Конгрес Филипина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Конгрес Филипина
Kongreso ng Pilipinas
Congress of the Philippines
17. Конгрес Филипина
Грб или лого
Грб Сената Филипина
Лого
Грб Представничког дома Филипина
Врста
Врстабикамерални
ДомовиСенат
Представ. дом
Предводништво
Председник СенатаАкилино Пиментел III
од 25. јула 2016.
Председавајући ПДПанталеон Алварез
од 25. јула 2016.
Структура
Број посланика321 (списак)
24 сенатора
297 представника
Тренутни сазив Сената Филипина
Политичке
групе (Сенат)
Тренутни сазив Представничког дома Филипина
Политичке
групе (Представнички дом)
ЗаконЧлан VI, Устав Филипина
Избори
Последњи избори (Сенат)
9. мај 2016.
Последњи избори (Представнички дом)
9. мај 2016.
Место одржавања седница
Сенат:
Зграда GSIS
Зграда у Пасају
Систем осигурања владине службе
(енгл. Government Service Insurance System)


Представнички дом:
Пленарна сала, комплекс Националне скупштине
Комплекс у Кезон Ситију
Национална скупштина
(таг. Batasang Pambansa)
Веб-сајт
Сенат Филипина
Представнички дом Филипина
Coat of arms of the Philippines.svg
Овај чланак је део серије о
политичком систему Филипина

Конгрес Филипина (фил./таг. Kongreso ng Pilipinas, енгл. Congress of the Philippines) национално је законодавство државе Филипини. Овај парламент је бикамерално тело које се састоји из Сената (горњи дом) и Представничког дома (доњи дом), мада се на Филипина при употреби термина Конгрес најчешће мисли само на поменути доњи дом.[1]

Сенат чине 24 сенатора,[2] од којих се половина бира сваке три године. Сваки сенатор, према томе, служи укупно шест година. Сенаторе бира комплетан електорат и не представљају нити један географски дистрикт.

Представнички дом тренутно чини 297 конгресмена; од. 5, чл. VI Устава Филипина прописује да ПД „треба да сачињава не више од 250 чланова, осим ако је другачије одређено законом”... Постоје две врсте конгресмена: дистриктни и секторски представници. Дистриктни конгресмени представљају поједини географски дистрикт земље. Све провинције у земљи састављене су из најмање једног конгресног дистрикта. Неколико градова такође има и своје конгресне дистрикте, при чему неке чине два или више представника.[1]

Секторски конгресмени представљају мањинске секторе становништва. Овако се овим мањинским групама омогућава да их неко представља у Конгресу, када иначе не би могле да буду адекватно представљене кроз дистриктно представништво. Такође познати и као представници са партијских листа, секторски конгресмени представљају разне синдикате, групе за заштиту права и друге организације.[1]

Уставом је осигурано да Конгрес мора да сазове своју редовну пленарну седницу, сваке године с почетком 4. понедељка у месецу јулу. Редовно заседање може да траје до тридесет дана пре отварања следеће редовне седнице наредне године. Председник може, међутим, да започне специјално заседање које се углавном одржава између редовних законодавних сесија, и то да би се решиле кризне ситуације или хитни случајеви.[1]

Историја[уреди]

Шпанско раздобље[уреди]

Када су Филипини били под колонијалном управом Шпанских Источних Индија, колонија није добила могућност представљања у Генералном Кортесу. Само је 1809. године колонија чинила интегрални део Шпаније и имала представништво у Кортесу. Кадиски устав је настао 19. марта 1812. године, а тада је колонија добила своје прве представнике у Кортесу (Педро Перез де Тахле и Хосе Мануел Корето, 24. септембра 1812. године). Међутим, поразом Наполеона I у бици код Ватерлоа, његов брат Жозеф Бонапарта скинут је са шпанског трона; Кадиски устав је одбијен у Кортесу 24. маја 1816. године, а усвојен је конзервативнији устав којим је укинуто филипинско представништво у Кортесу (између осталог). Обнова филипинског представништва у Кортесу био је један од аидеала илустрадоса, академске класе из 19. века која је била идеолошки темељ револуције.[2]

