the Council of the Republics of the Supreme Soviet of the USSR in connection with the creation of the Commonwealth of Independent States]. Vedomosti (на језику: руски). 52. Архивирано из оригинала 20. 12. 2015. г. . Declaration № 142-Н (језик: руски) of the Soviet of the Republics of the Supreme Soviet of the Soviet Union, formally establishing the dissolution of the Soviet Union as a state and subject of international law.
  164. ^ „The End of the Soviet Union; Text of Declaration: 'Mutual Recognition' and 'an Equal Basis'. The New York Times. 22. 12. 1991. Приступљено 30. 3. 2013. 
  165. ^ „Gorbachev, Last Soviet Leader, Resigns; U.S. Recognizes Republics' Independence”. The New York Times. 26. 12. 1991. Приступљено 27. 4. 2015. 
  166. ^ Sargent, Lyman Tower (2008). Contemporary Political Ideologies: A Comparative AnalysisСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (14th изд.). Wadsworth Publishing. стр. 117. ISBN 9780495569398. „Because many communists now call themselves democratic socialists, it is sometimes difficult to know what a political label really means. As a result, social democratic has become a common new label for democratic socialist political parties. 
  167. ^ Lamb, Peter (2015). Historical Dictionary of Socialism (3rd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 415. ISBN 9781442258266. „In the 1990s, following the collapse of the communist regimes in Eastern Europe and the breakup of the Soviet Union, social democracy was adopted by some of the old communist parties. Hence, parties such as the Czech Social Democratic Party, the Bulgarian Social Democrats, the Estonian Social Democratic Party, and the Romanian Social Democratic Party, among others, achieved varying degrees of electoral success. Similar processes took place in Africa as the old communist parties were transformed into social democratic ones, even though they retained their traditional titles … . 
  168. ^ „Nepal's election The Maoists triumph”. The Economist. 17. 4. 2008. Архивирано из оригинала 14. 2. 2009. г. Приступљено 18. 10. 2009. 
  169. ^ Bhattarai, Kamal Dev (21. 2. 2018). „The (Re)Birth of the Nepal Communist Party”. The Diplomat. Приступљено 29. 11. 2020. 
  170. ^ а б в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Ball & Dagger 20192.
  171. ^ Ravallion, Martin (2005). „Fighting Poverty: Findings and Lessons from China's Success”. World Bank. Архивирано из оригинала 1. 3. 2018. г. Приступљено 10. 8. 2006. 
  172. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 127 — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  173. ^ а б в г Morgan 2001, стр. 2332.
  174. ^ а б Wolff, Richard; Resnick, Stephen (1987). Economics: Marxian versus NeoclassicalНеопходна слободна регистрација. Johns Hopkins University Press. стр. 130. ISBN 978-0801834806. „The German Marxists extended the theory to groups and issues Marx had barely touched. Marxian analyses of the legal system, of the social role of women, of foreign trade, of international rivalries among capitalist nations, and the role of parliamentary democracy in the transition to socialism drew animated debates … Marxian theory (singular) gave way to Marxian theories (plural). 
  175. ^ Marx, Karl; Engels, Friedrich (1845). „Idealism and Materialism”. The German Ideology. стр. 48 — преко Marxists Internet Archive. „Communism is for us not a state of affairs which is to be established, an ideal to which reality [will] have to adjust itself. We call communism the real movement which abolishes the present state of things. The conditions of this movement result from the premises now in existence. 
  176. ^ O'Hara, Phillip (2003). Encyclopedia of Political Economy. 2. Routledge. стр. 107. ISBN 978-0-415-24187-8. „Marxist political economists differ over their definitions of capitalism, socialism and communism. These differences are so fundamental, the arguments among differently persuaded Marxist political economists have sometimes been as intense as their oppositions to political economies that celebrate capitalism. 
  177. ^ а б „Communism”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). 2007. 
  178. ^ Gluckstein, Donny (26. 6. 2014). „Classical Marxism and the question of reformism”. International Socialism. Приступљено 19. 12. 2019. 
