Корисник:Arsa300/песак
Словенска колонизација Балканског полуострва[уреди | уреди извор]
Колонизација Балканског полуострва[уреди | уреди извор]
Првих година VII века отпочела је масовна словенска колонизација Балканског полуострва. Огромне масе Словена и Авара шириле су се по целом Балкану — до Јадранског и до Егејског мора. Авари су се, после пљачкања и разарања, већином повлачили преко Дунава, а Словени су се трајно насељавали и натај начин одузимали велике територије источном делу Римског царства, за које се касније усталио назив Византија. Словени су преплавили не само подунавске провинције већ готово целу Македонију. Тракија је опустошена, а посебно жестоки напади били су на Солун (617) и Цариград (626). Ови градови су одолели свим искушењима, али је њихова околина припала Словенима. Авари и Словени су, преко Тесалије, продрли у средњу Грчку и на Пелопонез, а одатле су нападали и грчка острва. У то време срушени су и најважнији градови у унутрашњости Балканског полуострва.
Далмација је такође тешко страдала — разорена је Салона а и други градови. На читавом Балканском полуострву дошло је до великих промена у етничком саставу становништва. Под притиском Словена старо становништво повлачило се у планинске области, затим према обали и околним острвима. Највећи деоунутрашњости Балканског полуострва претворио се у потпуно словенску земљу и налазио се у рукама појединих словенских племена. У овим великим разарањима и померањима становништва антички рударски центри вероватно су потпуно замрли.
Досељење Срба на Балканско полуострво[уреди | уреди извор]
Према сведочењу византијског писца и цара Константина VII Порфи-рогенита (913—959), Срби су се доселили на Балканско полуострво у доба цара Ираклија (610—641) и уз његову сагласност. Византијски цар им је тада препустио простране, опустеле области између реке Саве и динарског масива. О најранијој историји Срба у новој средини нема сачуваних домаћих извора, а страни документи пружају само оскудне и уопштене податке. Једини увид у привредни и друштвени развој овог раног периода српске историје дају резултати археолошких истраживања, који су, врло често, фрагментарни и недовољни.
Делатности и занимања Срба у новој домовини[уреди | уреди извор]
У новој домовини Срби су најпре запосели земљишта која су обрађивана још у античко доба. Земљорадња је, како сведочи археолошки материјал, била њихово основно занимање. Осим земљорадње, бавили су се и другим привредним делатностима (сточарство, риболов, пчеларство, лов и др.). Метале су стога увелико употребљавали за израду оруђа и оружја, о чему сведоче бројни археолошки налази. Тако је у насељима раног средњег века нађен знатан број металних делова земљорадничких алатки, као што су метални окови ашова, мотике, рала, српови, косе и др. Све те врсте алата Срби су употребљавали и у наредним вековима. Поред разних врста алата, нађене су, такође, једноставне пећи за топљење и веће количине троске.
Међутим, на основу до сада познатих налаза, ништа се не може рећи како су се Срби у раном средњем веку снабдевали металима. Из старе постојбине донели су, сигурно, искуство уједноставној обради метала, посебно гвожђа, које је било довољно за производњу алата и оружја. У новој домовини примењивали су га, свакако, у областима богатим рудама искоришћавајући налазишта близу површине земље. О томе сведоче и словенски термини као што су: руда, рупа, грно, окно, а неке од њих рано су преузели суседни народи (код Мађара има елемената из словенске рударске терминологије). И најраније занатлије били су, по свему судећи, грнчари и ковачи, од којих су се, нешто касније, одвојили, као посебна занимања, златари и мачари.
О рударској производњи у време владавине првих Немањића нема података. И даље су били развијени металургија гвожђа, затим, местимично, добијање олова, али само на нивоу занатске делатности. Најстарији помен српског новца потиче из времена владавине краља Стефана Првовенчаног (1196—1227). Краљ Радослав (1227—1233), његов син и наследник, ковао је сребрну и бакарну монету. Нађени примерци новца краља Радослава указују на закључак да се новац ковао од метала који су потицали из српских рудника. Међутим, производња ових метала била је још увек малих размера.
Прекид Античког рударства[уреди | уреди извор]
Прекид од развијеног античког рударства до средњовековне рударске производње трајао је неколико векова. Тек доласком немачких рудара Саса, средином XIII века, отпочела је рударска производња у средњовековној Србији. Убрзо су обновљени многи рудници, најпре у Србији, а затим и у Босни, који су се углавном налазили на истим местима и у истим областима као у античко доба.[1]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук(2002) ,, Старо српско рударство"