Континентална филозофија

С Википедије, слободне енциклопедије

Континентална филозофија је израз који је потекао од филозофа енглеског говорног подручја да опише различите филозофске традиције које су под снажним утицајем одређених филозофа 19. и 20. века из континенталне Европе. Израз се често користи у контрасту са аналитичком филозофијом. У традиције које обухватају континенталну филозофију спадају немачки идеализам, феноменологија, егсистенцијализам и њени атецеденти херменеутика, структурализам, постструктурализам, француски феминизам, критичка теорија Франкфуртске школе и још неки други правци западног марксизма.

Тешко је одредити важне значајке које би биле заједничке свим наведеним филозофским правцима. Називу континентална филозофија као и називу аналитичка филозофија недостаје чиста дефиниција и можда означава породичну сличност међу филозофским погледима. Упркос томе неки учењаци су настојали да утврде уобилајене филозофске теме које типично карактеришу континенталну филозофију.

Историја[уреди | уреди извор]

Израз је први пут шире употребљен да опише свеучилиште колегије у 70-има, створивши се као колективно име за филозофије тада раширене у Француској и Немачкој као феонменологија, егзистенцијализам, структурализам и постструктурализам. Стога је постао удомљен од филозофа енглеског говорног подручја под утицајем тих идеја. Ипак постоје докази да је разлика постојала пуно пре 70-их. Неки налазе ту поделу у касном 19. веку када Брентано, Хусерл и Раинах предлажу нову филозофску методу феноменологије, развој огрубо суверен са радом Готлоба Фрегеа и Бертранда Русела који су уводили нову филозофску методу темељену на анализи језика путем модерне логике. Други стављају датум раздора један век уназад у рецепцији Канта, последњи филозоф сматран каноном у обе традиције. Датирање тог раздора - почетак 19. века је подршан ставом неуважавање Расела Мура према пост-кантовским идеалистичким филозофима.

20. век[уреди | уреди извор]

Будући да институциони темељу континенталне филозофије у многим случајевима директно произилазе из оних од стране феноменологије. Едмунд Хусерл је увек био канонска фигура континенталне филозофије. Без обзира на то, Хусерл је и поштован предмет истраживања у аналитичкој традицији. Хуслерлов појам ноеме, његова кореспонденција са Фрегеом и његово истраживање природе логике настављају да стварају итрес међу аналитилским филозофима.