Револуционарна ера[уреди]

Деловање илустрадоса прерасло је у Филипинску револуцију којом се настојала стећи независност од Шпаније. Прогласивши независност 12. јуна 1898. године, председник Емилио Агиналдо је тада наредио сазивање револуционарног конгреса у Малолосу. Конгрес Малолоса је, између осталог, усвојио Устав из 1899. Доношењем Париског мира, Шпанија је продала Филипине тадашњим Сједињеним Америчким Државама. Револуционари, покушавајући да зауставе Американце од преузимања територије, покренули су Филипинско-амерички рат; поражени су када је заробљен председник Агиналдо (1901).[2]

Америчка окупација[уреди]

Док су Филипини под америчком колонијалном управом, законодавно тело је била Филипинска комисија — која је постојала од 1900. до 1907. године. Председник Сједињених Америчких Држава је именовао чланове Филипинске комисије. С друге стране, Филипинци су били ’резидентни повереници’ (енгл. Resident Commissioners) за Представнички дом САД (од 1907. до 1935. године, а потом само један од 1935. до 1946. године). Резидентни повереници су могли да учествују у раду ПД САД, али нису имали право гласа.[2]

Куперовим актом из 1902. године наложено је стварање бикамералног или дводомног Филипинског законодавства са Филипинском комисијом као горњим домом и Филипинском скупштином као доњим домом. Ово бикамерално законодавство инаугурисано је 1907. године. Током владавине тадашњег председавајућег Серхија Осмење и тадашњег лидера спрата Мануела Л. Кезона, закони 59. Конгреса Сједињених Америчких Држава пресликани су у великој мери и на новоформирано Филипинско законодавство.[2]

Џоунсовим актом из 1916. године законодавство се променило. Филипинска комисија је укинута, а успостављено ново бикамерално Филипинско законодавство састављено из Представничког дома и Сената.[2]

Комонвелт и II Република[уреди]

Законодавни систем се променио поново 1935. године. Устав из 1935. године, поред тога што је институционализовао Комонвелт којим је Филипинцима омогућено да оставе већег трага у раду владе, успоставио је уникамералну Националну скупштину. Међутим, 1940. године амандманом на Устав из 1935. бива успостављен бикамерални Конгрес Филипина састављен из Представничког дома и Сената. Они изабрани 1941. неће служити све до 1945. године, пошто је у међувремену избио Други светски рат. Јапанци који су вршили инвазије основали су Другу Филипинску републику и сазвали сопствену Националну скупштину. Поразом Јапанаца 1945. године, Комонвелт и Конгрес бивају враћени. Ова ’поставка’ је деловала све док Американци нису 4. јула 1946. године доделили независност.[2]

Независност[уреди]

Након инаугурације Републике Филипина 4. јула 1946. године, Републички акт бр. 6 донесен је тако да на датум проглашења Републике Филипина постојећи Конгрес буде познат као Први Конгрес Републике. Наредни конгреси Филипина су се изабирали све док председник Фердинанд Маркос није прогласио ванредно стање, 23. септембра 1972. године. Маркос је располагао и тада управљао декретом.[2]

Још 1970. године, Маркос је организовао уставну конвенцију да би се ревидирао Устав из 1935; године 1973, Устав бива донесен. Истим је укинут бикамерални Конгрес и основана уникамерална Национална скупштина, која је на крају постала позната као Батасанг памбанса у полупредседничком систему владе. ’Батасан’ је бирао премијера. Први сазив Батасанг памбансе је био 1978. године.[2]

Маркос је збачен с положаја након Револуције народне власти из 1986. године; председница Коразон Акино је тада управљала декретом. Нешто касније исте године је оформила уставну комисију која је израдила нови устав. Устав је усвојен након плебисцита одржаног следеће године; повраћен је председнички систем владе, заједно са бикамералним Конгресом Филипина. Први пут је сазван 1987. године.[2]

Кратак преглед[уреди]

