Конституционализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Конституционализам јесте „комплекс идеја, ставова и узорака понашања који елаборирају принцип да се ауторитет владе изводи из и да је ограничен телом темељног права”.[1]

Политичке организације су уставне до мере да „садрже институционализоване механизме контроле моћи ради заштите интереса и слобода грађанства, укључујући оне који су можда мањина”.[2] Како политички научник и уставни тумач Дејвид Фелман описује:

Конституционализам је опис компликованог концепта, дубоко уграђеног у историјско искуство, који званичнике који проводе владину моћ приморава на ограничење вишим законом. Конституционализам прокламује пожељност правила из закона наспрам правила добијеног арбитрарним судом или пуком наредбом јавних званичника ... Кроз литературу која се бави савременим јавним законодавством и темељима државности централни елемент концепта конституционализма је да у политичком друштву владини званичници немају слободу да изволевају на било који начин који одаберу; приморани су да посматрају и ограничења моћи и процедуре које поставља врховни, конституционални [уставни] закон заједнице. Стога се може рећи да је мерило конституционализма концепт ограничене владе под вишим законом.[3]

Конституционализам има и прескриптивне (прописне) и дескриптивне (описне) употребе. Професор права Герхард Каспер овај аспекат описује следећим речима: „Конституционализам има и дескриптине и прескриптивне конотације. Када се користи дескриптивно, односи се углавном на историјску борбу за конституционално препознавање права људи на ’пристанак’ и одређивање других права, слобода и привилегија. Када се користи прескриптивно, његово значење укључује оне одлике владе који се виде као есенцијални елементи ... устава.”[4] Једна од најистакнутијих одлика конституционализма јесте да описује и прописује и извор и ограничење владине моћи. Вилијам Х. Хамилтон је овај аспекат дуалне природе описао речима да је конституционализам „име дато поверењу које људи поклањају снагом речи стављеном на папир да се влада одржи у реду”.[5]

Конституционализам и уставна питања[уреди]

Проучавање устава није нужно синоним за проучавање конституционализма. Иако су често повезани, постоје кључне разлике. Дискусија о овој разлици појављује се у раду америчког правног историчара Кристијана Г. Фрица: Амерички суверени: Народ и америчка уставна традиција пре грађанског рата,[6] студији ране историје америчког конституционализма. Фриц напомиње да би аналитичар могао да приступи проучавању историјских догађаја усредсређујући се на питања која подразумевају „уставна питања” и да се то разликује од фокуса који укључује „питања конституционализма”.[7] Уставна питања укључују аналитичара у испитивање како је устав био протумачен и примењен за расподелу моћи и власти, док се нова нација борила са проблемима рата и мира, опорезивања и репрезентације. Међутим:

Те политичке и уставне контроверзе такође су постављале питања конституционализма — како идентификовати колективног суверена, које је моћи суверен поседовао и како препознати када је тај суверен деловао. За разлику од уставних питања, на питања конституционализма није се могло одговорити позивањем на дати уставни текст или чак на судска мишљења. Уместо тога, била су отворена питања која су се заснивала на супротстављеним погледима које су Американци развили након независности о суверености народа и сталној улози народа да надгледа уставни поредак који је почивао на њиховој сувереној власти.[7]

Сличну разлику је нагласио и британски уставни учењак А. В. Дајси у оцени британског неписаног устава. Дајси је уочио разлику између „конвенција устава” и „уставних закона”. „Суштинска разлика” између два концепта била је у томе што је уставни закон био састављен од „правила која [су] судови спроводили или признавали”, чинећи „тело закона у правом смислу тог израза”. Супротно томе, уставне конвенције састојале су се од „обичаја, пракси, максима или поука које судови не спроводе или не признају”, али „чине тело не закона, већ уставне или политичке етике”.[8]

Критике[уреди]

Правник Џереми Волдрон каже да је конституционализам углавном недемократски:

