МотоГП[уреди | уреди извор]

Мото ГП је првенство трка моторима и прави се на тркачким стазама. Самосталне трке моторима се праве од почетка 20. века и веће трке су добиле назив "Велика Награда". Прва званична сезона је била 1949. године. То је прво официјално такмичење трка мотора. Сезона 2018. се састоји из 19 Великих Награда, од којих се 12 одржава у Европи, 4 у Азији, две у Америци и једна у Аустралији.

Преглед[уреди | уреди извор]

Мотори за МотоГП су прављени специјално за трке и углавном није могуће широј јавности да их купи и илегално је возити их на јавним саобраћајницама. У неким посебним тркама, мотори који се користе су прерађене верзије легалних мотора који су у слободној продаји.

Такмичење је тренутно подељено на 3 класе: МотоГП, Мото2 и Мото3. Све три класе користе четворотактне моторе. 2010. године, класа мотора од 250 cm³ је замењена класом мотора Мото2 од 600 cm³ са четворотактним моторима. 2012. године, класа мотора од 125 cm³ је замењена са Мото3 класом мотора од 250 cm³ са четворотактним моторима и ограниченом тежином од 65 кг са горивом и величина мотора се повећала са 800 cm³ на 1000 cm³.^[1]

Претходно, шампионат је имао класу од 50 cm³ од 1962. до 1983. године, класу од 80 cm³ од 1984. до 1989. године, класу од 350 cm³ од 1949. до 1982. године и класу од 750 cm³ од 1977. до 1979. године.

За разлику од трка попут Мото-кроса, где двотактни и четворотактни мотори имају различите имају различита ограничења величине мотора у истој класи, у МотоГП-у од 2002. године ограничења величине мотора су иста за обе врсте мотора у свакој класи. После тога, Мото ГП је четворотактним моторима дао предност од 490 cm³ у односу на двотактне. Двотактни мотор производи снагу на сваки обртај, док четворотактни мотори производе снагу на сваки други обртај радилице. Тако да у теорији двотактни мотор од 500 cm³ прави исту снагу као и четворотактни мотор од 1000 cm³. Међутим, постоје разлике између ове две врсте мотора. У пракси је доказано да четворотактни мотор проиводи 10-15 коњских снага више него двотактни мотор и постиже брже време око стазе. У Мото2 и Мото3 се такмиче само четворотактни мотори.

Према неким изворима, цена најбољих мотора за тркаче је око 3 милиона америчких долара.

Хронологија такмичења[уреди | уреди извор]

1949: Почетак такмичења у пет одвојених класа, 125 cm³, 250 cm³, 350 cm³, 500 cm³ и мотори са приколицом. Harold Daniell осваја прву трку у класи до 500 cm³.
1951: Величина мотора у класи са приколицом је смањена са 600cm³ на 500cm³.
1957: Произвођачи Gilera, Mondial и Moto Guzzi се повлаче из такмичења на крају сезоне. Bob McIntyre осваја најдужу Велику награду од 301,84 миља (482,94 километара), односно осам кругова на стази на Острву Мен.
1958: MV Agusta осваја шампионат у све четири класе и то се понавља 1959. и 1960. године.
1959: Honda улази на шампионат на Острву Мен по први пут.
1961: Организује се прва трка ван Европе, у Аргентини, као Велика Награда Аргентине.
1963: Организује се прва трка у Азији, у Јапану, као Велика Награда Јапана.
1964: Организује се прва трка у Северној Америци, као Велика Награда Сједињених Америчких Држава.
1972: Услед смрти Gilberta Parlotti-ја на острву Мен, неки такмичари бојкотују четири трке због проблема са безбедношћу. Такође се укидају трке мотора са приколицом до 500cm³.
1973: Два тркача Jarno Saarinen и Renzo Pasolini су погинули на италијанској стази Монца.
1979: Укида се класа до 750cm³.
1982 Укида се класа до 350cm³.
1984 Класа од 50cm³ се повећава на 80cm³ .
1989 Iván Palazzese је погинуо на стази Хокенхајм у Западној Немачкој. Такође се укида класа од 80cm³.
1993 Nobuyuki Wakai је погинуо на тренингу на стази у Шпанији. Такође Ѕhinichi Itoh пробија баријеру од 200 миља односно 320 км/ч на немачкој стази Хокенхајм.
2001 Valentino Rossi осваја први шампионат.
2002 Мото ГП мења класу од 500cm³, лимит за четворотактне моторе се повећава на 990cm³
2011 Мото ГП возач Marco Simoncelli је погинуо на Сепангу. ^[2]
2013 Mark Marquez постаје први новајлија који осваја Мото ГП шампионат.