У служби Тело Законодавство Тип Горњи дом Доњи дом
1898—1899. Субјекти под контролом Републике Филипине
Устав Малолоса Конгрес Малолоса уникамерални Конгрес Малолоса
Субјекти под контролом  САД
Тело ратне силе председника САД ванредно стање
1900—1902. Субјекти под контролом Републике Филипине
Устав Малолоса Конгрес Малолоса уникамерални Конгрес Малолоса
Субјекти под контролом  САД
Именовање председника САД Комисија Тафта уникамерални Филипинска комисија
1902—1907. Острвска влада Филипинских острва
Филипински органски акт Филипинска комисија уникамерални Филипинска комисија
1907—1916. Острвска влада Филипинских острва
Филипински органски акт Законодавство Филипина бикамерални Филипинска комисија Скупштина Филипина
1916—1935. Острвска влада Филипинских острва
Акт о аутономији Филипина Законодавство Филипина бикамерални Сенат Представнички дом
1935—1941.  Комонвелт Филипини
Устав из 1935. Национална скупштина уникамерални Национална скупштина
1942—1943.  Јапанско царство
Тело ратне силе Јапанско царство ванредно стање
1943—1944.  Друга Филипинска република
Устав из 1943. Национална скупштина уникамерални Национална скупштина
1945—1946.  Комонвелт Филипини
Амандмани на Устав из 1935. Конгрес (Комонвелт) бикамерални Сенат Представнички дом
1946—1973. Трећа Филипинска република
Амандмани на Устав из 1935. Конгрес бикамерални Сенат Представнички дом
1973—1978.
(није сазиван)
Филипини — ванредно стање
Устав из 1973. Национална скупштина уникамерални Национална скупштина
1978—1986. Четврта Филипинска република
Амандмани на Устав из 1973. Батасанг памбанса уникамерални Батасанг памбанса
1986—данас  Република Филипини
Устав из 1987. Конгрес бикамерални Сенат Представнички дом

Овлашћења[уреди]

Овлашћења Конгреса Филипина могу да се класификују на следећи начин.

Опште законодавство[уреди]

Састоји се из усвајања закона намењених да буду правила спровођења за управљање односима између појединаца (нпр. цивилни закони, комерцијални закони итд.) или између појединаца и државе (нпр. кривични закони, политички закони итд.).[2]

Подразумевана[уреди]

Неопходна је за ефективно извршавање осталих овлашћења која су изричито дата Скупштини.

Инхерентна[уреди]

Ово су овлашћења која иако нису изричито дата спроводе се од стране Конгреса пошто су неопходна за његово постојање и обухватају:

  • одређивање правила рада;
  • обавезивање одсутних чланова да присуствују како би се постигао кворум и извршавале дужности;
  • вођење дневника о раду.

Посебно законодавство[уреди]

Односи се на овлашћења која Устав изричито и специфично даје да се спроводе или извршавају.

Овлашћења која има Конгрес а која се могу класификовати у ову категорију су:

  • да присвоји;
  • да делује као Конститутивна скупштина;[a]
  • да разреши;[b]
  • да потврди споразуме;[c]
  • да прогласи ратно стање;[d]
  • да амнестира;
  • да делује као Одбор агитатора за председничке/потпредседничке гласове;[e]
  • да опозове;
  • да споји власт;
  • да пренесе власт;
  • да утиче на буџет;
  • да опорезује.

Извршна[уреди]

Овлашћења Конгреса која су извршне природе су:

  • именовање службеника;
  • потврђивање споразума;
  • потврђивање лица које именује председник кроз Одбор за именовања;
  • укидање овлашћења.

Супервизорска[уреди]

Конгрес Филипина има одређену контролу и супервизију над административним огранком, на пример:

  • да одлучи о стварању одељења/агенције/уреда или друге службе;
  • да дефинише овлашћења и дужности службеника;
  • да присвоји фонд за владине послове;
  • да пропише правила и процедуре које се морају пратити.

Изборна[уреди]

Изборна овлашћења Конгреса Филипина су овлашћења Конгреса да:

  • изабере председавајуће службенике и друге службенике за Дом;
  • делује као Одбор агитатора за агитовање председничких/потпредседничких гласова;
  • изабере председника у случају било ког изборног нерешеног резултата а за избор особе на поменуту функцију.

