Константинопољ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
План Константинопоља
Константинопољ у Византијско време

Константинопољ (лат. Constantinopolis, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoupoli]), или Цариград, је град смештен у Босфорском мореузу (заливу Златни рог), некадашња је престоница трију великих царстава — римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, Константинопољ или Цариград, а данашњи Истанбул, највећи је град у данашњој Турској , који се простире на два континента, Европу и Азију. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Име града[уреди]

Први познати назив града је Византион (грч. Βυζάντιον), коју су дали колонисти Мегаре око 660. године прије н. е.[1] Сматра се да је име изведено из личног имена Бизас. Према старогрчкој традицији назив града потиче од имена легендарног краља који је предводио грчке колонисте. Савремени научници износе хипотезу према којој је име Бизас мјесног трачког или дачког поријекла и да је по њему мегаренско насеље добило име.[2]

Након што је Константин Велики град учинио источном пријестоницом Римског царства 330. године н. е, град је постао познат као Константинопољ (грч. Κωνσταντινούπολις; у преводу „Констатинов град”).[1] Покушао је промовисати назив Нови Рим (грч. Νέα Ῥώμη), али тај назив није заживио.[3] Константинопољ је остао најчешћи назив за град све до успостављања Турске Републике. Назив Константинопољ за град током османске владавине (од средине 15. вијека) данас се међу Турцима сматра политички некоректним.[4]

До 19. вијека, град је добио друга имена која су користили странци или Турци. Европљани су користили назив Константинопољ за цио град, али су назив Стамбол — као и сами Турци — користили за полуострво између Златног рога и Мраморног мора. Назив Пера (на грч. преко) кориштен је за површину између Златног рога и Босфора, али Турци су користили назив Бејоглу (данас званичан назив једног од градских округа).[5] Исламбол (што значи „Град Ислама” или „Пун Ислама”) је био назив који се понекад колоквијално односио на град, чак се налазио и на османском кованом новцу,[6] али вјеровање да је то био претходник данашњег назива града, Истанбула, је очигледно због чињенице да је други назив постојао многи прије првог, чак прије османског освајања града.[1]

Историја[уреди]

Најстарија очувана мапа Константинопоља, аутора Кристофора Буонделмонтија настала 1422. године

Константин Велики на је пријесто Римског царства ступио у септембру 324. године.[7] Два мјесеца касније, он је представио планове за нови хришћански град, који би замијенио Византион. Град је као источна пријестоница царства, носио назив Нови Рим; међутим познатији је био као Константинопољ, име по коме је град остао препознатљив све до 20. вијека.[8] Дана 11. маја 330. године, Консантинопољ је проглашен пријестоницом Римског царства, које су послије смрти Теодосија I подијелили његови синови 17. јануара 395. године, када град постаје пријестоница Источног римског (Византијског) царства.[9]

Успостављање Константинопоља било је једно од посљедњих Константинових достигнућа, које је помогло да се римска моћ помијери на исток, с озбиром да је град постао средиште грчке културе и хришћанства.[9][10] Широм града су изграђене многе цркве, укључујући Аја Софију која је изграђена за вријеме владавине Јустинијана I и која је постала једна од највећих храмова на свијету хиљаду година.[11] Константин је такође предводио обнову и проширење Константинопољског хиподрома; са капацитетом од 10.000 гледаоца, хиподром је постао средиште грађанског живота, у 5. и 6. вијеку, епицентар серије немира, укљућујући устанак Ника.[12][13] Положај Константинопоља обезбиједио је да издржи тест времена; током много вијекова, његови бедеми штитили су Европу од освајача са исток и од напредовања ислама. Током већег дијела средњег вијека, за вријеме обновљеног Византијског царства, Константинопољ је био највећи и најбогатији град на европском континенту и у то вријеме највећи град на свијету.[14][15]

Напредак Константинопоља нагло је почео да опада након краја владавине Василија II 1025. године. Коначни ударац задат је када су град освојили Бонифације од Монферата и Енрико Дандоло 1204. године током Четвртог крсташког похода, када је град опљачкан и опустошен.[16] Град је касније постао средиште Латинског царства, које су створили католички крсташи како би замијенили православно Византијско царство.[17] Аја Софија је 1204. године претворена у католичку цркву. Византијско царство је обновљено 1261. године, мада веома ослабљено.[18] Константинопољске цркве, одбрана и основне службе биле су лошем стању,[19] док се број становника града смањио на 100.000 са 500.000 током 8. вијека. Након ослобођења града 1261. године, неки од градских споменика су обновљени, а створени су и неки нови, као што су два мозаика Деисуса у Аја Софији и Хори.

