Корисник:Baba Mica/Српско-Хрватски прокси сукоб
| Српско-Хрватски прокси сукоб | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Наранџастом бојом је обележена Србија, а зеленом Хрватска. | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 ХрватскаПолитичка подршка |
 Србија Република СрпскаПолитичка подршка | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
 Колинда Грабар Китаровић Тихомир Орешковић Златко Хасанбеговић Иво Јосиповић Зоран Милановић Miro Kovač Мијо Црноја Бранимир Главаш Марко Перковић Томпсон |
 Александар Вучић Томислав Николић Ивица Дачић Александар Вулин Небојша Стефановић Никола Селаковић Братислав Гашић Зоран Ђорђевић Војислав Шешељ Милорад Додик | ||||||||
| Јачина | |||||||||
|
Хрватска 70.000 |
Србија 50.000 | ||||||||
Српско-Хрватски прокси сукоб је непосредни дипломатски сукоб између две земље уз мноштво оштрих и не дипломатских, па чак и ратнохушкачких говора. Тренутно је најжешћи и најдужи асиметрични сукоб на простору Европе уз Руско-Украјински после Кримске кризе и Рата на истоку Украјине који се претворио у оружани међуетнички сукоб. Односи Србије и Хрватске су напети још од распада СФРЈ и рата у Хрватској, али након крај рата не престају пропагандни и обавештајни притисци од стране Хрватске на Србију. Највеће тензије између две државе настају током обележавања годишњице масовних погрома и геноцида над српским народом на територији Хрватске државе током 1995. године. Годишњице војне операције Бљесак сваког 1. маja и операције Олуја сваког 4. и 5. августа подижу међуетничке тензије јер су обе војне операције представљале етничко чишћење српског становништва са територије Хрватске. Оба догађаја се у Хрватској славе као дани победе, а у Србији као дани жалости и сећања на жртве. У току годишњица тих догађаја, као и за сваку предизборну кампању у Хрватској долази до анти-српске реторике и јачања нео-усташтва. Тензије измеђе две земље су нарочито подигнуте након ослобађајућих пресуда хрватским генералима оптуженим за ратне злочине над српским цивилима и етничко чишћење Анти Готовини и Младену Маркачу од стране Хашког трибунала.
Позадина[уреди | уреди извор]
Краљевина СХС и Краљевина Југославија[уреди | уреди извор]
Након слома Аустроугарске монархије уједињења Срба и Хрвата у заједничку државу Краљрвину СХС, Хрвати су одмах тражили већу аутономију у новој држави, а потом и отцепљење посредно и непосредно парламентарним путем преко Хрватске сељачке странке. После атентата на три хрватска посланика у јуну 1928. године Краљ Александар Карађорђевић је увео шестојануарску диктатуру и променио назив краљевине у Краљевина Југославија. То је довело до јачања међуетничких тензија између Срба и Хрвата који су такав потез српског краља сматрали за великосрпску хегемонију и формирали усташки покрет отпора. У току петогодишње краљеве диктатуре, формирана је Унутрашња македонска револуционарна организација која је подржана од стране Бугарске. У колаборацији две завереничке организације, припадник ВМРО 9. октобра 1934. године, Владо Черноземски, у сарадњи са усташким покретом, извршио атентат у Марсељу на југословенског краља Александра Карађорђевића. Потом припадници Усташког покрета се склањају у Фашистичку Италију, а ВМРО у Бугарску. После смрти краља Александра, враћен је парламентарни систем у земљи и након првих избора у Краљевини Југославији у парламент се вратио ХСС. Након одласка Милана Стојадиновића са чела председника владе, на његово место је дошао Драгиша Цветковић који је 1939. године земљу која је била подељена по речним бановинама, договорио са хрватским лидером Влатком Мачеком формирање Хрватске бановине. Неколико дана касније је Немачка је напала Пољску чиме је започео Други светски рат.
Други светски рат и НДХ[уреди | уреди извор]
Након споразума Цветковић-Мачек 26. августа 1939. године, шест дана касније 1. септембра Хитлерова Немачка је извршила напад на Пољску и започела Други светски рат. У наредне две године Југославија је одолевала притисцима Сила Осовине које су се бориле на западном фронту, али након победе над Француском, Белгијом и Холандијом, уследио је пораз од Велике Британије у ваздушном рату. Након пораза од Британије, Хитлер је одлучио да центрaлноевропске и неке источноевропске земље увуче у Тројни пакт. Тројном пакту приступила је Мађарска (20. новембра 1940), Румунија (23. новембра 1940) и Словачка (24. новембра 1940). Бугарска је приступила 1. марта 1941. године. Југославија је покушала у почетку да остане неутрална, али јој је Хитлер поставио ултиматум за или против. Дана 25. марта 1941. године, кнез Павле Карађорђевић, први намесник Краљевине Југославије пристао је на Тројни пакт. Хитлеру није било лако да натера Југославију на овај споразум. Постојала је врло јака антинемачка струја у земљи, првенствено код већинског српског становништа. Споразум је збачен војним ударом 27. марта 1941. године. Пуч је извела група југословенских официра, уз британску подршку, и том приликом довела малолетног краља Петра II Карађорђевића на власт. Хитлер је бесно реаговао на такву реакцију Југословенске војске и у рану зору 6. априла 1941. је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назив Казнена одмазда. Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ (на чијем је челу био Анте Павелић).[тражи се извор] Усташе нису биле први избор Немаца за формирање марионетске државе. Они су у скоро свим окупираним и савезничким земљама предност давали умеренијим режимима који су имали некакав углед у народу. Осим тога, Павелића су сматрали Мусолинијевим човеком. Власт су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку Мачеку, који је то одбио, али је 10. априла 1941. упутио поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти.[1] Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове хрватске државе. Католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем била је отворено на страни успостављања новог режима. Усташе у почетку нису имали нити војску нити администрацију способну да контролише целу територију НДХ. Ослањали су се на десно крило присталица ХСС. Усташка зверства су позната у свету као најстрашнија у историји ратовања и најстрашнија у Другом светском рату. За разлику од Немачких и Италијанских егзекуција према Јеврејима који су вршени спаљивањем или само ватреним оружјем, усташки злочини су вршени примитивним и хладним оружјем, нарочито према српским цивилима. Усташе су основале једини логор у свету за децу Логор Јастребарско у коме је убијено преко 3000 деце. Усташка зверства су се прочула широм света да се и сам Хитлер од њих ограђивао. Мртва тела су плутала Савом до Београда. Највећи усташки Логор Јасеновац био је највећи логор у НДХ. У том логору је убијено око 100.000 цивила, највише Срба, а и Јевреја и Рома. У НДХ је побијено по подацима после рата око 700.000 Срба, а каснији подаци су давали податке да је убијено око 1.000.000 цивила.
Августа 1944. министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и министар рата Анте Вокић су покушали да изврше државни удар, збаце Павелића и преведу НДХ на страну антихитлеровске коалиције. Лорковић-Вокићев пуч није успео и завереници су на крају погубљени. НДХ ће до краја рата остати највернији немачки савезник у Европи.[тражи се извор]
До почетка 1945. војска НДХ се повукла ближе Загребу заједно са немачким и козачким војницима. Њих су надјачали партизани уз помоћ Црвене армије. У мају 1945. дугачка колона домобрана, усташа, Козака, четника и словеначких домобрана, уз бројне цивиле, се повлачила испред партизана према Италији и Аустрији. Акт о капитулацији Немачке је потписан 8. маја, али Немци и њихови колаборатори су наставили да пружају отпор надајући се британској заштити у окупираној Аустрији. Британска војска им није дозволила пролаз и предала их је партизанима, који су вршили одмазде над заробљеним квинслизима.[тражи се извор] Дана 15. маја последње усташе су се предале или побегле са простора Југославије.