  179. ^ Rees, John (1998). The Algebra of Revolution: The Dialectic and the Classical Marxist Tradition. Routledge. ISBN 978-0-415-19877-6. 
  180. ^ Lukács, György (1967). „What is Orthodox Marxism?”. History and Class Consciousness'. Превод: Livingstone, Rodney. Merlin Press. Приступљено 22. 9. 2021 — преко Marxists Internet Archive. „Orthodox Marxism, therefore, does not imply the uncritical acceptance of the results of Marx's investigations. It is not the 'belief' in this or that thesis, nor the exegesis of a 'sacred' book. On the contrary, orthodoxy refers exclusively to method.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  181. ^ Engels, Friedrich (1969). „"Principles of Communism". No. 4 – "How did the proletariat originate?"”. Marx & Engels Selected Works. I. Moscow: Progress Publishers. стр. 81—97. 
  182. ^ Engels, Friedrich. [1847] (1969). ""Was not the abolition of private property possible at an earlier time?" Principles of Communism. Marx/Engels Collected Works. I. Moscow: Progress Publishers. pp. 81–97.
  183. ^ Priestland, David (јануар 2002). „Soviet Democracy, 1917–91” (PDF). European History Quarterly. Thousand Oaks, California: SAGE Publications. 32 (1): 111—130. S2CID 144067197. doi:10.1177/0269142002032001564. Приступљено 19. 8. 2021 — преко Bibliothek der Friedrich-Ebert-Stiftung. „Lenin defended all four elements of Soviet democracy in his seminal theoretical work of 1917, State and Revolution. The time had come, Lenin argued, for the destruction of the foundations of the bourgeois state, and its replacement with an ultra-democratic 'Dictatorship of the Proletariat' based on the model of democracy followed by the communards of Paris in 1871. Much of the work was theoretical, designed, by means of quotations from Marx and Engels, to win battles within the international Social Democratic movement against Lenin's arch-enemy Kautsky. However, Lenin was not operating only in the realm of theory. He took encouragement from the rise of a whole range of institutions that seemed to embody class-based, direct democracy, and in particular the soviets and the factory committees, which demanded the right to 'supervise' ('kontrolirovat') (although not to take the place of) factory management. 
  184. ^ Twiss, Thomas M. (2014). Trotsky and the Problem of Soviet Bureaucracy. Brill. стр. 28—29. ISBN 978-90-04-26953-8. 
  185. '^ Murray, Patrick (март 2020). „The Illusion of the Economic: Social Theory without Social Forms”. Critical Historical Studies. 7 (1): 19—27. ISSN 2326-4462. S2CID 219746578. doi:10.1086/708005. „There are no counterparts to Marx's economic concepts in either classical or utility theory.' I take this to mean that Marx breaks with economics, where economics is understood to be a generally applicable social science. 
  186. ^ Liedman, Sven-Eric (децембар 2020). „Engelsismen” (PDF). Fronesis (на језику: шведски) (28): 134. „Engels var också först med att kritiskt bearbeta den nya nationalekonomin; hans 'Utkast till en kritik av nationalekonomin' kom ut 1844 och blev en utgångspunkt för Marx egen kritik av den politiska ekonomin  Непознати параметар |trans-quote= игнорисан (помоћ)
  187. ^ István Mészáros (2010). „The Critique of Political Economy”. Social Structure and Forms of Consciousness. 1. transcribed by Conttren, V. (2022). New York: Monthly Review Press. стр. 317—331. doi:10.17605/OSF.IO/65MXD. 
  188. ^ Henderson, Willie (2000). John Ruskin's political economy. London: Routledge. ISBN 0-203-15946-2. OCLC 48139638. „… Ruskin attempted a methodological/scientific critique of political economy. He fixed on ideas of 'natural laws', 'economic man' and the prevailing notion of 'value' to point out gaps and inconsistencies in the system of classical economics. 
