Корисник:Domatrios/Владимир и Косара

Једна љубав и једно страдање кроз подвиг, на тасу српске повеснице и духовности умногоме одређују меру нашег, некадашњег, садашњег, па и будућег оваплоћења тестаментарног националног завештања правде, слободе, вере, хуманистичке христоцентричне саборности. Љубав Јована Владимира, српског кнеза из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.

Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике српске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.

Не би било романтичне љубавне приче, а ни подвига Јована Владимира, да не беше цара Самуила (вл. од 976–1014), у бугарском тумачењу владара западног бугарског царства, а македонског цара, према гледишту македонских Словена, који су пригрлили грчко име. Тај силни цар Јужних Словена, из Преспе, где му је било седиште, према Византији и суседима предузимао је смеле војничке походе. Крајем десетог века (вероватно око 998.) кренуо је тако и у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније, којима је владао српски кнез Владимир. Престоница му је била код цркве Пречисте Деве Марије у Крајини, на западној страни Скадарског језера. Испред Самуила Владимир се са делом војске био склонио у планину звану Облик или Косигор. Ту га, захваљујући издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да српског кнеза ослободи из тамнице. Затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу. Пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни српског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја, пре равно 990 година.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

Надахнут родољубивом метафизичком љубављу, сличну одлуку донеће касније пред Косовку битку кнез Лазар, определивши се за Царство небеско. Уочљив је још један паралелизам између Св. Јована Владимира, кнеза српског и великомученика Св. кнеза Лазара. И један и други принели су жртву на олтар слободе и вере. И једном и другом одсечене су главе, баш као и Св. Јовану Претечи. Сликају се отуда и ова два наша светитеља, баш као и Свети Јован, са главом на рамену, која симболизује вечни живот, и одсеченом у руци као белегу подвижничког страдања.

Мученичка смрт кнеза Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

Романтична љубав Владимира и Косаре, подвижничка смрт Светог, његов живот као метафизичко оваплоћење, надахнули су многе писце српске али и бугарске. Његово житије поп Дукљанин преузео је и укључио у Летопис. О овоме светом и славном кнезу српском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна. Нико, међутим, није проговорио тако упутно као књаз Никола у Балканској царици:

Што год је српство имало славно,
Имало свето, имало главно,
Није ли Зета то однихала?
Зета је српство све основала!
На зетској њиви никло је прво
Српских владара владарско дрво!
Од Владимира па до Ивана...

Живот Јована Владимира и романтична љубав Владимира и Косаре тематско-мотивски присутна је и бугарској књижевности. Св. Јован Владимир поштован је и као бугарски светац. Попут Л. Стојанова, у књизи Мач и слово, испевани су бројни стихови о љубави српског кнеза и принцезе Косаре. Тема Србина у бугарском заточењу била је у средишту пажње другог тома трилогије Дмитра Талева Самуил (1965), а тематском изазову и проблему Срба у бугарском ропству није одолела ни српска књижевност.