Константин I Асен Тих

С Википедије, слободне енциклопедије
Константин I Асен Тих
Константин I Асен Тих
Лични подаци
Датум рођења13. век
Датум смрти1277.
Место смртиБугарска,
Породица
СупружникИрина Дука Ласкарис, Марија Асен
ПотомствоMichael Asen II of Bulgaria
РодитељиТихомир (Тих)
ДинастијаДинастија Асен
Бугарски цар
Период1257-1277
ПретходникМицо Асен од Бугарске
НаследникИвајло од Бугарске

Константин I Асен Тих је био бугарски цар од 1257. до 1277. године. Владавина Константина I Асена Тиха поклопила се са периодом унутрашњих немира и непријатељским најездама.

Константин I је син племића из Скопља, са именом Тихомир, ожењеног ћерком српског великог жупана Стефана Немање[1]. Био је ожењен три пута, с тим што име прве супруге као и деце са њом нису познати.

Порекло[уреди | уреди извор]

О пореклу Константина Тиха доста је расправљано у историографији. Извори о овом питању су малобројни. У повељи манастиру Светог Ђорђа код Скопља, Константин помиње "Светог Симеона Немању, деду царства ми",[2] из чега произилази да је родбински био повезан са српском владајућом династијом, односно њеним оснивачем. Георгије Пахимер пише да је Константин био "упола од Срба".[3] Нићифор Григора и Георгије Акрополит га називају "Константином, сином Тиховим".[4] На који начин је Константин био повезан са Немањићима није познато. У науци су изнесене бројне претпоставке. Средином 19. века, помишљало се да Константин потиче од Немањиног сина "Тохуа". Њега помиње Ансберт, немачки хроничар који је, пишући о посети Фридриха Барбаросе Стефану Немањи у Нишу, поменуо преговоре о женидби Тохуа и ћерке Бертолда од Андекса. Међутим, Константин Јиречек је установио да Немања није имао никаквог сина Тохуа, већ да је реч о Тољену, сину Немањиног брата Мирослава. Потом се прешло на разматрање Немањиних женских потомака. [5] Помишљало се и на то да је деда Константина Тиха био Стефан Првовенчани, а не Немања. [6]

Срђан Пириватрић одбацује повезаност Константина Тиха са Немањићима преко женске линије. На основу података из географије и сличности у именима, он повезује Константина Тиха са Немањиним братом Тихомиром. Наиме, у бици код Пантина (1168), Тихомир се, уз помоћ браће Мирослава и Страцимира, као и грчким трупама Теодора Падијата, које је браћи у помоћ послао византијски цар Манојло, сукобио са Стефаном Немањом који му је две године раније преотео власт. Тихомир је страдао у бици. Од његових потомака познат је једино Стефан Првослав, са натписа на надгробном споменику из 1220. године. У једном документу охридског архиепископа Димитрија Хоматијана из 1220. године помиње се извесни архонт Јован Тихомир у области Скопља, односно управо у оном месту одакле се претпоставља да је Тихомир и кренуо на брата 1168. године. [7] Пириватрић такође претпоставља да је и Константин пре доласка на власт управљао облашћу око Скопља. [8]

Долазак на власт[уреди | уреди извор]

О Константиновом раном животу ништа није познато. Он се у изворима јавља тек од 1257. године, када је био већ у зрелим годинама. Након убиства цара Михаила II Асена (1256) и убиства Калимана (1257), није више било "законитог наследника власти", односно мушког потомка Асенове лозе, па је "Тихов син Константин", кандидат групе бугарских бољара, успео да буде устоличен у Трнову за цара, потиснувши супрарника Мица Асена. Како би стекао легитимитет, Константин се развео од супруге, чије име није познато, и оженио се Ирином Ласкарис, ћерком никејског цара Теодора и унуком Јована Асена II. Тако је своме имену додао презиме "Асен". Све се то догодило у другој половини 1257. или почетком 1258. године. [9]

Владавина[уреди | уреди извор]

Да би осигурао своју позицију владара, Константин је прихватио име Асен и оженио је Ирину Никејску, ћерку Теодора II Ласкариса и Јелене Бугарске, ћерке Ивана Асена II.

Од 1259. до 1261. Константин је био у сукобу са Угарском коју је предводио Бела IV. Почетни мађарски упад 1259. довео је да Константин следеће године поврати Северин. Под вођством будућег краља Стефана V Мађари су успели да узму поново Северин а онда Видин и Лом 1261. Бугари су повратили ове градове под вођством руског кнеза Јакова Светослава, коме је уступљена видинска област, важна веза између Бугарске и Угарске.

Сукоб са Византијом[уреди | уреди извор]

Године 1263. Византинци су упали у Тракију, заузели Филипопољ и кренули су ка Софији, али су их потисли Угри. У очајању, Константин је склопио савез са монголском Златном хордом из јужне Русије. Удруженим снагама продрли су скоро до самог Константинопоља 1264. године. Међутим, када су се Татари повукли с пленом, Константин је био принуђен да се повуче празних руку.

После смрти његове супруге Ирине 1268, Константин је покушао да се помири са царем Михајлом VIII Палеологом, оженивши се његовом рођаком Маријом Кантакузин 1269. године. Међутим, свађе око обећаног мираза, града Несебара, нису довели до побољшања односа. Бугарска је ушла у савез са Карлом I Анжујским, који је планирао кампању против Византије са циљем обнове Латинског царства.

Михајло VIII је узвратио оженивши се Еуфросином, кћерком Ногаја кана Златне хорде, која је опљачкала Бугарску 1274. Такође је присуствовао Другом лионском конзилу на коме је покушао уједињење цркава, чиме је распламсан сукоб са Бугарском која се противила уједињењу.

У последњим годинама владавине, Константин је био делимично парализован након пада са коња. Власт је била у рукама Марије Кантакузин, која је прогласила свог сина Михајла Асена II за савладара убрзо након његовог рођења 1272. Марија је током осме деценије 13. века интензивно радила на односима са Византијом, а најпре је покушала а затим и успела да отрује Јакова Светослава 1276.

Због скупих и неуспешних ратова, поновних монголских упада и економске нестабилности, избила је побуна 1277. Вођа побуне је био Ивајло, али је био поражен и убијен.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. стр. 52. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023. 
  2. ^ Пириватрић, Једна претпоставка о пореклу бугарског цара Константина Асена Тиха, ЗРВИ 46/2009, 313
  3. ^ ВИИНЈ 6 (1986), 21-22
  4. ^ Пириватрић 2009, стр. 313
  5. ^ Пириватрић (2009), 315, нап. 6
  6. ^ Пириватрић 2009, стр. 316
  7. ^ Пириватрић 2009, стр. 315–320
  8. ^ Пириватрић 2009, стр. 320–322
  9. ^ Пириватрић 2009, стр. 314

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]