  189. ^ а б Louis, Althusser; Balibar, Etienne (1979). Reading Capital. Verso Editions. стр. 158. OCLC 216233458. „'To criticize Political Economy' means to confront it with a new problematic and a new object: i.e., to question the very object of Political Economy 
  190. ^ Fareld, Victoria; Kuch, Hannes (2020), From Marx to Hegel and Back, Bloomsbury Academic, стр. 142,182, ISBN 978-1-3500-8267-0, S2CID 213805975, doi:10.5040/9781350082700.ch-001 
  191. ^ Postone 1995, стр. 44, 192–216.
  192. ^ Mortensen. „Ekonomi”. Tidskrift för litteraturvetenskap (на језику: шведски). 3 (4): 9. 
  193. ^ Postone, Moishe (1995). Time, labor, and social domination: a reinterpretation of Marx's critical theory. Cambridge University Press. стр. 130, 5. ISBN 0-521-56540-5. OCLC 910250140. 
  194. ^ Jönsson, Dan (7. 2. 2019). „John Ruskin: En brittisk 1800-talsaristokrat för vår tid? - OBS” (на језику: шведски). Sveriges Radio. Архивирано из оригинала 5. 3. 2020. г. Приступљено 24. 9. 2021. „Den klassiska nationalekonomin, som den utarbetats av John Stuart Mill, Adam Smith och David Ricardo, betraktade han som en sorts kollektivt hjärnsläpp …  Непознати параметар |trans-quote= игнорисан (помоћ)
  195. ^ Ramsay, Anders (21. 12. 2009). „Marx? Which Marx? Marx's work and its history of reception”. Eurozine. Архивирано из оригинала 12. 2. 2018. г. Приступљено 16. 9. 2021. 
  196. ^ Ruccio, David (10. 12. 2020). „Toward a critique of political economy”. MR Online. Архивирано из оригинала 15. 12. 2020. г. Приступљено 20. 9. 2021. „Marx arrives at conclusions and formulates new terms that run directly counter to those of Smith, Ricardo, and the other classical political economists. 
  197. ^ Murray, Patrick (март 2020). „The Illusion of the Economic: Social Theory without Social Forms”. Critical Historical Studies. 7 (1): 19—27. ISSN 2326-4462. S2CID 219746578. doi:10.1086/708005. 
  198. ^ Patterson, Orlando; Fosse, Ethan. „Overreliance on the Pseudo-Science of Economics”. The New York Times. Архивирано из оригинала 9. 2. 2015. г. Приступљено 13. 1. 2023. 
  199. ^ Ruda, Frank; Hamza, Agon (2016). „Introduction: Critique of Political Economy” (PDF). Crisis and Critique. 3 (3): 5—7. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2021. г. Приступљено 13. 1. 2023. 
  200. ^ Free will, non-predestination and non-determinism are emphasized in Marx's famous quote "Men make their own history". The Eighteenth Brumaire of Louis Bonaparte (1852).
  201. ^ а б Calhoun 2002, стр. 23
  202. ^ Barry Stewart Clark (1998). Political economy: a comparative approach. ABC-CLIO. стр. 57—59. ISBN 978-0-275-96370-5. Приступљено 7. 3. 2011. 
  203. ^ How To Read Karl Marx
  204. ^ [The Class Struggles In France Introduction by Frederick Engels https://www.marxists.org/archive/marx/works/1850/class-struggles-france/intro.htm]
  205. ^ Marx, Engels and the vote (June 1983)
  206. ^ „Karl Marx:Critique of the Gotha Programme”. 
  207. ^ Mary Gabriel (29. 10. 2011). „Who was Karl Marx?”. CNN. 
  208. ^ "You know that the institutions, mores, and traditions of various countries must be taken into consideration, and we do not deny that there are countries – such as America, England, and if I were more familiar with your institutions, I would perhaps also add Holland – where the workers can attain their goal by peaceful means. This being the case, we must also recognise the fact that in most countries on the Continent the lever of our revolution must be force; it is force to which we must some day appeal to erect the rule of labour." La Liberté Speech delivered by Karl Marx on 8 September 1872, in Amsterdam
  209. ^ Hal Draper (1970). „The Death of the State in Marx and Engels”. Socialist Register. 