Србија и Хрватска у оквиру СФРЈ[уреди | уреди извор]
Без обзира на усташки режим, у Хрватској је постојао и јак антифашистички покрет. Након пада НДХ и доласка Совјетских снага, Хрватска се прикључила новој држави под комунистичком управом. Дана 21. јула 1945. године формирана је Социјалистичка Република Хрватска, 29. новембра ју званично ушла у састав ДФЈ, а касније и СФРЈ. Под комунистичком диктатуром усташтво је потискивано и организован је лов на усташке поглавнике од стране југословенске обавештајне службе УДБА-е широм Латинске Америке и Франкове Шпаније. Многи су поубијани, међу којима и усташки поглавник Анте Павелић који је умро у Мадриду 28. децембра 1959. године од последица рањавања. Усташе су наставиле да повремено изводе у СФРЈ терористичке нападе, међу којима су најпознатији напад у биоскопу „20. октобар“ када је 13. јула 1968. године у експлозији бомбе у Београду које је подметнуло Хрватско револуционарно братство погинула једна особа, а 77 је повређено. Године 1971. се у Хрватској појавио масовни сецесионистички и националистички покрет Маспок или Хрватско прољеће. Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњовековне хрватске краљевине. Уживао је подршку великог дела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу. Исте године 7. априла Миро Барешић, Анђелко Брајковић и Анте Стојанов отели су југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића и око сат времена држали као таоца, а онда га свирепо убили. Након пуцњаве са полицијом и хапшења, они су певали усташке песме. Србија се прва прикључила СФРЈ, али је била једина република у тој држави са две Аутономне Покрајине. Југословенски лидер Јосип Броз Тито је, како би умирио хрватске националисте, завио њихове захтеве у нацрт југословенског устава из 1974. гпдине. Тај је устав парализовао федералну власт и пренео администартивни део федералне власти на југословенске републике. Језик којим је писан устав је био недовољно прецизан и јасан, а сам је устав био резултат компромиса између различитих националистичких група југословенских република и покрајина. Тиме је сам устав постао основа сецесионизма.
Распад СФРЈ[уреди | уреди извор]
После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титов јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. Косовски Албанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до великих немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим сукоби између Албанаца и Срба у тој јужној српској покрајини су настављени. 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије 1990. године. Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.[тражи се извор]
Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића.
Рат у Хрватској[уреди | уреди извор]
После серије обојених револуција у источној Европи и пада комунистичких влада у државама које су припадале Варшавском пакту, долази до пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза. Током 1990. године долази до пораста национализма и у Хрватској и у Србији, где се оживљавају усташки и четнички покрети. Након победе ХДЗ на изборима 22. априла 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића (Винко Николић) и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату. Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак. Дана 13. маја 1990. у Загребу је требало да се одржи фудбалска утакмица између загребачког Динама и београдске Црвене звезде. На утакмици су избили нереди који су резултовали са преко 60 повређених људи. Истог дана је Благоје Аџић, начелник Генералштаба ЈНА, издао наредбу о преузимању наоружања и муниције ТО-а и њиховом складиштењу у складиштима ЈНА. Међутим, већ у јуну 1990. Хрватска почиње са илегалним увозом оружја из Мађарске и преко Мађарске из Чилеа и других земаља. Уједињење Немачке је убрзало процес распада СФРЈ и отцепљење Хрватске и Словеније. Нови хрватски Сабор је 30. маја имао своје прво заседање, а председник Туђман је објавио свој манифест за нови устав и велики број политичких, економских и друштевних промена, међу којима је најављена и промена статуса Срба у Хрватској од конститутивног народа на статус мањине. Локални српски политичари су се супротставили новом уставу, на темељу чињенице да се умањују права српског становништва и да се овиме ствара могућност да Срби буду угрожени. Ово се заиста и десило када је устав усвојен годину дана касније. Срби у Хрватској су 19. августа одржали референдум који Хрватска власт није признала, а на којем се 99,7% грађана (махом српске националности) изјаснило за аутономију унутар Хрватске. Хрватска влада је два дана раније 17. августа покушала да спречи референдум пославши полицијске снаге да одузму оружје из побуњених полицијских станица у подручјима које су насељавали Срби. Локални Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске, углавном око Книна. Овај инцидент је познат под именом Балван револуција. Хрватска је на блокаду путева одговорила слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали их да се врате у Загреб. Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат. Међутим сукоб у Пакрацу 1. марта, а Крвави Ускрс на Плитвицама који се догодио 31. марта 1991. године значио је и формални почетак рата у Хрватској, а и у читавој Југославији. У пролеће 1991. Срби у Хрватској прогласили су део територије својом државом, а дана 2. маја долази до жестоких окршаја у Боровом Селу када су аутобуси неометано ушли у село где су их спремни чекали наоружани српски мјештани. Полицајци винковачке Специјалне једнице полиције стигли су до кафе бара „Сан Марино“ и заузели десну страну улице. Одатле их је до центра дијелило неких 80-так метара. Припадници МУП-а Републике Хрватске су се брзо снашли и пуцајући на све што се кретало успијели доћи до зграде Мјесне заједнице и амбуланте. Том приликом су убили стражара испред мјесне заједнице, старца од шездесет година са великом диоптријом, који није стигао ни пушку да скине са рамена. У амбуланти је командант напада на Борово село Стипе Бошњак током борби узео за таоце пацијенте међу којима је било доста дјеце. Његов замјеник Дарко Мајданић је за таоца узео ћерку власника дискотеке „Маракана“ и пријетио да ће је убити уколико Срби не обуставе ватру. Командант одбране Борова села Вукашин Шошкоћанин је успео да из једне куће прекопута снајпером убије Стипу Бошњака. Његов замјеник Дарко Мајданић и преостали хрватски полицајци су се након трочасовне борбе предали наоружаним мјештанима Борова села. Нападнутим полицајцима је из Даља упућена помоћ, али су их на прилазу селу, из правца Савуље, дочекали српски цивили укопани у једном каналу са митраљезом и пушкама добијеним од ЈНА из магацина Територијалне одбране. Док је трајала размјена ватре између нападнутих српских цивила и припадника МУП-а Републике Хрватске, у помоћ мјештанима Борова села је дошло стотињак наоружаних мјештана српског села Трпиња који су покушали да опколе припаднике МУП-а Републике Хрватске из Даља али у томе нису успјели. Дана 25. јуна 1991. године, Хрватска и званично проглашава независност што је само појачало међуетничке тензије и улазак ЈНА у директан сукоб са хрватским сепаратистима. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Републике Српске Крајине. Даљи сплет догађаја довео је до жестоких сукоба међу којима је Битка за Вуковар био најкрвавији у првој години рата. У остале три године рата, окршаји су били променљивом жестином уз честа примирја која су нарочито са Хрватске стране кршена уз покретање војних операција које су биле успешне захваљујући не спремности и слобој наоружаности српске стране. До коначног развоја ситуације 1995. године, Хрватска војска покретала неколико успешних офанзива уз мале, али значајне резултате. Најуспешније су биле Напад на Миљевачки плато, Операција Масленица и Операција Медачки џеп. Дана 1. маја 1995. године, хрватске војне, паравојне и полицијске снаге под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и 9 деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао. Српске снаге су наредна два дана бомбардовале Загреб, али без битних резултата осим цивилних жртава. Финална фаза рата била је дуго припремана велика војна Операција Олуја која је за четири дана (од 4. до 8. августа) збрисала Републику Српску Крајину након чега је уследио велики геноцид над српским становништвом које је остављало своје домове и кренулу путем ка Србији. Процењује се да је протерано између 250.000 и 300.000 људи из својих домова. Након те војне операције, Хрватска је постала 90% етнички чиста држава. Своју брзопотезну акцију, хрватске војне снаге су пренеле и на Босну и Херцеговину где се водио крвави грађански рат. Хрватска је у пуном залету променила ток рата и у Босанској Крајини где су српске снаге у односу на муслиманске биле доминантне. У септембру 1995. године, хрватске снаге су угрозиле и Бањалуку у операцији Уна. Међутим, српске снаге су се успешно одбраниле од хрватског налета током Олује, тако да су хрватске снаге кренуле назад у повлачење. Рат је формално завршен 12. новембра 1995. године Ердутским споразумом којим је предвиђено покретање процеса мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западноg Срема у уставно-правни поредак Републике Хрватске.
Пост-ратно раздобље[уреди | уреди извор]
Након распада Југославије и потписивања Дејтонског и Ердутског споразума, Хрватска и Србија су успоставиле дипломатске односе 9. септембра 1996. године.