^[3]

Трка[уреди | уреди извор]

Трка почиње тако што се тркачи поређају у три реда (четири за класе од 125 и 250) и састоји се од отприлике 20 тркача. Стартне позиције се добијају у квалификацијама, на основу тога колико времена треба тркачу да обиђе одређену стазу. Трка траје отприлике 45 минута, од старта до циља без стајања за промену гума или допуњавања горива.

2005. године, уведено је правило од "заставе до заставе". Раније, ако трка почне по сувом времену и током трке падне киша, показивала се црвена застава и могли су да наставе или поново започну трку на гумама за кишно време. Сада, кад падне киша, показује се бела застава која показује да возачи могу да стану и да промене мотор за идентични, само са гумама за влажно време. Осим гума, мотори за кишно време имају челичне кочнице, за разлику од мотора за суво који имају кочнице од карбона. То је због тога што кочнице од карбона требају више топлоте да функционишу, а киша их превише хлади. Такође, ослањање је за нијансу мекше на моторима за кишно време.

Уколико возач доживи удес, показује се жута застава, која осталим возачима даје до знања да возе опрезно у том делу стазе. Уколико је удес тежак и трка не може да се одржи, показује се црвена застава.

Тренутна бодовна листа
Позиција	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10	11	12	13	14	15
Поени	25	20	16	13	11	10	9	8	7	6	5	4	3	2	1

Такмичари[уреди | уреди извор]

Име	Држава	Тим	Број мотора
Andrea Dovizioso	Италија	Ducati Corse Team	04
Marc Marquez	Шпанија	Repsol Honda Team	93
Valentino Rossi	Италија	Movistar Yamaha Team	46
Johann Zarco	Француска	Monster Yamaha Tech	5
Maverick Viñales	Шпанија	Movistar Yamaha Team	25
Danilo Petrucci	Италија	Alma Pramac Racing	9
Jorge Lorenzo	Шпанија	Ducati Corse Team	99
Cal Crutchlow	Уједињено Краљевство	LCR Honda Castrol	35
Dani Pedrosa	Шпанија	Repsol Honda Team	26
Andrea Iannone	Италија	Team Suzuki ECSTAR	29
Jack Miller	Аустралија	Alma Pramac Racing	43
Tito Rabat	Шпанија	Reale Avintia Racing	53
Franco Morbidelli	Италија	EG 0,0 Marc VDS	21
Alvaro Bautista	Шпанија	Angel Nieto Team	19
Hafizh Syahrin	Шаблон:Малезија	Monster Yamaha Tech	55
Karel Abraham	Чешка	Angel Nieto Team	17
Thomas Luthi	Швајцарска	EG 0,0 Marc VDS	12
Takaaki Nakagami	Јапан	LCR Honda IDEMITSU	30
Bradley Smith	Уједињено Краљевство	Red Bull KTM Factory Racing	38
Aleix Espargaro	Шпанија	Aprilia Racing Team Gresini	41
Scott Redding	Уједињено Краљевство	Aprilia Racing Team Gresini	45
Xavier Simeon	Белгија	Reale Avintia Racing	10
Pol Espargaro	Шпанија	Red Bull KTM Factory Racing	44
Alex Rins	Шпанија	Team Suzuki ECSTAR	42

Стазе[уреди | уреди извор]

Сезона 2018. Мото ГП-а се састоји од 19 трка, које се одржавају у 16 различитих држава. Шпанија је домаћин четири рунде, док је трка у Сан Марину физички одржана у близини италијанске територије.