Корејски рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Корејски рат
Део Хладног рата
Korean War Montage 2.png
Слике Корејског рата
Време:25. јун 195027. јул 1953.
Место:Корејско полуострво
Узрок:Покушај Северне Кореје да освоји Јужну Кореју.
Резултат: Склопњено је примирје које је још увек на снази, успостављена је демилитаризациона зона и територијално разграничење дуж 38. паралеле.
Територијалне
промене:
Мало територијално проширење Јужне Кореје.
Сукобљене стране

 Јужна Кореја


 Организација уједињених нација
 Сједињене Америчке Државе
 Уједињено Краљевство
 Аустралија
 Белгија
 Канада
 Колумбија
 Етиопија
 Француска
 Краљевина Грчка
 Луксембург
 Холандија
 Нови Зеланд
 Филипини
Јужноафричка Република Јужна Африка
 Тајланд
 Турска

 Северна Кореја


 Кина
 СССР

Команданти и вође
Јужна Кореја Сингман Ри
Јужна Кореја Чунг Ил-квон
Јужна Кореја Пајк Сонјеп
Сједињене Америчке Државе Даглас Мекартур
Сједињене Америчке Државе Метју Риџвеј
Сједињене Америчке Државе Марк Кларк
Сједињене Америчке Државе Хари Труман
Сједињене Америчке Државе Двајт Д. Ајзенхауер
Филипини Елпидио Кирино
Филипини Фидел Рамос
ТурскаTahsin Yazıcı
Северна Кореја Ким Ил Сунг
Северна Кореја Choi Yong-kun
Северна Кореја Kim Chaek
Кина Мао Цедунг
Кина Peng Dehuai
Савез Совјетских Социјалистичких Република Јосиф Стаљин
Савез Совјетских Социјалистичких Република Георгиј Маљенков
Јачина
Јужна Кореја 590.911
Сједињене Америчке Државе 480,000
Уједињено Краљевство 63,000[9]

Канада 26,791[тражи се извор]
Аустралија 17.000
Филипини 7.430[10]

Турска 5.455[11]
Холандија 3,972
Француска 3.421[тражи се извор]
Краљевина Грчка 2.163[12]
Нови Зеланд 1,389
Тајланд 1,294
Етиопија 1.271
Колумбија 1.068
Белгија 900
Јужноафричка Република 826
Луксембург 44
Укупно: 941.356–1.139.518
Северна Кореја 260.000
Кина 926.000
Савез Совјетских Социјалистичких Република 26.000
Укупно: 1.212.000
Жртве и губици
 Јужна Кореја
мртвих: 58.127
рањених: 175.743
заробљених и несталих: 80.000[13]
 Сједињене Америчке Државе]
мртвих: 36,516
рањених: 92.134
заробљених:7.245
несталих: 8.176[тражи се извор]
 Уједињено Краљевство
мртвих: 1.109[14]
рањених: 2.674
заробљених и несталих: 1.060[15]
 Аустралија
мртвих: 339[тражи се извор]
 Канада
мртвих: 516[16]
рањених: 1.042
 Француска
мртвих и нестаких: 300[тражи се извор]
 Краљевина Грчка
мртвих: 194[17]
рањених: 459
 Луксембург
мртвих: 2
 Холандија
мртвих: 123[тражи се извор]
 Нови Зеланд
мртвих: 33 [18]
 Филипини
мртвих: 112 [10]
Јужноафричка Република Јужна Африка
мртвих: 28
нестаких: 8 [19]
 Турска
мртвих: 721[20]
рањених: 2.111
заробљених:216
несталих: 168
Укупно: 474.000
 Северна Кореја
мртвих: 215.000
рањених: 303.000
заробљених и несталих: 120,000 [15]
 Кина
Кинески извори:
мртвих: 148.000
рањених: 380,000
заробљених: 21,400 [21]
Амерички извори:
мртвих: више од 400.000
рањених: 486,000
заробљених: 21,000 [15] СССР
мртвих: 282 [22]
Укупно: 1.190.000-1.577.000

Корејски рат, који је започео као грађански рат, водио се од 1950. до 1953. на полуострву Кореја, која је након Другог светског рата подељена на совјетску и америчку окупациону зону. Грађански рат је избио 25. јуна 1950. када је комунистичка Демократска Народна Република Кореја напала капиталистичку Републику Кореју. Грађански рат је проширен када су Сједињене Државе, а касније и Народна Република Кина ушле у рат због хладноратовских тензија. Рат се окончао примирјем које је постигнуто 27. јула 1953. године.