Судска[уреди]

Уставно, сваки дом има судска овлашћења:

  • да казни своје Чланове за кршење правила понашања и да — уз сагласност свих својих Чланова — суспендује или разреши дужности Члана;
  • да усагласи и одобри амнестију коју прогласи Председник;
  • да иницира, проведе и потом реши случајеве разрешења;
  • да одлучи о изборним протестима својих Чланова кроз одговарајући Изборни трибунал.

Остала[уреди]

Остала овлашћења Конгреса која су прописана у Уставу су да:

  • овласти Комисију за ревизију да ревидира фонд и имовину;
  • овласти Председника да утиче на царинске стопе, квоте и таксе;
  • овласти Председника да одреди правила и регулативе у току ванредног стања;
  • прераспореди законодавне дистрикте на основу донетих уставних стандарда;
  • имплементира законе о аутономији;
  • успостави националну Комисију за језик;
  • имплементира бесплатно јавно средњошколско образовање;
  • дозволи разумно експлоатисање природних ресурса;
  • одреди границе шумског земљишта и националних паркова;
  • одреди власништво и досег домена предака;
  • успостави независну економску и агенцију за планирање.

Доношење закона[уреди]

  • Припрема предлога закона
    Члан или Група за стварање предлога закона Референтног и бироа за истраживање припрема и пише прву верзију предлога закона након захтева Члана.
  • Прво читање
    1. Предлог закона се документује Службом за предлоге закона и индексирање, те се нумерише и копира.
    2. Три дана након документовања, предлог се уврштава у Пословнички ред на Прво читање.
    3. На Првом читању, Генерални секретар чита наслов и број предлога закона. Председавајући предаје предлог закона одговарајућем Одбору или Одборима.
  • Одбор за разматрање / деловање
    1. Одбор ком је предлог закона прослеђен процењује исти да би одлучио да ли је неопходно проводити јавна саслушања.
    • Ако Одбор установи да је неопходно проводити јавна саслушања, заказује термин за иста, издаје јавна обавештења и позива особе од значаја из јавних и приватних сектора, академике и стручњаке за предложену легислативу.
    • Ако Одбор установи да није неопходно проводити јавна саслушања, заказује термин за дискусију или дискусије Одбора о предлогу закона.
    1. На основу исхода јавних саслушања или дискусија Одбора, Одбор може да уведе амандмане, консолидује предлог закона са тематски истима, или предложи заменски предлог закона. Потом припрема одговарајући Извештај Одбора.
    2. Одбор одобрава Извештај Одбора и формално предаје исти Бироу за пленардне послове.
  • Друго читање
    1. Извештај Одбора се региструје и нумерише од стране Службе за предлоге закона и индексирање. Уврштава се у Пословнички ред и предаје Одбору за правилнике.
    2. Одбор за правилнике заказује разматрање предлога закона на Другом читању.
    3. На Другом читању, Генерални секретар чита број, наслов и текст предлога закона, те се врше следеће активности:
    • Одређивање спонзорства и провођење дебата
    • Доношење амандмана
    • Гласање, које може да буде:
    1. viva voce
    2. бројање од стране овлашћене особе
    3. подела Дома
    4. номинално гласање
  • Треће читање
    1. Амандмани, ако их има, инкорпоришу се у финалну верзију и штампају се копије предлога закона за Треће читање.
    2. Финална верзија се уврштава на Календар предлога закона за Треће читање и копије исте се деле свим Члановима три дана пре Трећег читања.
    3. На Трећем читању, Генерални секретар чита само број и наслов предлога закона.
    4. Врши се прозивање или номинално гласање и Члан, ако жели, добија три минута да објасни свој глас. Никакви амандмани на предлог закона нису дозвољени у овој фази.
    • Предлог закона се усваја позитивном већином гласова тренутних Чланова.
    • Ако се предлог закона не усвоји, исти се преноси у Архиве.
  • Достављање усвојеног предлога закона Сенату
    Усвојени предлог закона се доставља Сенату да би се добила његова сагласност.
  • Деловање Сената у вези са предлогом закона усвојеним у Дому
    Предлог закона пролази исти законодавни процес и у Сенату.
  • Одбор за конференцију
    1. Одбор за конференцију се саставља тако да га чине Чланови сваког од домова Конгреса, и то како би се изменили, уклонили или додали делови око којих је било различитих ставова или неслагања око било које одредбе предлога закона.
    2. Учесници Конференције нису ограничени на измењивање предлога закона ради усаглашавања различитих ставова него могу и да уведу нове одредбе релевантне за тематику и могу да издају потпуно нови предлог закона о истој тематици.
    3. Одбор за конференцију припрема Извештај који ће потписати сви Учесници Конференције и Председавајући.
    4. Извештај Одбора за конференцију се предаје на разматрање/одобравање од стране обају Домова. Никакви амандмани нису дозвољени.
  • Достављање предлога закона Председнику
    Копије предлога закона — које је претходно потписао Председник Сената и Председавајући Представничког дома, те сертификовао и Секретар Сената и Генерални секретар Дома — достављају се Председнику.
  • Деловање Председника у вези са предлогом закона
    Ако предлог закона одобри и Председник, истом се приписује RA број и доставља га се Дому одакле је и потекао.
  • Деловање у вези са усвојеним предлогом закона
    Предлог закона се умножава и копије се шаљу у Уред „Службеног гласника” на публиковање и дистрибуисање до агенција за имплементацију. Потом се уврштава у Годишњу компилацију Закона и резолуција.
  • Деловање у вези са предлогом закона на који је стављен вето
    Порука се уврштава у Пословнички ред. Ако Конгрес одлучи да поништи вето, Дом и Сенат треба да засебно поново размотре предлог закона или ставке предлога закона на које је стављен вето. Ако предлог закона или ставке предлога закона на које је стављен вето прођу гласање двотрећинском већином Чланова обају домова, такви предлози или ставке постају закон.