Европске интеграције[уреди | уреди извор]
Након пада режима Слободана Милошевића 5. октобра 2000, Србија је са новом демократском владом кренула путем европских интеграција са намером да постане чланица Европске Уније. Током европских интеграција обе државе долазило је до постепених побољшања односа обе земље, али проблеми и последице рата су спречавале да до побољшања дође брже и конкретније. Званично су односи две земље убрзано почели да обнављају нови српски демократски председник и премијер Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић са тадшњим хрватским председником и премијером Стјепаном Месићем и Ивицом Рачаном. Један од најважнијих догађаја у обнављању односа две државе је хапшење и испоручење бившег српског председника Слободана Милошевићу Хашком трибуналу. У међувремену су хрватски и српски музичари и певачи почели поново да наступају у обе земље чиме је дошло до поновног међусобног утицаја на обе земље преко музике. Убиством Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године Србија упада у дубоку политичку кризу, место премијера преузима Зоран Живковић, а у том периоду Србија није могла да на демократски начин изабере председника републике због закона који је дозвољавао успешност избора само ако излазност буде виша од 50%. Односи након убиства Зорана Ђинђића стагнирају, али се не погоршавају. У јесен 2003. године влада Ивице Рачана је пала и одржани су ванредни парламентарни избори 23. новембра. У новембру исте године, пала је и српска влада предвођена Зораном Живковићем и 28. децембра су одржани ванредни избори за народне посланике Републике Србије. Након тих избора у обе земље су однеле националистичке партије победу Хрватска демократска заједница и Српска радикална странка. У хрватској на чело владе долази тадашњи лидер ХДЗ-а Иво Санадер, а у Србији бивши Председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница који је саставио мањинску владу у марту 2004. године без Српске радикалне странке. Иако је био лидер десничарске странке формиране на усташким тековинама Фрање Туђмана ХДЗ-а, Иво Санадер је ипак водио нешто помирљивију политику према Србији. Након промене закона о избору председника републике Србије, нова влада је укинула цензус о излазности преко 50% и расписани за 13. јун нови избори. Пошто је у првом кругу највише гласова добио лидер СРС-а Томислав Николић, тензије између две државе су се подигле до усијања, али пошто није имао довољан број гласова за апсолутну већину испред лидера Демократске странке Бориса Тадића, па се одржао други круг 27. јуна. У другом кругу је лидер Демократске странке Борис Тадић освојио већи број гласова у односу на заменика Српске радикалне странке Томислава Николића и постао председник републике Србије. Након победе Бориса Тадића на председничким изборима у Србији, долази до постепеног побољшања односа и међутрговинске сарадње. У септембру 2004. године на локалним покрајинским изборима, победу је однела Демократска странка, која је на локалном и покрајинском нивоу започела велику сарадњу са Хрватском на локалном, а нарочито покрајинском нивоу. Обе земље су поставиле јасан циљ, а то је пуноправно чланство у Европској Унији, а 2006. године су потписале и ЦЕФТА споразум у који је Хрватска приступила 2003. године и у њему учествовала до уласка у ЕУ. До фебруара 2008. године су обе земље ишле путем постепеног помирења све док јужна српска покрајина Косово и Метохија није прогласила независност од Србије. Након проглашења независности Косова и Метохије, дошло је до великих нереда у Београду у којима су оштећене бројне стране амбасаде, међу којима и Хрватска. Хрватска је 19. марта 2008. године признала Косово као независну државу. Непосредно пред проглашење независности јужне српске покрајине одржани су ванредни предсенички избори јер је крајем 2006. године прва влада Војислава Коштунице у току шестог сазива Народне скупштине Републике Србије променила устав државе након одвајања Црне Горе из државне заједнице СЦГ. На ванредним изборима у јануару и фебруару 2008. године је поново победио Борис Тадић Томислава Николића у два изборна круга на сличан начин као и претходни пут. Проглашење независности јужне српске покрајине изазвало је велику кризу у влади и држави због наставка евро-интеграција, тако да је у марту друга влада Војислава Коштунице пала и расписани су ванредни парламентарни избори за 11. мај. Тадашњи подпредседник техничке владе Божидар Ђелић је 29. априла без сагласности скупштине потписао Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ. На тај начин је Србија у потпуности отворила тржиште за робу из ЕУ и укинула царине. На ванредним изборима победила је Коалиција За европску Србију предвођена Демократском странком актуелног председника државе Бориса Тадића. У јулу је уз подршку Социјалистичке партије Србије Ивице Дачића формирана прозападна влада Мирка Цветковића која је односе са Хрватском подигла на највиши ниви од 1996. године. Након хапшења бившег председника председника Републике Српске Радована Караџића и његове испоруке Хашком Трибуналу у јулу 2008. године, дошло је до масовних протеста које је организовала Српска радикална странка предвођена Томиславом Николићем замеником њеног лидера Војислава Шешеља који је у Хагу робијао због оптужби за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини. У септембру исте године, дошло је до несугласица између Томислава Николића и Војислава шешеља око ратификација ССП-а, коју је Томислав Николић хтео да прихвати, а Војислав Шешељ био строго против. То је довело до поделе у Српској радикалној странци и Томислав Николић је поднео оставку на све функције у странци, након чега је одвојио и формирао свој посланички клуб Напред Србијо којој се прикључило 21 посланик, а напослетку и високи функционер странке Александар Вучић који је био један од најутицајнијих људи у СРС-у. У октобру исте године Томислав Николић и Александар Вучић су формирали Српску напредну странку која је своју политику према ЕУ и суседима преокренула од евроскептичне СРС до еврофилске странке десног центра. У лето 2009. године у Хрватској долази до политичке кризе у Хрватској када је због оптужби за корупцију и утају пореза до тадашњи премијер Иво санадер поднео оставку и пренео надлежност на своју потпретдседницу Јадранку Косор која је почела да заоштрава политику према Србији и јача усташку реторику. До краткотрајне прокси кризе дошло је у децембру 2009. и јануару 2010. године када је хрватски председник Стјепан Месић на истеку свог десетогодишњег мандата отворено претио Републици Српској војном интервенцијом у случају проглашења независности. Србија је такву претњу одлазећег хрватског председника представила у Савету безбедности. У међувремену се одржавала изборна кампања за новог председника Хрватске. Дана 10. јануара 2010. године за председника Хрватске је изабран композитор, правник и универзитетски професор Иво Јосиповић. Мандат Јосиповића је почео 18. фебруара, а за време његовог мандата је дошло до драстичних побољшања односа између две државе. Нарочито добар однос је био између српског председника Бориса Тадића и хрватског председника Иве Јосиповића. У децембру 2011. године на парламентарним изборима у Хрватској је победила левичарска Кукурику коалиција предвођена Социјалдемократском партијом, а нови премијер је постао Зоран Милановић. Нова влада Зорана Милановића је одмах расписала референдум о приступању Хрватске Европској унији који је одржан у јануару 2012. године. У Србији је у пролеће 2012. године истицао мандат влади Мирка Цветковића, па је у марту председник државе Борис Тадић расписао редовне парламентарне изборе за 6. мај. Због приближног истека владиног и председничког мандата којим би се избори одржали у децембру исте или у јануару 2013. године, Борис тадић је скратио мандат и поднео оставку на место председника државе 5. априла чиме је допустио председници скупштине законски рок од месец дана да распише ванредне председничке изборе за исти датум кад и парламентарни. На тај начин је Борис Тадић покушао да по уставу из 2006. године освоји други, а укупно трећи мандат у својој политичкој каријери. На одржаним изборима са парламент највише гласова је освојила коалиција Покренимо Србију — Томислав Николић 24,04% предвођена десничарском Српском напредном странком, а потом следе Избор за бољи живот — Борис Тадић 22,06% и Ивица Дачић – СПС-ПУПС-ЈС 14,51%. Српска радикална странка Војислава Шешеља оптуженог за ратне злочине над Хрватима у Хрватској и у Србији (Војводини) је после 20 година остала испод цензуса и није ушла у парламент. У почетку је било најава да ће наредна влада бити у истом саставу као и претходна, али је лидер СПС Ивица Дачић на почетку заузео добар коалицијски положај те је затражио позицију премијера. Расплет о стставу нове владе одлучили су резултати предсеничких избора на којима је у првом кругу 6. маја Борис Тадић имао за који промил више гласова испред Томислава Николића 25,31 % — 25,05 %, али је у другом кругу 20. маја поражен од старог ривала резултатом 49,54 % за Томислава Николића и 47,31 % за Бориса Тадића. Томислав Николић је након победе на изборима 20. маја, поднео оставку на место председника Српске напредне странке четири дана касније и поверио је њеном заменику Александру Вучићу. Исход председничких избора је променио састав владајуће коалиције јер је упркос томе што је Томислав Николић након ступања на дужност 31. маја најавио да неће да се меша у састав нове владе, лидер Демократске странке Борис Тадић затражио премијерско место у коалицији са Социјалистима Ивице Дачића. Томислав Николић је 28. јуна након неуспешних преговора Демократа и Социјалиста, поверио мандат Ивици Дачићу да формира владу са Српском напредном странком чији је био лидер до ступања на председничку функцију. Нова влада на челу са Ивицом Дачићем је формирана 27. јула, место првог подпредседника владе и министарство одбране је преузео лидер Српске напредне Александар Вучић. Нову владу је подржала коалиција и УРС бившег гувернера банке и министра финансија Малађана Динкића. Ступањем на мандат, Томислав Николић је својом првом изјавом узбуркао јавност у Хрватској изјавивши да је Вуковар српски град. Одлазак српске флексибилне владе према Хрватској коју предводила владајућа Демократска Странка и њен лидер Борис Тадић значио је крај српско-хрватских успона у међусобним односима. У новој српској влади вратили су се кадрови који су били на власти током 1990-их година. Многи министри и функционери у влади Ивице Дачића су били чланови власти за време Слободана Милошевића у чије време се водио рат у Хрватској што је поново појачало тензије између две државе. Гафови председника Николића и појачана реторика и постепен отпор из Београда на Хрватске провокације током прославе Операције Олуја и етничког чишћења Срба из Хрватске на које је Србија од 2000. године одговарала млако, Хрватска је појачавала антисрпску реторику. Због сталне присутности антисрпске реторике коју је појачавала бивша хрватска председница Јадранка Косор и недовољно испуњених услова и прописа ЕУ, Хрватској је одложено чланство у ЕУ за годину дана уместо 2012. за 2013. годину. Србија је 1. и 2. марта 2012. године добила статус кандидата, а 28. јуна 2013. године датум за почетак преговора.