  210. ^ Lenin, Vladimir. „To the Rural Poor”. Collected Works. 6. стр. 366 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  211. ^ The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). 1999. стр. 476—477. 
  212. ^ „Leninism”. Encyclopædia Britannica. 7 (15th изд.). стр. 265. 
  213. ^ Lisichkin, G. (1989). „Мифы и реальность” [Myths and reality]. Novy Mir (на језику: руски). св. 3. стр. 59. 
  214. ^ Butenko, Aleksandr (1996). „Sotsializm segodnya: opyt i novaya teoriya” Социализм сегодня: опыт и новая теория [Socialism Today: Experience and New Theory]. Журнал Альтернативы (на језику: руски). бр. 1. стр. 2—22. 
  215. ^ Platkin, Richard (1981). „Comment on Wallerstein”. Contemporary Marxism. Synthesis Publications. 4—5 (4): 151. JSTOR 23008565. „[S]ocialism in one country, a pragmatic deviation from classical Marxism. 
  216. ^ Erik, Cornell (2002). North Korea Under Communism: Report of an Envoy to Paradise. Routledge. стр. 169. ISBN 978-0700716975. „Socialism in one country, a slogan that aroused protests as not only it implied a major deviation from Marxist internationalism, but was also strictly speaking incompatible with the basic tenets of Marxism. 
  217. ^ Morgan 2001, стр. 2332, 3355; Morgan 2015.
  218. ^ Morgan 2015.
  219. ^ а б Haro, Lea (2011). „Entering a Theoretical Void: The Theory of Social Fascism and Stalinism in the German Communist Party”. Critique: Journal of Socialist Theory. 39 (4): 563—582. S2CID 146848013. doi:10.1080/03017605.2011.621248. 
  220. ^ а б Hoppe, Bert (2011). In Stalins Gefolgschaft: Moskau und die KPD 1928–1933 [In Stalin's Followers: Moscow and the KPD 1928–1933] (на језику: немачки). Oldenbourg Verlag. ISBN 978-3-486-71173-8. 
  221. ^ Mao, Zedong (1964). On Khrushchev's Phoney Communism and Its Historical Lessons for the World. Beijing: Foreign Languages Press. Приступљено 1. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive. 
  222. ^ Hoxha, Enver (1978). „The Theory of 'Three Worlds': A Counterrevolutionary Chauvinist Theory”. Imperialism and the Revolution. Tirana: Foreign Language Press. Приступљено 1. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive. 
  223. ^ Engels, Friedrich. „A Critique of the Draft Social-Democratic Program of 1891”. Marx/Engels Collected Works. 27. стр. 217. „If one thing is certain it is that our party and the working class can only come to power under the form of a democratic republic. This is even the specific form for the dictatorship of the proletariat. 
  224. ^ Todd, Allan. History for the IB Diploma: Communism in Crisis 1976–89. стр. 16. „The term Marxism–Leninism, invented by Stalin, was not used until after Lenin's death in 1924. It soon came to be used in Stalin's Soviet Union to refer to what he described as 'orthodox Marxism'. This increasingly came to mean what Stalin himself had to say about political and economic issues. … However, many Marxists (even members of the Communist Party itself) believed that Stalin's ideas and practices (such as socialism in one country and the purges) were almost total distortions of what Marx and Lenin had said. 
  225. ^ Morgan 2001.
  226. ^ а б Patenaude 2017, стр. 199.
  227. ^ Patenaude 2017, стр. 193.
  228. ^ Daniels, Robert V. (1993). A Documentary History of Communism in Russia (3rd изд.). Burlington, Vermont: University of Vermont Press. стр. 125—129, 158—159. ISBN 978-0-87451-616-6. 
  229. ^ Twiss, Thomas M. (8. 5. 2014). Trotsky and the Problem of Soviet Bureaucracy (на језику: енглески). BRILL. стр. 105—106. ISBN 978-90-04-26953-8. 
  230. ^ Van Ree, Erik (1998). „Socialism in One Country: A Reassessment”. Studies in East European Thought. 50 (2): 77—117. ISSN 0925-9392. JSTOR 20099669. S2CID 146375012. doi:10.1023/A:1008651325136. 