Прагови изгласавања[уреди]

Coat of arms of the Philippines.svg
Овај чланак је део серије о
политичком систему Филипина

Прагови изгласавања у Конгресу Филипина су наведени у табели испод.

Праг Сенат Представнички дом Заједничко заседање Сви чланови
Једна петина Н/Д Н/Д
Једна трећина Н/Д
  • Доношење чланова опозива
Н/Д Н/Д
Већина (50 % + 1 члан)
  • Избор Председника Сената
  • Избор Председавајућег
  • Укидање ванредног стања
  • Опозив суспензије привилегије подизања тужбе habeas corpus
  • Стицање права на давање амнестије
  • Предавање електорату питања позива на уставну конвенцију
  • Одобривање пореске олакшице
  • Усвајање закона
  • Избор Председника у случају нерешеног исхода гласања
  • Потврђивање именовања Председника за Потпредседника
Две трећине
  • Суспендовање или искључивање Члана
  • Проглашавање Потпредседника за В. д. Председника
  • Поништавање председничког вета
  • Проглашавање ратног стања
  • Позивање на уставну конвенцију
  • Суђење опозваним званичницима
  • Сагласност са споразумом
Н/Д
Три четвртине Н/Д Н/Д Н/Д
  • Усвајање амандмана на Устав или ревидирање Устава

У већини случајева, као што је усвајање предлога закона, неопходна је само већина присутних чланова; у неким случајевима, као што је избор председавајућих, неопходна је већина свих чланова (и одсутних).

Најскорашњији избори[уреди]

Сенат[уреди]

На Филипинима, најчешћи начин представљања резултата избора за Сенат је преко талија за кандидате у опадајућем редоследу гласова. Дванаест кандидата с највећим бројем гласова бива изабрано.