Устави нису само питање ограничавања и лимитирања моћи; ради се о давању моћи обичним људима у демократији и омогућавање истима да контролишу изворе права и прилагоде апарат владе својим аспирацијама. То је демократски поглед устава, али не и конституционалистички поглед... Наравно, увек је могуће представити алтернативу конституционализму као алтернативни облик конституционализма: научници говоре о „народном конституционализму” или „демократском конституционализму”... Али ја мислим да је вредно истаћи праву верзију антипатије између конституционализма и демократске или народне самовладе, ако не само зато што ће нам то помоћи да измеримо јасније меру до које нова и ’одрасла’ теорија уставног права узима праву количину конституционалног терета осигуравајући да људи нису обесправљени самим документом који треба да им да њихову моћ.[9]

Конституционализам је такође критиковао Мари Ротбард, који га је осудио као такав да нема могућност обуздавања влада и да не штити права грађана од самих њихових влада:

[И]стина је да, у Сједињеним Државама, барем, имамо устав који намеће стриктне лимите на неке овласти владе. Али, ми смо открили у прошлом веку, ниједан устав не може да интерпретира или примени сам себе; морају да га интерпретирају људи. А ако је ултимативна моћ интерпретирања устава дата владином сопственом Врховном суду, тада постоји неминовна тенденција да Суд настави да ставља имприматур на све шире овласти сопствене владе. Надаље, врло хваљена „контрола и равнотежа” и „сепарација овласти” у Америчкој влади јесте климава у суштини, пошто у коначној анализи све ове дивизије јесу део исте владе и њима управља иста група владара.[10]

Исламски конституционализам[уреди]