Главна подршка Северној Кореји је била Кина, уз ограничену помоћ совјетских борбених саветника, војних пилота и оружја. Јужну Кореју су подржавале снаге Уједињених нација, углавном америчке, иако су многе друге државе такође допринеле у погледу броја војника. Када је рат избио, Северна и Јужна Кореја су постојале као привремене владе које се боре за контролу над целим полуострвом, након поделе Кореје од стране САД и Совјетског Савеза.

Почетак рата[уреди]

Узрок сукоба је подела Кореје која је од 1910. до 1945. године била под јапанском влашћу - на совјетску и америчку окупациону зону након предаје Јапана у Другом светском рату. Демаркациона линија, установљена претходним договором из 1945. године, ишла је 38. паралелом. Било је планирано да се по завршетку окупације одрже избори и Кореја уједини као држава са јединственом владом. Те планове је пореметило избијање Хладног рата па су, слично као и у Немачкој, преговори о уједињењу пропали. Уместо тога су СССР и САД установиле супарничке и идеолошки супротстављене владе, односно државе које су се називале Северна и Јужна Кореја. Оба режима су настојала да уједине Кореју оружаном силом, али је Север, који је примао издашну совјетску војну помоћ, једини био у стању да то учини.

Сукоб интереса бившег Совјетског Савеза и САД на Далеком истоку доводе до Корејског рата (1950—1953). Пре почетка рата севернокорејци су започели са нагомилавањем трупа дуж 38. паралеле. Самоуверени севернокорејски вођа Ким Ил Сунг је у почетку одбио помоћ кинеског председника Мао Цедунгa. Рат је почео нападом севернокорејских комунистичких снага на Јужну Кореју 25. јуна 1950. дуж 38. паралеле.

Ток рата[уреди]

Ток Корејског рата 1950—1953

На самом почетку рата више војних успеха је имала боље опремљена и снабдевена севернокорејска војска. Малобројна, слабије опремљена и деморализована јужнокорејска војска је брзо поражена и присиљена на повлачење. САД нису желеле отворено да уђу у рат, нити превише да снабдевају јужнокорејску армију, док Совјети и Кинези нису крили своју подршку. Севернокорејци нису крили совјетске тешке тенкове и авионе, па су САД на то реаговале користећи совјетски бојкот УН изгласавши резолуцију којом се у циљу супростављања севернокорејској агресији може користити војна сила. У Јужну Кореју су из Јапана почеле пристизати америчке снаге које су колико-толико стабилизовале ситуацију, али су до септембра претрпеле велике губитке и под контролом Југа једва задржале мостобран код Пусана. Савет безбедности Уједињених нација одлучује да пошаље међународне снаге под ознаком УН-а да смири ситуацију мислећи да ће се стање брзо средити и да неће бити потребно много војске нити механизације. Савет безбедности Уједињених нација (на чијем заседању није учествовао СССР) поставља америчког генерала Дагласа Макартура за команданта Уједињене команде интервентних снага Уједињених нација. Циљ интервенције снага ОУН-а је било сузбијање агресије комунистичке Кореје на јужну, демократску истоимену државу. Због бојкота ове седнице од стране Совјетског Савеза сама оптужба за агресију је спорна јер је јасно да би био уложен вето да је совјетски представник тада био на седници. НР Кина (која у то време није била члан УН и коју је заступала прогнана националистичка влада на Тајвану) је активно помагала комунистичке снаге. Снаге УН-а су убрзо пристигле у Јужну Кореју. Када су прво ступиле у борбу, снаге УН-а су доживљавале катастрофалне поразе, амерички лаки тенкови М24 Чефи нису били ни близу совјетским тешким тенковима. Када су јужнокорејске и снаге УН сатеране у ћошак на ивици пораза Американци одлучују да пошаљу своју војску у Јужну Кореју. Прекретницу у рату представљало је искрцавање америчких снага код Инчона, у севернокорејској позадини. Са доласком америчких трупа ствари се побољшавају у корист јужнокорејаца, који су прешли у контранапад. Севернокорејске јединице су биле присиљене на ужурбано повлачење, па су снаге УН ослободиле целу територију Јужне Кореје. Но, опијен победом, амерички командант генерал Макартур је одлучио да настави рат, пређе 38. паралелу и уједини Кореју, овај пут под америчким патронатом. Тај потез је озбиљно забринуо комунистичку власт у НР Кини, која је покушала да упозори Американце да се зауставе или ће се севернокорејским јединицама придружити кинеске снаге. Севернокорејци на ивици пораза траже помоћ од Кинеза. Како су та кинеска упозорења игнорисана, Кинези су 19. октобра послали милион добровољаца кинеске армије преко границе, а дотадашњу америчку премоћ у ваздуху су по први пут изазвали млазни кинески ловци МиГ-15. Када ни то није довело до заустављања америчког напредовања према кинеској граници, у новембру су Кинези предузели снажну офанзиву, ударили у бок изнађених америчких снага, нанели им тешке губитке и натерали их на повлачење - које многи данас држе најдужим у америчкој војној историји.

