Континентална филозофија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Континентална филозофија је израз који је потекао од филозофа енглеског говорног подручја да опише различите филозофске традиције које су под снажним утицајем одређених филозофа 19. и 20. века из континенталне Европе. Израз се често користи у контрасту са аналитичком филозофијом. У традиције које обухватају континенталну филозофију спадају немачки идеализам, феноменологија, егсистенцијализам и њени атецеденти херменеутика, структурализам, постструктурализам, француски феминизам, критичка теорија Франкфуртске школе и још неки други правци западнок марксизма.

Тешко је одредити важне значајке које би биле заједничке свим наведеним филозофским правцима. Називу континентална филозофија као и називу аналитичка филозофија недостаје чиста дефиниција и можда означава породичну сличност међу филозофским погледима. Упркос томе неки учењаци су настојали да утврде уобилајене филозофске теме које типично карактеришу континенталну филозофију.

Историја[уреди]

Израз је први пут шире употребљен да опише свеучилиште колегије у 70-има, створивши се као колективно име за филозофије тада раширене у Француској и Немачкој као феонменологија, егзистенцијализам, структурализам и постструктурализам. Стога је постао удомљен од филозофа енглеског говорног подручја под утицајем тих идеја. Ипак постоје докази да је разлика постојала пуно пре 70-их. Неки налазе ту поделу у касном 19. веку када Брентано, Хусерл и Раинах предлажу нову филозофску методу феноменологије, развој огрубо суверен са радом Готлоба Фрегеа и Бертранда Русела који су уводили нову филозофску методу темељену на анализи језика путем модерне логике. Други стављају датум раздора један век уназад у рецепцији Канта, последњи филозоф сматран каноном у обе традиције. Датирање тог раздора - почетак 19. века је подршан ставом неуважавање Расела Мура према пост-кантовским идеалистичким филозофима.

20. век[уреди]

Будући да институциони темељу континенталне филозофије у многим случајевима директно произилазе из оних од стране феноменологије. Едмунд Хусерл је увек био канонска фигура континенталне филозофије. Без обзира на то, Хусерл је и поштован предмет истраживања у аналитичкој традицији. Хуслерлов појам ноеме, његова кореспонденција са Фрегеом и његово истраживање природе логике настављају да стварају итрес међу аналитилским филозофима.