  231. ^ Trotsky, Leon (1991). The Revolution Betrayed: What is the Soviet Union and where is it Going? (на језику: енглески). Mehring Books. стр. 218. ISBN 978-0-929087-48-1. 
  232. ^ Deutscher, Isaac (5. 1. 2015). The Prophet: The Life of Leon Trotsky (на језику: енглески). Verso Books. стр. 293. ISBN 978-1-78168-721-5. 
  233. ^ Ticktin, Hillel (1992). Trotsky's political economy of capitalism. Brotherstone, Terence; Dukes, Paul,(eds). Edinburgh University Press. стр. 227. ISBN 978-0-7486-0317-6. 
  234. ^ Eagleton, Terry (7. 3. 2013). Marxism and Literary Criticism (на језику: енглески). Routledge. стр. 20. ISBN 978-1-134-94783-6. 
  235. ^ Rubenstein, Joshua (2011). Leon Trotsky : a revolutionary's life. New Haven : Yale University Press. стр. 161. ISBN 978-0-300-13724-8. 
  236. ^ Beilharz, Peter (19. 11. 2019). Trotsky, Trotskyism and the Transition to Socialism (на језику: енглески). Routledge. стр. 1—206. ISBN 978-1-000-70651-2. 
  237. ^ Löwy, Michael (2005). The Theory of Revolution in the Young Marx (на језику: енглески). Haymarket Books. стр. 191. ISBN 978-1-931859-19-6. 
  238. ^ Cox, Michael (1992). „Trotsky and His Interpreters; or, Will the Real Leon Trotsky Please Stand up?”. The Russian Review. 51 (1): 84—102. JSTOR 131248. doi:10.2307/131248. 
  239. ^ Volkogonov, Dmitri (јун 2008). Trotsky: The Eternal Revolutionary (на језику: енглески). HarperCollins Publishers Limited. стр. 284. ISBN 978-0-00-729166-3. 
  240. ^ Patenaude 2017, стр. 189, 194.
  241. ^ Trotsky, Leon (May—June 1938). „The Transitional Program”. Bulletin of the Opposition. Приступљено 5 November 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  242. ^ Johnson, Walker & Gray 2014, стр. 155, Fourth International (FI).
  243. ^ National Committee of the SWP (16. 11. 1953). „A Letter to Trotskyists Throughout the World”. The Militant. 
  244. ^ Korolev, Jeff (27. 9. 2021). „On the Problem of Trotskyism”. Peace, Land, and Bread. Архивирано из оригинала 11. 2. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2022. 
  245. ^ Weber, Wolfgang (1989). Solidarity in Poland, 1980-1981 and the Perspective of Political Revolution (на језику: енглески). Mehring Books. стр. ix. ISBN 978-0-929087-30-6. 
  246. ^ Meisner, Maurice (January—March 1971). „Leninism and Maoism: Some Populist Perspectives on Marxism-Leninism in China”. The China Quarterly. 45 (45): 2—36. JSTOR 651881. S2CID 154407265. doi:10.1017/S0305741000010407.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  247. ^ Wormack 2001.
  248. ^ а б „On Marxism-Leninism-Maoism”. MLM Library. Communist Party of Peru. 1982. Архивирано из оригинала 28. 7. 2020. г. Приступљено 20. 1. 2020. 
  249. ^ Escalona, Fabien (29. 12. 2020). „Le PCF et l'eurocommunisme: l'ultime rendez-vous manqué?” [The French Communist Party and Eurocommunism: The greatest missed opportunity?]. Mediapart (на језику: француски). Приступљено 9. 2. 2023. 
  250. ^ „Eurocomunismo”. Enciclopedia Treccani (на језику: италијански). 2010. Приступљено 22. 9. 2021. 
  251. ^ Pierce, Wayne. „Libertarian Marxism's Relation to Anarchism”. The Utopian. стр. 73—80. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 5. 2021. г. 
