Конвенционално ратовање
Конвенционално ратовање (енгл. Conventional warfare) је облик ратовања који се води употребом конвенционалног оружја и тактике на бојном пољу између две или више држава у отвореном сукобу. Снаге на свакој страни су добро дефинисане и боре се користећи оружје које првенствено циља противничку војску. Обично се бори конвенционалним оружјем, а не хемијским, биолошким или нуклеарним оружјем.
Општа сврха конвенционалног рата је ослабити или уништити противничку војску, негирајући тако њену способност да се укључи у конвенционално ратовање. Међутим, у присиљавању на капитулацију, једна или обе стране могу на крају прибећи неконвенционалним тактикама ратовања.
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Сви историјски и већина модерних ратова вођена је средствима конвенционалног ратовања. Потврђена употреба биолошког рата од стране националне државе није се догодила од 1945. године, а хемијско ратовање је коришћено само неколико пута (последња позната конфронтација у којој је коришћено је Ирачко-ирански рат). Нуклеарни рат се догодио само једном, када су Сједињене Државе бомбардовале јапанске градове Хирошима и Нагасаки августа 1945.
Опадање[уреди | уреди извор]
Конвенционално ратовање достигло је свој врхунац у Другом светском рату, који је уједно и поставио темеље за његово пропадање услед нуклеарног наоружања и манифестације културно усклађених сукоба. Нуклеарна бомба била је резултат напора држава за превласт у наоружању. Чини се да је овакав развој догађаја коначно потиснуо конвенционални сукоб између држава у страну. Да су се две конвенционалне војске бориле, губитник би имао последње средство у свом нуклеарном арсеналу.
Дакле, ниједан пар нуклеарних сила још се није борио у конвенционалном рату директно, с изузетком две кратке препирке између Кине и Русије у 1969. и између Индије и Пакистана у 1999. (Каргилски рат).[1]
Замена[уреди | уреди извор]
Изумом нуклеарног оружја, концепт отвореног рата носи перспективу глобалног уништења, и као такви сукоби од Другог светског рата по дефиницији су „сукоби ниског интензитета”, [2] типично у облику "ратова преко посредника" вођених унутар локалних и регионалних граница, користећи оно што се данас назива "конвенционалним оружјем", обично се комбинује са коришћењем асиметричних тактика ратовања и неконвенционалним ратовањем.[3]
Самјуел Хантингтон је сматрао да свет у раном 21. веку постоји као систем девет различитих „цивилизација”, уместо мноштва суверених држава. Ове цивилизације су оцртане по културним линијама (на пример, западна, исламска, кинеска, хиндуистичка, будистичка итд). На овај начин, културе које су већ дуго доминиране Западом се поново успостављају и настоје да оспоре статус кво. Стога је култура заменила државу као локус рата. Ова врста цивилизацијског рата, у наше време као и у давно прошло време, догађа се тамо где се те културе међусобно сучељавају. Неки од важних примера су сукоб у Пакистану/Индији или битке у Судану. Ова врста рата је дефинисала поље од Другог светског рата.[3] Те се културне снаге не супротстављају државним армијама на традиционалан начин. Када се суочи са батаљонима тенкова, млазњака и ракета, културни противник се раствара у популацији. Они имају користи од територијално ограничених држава, уколико се могу слободно кретати из једне земље у другу, док државе морају да преговарају са другим сувереним државама. Државне шпијунске мреже су такође озбиљно ограничене овом мобилношћу која није ограничена државним границама.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Smith, M.L.R. "Guerrillas in the mist: reassessing strategy and low intensity warfare". Review of International Studies. Vol. 29, 19–37. 2003
- ^ Creveld, Martin Van. „Technology and War II:Postmodern War?”. Ур.: Charles Townshend. The Oxford History of Modern War. стр. 349.
- ^ а б Samuel P. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, original 1993 essay and expansion (NY: Simon & Schuster, 1996). ISBN 0684811642; discussed more recently in e.g. Jeffrey Haynes, From Huntington to Trump: Thirty Years of the Clash of Civilizations (London: Rowman & Littlefield, 2019). ISBN 1498578209, 9781498578202
- ^ Segall, Erica Fink, Jose Pagliery and Laurie. „Technology and the fight against terrorism”. CNNMoney. Приступљено 6. 11. 2017.
Литература[уреди | уреди извор]
- Haskew, Michael; Jorgensen, Christer; McNab, Chris; Niderost, Eric; Rice, Rob S. (2008). Fighting Techniques of the Oriental World 1200-1860: Equipment, Combat Skills and Tactics. London, United Kingdom: Amber Books. ISBN 978-1-905704-96-5.
- Holmes, Richard; Strachan, Hew; Bellamy, Chris; Bicheno, Hugh (2001). The Oxford Companion to Military History. Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866209-9.
- Johnson, Rob; Michael Whitby; John France (2010). How to win on the battlefield : 25 key tactics to outwit, outflank, and outfight the enemy. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-25161-4.
- Muhm, Gerhard. „German Tactics in the Italian Campaign”. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2007. Приступљено 27. 9. 2007.
- Gerhard Muhm : La Tattica nella campagna ass d’Italia, in LINEA GOTICA AVAMPOSTO DEI BALCANI, (Hrsg.) Amedeo Montemaggi - Edizioni Civitas, Roma 1993.
- Fox, John W. (2008) [1987]. Maya Postclassic state formation. Cambridge, UK and New York, USA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-10195-0. OCLC 297146853.
- Kaspersen, Lars Bo and Jeppe Strandsbjerg (eds.) (2017). Does War Make States: Investigations into Charles Tilly's Historical Sociology New York: Cambridge University Press.
- Nagl, Dominik (2013). No Part of the Mother Country, but Distinct Dominions - Law, State Formation and Governance in England, Massachusetts und South Carolina, 1630-1769. Berlin, Germany: LIT. ISBN 978-3-643-11817-2.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Changing Nature of Warfare”. National Intelligence Council. 2004. Архивирано из оригинала на датум 15. 6. 2006. Приступљено 30. 1. 2006.
- Stathis Kalyvas (2003). „The Sociology of Civil Wars: Warfare and Armed Groups”. Armed Groups Project. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2006. Приступљено 30. 1. 2006.