Опсег и лимити конституционализма у муслиманским земљама привлаче све већи интерес последњих година. Аутори као што је Ан Мејер дефинишу исламски конституционализам као „конституционализам који је у једној форми заснован на исламским принципима, насупрот конституционализма који се развио у земљама које јесу муслиманске али које нису специфично темељене на исламским принципима”.[11] Међутим, конкретно значење термина остаје спорно међу муслиманима, али и међу западњачким научницима. Утицајни мислиоци као што је Мухамед Хашим Кемали[12] или Халид Абу Ел Фадил,[13] али и неки млађи као што је Асифа Курејши[14] или Надирсја Хосен[15] комбинују класично исламско право с модерним конституционализмом. Уставне промене које је иницирало Арапско пролеће односно његов покрет већ су у реалност довеле многе нове хибридне моделе исламског конституционализма.[16][17]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Don E. Fehrenbacher, Constitutions and Constitutionalism in the Slaveholding South (University of Georgia Press, 1989). p. 1. ISBN 978-0-8203-1119-7. »complex of ideas, attitudes, and patterns of behavior elaborating the principle that the authority of government derives from and is limited by a body of fundamental law«
  2. ^ Gordon, Scott (1999). Controlling the State: Constitutionalism from Ancient Athens to Today. Harvard University Press. стр. 4. ISBN 0-674-16987-5. »contain institutionalized mechanisms of power control for the protection of the interests and liberties of the citizenry, including those that may be in the minority« 
  3. ^ Philip P. Wiener, ed., "Dictionary of the History of Ideas: Studies of Selected Pivotal Ideas" Archived 2006-06-23 at the Wayback Machine, (David Fellman, "Constitutionalism"), vol 1, pp. 485, 491–92 (1973–74) »Constitutionalism is descriptive of a complicated concept, deeply embedded in historical experience, which subjects the officials who exercise governmental powers to the limitations of a higher law. Constitutionalism proclaims the desirability of the rule of law as opposed to rule by the arbitrary judgment or mere fiat of public officials ... Throughout the literature dealing with modern public law and the foundations of statecraft the central element of the concept of constitutionalism is that in political society government officials are not free to do anything they please in any manner they choose; they are bound to observe both the limitations on power and the procedures which are set out in the supreme, constitutional law of the community. It may therefore be said that the touchstone of constitutionalism is the concept of limited government under a higher law.«
  4. ^ Leonard Levy, ур., Encyclopedia of the American Constitution, (Gerhard Casper, "Constitutionalism"), vol 2, p. 473 (1986) ISBN 978-0-02-864880-4. »Constitutionalism has both descriptive and prescriptive connotations. Used descriptively, it refers chiefly to the historical struggle for constitutional recognition of the people's right to 'consent' and certain other rights, freedoms, and privileges. Used prescriptively, its meaning incorporates those features of government seen as the essential elements of the... Constitution«
  5. ^ Walton H. Hamilton, "Constitutionalism". in Edwin R.A. Seligman, et al. (ур.) Encyclopedia of the Social Sciences (New York: Macmillan 1931). p. 255. »is the name given to the trust which men repose in the power of words engrossed on parchment to keep a government in order«
  6. ^ (Cambridge University Press, 2008).
  7. 7,0 7,1 Christian G. Fritz, American Sovereigns: The People and America's Constitutional Tradition Before the Civil War (Cambridge University Press, 2008). p. 6 ISBN 978-0-521-88188-3.
  8. ^ Dicey, A. V., Introduction to the Study of the Law of the Constitution Archived 2004-04-08 at the Wayback Machine, 8. изд. (London: Macmillan 1914) (Part III: The Connection between the law of the constitution and the conventions of the constitution; Ch 14.
  9. ^ Waldron, Jeremy (2009). „Constitutionalism – A Skeptical View”. Ур.: Christiano, Thomas; Christman, John. Contemporary Debates in Political Philosophy. стр. 279. »Constitutions are not just about retraining and limiting power; they are about the empowerment of ordinary people in a democracy and allowing them to control the sources of law and harness the apparatus of government to their aspirations. That is the democratic view of constitutions, but it is not the constitutionalist view... Of course, it is always possible to present an alternative to constitutionalism as an alternative form of constitutionalism: scholars talk of "popular constitutionalism" or "democratic constitutionalism."... But I think it is worth setting out a stark version of the antipathy between constitutionalism and democratic or popular self-government, if only because that will help us to measure more clearly the extent to which a new and mature theory of constitutional law takes proper account of the constitutional burden of ensuring that the people are not disenfranchised by the very document that is supposed to give them their power.« 
  10. ^ Murray N. Rothbard, For a New Liberty: The Libertarian Manifesto (1978), p. 48. »[i]t is true that, in the United States, at least, we have a constitution that imposes strict limits on some powers of government. But, as we have discovered in the past century, no constitution can interpret or enforce itself; it must be interpreted by men. And if the ultimate power to interpret a constitution is given to the government's own Supreme Court, then the inevitable tendency is for the Court to continue to place its imprimatur on ever-broader powers for its own government. Furthermore, the highly touted "checks and balances" and "separation of powers" in the American government are flimsy indeed, since in the final analysis all of these divisions are part of the same government and are governed by the same set of rulers.«
  11. ^ Ann E. Mayer, Conundrums in Constitutionalism: Islamic Monarchies in an Era of Transition, 1 UCLA J. Islamic & Near E.L. 183 (Spring / Summer, 2002). »constitutionalism that is in some form based on Islamic principles, as opposed to constitutionalism that has developed in countries that happen to be Muslim but that has not been informed by distinctively Islamic principles«
  12. ^ Mohammad Hashim Kamali, Constitutionalism in Islamic Countries: A Contemporary Perspective of Islamic Law, in: Rainer Grote and Tilmann Röder (ур.), Constitutionalism in Islamic Countries: Between Upheaval and Continuity, Oxford University Press, Oxford/New York 2011.
  13. ^ Khaled Abou El Fadl, Shariah and Constitutionalism in: Rainer Grote and Tilmann Röder (ур.), Constitutionalism in Islamic Countries: Between Upheaval and Continuity, Oxford University Press, Oxford/New York 2011.
  14. ^ Asifa Quraishi, The Separation of Powers in the Tradition of Muslim Governments, in: Rainer Grote and Tilmann Röder (ур.), Constitutionalism in Islamic Countries: Between Upheaval and Continuity, Oxford University Press, Oxford/New York 2011.
  15. ^ Nadirsyah Hosen, "In search of Islamic Constitutionalism", American Journal of Islamic Social Sciences, Volume 21, No. 2, 2004, 23 foll.
  16. ^ Види, нпр. мониторинг пројекат: "Constitutional Reform in Arab Countries"
  17. ^ Rainer Grote; Tilmann J.; Ali El-Haj (ур.). „Constitutional Change after the Arab Spring (past project), Research Project in Cooperation with the Max Planck Institute for Comparative Public Law and International Law, Heidelberg”. New York: Oxford University Press. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]