  252. ^ а б Gorter, Hermann; Pannekoek, Antonie; Pankhurst, Sylvia; Rühle, Otto (2007). Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers Councils. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-6-8. 
  253. ^ Marot, Eric (2006). „Trotsky, the Left Opposition and the Rise of Stalinism: Theory and Practice”. Приступљено 31. 8. 2021. 
  254. ^ „The Retreat of Social Democracy … Re-imposition of Work in Britain and the 'Social Europe'. Aufheben. св. 8. јесен 1999. Приступљено 31. 8. 2021. 
  255. ^ Screpanti, Ernesto (2007). Libertarian communism: Marx Engels and the Political Economy of Freedom. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0230018969. 
  256. ^ Draper, Hal (1971). „The Principle of Self-Emancipation in Marx and Engels”. Socialist Register. 8 (8). Приступљено 25. 4. 2015. 
  257. ^ Chomsky, Noam, Government In The Future (Lecture), Poetry Center of the New York YM-YWHA, Архивирано из оригинала 16. 1. 2013. г. 
  258. ^ „A libertarian Marxist tendency map”. libcom.org. Приступљено 1. 10. 2011. 
  259. ^ Varoufakis, Yanis. „Yanis Varoufakis thinks we need a radically new way of thinking about the economy, finance and capitalism”. TED. Приступљено 14. 4. 2019. „Yanis Varoufakis describes himself as a "libertarian Marxist 
  260. ^ Lowry, Ben (11. 3. 2017). „Yanis Varoufakis: We leftists are not necessarily pro public sector – Marx was anti state”. The News Letter. Приступљено 14. 4. 2019. 
  261. ^ Johnson, Walker & Gray 2014, стр. 313–314, Pannekoek, Antonie (1873–1960).
  262. ^ van der Linden, Marcel (2004). „On Council Communism”. Historical Materialism. 12 (4): 27—50. S2CID 143169141. doi:10.1163/1569206043505275. 
  263. ^ а б в Pannekoek, Antonie (1920). „The New Blanquism”. Der Kommunist. бр. 27. Bremen. Приступљено 31. 7. 2020 — преко Marxists Internet Archive. 
  264. ^ Memos, Christos (Autumn—Winter 2012). „Anarchism and Council Communism on the Russian Revolution”. Anarchist Studies. Lawrence & Wishart Ltd. 20 (2): 22—47. Архивирано из оригинала 29 November 2020. г. Приступљено 27 May 2022.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  265. ^ Gerber, John (1989). Anton Pannekoek and the Socialism of Workers' Self-Emancipation, 1873-1960. Dordrecht: Kluwer. ISBN 978-0792302742. 
  266. ^ Shipway, Mark (1987). „Council Communism”. Ур.: Rubel, Maximilien; Crump, John. Non-Market Socialism in the Nineteenth and Twentieth Centuries. New York: St. Martin's Press. стр. 104—126. 
  267. ^ а б Pannekoek, Anton (јул 1913). „Socialism and Labor Unionism”. The New Review. св. 1 бр. 18. Приступљено 31. 7. 2020 — преко Marxists Internet Archive. 
  268. ^ Bordiga, Amadeo (1926). „The Communist Left in the Third International”. www.marxists.org. Приступљено 23. 9. 2021. 
  269. ^ Kowalski, Ronald I. (1991). The Bolshevik Party in Conflict: The Left Communist Opposition of 1918. Basingstoke, England: Palgrave MacMillan. стр. 2. ISBN 978-1-349-10369-0. doi:10.1007/978-1-349-10367-6. 
  270. ^ Bordiga, Amadeo. „Dialogue with Stalin”. Marxists Internet Archive. Приступљено 15. 5. 2019. 
  271. ^ „The Legacy of De Leonism, part III: De Leon's misconceptions on class struggle”. Internationalism. 2000—2001. 
  272. ^ Piccone, Paul (1983). Italian Marxism. University of California Press. стр. 134. ISBN 978-0-520-04798-3. 
  273. ^ Mayne, Alan James (1999). From Politics Past to Politics Future: An Integrated Analysis of Current and Emergent Paradigms. Greenwood Publishing Group. стр. 316. ISBN 978-0-275-96151-0 — преко Google Books. 
