Коретиште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Коретиште
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Косово и Метохија
Управни округ Косовскопоморавски
Општина Гњилане
Становништво
Становништво
 — (2011) 530
Положај
Координате 42°29′18″ СГШ; 21°26′30″ ИГД / 42.48833° СГШ; 21.44167° ИГД / 42.48833; 21.44167Координате: 42°29′18″ СГШ; 21°26′30″ ИГД / 42.48833° СГШ; 21.44167° ИГД / 42.48833; 21.44167
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 625 m
Коретиште на мапи Србије
Коретиште
Коретиште
Коретиште на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 0280
Регистарска ознака ГЛ

Коретиште (алб. Koretishtë) је село у општини Гњилане, у Косовскопоморавском округу, Косово и Метохија, Србија. Село је удаљено око 1,5 km, северозападно од Гњилана (управног центра Косовскопоморавског округа). Село је настањено искључиво српским становништвом и броји око 300 домаћинстава.

Историја[уреди]

Село је првобитно било настањено у пределу званом „Кула“ и „Канин Гроб“, али је због честих поплава, временом пресељено у „Горњем Коретишту“, па се и данас у њивама на местима где се налазило претходно, налазе остаци тадашњих кућа.

Од напуштених гробаља најпознатије је „Канино гробље“.

У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом „Караниште“ и наводи се да у селу има 14 домаћинства са српским становништвом, на челу са попом.[1]

Најстарији род у селу, Ковачевићи, приликом досељавања није затекао село, већ га је наново подигао, ма да је на „Селишту“ пре тога постојало неко насеље. Садашње село основано је када у околини није никако било Турака и Арбанаса.[2]

Након последњег косовског рата (1999. године), село је напустило стотинак Срба, а животе је изгубило троје Срба, неколико је рањено и претучено.

Село је на западној страни брда Гламе[а]. Село је богато водом и у самом селу се налази једанаест текућих чесама са квалитетном пијаћом водом. Збијеног је типа, дели се на шест махала, а то су:

  1. Трпковска,
  2. Пењска,
  3. Ђуринска,
  4. Ковачева
  5. Горња махала и
  6. Перина махала Доња

Топографски називи за њиве су: Босотинце, Селиште, Глама, Пречина, Доње Ледине, Кула.

Топографски називи за шуме су: Курина, Река, Слана Вода, Ребар.

На месту званом „Селиште“ стоје трагови цркве Свете Богородице.

У селу постоји црква Светог цара Константина и царице Јелене, грађена у периоду од 1991. до 2004. године. У селу постоји и осмогодишња школа која носи име писца Боре Станковића коју похађа 250 ученика, такође постоји и одељење средње Економско-трговинске школе коју похађа око 100 ученика. У селу постоји и модерна зграда амбуланте у којој ради неколико лекара из Здравственог центра Гњилане. Срби у овом селу се лече амбулантски, јер је болница у Гњилану запоседнута од стране Албанаца 1999. године.

Порекло становништва по родовима[уреди]

Подаци из 1929. године[2]:

Српски родови:

  • Ковачевићи (17 куће, славе Св. Николу), досељени из прилепског краја у Македонији, где су били врло богати и имали воденицу „од девет витла“. Турци им дођу по жене, ови их опију и побију, па са магарцима побегну. Прво се настанили у Кметовцу, па прешли у Станишору и најзад наиђу овде на добру воду и оснују ово село у другој половини 17. веку. Презиме им је по томе што су им преци до око 1890. године били ковачи.
  • Пењци (17 куће), Ђуринци (12 куће) и Ђокинци (6 куће), сви славе Св. Николу. Ова су три рода постала од једног пасторка у роду Ковачевих, кога је као сина довела нека жена „вртенарка“, „бугарка“, „мечкарка“ из Македоније.
  • Трипковци (11 куће) од којих су постали и Огњанци (3 куће), славе Св. Враче, досељени око 1750. године али се не зна одакле.
  • Шоприћи (6 куће, славе Св. Николу). Старином су из Шапранца код Трговишта, одакле се преселили у Криву Реку и живели у селима Стрезовца, Трнићевцу, па око 1790. године досељени у Коретиште.
  • Отићовићи (5 куће, славе Св. Димитрија), пресељени из Жегре око 1820. године.
  • Шумаци (3 куће, славе Св. Арханђела), пресељени из Бостана око 1830. године од истоименог рода. Старином су из Шумана код Лебана.
  • Свирци (2 куће, славе Св. Арханђела); досељени из Лабљана око 1870. године као слуге.
  • Бушанци (2 куће, славе Св. Јована), досељени око 1880. године из Бушница за слуге, јер нису имали земље, а ковачки занат којим су се занимали, већ је прешао у руке Цигана којих је тада много дошло из Масурице.
  • Перићи (12 куће, славе Св. Николу) досељени кад и Ковачеви, јер су били једна иста породица. Касније су се разврстали на неколико махала.
  • Пушканци су досељени из околине Прилепа у 17. веку, кад и Ковачеви. Сроднике немају у селу, а имају их у Туларе (Медвеђа) и у Плочицама (Ковин), као исељенике из Макреша. Слава ове породице је Св. Никола. Пушканци су добили надимак од бабе Пушканке из Кусца, тј. по ујацима који су потајно трговали пушкама и често су пуцали „пушкарали“ у весељу, али и у препиркама са другима. Презимена ове породице у Коретишту су Ђокић, који су исељени у Плочице код Ковина, 1 породица и у Газдаре код Медвеђе. Са презименом Васић има 2 куће у селу, а исељених има у Смедереву 1, Београду 1 (Калуђерици) и Јагодини 1 породица, са презименом Насковић има 1 кућа у Коретишту.
  • Зна се, да су одавно у селу живели и неки Ивинци, који су се раселили. Порекло им се не памти.

Напомене[уреди]

  1. Глама — назив брда настао по томе што се сматра да је богато мешавином сребра и злата (аргенто де гама). Данас је ту сепарација песка.[3]

Референце[уреди]

  1. Oblast Brankovića — Opširni katastarski popis iz 1455. godine, strana 197 (Orijentalni institut Sarajevo, Sarajevo 1972.)[1]
  2. 2,0 2,1 Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 225 и 226 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935.)[2][3]
  3. Владимир Цветановић — Из ономастике Гњилана, страна 520 (- 4 -) (Ономатолошки прилози (књига IX) — Српска академија и уметности, Београд 1988.)[4]