Прокси сукоб[уреди | уреди извор]
Ослобађајуће пресуде хрватским генералима у Хашком Трибуналу[уреди | уреди извор]
Дана 16. новембра 2012. године, Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за злочине почињене над српским становништвом из Книнске крајине у лето 1995. године током војне Операције Олуја у којој је протерано готово 300.000 Срба из својих домова. Готовина и Маркач су 15. априла 2011. године првостепено били осуђени на 24 и 18 година затвора због ратних злочина. Овом пресудом, Хашки трибунал је окончао суђења за догађаје током „Олује“ а да ниједна особа није осуђена за ратне злочине почињене у тој акцији. Осуде су на рачун Хашког суда стизале од свих званичника из Србије, а потом су уследили улични протести у организацији владе и појединих десничарских и студентских организација. Покрет Двери позвао је све српске родољубе на свенародни протест против Хашког трибунала и Европске уније, који су најавили за суботу, 17. новембра у 15 часова испред седишта Европске уније у Београду (Владимира Поповића 40а, блок 19 код Сава центра на Новом Београду)! Српска радикална странка је такође најавила протестни скуп због ослобађајућих пресуда у суботу, 17. новембра у 12 часова испред зграде Председништва Србије. Протести су одржавани сваки дан готово месец дана, али и упоредо због политичке кризе на северу Косова и Метохије која је избила годину дана раније. У исто време у Хрватској је организовано славље и свечани дочек генералима уз усташке поздраве и симболе. Одлука Хашког суда да ослободи хрватске генерале, значајно је погоршала односе између две земље и додатно појачао ксенофобију у Хрватској. У Србији је такође појачана ксенофобија, али у знатно мањој мери због помирљивије политике нове владе. Појачане међусобне оптужбе и реторике обе стране у наредним годинама су довеле до прокси сукоба између две земље који је захватио и регион, а нарочито Босну и Херцеговину где Србија и Хрватска имају своје геополитичке интересе.
Пријем Хрватске у ЕУ[уреди | уреди извор]
Република Хрватска је званично примљена у Европску Унију 1. јула 2013. године. Након пријема, Хрватска је дошла у положај да и има право да уложи Вето на даљи пријем Србије у ЕУ. Прво је покренула питање леве обале Дунава која је по аустроугарским катастарским књигама припадала Хрватској. Низводно Дунавом Хрватска се налази са десне, а Србија са леве стране те реке. Затим је уследио читав низ уцена Хрватске према Србији од којих је један од најважнијих измена правосудног система Србије за ратне злочине, као и проблем убијених и несталих лица у рату токо 1990-их. Упоредо са пријемом Хрватске у ЕУ почео је нагли пораст ксенофобије и неоусташтво. Хрватска од пријема у ЕУ често као пуноправна чланица користи свој уцењивачки потенцијал којим блокира пријем Србије у ту политичку заједницу.
Антисрпска пропаганда[уреди | уреди извор]
Антисрпска пропаганда и Србофобија су у Хрватској присутни стотинама година, некад у мањој, некад у већој мери. Најизраженија је била у доба другог светског рата и НДХ Анте Павелића када је над српским народом почињен стравичан геноцид и када је убијено готово 1.000.000 Срба. У доба СФРЈ, Србофобија је потиснута од стране комунистичког режима. Распадом те државне заједнице поново су оживели зли духови прошлости у односима Срба и Хрвата што је довело до крвавог грађанског рата између Срба и Хрвата на територији бивше СР Хрватске, а потом самосталне Републике Хрватске. Фрањо Туђман је током 1990. године поново вратио у Хрватску усташке симболе што је изазвало српску побуну. Милитаризација Хрватске и дезертерство хрватских војника из ЈНА довели су до војног сукоба који је на крају завршен хрватском одлучном победом и још једним геноцидом, овај пут масовним протеривањем српског становништва. И након рата антисрпска реторика се није стишавала много. Након смрти хрватског председника Фрање Туђмана, његови наследници Стјепан Месић и Иво Јосиповић, као и хрватски премијери Ивица Рачан и Иво Санадер су поправљали односе са Србијом, али се у доба прославе годишњице Бљеска и Олује увек појачавала Србофобија. Десничарска хрватска премијерка Јадранка Косор је упркос напорима председника Иве Јосиповића да успостави добре добросуседске односе са Србијом сталном анти-српском реториком подизала тензије у региону, али је реакција Србије на њене ксенофобне изјаве власт Демократске странке и председника Бориса Тадића била блага и није придавала велики значај. Промена власти у Хрватској 2011. године и у Србији 2012. године постепено су погоршавали односе и појачавали Србофобију и неоусташтво. Након пуштања на слободу оптужених хрватских генерала за ратне злочине над српским становништвом Анте Готовине и Младена Маркача из Хашког трибунала и пријема Хрватске у ЕУ, у Хрватској се Србофобија претворила у општи Клерофашизам.
Напади на ћириличне табле у Вуковару и клерофашизам[уреди | уреди извор]
Првих месеци од пријема у ЕУ у Републици Хрватској су ескалирали инциденти у којима су на мети насилника били мањински народи и њихова права, а пре свега припадници српске мањине. Заједнички именитељ тих инцидената је јавна и масовна демонстрација усташких поздрава и, уопште, симбола режима Независне државе Хрватске (НДХ). Неки од тих догађаја су у међународној јавности, али и у Хрватској, подстакли расправе о њиховим узроцима и последицама. Индикативно је да је при том велики број грађана, али и истакнутих личности у Хрватској, бранио усташку иконографију служећи се најразличитијим аргументима, од позивања на право „већине“ (у случају сакаћења употребе језика народних мањина), до тврдњи да су поздрави и симболи усташког режима само део „старе хрватске традиције“. Циљ анализе је да упозори на неке од узрока за настало стање у данашњој Хрватској. У Вуковару су 2. септембра 2013. године представници »Штаба за одбрану хрватског Вуковара« испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу са ћирилићним написом Пореске управе, а потом су исто учинили и са таблом на којој је био текст на ћирилици а која се налазила на згради вуковарске полиције. Том приликом су била повређена четири припадника (хрватске) интервентне полиције. Председник Хрватске Иво Јосиповић осудио је оба инцидента. Према његовим речима, требало је објаснити људима »зашто је добро да се поштују двојезичност и различитост«. Влада Хрватске је уклањање и разбијање двојезичних табли у Вуковару окарактерисала као »шовинистичко насиље«, а Министарство унутрашњих послова Хрватске је саопштило да је у Вуковару приведено више лица осумњичених да су током насилничких протеста извршила кривична дела. Упркос томе, председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић у следећем кораку најављује да ће се већ наредног дана њихове присталице поново окупити, уколико у Вуковару поново освану нове двојезичне плоче. Хрватски медији су листом пренели Јосићеве речи да су двојезичне плоче »понижење за Вуковар« и да оне у том граду »нису прихватљиве«. Најавио је и да ће се двојезичне табле у Вуковару скидати и убудуће. Позвао је све хрватске политичаре да »добро размисле« и нарочито да »добро пазе шта раде«. Убрзо је нови, сличан догађај, који се збио у хрватској престоници, привукао пажњу домаће и међународне јавности 19. новембра 2013. године, по завршетку фудбалске утакмице између Републике Хрватске и Исланда на квалификацијама за Светско првенство у фудбалу у Бразилу, хрватски репрезентативац Јосип Шимунић у 22,15 сати узима микрофон и три пута, у правцу навијача, виче: »За дом!« Сваки пут му је око 30.000 навијача са трибина одговорило громогласним: »Спремни!« Јосип Шимунић и публика су на тај начин у непосредном преносу ХТВ-а пред аудиторијумом широм Хрватске несметано узвикивали и понављали усташки поздрав »За дом спремни!«, при чему се коментатор Хрватске радио-телевизије није оградио од дешавања на стадиону ни једном речју. »За дом спремни!« је поздрав који су усташе односно припадници Хрватске револуционарне организације (УХРО) и њихов вођа Анте Павелић користили још од 1932. године. Поздрав „За дом спремни!“ је био службени поздрав усташког покрета, али и марионетске, помоћу нацистичке Немачке успостављене Независне државе Хрватске (НДХ). Тај поздрав налазио се и на свим службеним документима те творевине. Реакција публике, која је у глас, из грла неколико десетина хиљада (претежно младих) људи скандирала усташке узвике, као и маса која је без зазора од камера и наочиглед припадника хрватске полиције уништавала табле са писмом једне мањине, доказују да се ради о посебном феномену који се данас, упркос порасту деснице у Европи, у таквом облику не може видети у осталим европским државама.