  274. ^ Anarchism for Know-It-Alls. Filiquarian Publishing. 2008. ISBN 978-1-59986-218-7. 
  275. ^ Fabbri, Luigi (13. 10. 2002). „Anarchism and Communism. Northeastern Anarchist No. 4. 1922”. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. 
  276. ^ „Constructive Section”. The Nestor Makhno Archive. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. 
  277. ^ а б Price, Wayne. What is Anarchist Communism?. Архивирано из оригинала 21. 12. 2010. г. Приступљено 19. 1. 2011. 
  278. ^ Gray, Christopher (1998). Leaving the 20th century: the incomplete work of the Situationist International. London: Rebel Press. стр. 88. ISBN 9780946061150. 
  279. ^ Bob Black. Nightmares of Reason. Архивирано из оригинала 27. 10. 2010. г. Приступљено 1. 11. 2010. 
  280. ^ Novatore, Renzo. Towards the creative Nothing. Архивирано из оригинала 28. 7. 2011. г. 
  281. ^ Dielo Truda (Workers' Cause) (1926). Organisational Platform of the Libertarian Communists. Архивирано из оригинала 28. 7. 2011. г. „This other society will be libertarian communism, in which social solidarity and free individuality find their full expression, and in which these two ideas develop in perfect harmony. 
  282. ^ „MY PERSPECTIVES – Willful Disobedience Vol. 2, No. 12”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2011. г. „I see the dichotomies made between individualism and communism, individual revolt and class struggle, the struggle against human exploitation and the exploitation of nature as false dichotomies and feel that those who accept them are impoverishing their own critique and struggle. 
  283. ^ Montero, Roman (30. 7. 2019). „The Sources of Early Christian Communism”. Church Life Journal. Приступљено 26. 3. 2021. 
  284. ^ Kautsky, Karl (1953). „IV.II. The Christian Idea of the Messiah. Jesus as a Rebel.”. Foundations of Christianity. Russell & Russell — преко Marxists Internet Archive. „Christianity was the expression of class conflict in Antiquity.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  285. ^ Montero, Roman A. (2017). All Things in Common The Economic Practices of the Early Christians. Eugene: Wipf and Stock Publishers. стр. 5. ISBN 9781532607912. OCLC 994706026. 
  286. ^ Renan, Ernest (1869). „VIII. First Persecution. Death of Stephen. Destruction of the First Church of Jerusalem”. Origins of Christianity. II. The Apostles. New York: Carleton. стр. 122 — преко Google Books. 
  287. ^ Boer, Roland (2009). „Conclusion: What If? Calvin and the Spirit of Revolution. Bible”. Political Grace. The Revolutionary Theology of John Calvin. Louisville, Kentucky: Westminster John Knox Press. стр. 120. ISBN 978-0-664-23393-8 — преко Google Books. 
  288. ^ Ellicott, Charles John; Plumptre, Edward Hayes (1910). „III. The Church in Jerusalem. I. Christian Communism”. The Acts of the Apostles. London: Cassell — преко Google Books. 
  289. ^ Guthrie, Donald (1992). „3. Early Problems. 15. Early Christian Communism”. The Apostles. Grand Rapids, Michigan: Zondervan. стр. 46. ISBN 978-0-310-25421-8 — преко Google Books.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  290. ^ Flinn, Frank K. (2007). Encyclopedia of Catholicism. Infobase Publishing. стр. 173—174. ISBN 978-0-8160-7565-2. 
  291. ^ Agranovsky, Dmitry (12. 7. 1995). „Yegor Letov: Russkiy Proryv” Егор Летов: Русский Прорыв [Egor Letov: Russian Breakthrough]. Sovetskaya Rossiya (на језику: руски). бр. 145. Приступљено 15. 8. 2021. 
  292. ^ Werth 1999
  293. ^ Николић, Коста (2017). „Creating a Communist Yugoslavia in the Second World War”. Balcanica. 

Литература

[уреди | уреди извор]