у • р Кратак преглед сенатских изборних резултата од 9. маја 2016.
Ранг Кандидат Партија Гласови %
1. Франклин Дрилон Либерална 18.607.391 41,52
2. Јоел Виљануева Либерална 18.459.222 41,39
3. Тито Сото NPC 17.200.371 38,51
4. Панфило Лаксон Независни 16.926.152 37,82
5. Ричард Џ. Гордон Независни 16.719.322 37,28
6. Хуан Мигел Зубири Независни 16.119.165 35,87
7. Мани Пакјао UNA 16.050.546 35,67
8. Франсис Пангилинан Либерална 15.955.949 35,56
9. Риса Хонтиверос Акбајан 15.915.213 35,53
10. Вин Гачалијан NPC 14.953.768 33,58
11. Ралф Ректо Либерална 14.271.868 31,79
12. Лејла де Лима Либерална 14.144.070 31,55
13. Франсис Толентино Независни 12.811.098 28,64
14. Серхио Осмења III Независни 12.670.615 28,20
15. Мартин Ромуалдез Лакас 12.325.824 27,60
16. Иско Морено PMP 11.126.944 24,95
17. ТГ Гингона Либерална 10.331.157 22,92
18. Херико Петиља Либерална 7.046.580 15,77
19. Марк Лапид Аксјон 6.594.190 14,71
20. Нери Колменарес Макабајан 6.484.985 14,48
21. Еду Манзано Независни 5.269.539 11,69
22. Роман Ромуло Независни 4.824.484 10,79
23. Сузана Опл Националистичка 2.775.191 6,07
24. Алма Морено UNA 2.432.224 5,42
25. Греко Белхика Независни 2.100.985 4,62
26. Рафи Алунан Независни 2.032.362 4,45
27. Лари Гадон KBL 1.971.327 4,40
28. Реј Лангит UNA 1.857.630 4,12
29. Лорна Капунан Аксјон 1.838.978 4,03
30. Дионисио Сантијаго Независни 1.828.305 4,02
31. Самуел Пагдилао Независни 1.755.949 3,91
32. Мелчор Чавез PMM 1.736.822 3,85
33. Гетулио Напењас UNA 1.719.576 3,82
34. Ина Амболото Либерална 1.696.558 3,62
35. Алан Монтањо UNA 1.605.073 3,56
36. Волден Бело Независни 1.091.194 2,41
37. Џасел Кирам UNA 995.673 2,12
38. Шариф Албани Независни 905.610 1,94
39. Ховито Палпаран Независни 855.297 1,87
40. Кресенте Паез Независни 808.623 1,80
41. Сандра Кам PMP 805.756 1,77
42. Данте Либан Независни 782.249 1,72
43. Рамон Монтањо Независни 759.263 1,68
44. Алдин Али PMM 733.838 1,56
45. Ромео Маханто Лакас 731.021 1,60
46. Годофредо Аркиза Независни 680.550 1,50
47. Леви Балигод Независни 596.583 1,31
48. Диосдадо Валеросо Независни 527.146 1,16
49. Реј Дорона Независни 495.191 1,09
50. Ејд Кабалу Независни 379.846 0,81
Укупна излазност 44.979.151 80,69
Укупни гласови 319.308.507 Н/Д
Регистровани гласачи 55.739.911 100
Извор: Изборна комисија као Национални одбор за агитаторе[4][5]

Представнички дом[уреди]

Гласач има два гласа у Представничком дому: један глас за представника изабраног у гласачевом конгресном дистрикту (већински изборни систем), те један глас за партију у систему партијских листа (затворена листа) — такозвани секторски представници; секторски представници требало би да чине не више од 20 % Представничког дома.

Да би се одредиле победничке партије на изборима за партијске листе, партија мора да пређе изборни цензус од 2 % националних гласова; обично, партија с највећим бројем гласова осваја максимално три места, остатак два места. Ако је број места партија које су прешле праг од 2 % мањи од 20 % укупног броја места, партије које су освојиле мање од 2 % гласова добијају једно место свака док се не дође до потребих 20 %.