Међународне околности, Украјинска Криза и милитаризација Балкана[уреди | уреди извор]
У марту 2014. године су у Србији одржани ванредни парламентарни избори на којима је владајућа Српска напредна странка предвођена првим потпредсеником владе Александром Вучићем остварила убедљиву победу од 48,35% оставивши далеко иза себе све остале противничке странке, а неке је и збрисала са политичке сцене. Прва влада Александра Вучића је наставила помирљиву политику према Хрватској, али Украјинска криза која је у међувремену избила, а потом одвајање Крима од Украјине, економске санкције Русији од стране САД и ЕУ и Рат у Донбасу, додатно су закомпликовали ионако компликоване односе између две државе. Хрватска као пуноправна чланица ЕУ је увела санкције Русији, док је то Србија одбила да учини јер није пуноправни члан већ само кандидат. У Украјини је након државног преврата дошло до избијања међуетничких сукоба између украјинских националиста с'једне стране и про-руски оријентисаних Украјинаца и етничких Руса с'друге стране. Код прве групације се појавила повећана неонацистичка идеологија Степана Бандере који је познат по великом геноциду над руским становништвом у Другом светском рату сличном над Србима у НДХ за време Анте Павелића. Нове власти у Украјини су направиле дипломатски скандал са балканским државама и Србијом обележивши целу територију бивше СФРЈ као Хрватску. Рат на истоку Украјине је поново суочио оба балканска народа народа за бојним пољем. Српски и хрватски ратни добровољци су подржали различите стране у украјинском сукобу. Срби су подржали про-Руске сепаратисте на истоку Украјине, а Хрвати Украјинску хунту са Мајдана у почетку, а касније легално изабрану владу са про-западним курсом. Пуштањем на привремену слободу након 12 година притвора због болести лидера Српске радикалне странке др. Војислава Шешеља 12. новембра 2014. године, односи две државе падају на ниво 1990-их година. Након Шешељевих запаљивих говора 18. новембра на годишњицу пада Вуковара да ће тај град поново бити српски, Хрватска је тражила седницу Савета безбедности и послала допис Хашком трибуналу да се лидер СРС врати поново у Хашки притвор. Ослобађање Војислава Шешеља је узбуркало јавности и у Федерацији Босне и Херцеговине. Војислав Шешељ се упркос жестоком негодовању Хрватске умешао у изборну кампању за председника те државе. На изборима одржаним крајем децембра 2014. године и почетком јануара 2015. године, левичарски актуелни председник Хрватске Иво Јосиповић изгубио је од кандидаткиње десничарске ХДЗ Колинде Грабар Китаровић, иначе дипломате при НАТО савезу. Њеним ступањем на дужност председника државе 19. фебруара, почео је отворени рат на друштвеним мрежама између ње и лидера СРС Војислава Шешеља уз врло вулгарне и сексистичне поруке од стране српског политичара. Шешељ је и неколико пута услед медијских и политичких напада од стране хрватских представника власти на њега спалио хрватску заставу. Напади из Србије на нову хрватску председницу стизали су и од појединих српских таблоида. Ситуација у 2015. години у којој су се обележавале јубиларне двадесетогодишњице злочина у Сребреници у БиХ, а у Хрватској војним операцијама Бљесак и Олуја довела је до повећања ксенофобије и у Србији. Војислав Шешељ је неколико пута палио хрватску заставу на београдском тргу, а српски таблоиди су појачали анти-хрватску реторику. Након руског вета у УН на британску резолуцију о почињеном геноциду у Сребреници над бошњачким цивилима и напада на премијера Александра Вучића у Сребреници на меморијалном обележавању злочина над Бошњачким заробљеницима, као и тензије у Македонији поново су усијали политичку ситуацију на Балкану. После фашистичких и нацистичких поздрава у прослави двадесетогодишњице Олује и мигрантске кризе, Хрватска се одлучила на нову милитаризацију. Након руске војне интервенције у Сирији и руског продора утицаја на Балкан, Хрватска и Србија су увучене у међусобни сукоб Русије и САД на Балкану, јер САД од 1990-их година Балкан сматрају својом зоном утицаја. У јесен 2015. године, САД су одлучиле да Хрватску наоружају са 16 вишецевних бацача ракета калибра 240 милиметара, плус неколико лансера балистичких ракета домета до 300 километара. Србија је на тај потез Хрватске одговорила да ће водити рачуна ко у комшилуку има балистичке ракете и да ће Србија у том контексту предузети све мере ради одбране своје државне територије. Хрватски министар унутрашњих послова Ранко Остојић је на новинарска питања око могуће продаје руског оружја Србији одмах одговорио да је Хрватска чланица НАТО-а и да ће НАТО бранити Хрватску у сваком случају. Само није рекао од кога? Начелник Главног штаба хрватске војске генерал Драго Ловрић изјавио је у јануару 2016. године да оружане снаге разматрају набавку нове тактичке беспилотне летелице, али је најавио и могућност развоја и производње хрватског дрона. У јануару исте године, Србију је посетио заменик председника владе Руске Федерације бивши министар одбране и стални представник Руске Федерације при НАТO-у Дмитриј Рогозин. Дана 10. јануара, Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић изјавио је да Хрватска „непрестано изазива ситуације са ратнохушкачким говором, а Србија неће дозволити да било ко угрожава њену безбедност“. Рогозин је тај дан поклонио Вучићу макету С-300 и тиме најавио да ће Русија испоручити Србији тај ракетни систем. Додатне тензије између две државе су подигнуте након повратка ХДЗ-а и деснице на власт после парламентарних избора у Хрватској у новембру 2015. године. ХДЗ овај пут није освојио апсолутну власт, већ је морао да прави постизборну коалицију са предизборном коалицијом МОСТ.
Српско-хрватски царински рат у септембру 2015. године[уреди | уреди извор]
Средином 2015. године, као последица реакције појединих држава на масован прилив миграната (дизање ограда, затварање граница), јавило се краткотрајно нарушавање међудржавних односа између Србије и Мађарске, Хрватске и Србије и Мађарске и Хрватске. Нарушавање односа се огледа у привременом онемогућавању (или отежаним омогућавању) проласка немигрантима (особама које регуларно пролазе границу) преко граничних прелаза Хоргош (Србија-Мађарска), као и дуж целе границе Србије и Хрватске, што је проузроковало привремени тзв. "царински рат" између Србије и Хрватске. Избеглички талас се углавном кретао из правца Турске преко Грчке, Македоније, Србије и Мађарске. У Мађарској се појачавањем прилива имиграната са Блиског Истока појавила антиимигрантска политика коју заступа мађарски премијер Виктор Орбан. Мађарска полиција је 15. септембра затворила пружни пролаз Хоргош-Сегедин, код места Реска, на српско-мађарској граници, који су избеглице са Блиског истока најчешће користиле за прелазак у ту земљу. Следеће ноћи су прве избеглице пристигле на гранични прелаз у Шиду које су преко Хрватске промениле руту за одлазак у Западну Европу након што је Мађарска затворила границе. Дана 21. септембра Хрватска је од поноћи затворила гранични прелаз Батровци за теретни саобраћај, док се улаз теретних возила из те земље у Србију и даље одвијао уз веће застоје. Премијер Србије Александар Вучић сазвао је хитну седницу Владе због потеза Хрватске. Србија је од поноћи 24. септембра увела контрамере Хрватској забранивши увоз робе из ове земље. Забрана се односила и на камионе и вагоне трећих држава који превозе хрватску робу. Хрватска је забранила улазак возила са српским таблицама на њену територију. Следећег дана 25. септембра Хрватска је под притиском Европске Уније у 17 сати одблокирала границу са Србијом и сва путничка и теретна возила су наставила да пролазе без оптерећења. Исто је учинила и Србија неколико сати касније.
