Конов синдром
| Конов синдром | |
|---|---|
| Латински | Syndroma Conn |
 | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | ендокринологија |
| МКБ-10 | E26.0 |
| МКБ-9-CM | 255.1 |
| DiseasesDB | 3073 |
| MedlinePlus | 000330 |
| eMedicine | med/432 |
| MeSH | D006929 |
Конов синдром или примарни хипералдостеронизам је ретко обољење надбубрежене жлезде, које настаје као последица дуготрајно повећаног лучења хормона алдостерона. Чешће се јавља код жена и то обично између 25. и 50. године живота.[1]
Болест је први пут описана од стране америчког ендокринолога др Џерома Кона 1955. године на Универзитету у Мичигену.[2]
Етиологија
[уреди | уреди извор]Најчешћи узрок настанка Коновог синдрома је аденом у зони гломерулози. Поред аденома, болест је често узрокована и билатералном хиперплазијом зоне гломерулозе, док је карцином веома редак.
Клиничка слика
[уреди | уреди извор]Повећана количина алдостерона, који делује углавном на бубрежне тубуле, доводи до ретенције (задржавања) натријума и повећања волумена ванћелијске течности, као и до великог губитка калијума путем мокраће што је праћено истовременим губитком водоникових јона и развитком метаболичке алкалозе.
Основни клинички знак је артеријска хипертензија (повишен крвни притисак) праћена извесним симптомима условљеним хипокалијемијом и метаболичком алкалозом. Хипертензија је обично умереног степена, не постоје значајне промене на очном дну, а ретко су присутни знаци оптерећења леве половине срца и оштећења бубрега. Болесници се жале на јаку мишићну слабост, на периодичне парализе (нарочито у доњим екстремитетима) које су најизраженије после буђења, затим на осећај парастезија и повремене тетаничке грчеве. Јављају се и ноктурија (ноћно мокрење), умерен полиуричко-полидипсички синдром (повећано излучивање мокраће и повећан осећај жеђи), а карактеристично је одсуство отока.[1]
Дијагноза
[уреди | уреди извор]Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике, присутне хипокалијемије и алкалозе, одређивањем алдостерона у плазми и ренина.[3] За локализацоју процеса највећу вредност имају компјутеризована томографија и сцинтиграфија надбубрежних жлезди.
Лечење
[уреди | уреди извор]Лечење аденома је хируршко, с тим што је потребна преоперативна припрема спиронолактоном и додавањем калијума у исхрани. Ако је у питању билатерална хиперплазија, лечење се спроводи доживотним давањем спиронолактона, а често је потребна и додатна примена лекова за снижење крвног притиска. У неком случајевима билатералне хиперплазије, добри резултати се постижу и давањем малих доза дексаметазона.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Конов синдром”. Архивирано из оригинала 20. 4. 2008. г. Приступљено 21. 3. 2008.
- ^ Conn JW, Louis LH. Primary aldosteronism: a new clinical entity. Trans Assoc Am Physicians 1955;68:215-31; discussion, 231-3.
- ^ Tiu S, Choi C, Shek C, Ng Y, Chan F, Ng C, Kong A (2005). "The use of aldosterone-renin ratio as a diagnostic test for primary hyperaldosteronism and its test characteristics under different conditions of blood sampling". J Clin Endocrinol Metab 90 (1): 72-8
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