Када су Кинези и Севернокорејци поново прешли преко 38. паралеле, осрамоћени Макартур је јавно захтевао проширење рата на Кину и коришћење нуклеарног оружја. Тиме се супротставио председнику Харију Труману који је рат желео да ограничи, плашећи се да би могао прерасти у Трећи светски рат. Макартур је смењен, те је након мањих америчких противофанзива фронт постепено стабилизован. Одлучујућих победа није било ни на једној страни.

Први преговори о примирју су одржани 10. јула 1951. у Кесонгу. После су прекинути и било је одржано преко стотину састанака о прекиду ватре. Рат се наставио кроз мање, локалне акције. Преговори су 27. јула 1953. године завршени потписивањем примирја у Панмунџону. Технички гледано, рат још увек није завршен, али демаркацијска линија - Демилитиразована зона - представља de facto границу две држава.

(Не)завршетак рата[уреди]

Иако је потписано примирје 27. јула 1953 рат се правно никада није ни завршио, а потписивање "Панмунџон декларације мира, просперитета и унификације Корејског полуострва" 27. априла 2018 је први конкретан споразум којим се покрећу преговори који би водили трајном миру. По свим критеријумима, рат је завршен неодлучним резултатом. Северна, али и Јужна Кореја су доживеле неуспех у покушају уједињења, а на обе стране је погинуло 3 милиона људи уз неописива разарања. САД су успеле да спрече комунисте у даљем надирању према Азији, али је у рату скршен мит о америчкој непобедивости. Кина је ипак, успешном интервенцијом у корист свог савезника, по први пут након 19. века повратила статус велике силе. Једини истински победник рата био је Јапан, који се наметнуо као најважнији амерички савезник у Азији и чија је индустрија захваљујући америчким војним наруџбама доживела препород. Корејски рат је важан као први сукоб у коме су се сукобили млазни авиони, као и први сукоб у којем су кориштени хеликоптери, углавном за евакуацију рањеника. "Панмунџон декларације мира, просперитета и унификације Корејског полуострва", коју су 27. априла 2018 потписали председници Ким Џонг Ун и Мун Џае Ин први је конкретан корак у последњих неколико деценија ка постизању трајног мира и почетак уједињења две Кореје. У њему, Северна Кореја се обавезала на постепену комплетну денуклеаризацију и отварање границе како би се поново спојиле породице које су претходно остале раздвојене границом. Обе стране су се обавезале да ће до краја те године бити потписан мировни споразум. Сама демилитаризована зона између две Кореје, по овом споразуму, од 1. маја 2018 постаје зона мира.