у • р Кратак преглед представничких изборних резултата од 9. маја 2016.
Партија/коалиција Гласови Исход Места
Укупно % Ушли Горе Добици Кво Губици Победе Изабрани % +/−
Либерална (Либерална партија) 15.552.401 41,72 164 111 15 96 15 4 115 38,7 Раст 4
NPC (Националистичка народна коалиција) 6.350.310 17,04 77 42 8 33 9 0 42 14,1 Стагнација
NUP (Партија националног јединства) 3.604.266 9,67 39 26 1 22 4 0 23 7,7 Пад 3
Националистичка (Националистичка партија) 3.512.975 9,42 46 27 3 21 6 0 24 8,1 Пад 3
UNA (Уједињена националистичка алијанса) 2.468.335 6,62 47 8 4 7 1 0 11 3,7 Раст 3
PDP—Лабан (Филипинска демократска партија — Снага народа) 706.407 1,90 26 0 3 0 0 0 3 1,0 Раст 3
Лакас (Снага народа — Хришћански муслимански демократи) 573.843 1,54 5 7 0 4 3 0 4 1,3 Пад 3
Аксјон (Демократска акција) 514.612 1,38 8 1 1 0 1 0 1 0,3 Стагнација
KBL (Покрет новог друштва) 198.754 0,53 11 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
Асенсо Манилењо (Напредак за Манилце) 184.602 0,50 4 0 2 0 0 0 2 0,7 Раст 2
Кусог барјоханон (Сила сељана) 172.601 0,46 1 1 0 0 0 0 1 0,3 Раст 1
PTM (Партија гласа маса) 145.417 0,39 2 1 0 1 0 0 1 0,3 Стагнација
PCM (Покрет народног шампиона) 142.307 0,38 1 0 1 0 0 0 1 0,3 Раст 1
Букиднон паглаум (Нада за Букиднон) 129.678 0,35 1 1 0 1 0 0 1 0,3 Стагнација
Лингап лугуд (Негујмо љубав) 127.762 0,34 1 0 1 0 0 0 1 0,3 Раст 1
Падајон Пилипино (Напред Филипинци) 127.759 0,34 2 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
1-CEBU (Један Себу) 114.732 0,31 3 1 0 0 1 0 0 0,0 Стагнација
LDP (Борба демократских Филипинаца) 111.086 0,30 2 2 0 2 0 0 2 0,7 Стагнација
ASJ (Напред Санхосеанци) 83.945 0,23 1 1 1 0 0 0 1 0,3 Раст 1
PMP (Сила филипинских маса) 78.020 0,21 3 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
KABAKA (Партнер нације за напредак) 72.130 0,19 2 1 0 1 0 0 1 0,3 Стагнација
Хугпонг (Партија људи града) 53.186 0,14 1 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
SZP (Партија за напредак Замбалеса) 52.415 0,14 1 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
CDP (Центристичка демократска партија Филипина) 13.662 0,04 1 1 0 0 1 0 0 0,0 Стагнација
PMM (Партија радника и сељака) 7.239 0,02 5 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
PGRP (Филипинска зелена републиканска партија) 4.426 0,01 2 0 0 0 0 0 0 0,0 Стагнација
Независни 2.172.562 5,83 178 3 3 1 2 0 4 1,3 Раст 1
Упражњено 3 0 0 3 0 0,0 Пад 3
Укупно 37.275.432 100 634 234 45 189 45 4 238 80,1 Раст 4
Валидни гласови 37.275.432 83,97
Невалидни гласови 7.077.692 15,94
Излазност 44.392.375 81,66
Регистровани гласачи (без гласова дијаспоре) 54.363.844 100

Седиште[уреди]

Законодавна зграда током 1930-их
Конгрес Филипина на мапи Метро Маниле
Сенат
Сенат
Представнички дом
Представнички дом
Зграда Конгреса
Зграда Конгреса
Јапански скулхаус
Јапански скулхаус
Ајун­тамијенто
Ајун­тамијенто
Локација историјских (плаво) и тренутних (црвено) седишта конгреса у Метро Манили

Оно што би се могло сматрати јединственим случајем је да се два конгресна дома састају на различитим местима у Метро Манили, седишту владе: Сенат је у згради коју дели са Системом осигурања владине службе (енгл. Government Service Insurance System, GSIS) у Пасају, док Представнички дом има седиште у Комплексу Националне скупштине (фил./таг. Hugnayan ng Batasang Pambansa, енгл. Batasang Pambansa Complex) у Кезон Ситију.