Политичка криза у Србији и Хрватској 2016. године и повратак неоусташтва[уреди | уреди извор]
У Србији су 24. априла 2016. године одржани редовни локални, покрајински и ванредни парламентарни избори. Коалиција Александар Вучић — Србија побеђује предвођена Српском напредном странком осваја 48,25%, док се на другом месту нашла коалиција коју је предводио лидер социјалиста Ивица Дачић Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија (ЈС) — Драган Марковић Палма 10,95 %. У скупштину се после 13. година вратио и Др Војислав Шешељ и његова Српска радикална странкa освојивши 8,10%. У скупштину су ушли још коалиција За праведну Србију — Демократска странка (НОВА, ДСХВ, ЗЗС) 6,02 % и две нове коалиције, међу којима је и политички покрет Доста је било чији је лидер Саша Радуловић са 6,02 % и Двери — Демократска странка Србије чији су носиоци листе били Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић. Упркос убедљивој победи напредњака, чекало се дуго на скупштински сазив који је одржан тек 3. јуна, а због спољних притисака на Србију се на избор нове владе чекало чак до 11. августа. Средином 2016. године у Хрватској долази до политичке кризе када су потпредседници Владе Хрватске Божо Петров и Томислав Карамарко реаговали су на изјаву премијера Тихомира Орешковића, који је затражио њихову оставку. Божо Петров каже да не бежи од тога, али да му није јасно зашто је означен као реметилачки фактор. Карамарко је истакао да не намерава да се повуче и додао да Орешковић више нема подршку и поверење ХДЗ-а. 16. јуна 2016. Сабор Хрватске је већином гласова изгласао неповерење председнику Владе Хрватске Тихомиру Орешковићу. За опозив премијера гласала су 125 посланика, 15 их је било против, а два уздржана. Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић је 16. јула расписала ванредне парламентарне изборе за 11. септембар. Са почетком нове предизборне кампање у Хрватској долази до нових тензија између две државе. Пред пад владе, највише се истицао у неоусташкој реторици министар културе Хрватске Златко Хасанбеговић. Хрватски министар културе Златко Хасанбеговић рекао је да је број жртава концентрационог логора Јасеновац вишеструко увећан. Он је за италијански лист Ил Пиколо рекао да су оптужбе да је ревизиониста историје дифамацијска кампања која није утемељена на чињеницама и истакао да не намерава да поднесе оставку на министарско место. У посети Израелу крајем маја 2016. године, шеф хрватске дипломатије Миро Ковач одбацио је у Јерусалиму перцепцију Хрватске као земље растућег фашизма. Директор јерусалимског Центра Визентал Ефраим Зуроф, познатији као ловац на ратне злочинце, у више наврата је од Хрвтске затражио да смени министра културе Златка Хасанбеговића кога је назвао фашистом. Зуроф је, наиме, рекао да би на ту позицију требало да дође неко ко ће донети част и поштење, уместо да срамоти земљу пред целим светом. Симон Визентал Центар је јеврејска међународна невладина организација, која се бави питањима расизма, антисемитизма, тероризма и геноцида. Симон Визентал Центар згађен је, како се наводи, чињеницом да је неко попут Златка Хасанбеговића именован на чело ресора који се бави културом. У саопштењу центра је изражено гађење и невереица због чињенице да је за новог министра културе именован Златко Хасанбеговић, човек који је, како се наводи, казао да је антифашизам флоскула те иста особа која се отворено дивила нацистичком имаму. Пошто се усред предизборне кампање задесила прослава хрватске војне операције и етничког чишћења српског становништва Олуја, дошло је до отворене неоусташке хистерије у тој земљи од стране политичког руководства и на десним и на левим политичким половима. Одлазећи министар спољних послова Хрватске Миро Ковач је након прославе Олује на Фејсбуку написао да се "представници српске власти још нису ослободили вируса агресивног великосрпства и југословенског комунистичког система". Бивши премијер Хрватске Зоран Милановић је изјавио 15. августа да му је деда био усташа. Министар спољних послова Хрватске Миро Ковач изјавио је 20. августа да Србија никада неће постати чланица Европске уније и да ће јој Хрватска увести противмере због прогона бранитеља. Дана 21. августа 2016. године, први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је да наша земља не изазива регионалну нестабилност и да је спремна за сарадњу са Хрватском, али је изразио сумњу да ће се то десити док траје предизборна кампања у тој земљи. Истог дана Члан Председништва ДСС Урош Јанковић оценио је да би чланови Владе Србије требало да престану да одговарају на провокације из Хрватске и да усвоје конкретне мере које ће заштити виталне националне и државне интересе. Дана 21. августа, објавила је наслов Аустријска штампа: Нема краја хрватским конфликтима са комшијама у наставку текста је објављено: Хрватска влада десно од центра није преживела ни пола године, али је и поред тога направила велику штету. Загреб се са Србијом свађа око блиске и старије историје, а са Босном око пољопривреде. Бивши хрватски премијер Зоран Милановић није прекинуо антисрпску реторику и у наредним данима, тако да је 25. августа у јавност доспела његова увредљива изјава на рачун српског народа у којој је Србе назвао "шаком јада". Потом се осврнуо на захтев браниоца да хрватска председница Колинда Грабар Китаровић организује састанак са српским премијером, на шта је рекао да би било понижење. Гостујући у дневнику Нове ТВ Милановић је рекао да је знао да се разговор снима, да то није нормално, али да је схватио, ћутао и смејао се. Дан касније је Зоран Милановић назвао српског председника Томислава Николића гробаром, а српског премијера ратним хушкачем. Бивши председник Хрватске Иво Јосиповић је 28. августа изјавио да је разочаран досадашњим током кампање која се једним делом претворила у вређање. Председник Владе Србиjе Aлександар Вучић састао се 29. августа са представницима дипломатског кора и шефовима мисиjа међународних организациjа и институциjа у Србиjи, како би им изнео став Србиjе у вези са ситуациjом у региону. Састанку присуствуjу и дипломате из Сjедињених Aмеричких Држава, Руске федерациjе, Kине, Немачке, Велике Британиjе и Француске. Tакође су позвани и дипломатски представници Венецуеле, Уjедињених Aрапских Eмирата, Tурске, Tуниса, Сириjе, Шваjцарске, Шведске, Шпаниjе, Словачке, Румуниjе, Kатара, Португалиjе, Пољске, Пакистана, Норвешке, Нигериjе, Холандиjе, Mарока, Mјанмара, Mексика, Mалезиjе, Либиjе, Либана, Kореjе, Jапана, Италиjе, Израела, Ирака, Ирана, Индонезиjе, Индиjе, Mађарске, Грчке, Гвинеjе, финске, Eгипта, Данске, Чешке, Kипра, Kубе, Kонга, Kанаде, Бугарске, Бразила, Белгиjе, Белорусиjе, Aзербеjџана, Aустриjе, Aустралиjе, Aргентине, Aнголе, Aлжира и Палестине. Вучић је изразио да у региону, пре свега на линиjи Хрватска-Босна и Херцеговина-Србиjа, у последње време су знатно подигнуте тензиjе, а, како су оценили политички аналитичари, поводом последњих догађаjа у Хрватскоj и БиХ, Србиjа jе несумњиво мета политика коjе не иду у корист добросуседских односа и очувања мира и стабилности у региону. Дана 5. септембра, бивши хрватски премијер и шеф СДП-а Зоран Милановић физички је нападнут у градићу Матуљи, поред Опатије, а нападач му је добацио и да је "шака јада". На ванредним парламентарним изборима 11. септембра, победио је ХДЗ — 61 мандат, а иза су коалиција око СДП-а — 54 мандата, МОСТ — 13 мандата, Живи зид — 8 мандата, ИДС — 3 мандата, Милан Бандић 365 — 2 мандата, ХДССБ — 1 мандат и Независна листа Жељка Гласновића — 1 мандат.
Марко Перковић Томпсон и јачање усташке идеологије и неонацизма[уреди | уреди извор]
Марко Перковић Томпсон је хрватски рок музичар, текстописац и певач који представља пресонификацију данашње неоусташке хрватске политике. Познат је по величању и пропагирању усташтва, те је због тога често критикован. Томпсон се од усташтва никада није јавно оградио. Томпсон често употребљава усташку (нацистичку и фашистичку) идеологију на својим концертима (гардероба, симболи, сценографија, кореографија...) и често употребљава усташке (нацистичке и фашистичке) поздраве, обраћајући се присутној публици као нпр. усташки поздрав НДХ (нацистичко-фашистичке усташке творевине Независне државе Хрватске) "За дом спремни!". Једна од најодвратнијих песама дотичног је „Јасеновац и Градишка Стара“ у којој Томпсон пропагира убијање (клање) Срба, велича и слави усташке злочиначке монструме Макса Лубурића, Јуру Францетића, Анту Павелића као и усташку јединицу „Црну легију“. Убице (кољачи) у Јасеновцу и Старој Градишци се у песми називају „Максови месари“. Публика на његовим концертима често носи обележја нацизма и усташтва и кличу усташке (нацистичке и фашистичке) пароле што самим тим Томпсонова публика показује своју политичку контроверзност и склоност према екстремним идеологијама. Против Томпсона су протестовале бројне јеврејске организације, и било му је забрањено да наступа у Холандији услед сумњи да његова музика носи фашистичке поруке. Хрватска држава је 31. јула 2016. године подигла споменик усташи Миру Барешићу који је 1971. убио југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Хрватски министар културе Златко Хасанбеговић виђен је како позира поред споменика са певачем Марком Перковићем Томсоном и припадницима Девете бојне ХОС. Дана 10. октобра, некадашњи саветник председника Хрватске Дејан Јовић протестовао је због увредљивог наслова загребачког "Вечерњег листа" у коме се помињу Срби и јаме.