Референце[уреди]

  1. ^ Young, Sam Ma (2010). „Israel's Role in the UN during the Korean War” (PDF). Israel Journal of Foreign Affairs. 4 (3): 81—89. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 8. 2015. 
  2. ^ „Post-War Warriors: Japanese Combatants in the Korean War”. 
  3. ^ Edles, Laura Desfor (1998). Symbol and Ritual in the New Spain: the transition to democracy after Franco. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 0-521-62885-7. 
  4. 4,0 4,1 Edwards, Paul M. (2006). Korean War Almanac. Almanacs of American wars. New York: Infobase Publishing. стр. 528. ISBN 978-0816074679. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2017. 
  5. ^ Kocsis, Piroska (2005). „Magyar orvosok Koreában (1950–1957)” [Hungarian physicians in Korea (1950–1957)]. ArchivNet: XX. századi történeti források (на језику: Hungarian). Budapest: Magyar Országos Levéltár. Архивирано из оригинала на датум 10. 5. 2017. Приступљено 22. 11. 2016. 
  6. ^ „Romania's "Fraternal Support" to North Korea during the Korean War, 1950–1953”. Wilson Centre. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2013. Приступљено 24. 1. 2013. 
  7. ^ Stueck 1995, стр. 196.
  8. ^ Millett, Allan Reed, ур. (2001). The Korean War, Volume 3. Korea Institute of Military History. U of Nebraska Press. стр. 541. ISBN 978-0803277960. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2017. Приступљено 18. 9. 2015. »India could not be considered neutral.«  Непознати параметар |isbn%209780803277960&hl= игнорисан (помоћ)
  9. ^ „On This Day 29 August 1950”. BBC. Приступљено 15. 8. 2007. 
  10. 10,0 10,1 „Filipino Soldiers in the Korean War (video documentary)”. Приступљено 24. 3. 2008. 
  11. ^ Walker, Jack D. „A brief account of the Korean War”. Приступљено 15. 8. 2007. 
  12. ^ Thomas & Abbott 1986, стр. 22–23.
  13. ^ „South Korean POWs”. Архивирано из оригинала на датум 7. 10. 2007. Приступљено 15. 8. 2007. 
  14. ^ „The UK & Korea, Defence Relations”. Office of the Defence Attache, British Embassy, Seoul. Архивирано из оригинала на датум 29. 09. 2007. Приступљено 15. 8. 2007. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Hickey, Michael. „The Korean War: An Overview”. Приступљено 16. 8. 2007. 
  16. ^ „Canadians in Korea: Epilogue”. Veterans Affairs Canada. 6. 10. 1998. Приступљено 27. 10. 2007. 
  17. ^ Greek Expeditionary Force. Korean War.com. Архивирано из оригинала на датум 27. 07. 2011. Приступљено 23. 06. 2009. 
  18. ^ New Zealand in the Korean War
  19. ^ „South Africa in the Korean War”. korean-war.com. 20. 11. 2006. Архивирано из оригинала на датум 1. 11. 2006. Приступљено 23. 06. 2009. 
  20. ^ „The Turks in the Korean War”. Архивирано из оригинала на датум 28. 06. 2011. Приступљено 15. 8. 2007. 
  21. ^ Xu, Yan. „Korean War: In the View of Cost-effectiveness”. Consulate-General of the People's Republic of China in New York. Архивирано из оригинала на датум 15. 07. 2011. Приступљено 16. 8. 2007. 
  22. ^ Кривошеев Г. Ф., Россия и СССР в войнах XX века: потери вооруженных сил. Статистическое исследование (Krivosheev G. F., Russia and the USSR in the wars of the 20th century: losses of the Armed Forces. A Statistical Study Greenhill. 1997. ISBN 978-1-85367-280-4..) (на језику: руски)

Литература[уреди]

  • Millett, Allan Reed, ур. (2001). The Korean War, Volume 3. Korea Institute of Military History. U of Nebraska Press. стр. 541. ISBN 978-0803277960. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2017. Приступљено 18. 9. 2015. »India could not be considered neutral.«  Непознати параметар |isbn+9780803277960#v= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |isbn%209780803277960&hl= игнорисан (помоћ)
  • Edwards, Paul M. (2006). Korean War Almanac. Almanacs of American wars. New York: Infobase Publishing. стр. 528. ISBN 978-0816074679. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2017. 
  • Edles, Laura Desfor (1998). Symbol and Ritual in the New Spain: the transition to democracy after Franco. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 0-521-62885-7. 
  • Thomas, Nigel; Abbott, Peter (1986). The Korean War 1950-53. Osprey Publishing. ISBN 978-0-85045-685-1. 

Спољашње везе[уреди]