Црква Барасоаин у Малолосу (Булакан) била је седиште уникамералног конгреса Прве Филипинске републике.

Након што су Американци покорили Прву републику, успостављено је америчко Филипинско законодавство које је заседало у Ајунтамијенту у Интрамуросу (Манила), и то од 1907. до 1926. године када се извршио премештај у Законодавну зграду надомак Интрамуроса. У Законодавној згради, Сенат је користио горње док је Представнички дом користио доње спратове.

Уништен током битке за Манилу (1945), Конгрес Комонвелта је одржавао седнице у Старом Јапанском скулхаусу у Сампалоку (Манила). Конгрес је заседао у школском аудиторијуму, с тим да се Сенат сазивао увече а Представнички дом састајао сваког јутра. Конгрес се у коначници вратио у Законодавну зграду, која је променила име у Конгресна зграда; овако је функионисало од 1949. до 1973. године, када је председник Маркос издао декрет. Маркос је изградио ново седиште уникамералног парламента у Кезон Ситију, које је на крају постало Комплекс Батасанг памбанса. Парламент ће на крају да се преименује у Батасанг памбанса (Национална скупштина), те одржи прву парламентарну седницу у свом Комплексу године 1978.

Након што је Маркос збачен с положаја Револуцијом народне власти, бикамерални Конгрес бива враћен. Представнички дом је наследио Комплекс Батасанг памбанса, док се Сенат вратио у Конгресну зграду. Касније, маја 1997. године, Сенат се преселио у новоизграђену зграду у власништву GSIS на поседу који повраћен од Маниле у Пасају; Конгресна зграда је на крају трансформисана у Национални музеј Филипина (фил./таг. Pambansang Museo ng Pilipinas, енгл. National Museum of the Philippines).

Конгреси Филипина[уреди]

Партијска контрола Конгреса
Сенат
Сенат, када постоји, увек мора да чине 24 сенатора, укључујући одсутне; Устав из 1935. је укинио Сенат, али је амандман из 1940. обновио бикамерализам; Уставом из 1978. Сенат је укинут ради уникамералног парламента, а враћен је доношењем Устава из 1987. године
Представнички дом
Представнички дом (Национална скупштина / Батасанг памбанса) првобитно је имао 98 чланова; Устав из 1935. године је ово ограничио на 120; усвајањем Устава из 1973. лимит се повећао на 200, док је Уставом из 1987. лимит повећан на 250 посредством статута
Чланови Конгреса често мењају партије у корист тренутног председника након избора, што је локално познато као падрински систем или патронажна политика; феномен је више наглашен у доњем дому, чиме председник аутоматски има један ’свој’ дом у сваком моменту

Хронологија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Сенат и Представнички дом морају да се сазову и гласају на заједничкој или засебној седници да би се ово урадило.[3]
  2. ^ Покретање свих случајева разрешења је овлашћење Представничког дома. Доношење суда о свим случајевима разрешења је овлашћење Сената.
  3. ^ Само Сенат има овлашћење да потврди споразуме/договоре.
  4. ^ Сенат и Представнички дом морају да сазову заједничко заседање да би се ово урадило.
  5. ^ Ово је могуће формирањем заједничког конгресног одбора да агитује.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Article VI: THE LEGISLATIVE DEPARTMENT”. Philippines Official Gazette. Приступљено 7. новембар 2016. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 „The Legislative Branch”. Philippines Official Gazette. Приступљено 7. новембар 2016. 
  3. ^ http://www.chanrobles.com/article6.htm, http://www.chanrobles.com/article17.htm
  4. ^ „NBOC Resolution No. 007-16” (PDF). Commission on Elections en banc sitting as the National Board of Canvassers. 19. мај 2016. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 16. новембар 2016. Приступљено 16. новембар 2016. 
  5. ^ „2016 Official Senatorial Election Results”. Rappler. Commission on Elections en banc sitting as the National Board of Canvassers. 19. мај 2016. Архивирано из оригинала на датум 16. новембар 2016. Приступљено 16. новембар 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]