Српски и Хрватски утицај у региону[уреди | уреди извор]
Српски и Хрватски утицај у Босни и Херцеговини[уреди | уреди извор]
Највећи сукоб између Хрватске и Србије у суседним државама се води за утицај у Босни и Херцеговини и око њене поделе. У марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, СР Србија) је био тајни Састанак у Карађорђеву, одржан између председника СР Хрватске Фрање Туђмана и председника СР Србије Слободана Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. Према више извора, на том састанку двојице председника је усмено договорена подела Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске. Крајем 1991. године долази до пораста тензија у СР Босни и Херцеговини између три конститутивна народа (Срба, Бошњака и Хрвата). Срби су желели да остану у оквиру СФРЈ, док су Бошњаци захтевали одцепљење од заједничке државе предвођени својим лидером Алијом Изетбеговићем. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР Босне и Херцеговине из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР Босне и Херцеговине, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису предузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ). Дана 9. јануара 1992. године, Срби су формално прогласили своје аутономне области именом Република Српска пре него што је Скупштина СР Босне и Херцеговине 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР Босне и Херцеговине који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 64 % — 67 % бирачког тела изашло на гласање, а готово 98 % је гласало за независност. Епилог референдума је био крвави догађај на Башчаршији који је био увод у грађански рат. Дана 26. марта 1992. године, Војска Републике Хрватске која је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу је страдало укупно 46 Срба. Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. То је била отворена инвазија Хрватске на СР Босну и Херцеговину. Српске паравојне снаге су по наређењу шефа безбедносних служби Јовице Станишића предвођене Жељком Ражнатовићем Арканом, 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убили више цивила. Рат се водио готово четири године између три конститутивна народа међусобно, али је 18. марта 1994. године потписан Вашингтонски споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је касније ратификован у Бечу. Тиме је стала и прва војна интервенција Хрватске у Босни и Херцеговини. Друга инвазија Хрватске на Босну и Херцеговину је била Операција Олуја, којом је Хрватско руководство 4. августа 1995. године, предвођено Фрањом Туђманом покренуло етничко чишћење српског становништва из Републике Српске Крајине. Прогон српског становништва се наставио и на територији Босне и Херцеговине у коју су хрватске снаге упале и покренуле офанзиву на Републику Српску чија се територија почела смањивати до хрватског пораза на реци Уни у покушају да заузму главни град и административни центар Српске републике Бањалуку. Након тешког пораза хрватске војске, све операције хрватских снага су се углавном водиле на подручју западне Босне и Херцеговине са којих је протеран велики део Српског становништва. Дана 21. новембра 1995. године потписан је Дејтонски споразум. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра исте године. Након потписивања Дејтонског споразума, Република Српска је међународно призната којој је припало 49% територије, а 51% је припало Федерацији БиХ. После рата у Босни и Херцеговини у Федерацији БиХ је раширен Хрватски културолошки и језички утицај стварањем Бошњачког језика. Република Српска је 2001. године потписала специјалне односе са Србијом. Хрватска и Босна и Херцеговина су пред Међународним судом правде поднеле тужбу против СРЈ за геноцид. Дана 26. фебруара 2007. године, Међународни суд правде је пресудио да Србија не може бити сматрана одговорном за геноцид почињен у Сребреници од стране снага Републике Српске. У својој пресуди, Суд је нашао да је Србија ипак прекршила Конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид, а потом није казнила нити предала учиниоце Хашком трибуналу. После овог суђења, Србија је постала прва земља која је по оцени суда прекршила Конвенцију о геноциду. Србија је против Хрватске поднела контра-тужбу за геноцид у Операцији Олуја. Бивши Хрватски председник Стјепан Месић је на заласку каријере изнео тезу о постојању плана Олуја 2 којим би се спровела војна операција етничког чишћења Срба из Босне и Херцеговине уколико би Република Српска расписала референдом о одцепљењу из БиХ. Иако је званична политика Хрватске поштовање територијалног интегритета БиХ, постоје тежње Хрватског народа из Федерације БиХ о стварању трећег ентитета. Такву идеју углавном подржава босански огранак ХДЗ-а. Пред сваку годишњицу злочина у Сребреници, Хрватска отворено оптужује Србију да је одговорна за геноцид над Бошњачким становништвом. Након трогодишње власти на коју је дошао као политичар са про-западним курсом интервенцијом високог представника почетком 1998. године, Милорад Додик је после шест година доминације Српске демократске странке и опозиционог деловања у фебруару 2006. године поново дошао на место премијера Републике Српске када је 26. јануара гласано о поверењу влади и када је ПДП ускратио поверење влади Пере Букејловића. Влада Милорада Додика је изабрана 28. фебруара 2006. године. Била је то једанаеста Влада Републике Српске. Своју власт и лидерство српског ентитета је потврдио убедљивом победом на општим изборима одржаним 1. октобра 2006. године. Његова нова политика је постала сушта супротност од оне коју је водио у свом првом мандату. Покренуо је економију Републике Српске у прогресивном правцу, али је појачао и појачавао све више анти-Бошњачку кампању, према Хрватском народу је био благонаклон и подржавао из године у годину њихове тежње за стварање трећег ентитета. Доласком на место председника Хрватске Иве Јосиповића, Милорад Додик је побољшао политичке и економске односе са Хрватском. Одласком Иве Јосиповића 2015. године, са новом председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић, Додик није имао више простора ни флексибилности од Хрватске за своју тврду националистичку политику упркос својој благонаклоној политици према Хрватима у Републици Српској у односу на Бошњаке са чијим је руководством и данас у великој конфронтацији због својих референдумских авантура 2011. и 2015. године о легитимитету државног и уставног суда БиХ које су спречене интервенцијом и недостатком подршке од Србије. Након спречавања британске резолуције о геноциду у Сребреници од стране Русије у Савету безбедности Организације уједињених нација, пред двадесетогодишњицу злочина у Сребреници, Додик се отворено окренуо Русији као јединој супер сили заштитници Републике Српске. Хрватска је у Савету безбедности отворено подржала британску резолуцију. Након руског вета у Савету безбедности, на комеморацији у Поточарима поред Сребренице 11. јула 2015. године, нападнут је камењем премијер Србије Александар Вучић што је довело до конфронтације између Србије и Босне и Херцеговине. После десетак дана, у Београд су на позив српског премијера Александра Вучића дошли чланови тројног председништва Босне и Херцеговине, Младен Иванић, Бакир Изетбеговић и Драган Човић чиме су односи између Србије и Босне и Херцеговине нормализовани. Милорад Додик је након руског вета и ослобађањем оптужби бошњачког злочинца Насера Орића, покушао другу референдумску авантуру, али је од ње одустао након интервенције српског премијера Александра Вучића. Крајем 2015. године, Уставни суд Босне и Херцеговине је оспорио 9. јануар као празник Републике Српске са образложењем да тај празник вређа друге народе у БиХ. Такав потез Руководства из Федерације БиХ је дао ветар у леђа Милораду Додику да крене у трећу референдумску авантуру која се овај пут односи на самовољу бошњачког руководства предвођеним Бакиром Изетбеговићем. Дана 15. јула 2016. године, Народна скупштина Републике Српске усвојила је са 63 гласа "за" одлуку о расписивању референдума за 25. септембар о Дану РС, 9. јануару те изабрала и именовала Републичку комисију за провођење референдума. Предлог одлуке о расписивању референдума поднели су Клубови посланика СНСД-а, СДС-СРС РС, ДНС-а, ПДП-а, СП, НДП-а, СДС-К, посланичка група Напредна Српска и самостални посланик Илија Стеванчевић. Упркос жестоком негодовању политичког руководства у Сарајеву, референдум је јавно подржала Русија. Србија се крајем августа оградила од утицаја на Милорада Додика без намере да се меша у унутрашње питање Републике Српске. Пошто се предреферендумска кампања у Републици Српској одвијала упоредо са предизборном кампањом у Хрватској, хрватско државно руководство се поред отвореног дипломатског рата са Србијом, дотакло и дешавањима у БиХ. Технички министар спољних и европских послова Хрватске Миро Ковач сматра да је најављени референдум у Републици Српској неприхватљив за Хрватску и очекује да државни врх Србије изврши одговарајући притисак на челнике Републике Српске. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић 21. септембра је изјавила у Њујорку да је референдум о дану Републике Српске (РС) најављен за 25. септембар у супротности с Дејтонским споразумом и нада се да неће бити спроведен.