Андроник II покренуо многе економске и војне реформе, као што је смањење војних снага, ослабивши тиме царство и учинивши га рањивим на могуће нападе.[20] Током средине 14. вијека, Османлије су започеле са спровођењем старетегије постепеног заузимања мањих вароши и градова, тиме прекинувши путеве снадбијевања Константинопоља и полако стежући обруч око града.[21] Дана 29. маја 1453. године, послије осмонедјељке опсаде (током које је посљедњи византијски цар Константин XI убијен) султан Мехмед II „Освајач” заузео је Константинопољ и прогласио га за нову пријестоницу Османског царства. Неколико сати касније, Мехмед II је отишао у Аја Софију гдје је позвао имама да изговри шехадет, чиме је величанствена православна црква претворена у царску џамију због одбијања града да се мирно преда.[22] Мехмед II је себе прогласио новим „Цезаром Рима” (тур. Kaysar-i Rûm) и османска држава је реорганизована у царство.[23][24]

Друштво[уреди]

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море. Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури, уметности и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине. Град је у сваком погледу, друштвеном, економском, образовном, научном погледу, у уметности, духовности, био модерна и непревазиђена престоница света.

Византијско царство је било царство састављено од многих народа, па је самим тим и Константинопољ био вишенационална средина, прави напредни велеград, у коме су становали житељи многих нација, али је заједнички било то, да су житељи престонице углавном били правосалавне вероисповести.

»Књига “Notitia urbis Constantinopolitanae” из 5. века представила је списак грађевина састављен отприлике сто година после оснивања Цариграда. Престоница је имала 322 улице, 8 јавних и 153 приватних купатила, 5 житница, 8 аквадукта и цистерни, 14 цркава, 14 палата и 4,388 кућа величине вредне помена. Ако се узме да је свака кућа имала 25 становника, добија се број од 109.700 становника. То је безначајан број у односу на број слугу и робова који су живели у тим кућама. Обично се процењује да је тада Цариград имао између 500 и 600 хиљада становника.«

Цариград је био подељен на 14 Четврти византијског Цариграда. Простор између Теодосијевих двоструких бедема и Константиновог бедема не припада ниједном кварту и у њему су се налазе Мокијева и Аспарова цистерна, Цркве, и утврда Седам кула, а по средини овог дела Град протиче Ликос.

Хиподром у Цариграду је био грандиозан , врло посећен , био је центар друштвеног и спортског живота у престоници, и био је на далеко, чувен. Настао је крајем III века за владавине Септимија Севера (193–211) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим 330. године.

Архитектура[уреди]

Купола, Аја Софија
Дворац Константина Порфирогенита, фасада

Архитектура Цариграда представља врхунац градитељства и уметности у Византијском градитељству, сматра се да је настала почетком 5.века. Велики, немерљив је утицај имао Цариградски-визнтијски стил и уметност градитељства на религијске-црквене објекате али и на дворове, бедеме, утврђења, хиподром и сл. Тај утицај се проширио на далеко.

Најзначајнији споменици ране византијске архитектуре и уметности се налазе у Цариграду — Константинопољу, и широм Византијског царства. Поред великог , немерљивог утицаја на стилове многобројних Црква и манастира, византијски стил грађевинарства је оставио велики печат и на дворове, куле, бедеме, утврђења, и нарочито на прелепе палате у Цариграду и шире. Неке од познатих грађевина су и Дворац Константина Порфирогенита Палеолога, Дворац Влахерна (Влахерна) , Цариградски бедеми, па Кула Галата (Велики Бастион), па Хиподром у Цариграду, ...
Црква Аја Софија (Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре. Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката — Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје, Јужне Африке. Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метара на висини од 65 метара. Унутрашњост куполе је огромна 70 Х 75 метара. На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10000 радника пет година (532-537).

Култура и уметност[уреди]

Мозаик у западном предворју Храма Аја Софије

Цариград има немерљив допринос и значај за хришћанску духовност, културу и уметност, која се развијала хиљаду година у Цариграду и Византији. Има велики утицај на светску културу , образовање , духовност и уметност, уз то имао је и кључни утицај на Словене на Балкану(Србија , Бугарска) и Русију. Цариград(Константинопољ) је био средиште науке и културе и уметности , у њему су се развијале књижевност, философија, правне, теолошке и хуманистичке науке.

Цариградски Универзитет је био непревазиђен, његовом развоју су придавале пажњу све Византијске династије, као и патријарси, тако да је допринос Универзитета на цивилизацију био немерљив и познат на далеко.

Велики је допринос Цариграда и у области Уметности. Утицај уметничког Цариграда није био ограничен само на границе унутар Византијског царства, већ много шире, на Словенске земље и шире. Најбољи показатељи уметничких достигнућа су у црквеној уметности, скулптурама, мозаицима и фрескаама, где се у почетку осећао утицај Антике. Уметност у Цариграду се развијала у више фаза, и била је прожета хришћанском духовношћу.

Уметнички и Културно-образовни допринос Цариграда васељени је био немерљив, оставио је велики утицај на Европску цивилизацију и шире.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Раде Михаљчић, Историја за шести разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

Спољашње везе[уреди]