Константин Богдановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Константин Богдановић (Рума, 2. март 1811Нови Сад, април 1854) је био српски адвокат, новинар, књижевни критичар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Константин је по мајци био унук[1] (или нећак?) књижевника Атанасија Стојковића. Био је добар ученик наклоњен науци. Након основне школе у Руми, успешно је завршио карловачку гимназију. По завршетку студија филозофије у Сегедину и права у Пешти и Пожуну (до 1832). Од 1830. године јавља се као преводилац и стихотворац у "српском летопису". Између 1832. и 1842. године радио је у родној Руми као адвокат.

Прешавши у кнежевину Србију по позиву, радио је као секретар Државног савета, а постао је и члан Друштва српске словесности (1842).

По свргавању кнеза Михаила Обреновића као познати Обреновићевац прелази у Нови Сад. Објавио је анонимно политичку брошуру, којом је бранио кнеза Милоша. Данило Медаковић и његов пријатељ Константин Бранковић су сматрани за обреновићевске агенте у Аустрији. Потом борави између 1844-1847. године на студијском путовању у Немачкој (Лајпцигу), Француској (Паризу) и Енглеској (Лондону).[2] Он је у исто време и повереник кнеза Михаила Обреновића, због чијих послова се дуже бавио у Паризу. По повратку у Аустријско царство кратко време је живео у Руми (1847). У Пешти је марта 1848. године покренуо и уређивао српски политички лист Вестник,[3] који је током маја пребацио у Сремске Карловце, а на пролеће 1849. године у Земун. Први број листа који је изашао у Земуну штампан је на једној дунавској лађи, која је увек била спремна да одплови у случају непријатељског напада. Лист је тада постао "орган" Главног одбора Српског покрета.[4] Једно време био секретар патријарха Јосифа Рајачића, изасланик Главног народног одбора у Бечу[5], посланик Руме на Сабору у Загребу, а по окончању Револуције члан Ликвидационе комисије у Темишвару.

Године 1853. прешао у Нови Сад где је отворио адвокатску канцеларију. У том граду је умро априла 1854. године.

Писао је књижевну и позоришну критику, те чланке из правне и политичке историје. Године 1839. објављује чланак под насловом "Критика у миру", због којег је сматран за једног од најзначајнијих српских критичара 19. века.[6] Бавио се и преводилаштвом. Поред Вестника, писао је и за Сербски народни лист, Сербске народне новине, Летопис Матице српске, Бачку вилу и Седмицу.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Драгиша Живковић: "Почеци српске књижевне критике 1817-1860. године", Београд 1957.
  2. ^ Живан Милисавац: "Историја Матице српске", Нови Сад 1986.
  3. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1936.
  4. ^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1882.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.
  6. ^ Предраг Палавестра: "Историја српске књижевне критике 1768-2007. године", Београд 2008.
  7. ^ Српски биографски речник књига 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 607—608. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Српски биографски речник књига 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 607—608. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]