Српски и Хрватски утицај у Црној Гори[уреди | уреди извор]
Након распада СФРЈ, у Црној Гори се на референдуму 1. марта 1992. године се 63 одсто грађана изјаснило за заједничку државу са Србијом - Савезну Републику Југославију. Међутим након Косовског рата и НАТО бомбардовања СРЈ, црногорски лидер Мило Ђукановић је почео да износи тежње Црне Горе за излазак из СРЈ. Почео се окретати стриктно западним силама и од њих тражити подршку. Након пада режима Слободана Милошевића после општих избора у читавој СРЈ и Булдожер револуције 2000. године, на власт долази први демократски избарани председник Војислав Коштуница, а након парламентарних избора у Србији у децембру, на власт долази прва демократски избрана влада чији је лидер био Зоран Ђинђић. Иако је Зоран Ђинђић покушао да поправи односе са Црном Гором и црногорским руководством, Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се наводно охладили због Ђукановићевих тежњи за независном државом Црном Гором. На самом почетку мандата се влада Зорана Ђинђића морала изборити са побуном Албанских терориста на југу Србије, а потом и Ратом у суседној Македонији између албанских терориста и македонским оружаним снагама. После сукоба на југу Србије и у Македонији 2001. године, актуелизовало се Црногорско питање опстанка у заједничкој држави са Србијом. Током 2001. године, интензивирани су преговори две републике, који су већином вођени у Београду и на црногорском полуострву Свети Стефан. Међутим свако је остао при свом ставу: Црна Гора је инсистирала на независности обе републике, а Србија је тражила само козметичке измене у оквиру СРЈ, или потпуну независност обе републике. Преокрет настаје у другој половини године, када се у разговоре укључила и Европска унија. Коначно, Србија и Црна Гора су 14. марта 2002. године склопиле нови споразум о наставку сарадње, који је између осталога укинуо име „Југославија“, а нову државну заједницу назвао Државном заједницом Србија и Црна Гора. Споразум су потписали челници обе републике, савезне државе и Хавијер Солана из Европске уније. По формулацији, постало је јасно да ће нова заједница бити најближа статусу уније, много лабавијем виду заједништва од дотадашње федерације. Дана 4. фебруара 2003. године, оба већа савезне скупштине су усвојила више месеци писану уставну повељу државне заједнице Србија и Црна Гора (тако да је исправно рећи Србија и Црна Гора је..., а не Србија и Црна Гора су... ако се односи на државну заједницу), коју су претходно усвојила оба републичка парламента. Част да прогласи нову државу, имао је дотадашњи председник Већа Грађана савезне скупштине- Драгољуб Мићуновић. Нова уставна повеља оставила је могућност свакој републици чланици да организује референдум о независности након три године. Црна Гора је, како је речено, успешно искористила то право. Након оснивања заједнице СЦГ, Мило Ђукановић је најавио да ће Црна Гора спровести 2006. године Референдум о независности Црне Горе. 21. маја 2006. године је Црна Гора на реферндуму излгасала независност са око 55,5%, а 3. јуна исте године је Скупштина Црне Горе прогласила независност и од тада СЦГ, последњи остатак некадашње Југославије, више не постоји. Српски парламент је 5. јуна прогласио Србију сувереном републиком и наследником СЦГ и тиме и формално окончао постојање државне заједнице. Наредних дана, и српска влада је признала независност Црне Горе. Обе државе су добиле међународна признања и одвојено примљене у УН у јулу те године. Питање међународних споразума, које су ратификовале СРЈ и СЦГ решено је тако што је одлучено да се они односе на правно-формалног наследника заједнице - Србију, а Црна Гора их је потписала по убрзаном поступку. Спортске репрезентације су остале заједно у више дисциплина све до краја те године, са старим обележјима. Након изласка Црне Горе из државне заједнице са Србијом, долази до сукоба у црногорском друштву између црногорских националиста и про-српских унијата тако што је Србима који броје око 35% становништва Црне Горе одезето право конститутивног народа. У фебруару 2008. године, Србија се суочила проглашењем независности своје јужне покрајине Косова и Метохије након чега је уследила криза у српској влади која је била поларизована између председника државе Бориса Тадића и премијера Војислава Коштунице. На изборима 2008. године, убедљиву победу односи про-западна коалиција За европску Србију предвођена председником државе Борисем Тадићем. Упркос доласку на власт либералне и про-западне владе која је за разлику од Војислава Коштунице имала флексибилнији и мекши став према независној Црној Гори, црногорска власт предвођена Милом Ђукановића упоредо са македонском владом предвођеном лидером Николом Груевским, признаје независност Косова и Метохије 9. октобра 2008. године. Тај чин доводи до побуне српског становништва и масовних нереда на улицама главног црногорског града Подгорице 13. октобра. Након признања независности Косова и Метохије од Црне Горе и Македоније, долази до потпуног захлађења односа Србије са те две државе. Прекидом односа Србије и Црне горе, у Црној Гори је јачао Хрватски културолошки утицај који је допринео стварању Црногорског језика, Црногорске православне цркве и латинизација Српског писма. Убрзо је почео прогон Срба и српског језика из јавних институција и ширење дискриминације. Ђукановићев режим се са Хрватском убрзо договорио око предавање Превлаке Хрватској чиме је своју регионалну политику у суседству преусмерио према Хрватској. Почео је прогон свештеника Српске православне цркве која је потом ушла у отворен сукоб са црногорским режимом. Иако су Хрвати Црну Гору оптуживали за Опсаду Дубровника 1991. и 1992. године, црногорски режим је дао Хрватима статус конститутивног народа да Хрватска заузврат одустане од потенцијалне тужбе против Црне Горе за ратну одштету. Између про-српског севера и националистичког југа који је под утицајем Хрватске и западних сила долази до поларизације након председничких избора у априлу 2013. године. На изборима је актуелни председник Филип Вујановић са неколико неколико процената (неколико хиљада гласова) победио кандидата опозиције Миодрага Лекића. Опозиција је потом оптужила црногорски режим за изборну крађу и одржавала протесте, али су изборни резултати проглашени коначним. Одласком Бориса Тадића и Демократске странке са власти у Србији 2012. године, на власт долази Српска напредна странка у коалицији са Социјалистичком партијом Србије и њеним лидером на челу премијера Ивицом Дачићем, предвођена председником Томиславом Николићем и првим потпредседником владе, а касније и премијером Александром Вучићем, долази до отопљавања односа између две државе. Међутим Украјинска криза 2014. године поново поларизује односе Срба и црногорског режима након увођења санкција Руској Федерацији од стране власти Мила Ђукановића, а потом и све већих тежњи Црне Горе да приступи НАТО савезу без референдума иако је већинско становништво Црне Горе против уласка у тај војно-безбедносни савез. То је довело до протеста и покушаја свргавања са власти Ђукановићевог режима у јесен 2015. године, али је црногорска полиција брутално разбила и осујетила покушај опозиционог Демократског фронта и других опозиционих странака да силом заузму власт. Црногорски председник Мило Ђукановић није оптужио српску државу и владу да стоји иза покушаја пуча, али је оптужио круг људи око бившег српског премијера Војислава Коштунице и Русију да стоје иза протеста. Дана 2. децембра 2015. године, Црна Гора је добила позив за прикључење НАТО савезу. Такав потез НАТО савеза је продубио кризу на северу Црне Горе где српско становништво представља већину. Средином 2016. године у Црној Гори долази до мањих кошкања са суседном не признатом државом Република Косово која је по уставу Србије и даље српска покрајина. Црногорске специјалне снаге су ископале ровове током августа месеца и почеле да утврђују линију одбране од евентуалног напада албанских терориста који не желе да пристану на демаркацију границе са Црном Гором. Србија за сада ћути по том питању и не жели да се меша у Црногорско-албанске односе. Хрватска снажно подржава пријем Црне Горе у НАТО.
Хрватски утицај у Србији преко медија и НВО организација[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
- Усташе
- НДХ
- Рат у Хрватској
- Операција Бљесак
- Операција Олуја
- Марко Перковић Томпсон
- Односи Србије и Хрватске
- Иранско-Израелски прокси сукоб
- Иранско-Саудијски прокси сукоб
Референце[уреди | уреди извор]